Шетање

walking_533

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 28.03.2016.

СРС је 24. марта одржала протест у Београду где је Шешељ, имеђу осталог, критиковао предају Србије НАТО пакту од стране владе његовог бившег питомца. На крају говоранције, позвао је Србе да прошетају Београдом, што су ови и учинили.

Три дана касније, 27. марта, протест су организовали Заветници, такође критикујући предају Србије НАТО пакту и захтевајући референдум. И овде су организатори скупа тражили од Срба да прошетају Београдом и Срби су опет шетали. Скупу су се придружили и представници коалиције ДСС-Двери, а после скупа су се, међу родољубивим Србима, водиле расправе где су једни оптуживали ДСС-Двери да су подмукло искористили скуп Заветника за своју промоцију, док су други тврдили да су ДСС-Двери значајно допринели успеху скупа.

Ако би сад требао да се бавим предвиђањем, рачунам да ће следећи скуп организовати ДСС-Двери. На том скупу они ће „захтевати“ од власти да организује референдум у вези са НАТО окупацијом, а после тога, Срби ће морати опет у шетњу. Ако се прикључе Заветници, можемо, опет, очекивати бурне расправе о томе ко је кога и како „користио“.

Изборну листу предали су и Заветници, објављено је, ваљда, исти дан када је био и њихов скуп. Од прве победе СНС, траје расправа међу родољубивим Србима, о томе у колико „колона“ родољубива Србија треба да изађе на изборе. Пошто су се сви сложили да, са Србима таквим какви су, једна „колона“ неће бити могућа, добронамерни су предлагали две или, максимално, три. Но, генетски склони демократији, Срби нису могли пристати на тако сужен избор, па је, већ сада извесно, да ће бити више од три. То даље значи да ће, 24. априла, Срби имати прилику да гласају за СРС која се залаже за неулазак Србије у ЕУ и НАТО и већу сарадњу са Русијом. Затим, моћи ће да гласају за ДСС-Двери који се залажу за неулазак Србије у ЕУ и НАТО и већу сарадњу са Русијом. Даље, моћи ће да гласају за Заветнике који се залажу за неулазак Србије у ЕУ и НАТО и већу сарадњу са Русијом. И тако даље и тако редом, бар још неколико родољубивих листа, које ће представити програм неуласка Србије у ЕУ и НАТО и већу сарадњу са Русијом.

Судећи по досадашњем току догађаја, Срби ће се сити нашетати до 24. априла, све „захтевајући“ референдум о НАТО окупацији. Бавећи се овом темом у последње време, неко паметан и упућен ми је скренуо пажњу на чињеницу да се званичан захтев за референдум не може поднети после извесног броја одшетаних километара, већ после извесног броја скупљених потписа. Сто хиљада ако се не варам. Закон не помиње шетање. Само потписе. После овог сазнања, наиван посматрач српске политичке сцене ће се упитати: зашто српски родољупци воде Србе у шетње, уместо да им траже потписе? Мислим, ако им је већ стало до референдума. Бољи познавалац српске политичке сцене ће рећи да је немогуће организовати референдум о окупацији у окупираној земљи, али то и даље не објашњава понашање српских родољубаца, јер, са десетак хиљада шетача, нити ће спречити власт у њеним намерама нити ће добити референдум.

Замислимо, за тренутак, немогуће. Замислимо да се љубљене и неприкосновене вође српских родољубивих партија скупе један дан, али не на цео дан, него само на сат времена, што би требало да буде довољно кратко да се не посвађају. Да у пола сата договоре ко ће где да скупља потписе и у других пола сата организују конференцију за штампу где би обзнанили своју намеру да скупљају потписе и траже референдум. После тога, у року од неколико недеља, Србима, уместо шетњи, организују потписивање и онда, са сто хиљада потписа оду код бриселског намесника и траже референдум. Када овај одбије, онда сви заједно, организују протест и шетање ако треба. Није далеко од памети да би, у том случају, било много више од 10 хиљада људи и не само да би било више људи него би ти људи, тада, имали свако морално право да употребе свако расположиво средство за обрачун са марионетском влашћу, јер после укидања права народа да се изјасни о својој судбину, народ има сва права да се обрачуна са узурпатором на сваки могући начин. Но, пошто то није могуће, не из објективних, него из врло субјективних разлога, сматрам да је свака даља критика Вучића и Запада чисто лицемерје.

Избори

voting-cartoon

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 02.05.2016.

У принципу, у Србији ништа ново. За великог вођу и за СПС су гласали они без савести, они без мозга и они и без савести и без мозга, каквих је, чини се, највише. Око четвртина бирача само за СНС, довољно за апсолутну власт у „демократији“. Вучић сада има свако право да сахрани Србију.

За радикале су гласали љубитељи лика и дела. Слична врста гласача као Вучићеви. Док је вођа био у Хагу, испод цензуса, када се вођа вратио из Хага, одмах преко цензуса.

У природи постоје закони који кажу да чопор следи вођу и да вођу нити бира нити смењује чопор, већ се вођа промени када се нађе јединка јача од њега. Ја знам да стручњаци за изборне процесе обично не студирају природне науке, али предлажем да по некада погледају Националну Географију или нешто слично, ако хоће да разумеју понашање неке трећине српских бирача. Постоје закони старији од људских, чија валидност се никада не доводи у питање.

За ДС , Чеду, Тадића и остале другарице и другове грађанке и грађане, опет они без савести или наивци који још увек верују у ЕУропску „демократију“ и бесмислице људскоправашке идеологије. „Да им буде боље.“ Разочарани у наведену екипу, имали су на располагању педерског шетача Радуловића. Идеална странка за „нормалне“ људе који ни о чему немају јасан став.

Коначно, најзанимљивије ми је како су прошле Двери. 2012. су, без странке и самостално, добили исто као сада са ДСС у коалицији. Док је било „Устали су сви Срби, дају живот Србији“ и „Са њим или на њему и по Божјем закону“, за њих су гласали Срби. Од коалиције са ДСС решили су да се више не баве Србима, већ да и они крену у скупљање гласова „грађана“. Резултат је јасан и очигледан. Понуда за „грађане“ је велика. „Грађани“, као и сви остали, имају своје странке. Само Срби своју странку немају. Када сам им, вечерас, ово објаснио на њиховој ФБ страници, коментар ми је уклоњен. У међувремену, двојица су стигли да означе да им се коментар свиђа. Добро, њихов избор. Пошто нису хтели уз помоћ Срба, остаје им да уз помоћ ДС, Радуловића, педера и кога све не уђу у Скупштину.

Они који нису изашли остају непознаница. Немам сумње да већина међу њима, мање или више, као бирачи, личе на оне који су на изборе изашли. Ипак, још увек верујем да у Србији има бар 5 посто оних који би гласали за српску странку. То би, према садашњој излазности, било око 10% на изборима. Срби немају никаквог разлога да кукају и криве друге што такве партије нема. Осим Срба, такву партију нико други не може да направи. У међувремену, остаје им да трпе власт „грађана“.

Европска дилема: мртав или „екстреман“?

dilema1

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 19.11.2015.

После мале битке у Паризу, у петак, тринаестог овог месеца, Француска је објавила рат „тероризму“ и почела интензивно да бомбардује Ирак и Сирију. Напомена: Ирак и Сирија нису арапска насеља у Паризу, већ арапске земље на дугом континенту.

Логика је јасна. „Терористи“ који су напали Париз, имали су директну подршку из Исламске државе, која је формирана на територији Ирака и Сирије. Према томе, све што борци и боркиње (што би рекли другови из тзв. Друге Србије) против тероризма треба да ураде јесте да униште Исламску државу. Онда више неће бити „тероризма“ у Европи. Додуше, и даље ће постојати васколики муслимански свет од Марока до Индонезије, и даље ће се међусобно убијати припадници различитих муслиманских секти, и даље ће Запад бомбардовати, окупирати и пљачкати исламске земље, и даље ће ЕУропска владајућа класа стимулисати масовно насељавање муслимана по Европи, али „тероризма“ у Европи више неће бити, само да се победи Исламска држава, а она ће бити побеђена тако што ће Ирак и Сирија бити бомбардовани и тако што ће ЕУропа и Америка финансијски помагати и наоружавати „умерене“ муслимане. После тога ће да успоставе „демократију“, као у Либији. Уистину, генијалан план, који савршено функционише већ годинама. Још само да Арапи схвате поенту и престану да пуцају и постављају бомбе по Европи.

Родољубива Србија је, ових дана, заузета доказивањем како је Запад „крив“ за стварање Исламске државе и „тероризма“ уопште, јер Запад већ деценијама подржава и наоружава „радикалне“ муслимане. Као један од врхунских доказ за то наводи се подршка шиптарској ОВК, деведесетих година прошлог века. Аналогија је јасна. Као што је Запад подржавао, организовао и наоружавао „терористе“ на Балкану, тако сада Исламска држава подржава, наоружава и организује „терористе“ широм Европе. Оно што Срби деведесетих нису схватили, јесте да, у ствари, није толико битно да се баве Шиптарима, већ је само требало да униште оне који Шиптаре подржавају и наоружавају, као што ће сада Запад да уништи Исламски државу. А ако буде среће, на опште одушевљење родољубиве Србије, то ће бити уз свесрдну помоћ Русије која се, ових дана, отворено нуди Западу као каква остарела удавача.

Но, када смо већ код аналогија, занимљиво је приметити да Исламска држава подржава и организује муслимане, практично, широм Француске и не само Француске, већ и у многим другим деловима Европе, док је Запад, из неког чудноватог разлога, подржавао и наоружавао Шиптаре само на Косову и Метохији. Уистину, остаје нејасно, зашто шиптарски устанак није избио и у другим деловима Србије? У Банату на пример? Или у западној Србији, у Ужицу и Ваљеву, на пример? Или Београду? Рачунам да ћемо морати да сачекамо коју деценију, да се отворе архиве западних влада, да би разумели овакву политику Запада.

Док занимација са „терористима“ траје, ЕУропа има важнијих и озбиљнијих проблема. У понедељак, после битке за Париз, гледао сам, на британском Скају, малу репортажу из Француске. Другови са Скаја су превазишли сами себе и дозволили снимак, од неких петнаестак секунди, у којем се лепо види како Марин Ле Пен нешто прича на француском, а ако је веровати преводиоцима на енглески, рекла је како ће да депортује без одлагања, како ће да одузима држављанство и како ће да затвори границу, ако буде у позицији власти, наравно. И ту је већ настала паника. Скај је одмах пустио разговоре са борцима и боркињама за „људска права“ који су, сада већ сасвим извесно, успаниченој јавности широм енглеског говорног подручја, објаснили, шта Марин Ле Пен каже и шта хоће. Додуше, како је у енглеском језику, већина именица средњег рода, енглески репортер није раздвајао борце и боркиње, али у преводу на српски морају да се нагласе и једни и други, јел? Нарочито боркиње. Но, да се вратимо неслућеним опасностима које за Француску носи Марин Ле Пен и коју, за Европу у целини, носи „екстремна десница“. Како се чини, победом „екстремне деснице“, масовно насељавање људи друге вере и/или друге расе било би заустављено. И не само то, већ би многи од оних, који су већ у Европи, морали назад, одале су дошли. Стотине мртвих Француза или других Европљана, су права ситница, у поређењу са тим ужасом.

Како било, ЕУропа, са све Русијом, је одлучна да стане у крај исламском „тероризму“ тако што ће наставити да бомбардује Арапе по Блиском Истку. Масовно насељавање не-Европљана у Европу може да се настави. То нема никакве везе са „тероризмом“, осим за оне који су толико глупи и наивни па мисле да шиптарског устанка у западној или северној Србији није било само зато што тамо није било Шиптара?!?

Алах акбар мон ами!

napad-u-parizu

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 14.11.2015.

Још једна победа мултикултурализма. Ноћас у Паризу. Сви велики медији о томе јављају јутрос. Париз је ноћас личио на Алепо. У ствари, Париз већ одавно личи на Алепо. И на Багдад. И на Лагос. И на Каиро… То се зове „мултикултурализам“.

Бољи познаваоци прилика ће рећи да камилари не могу баш сами да организују оволику забаву и да су другови Американци морали мало да „погурају“ ствар. Као на Блиском Истоку. Или Балкану, на пример. Како било, било је мултикултурно. То је извесно.

Друг Обама је пожурио да изјави како је ово „напад на универзалне вредности које делимо“. Очекујемо сличне изјаве свих „демократских“ политичара, укључујући и марионете из Београда. „Вредности“ Западне цивилизације су „универзалне“. Нешто као закон гравитације.

Пошто се Србија убрзно мултикултурализује, управо због „универзалних вредности“ од којих ће Србима „бити боље“, можемо предвидети сличан фестивал мултикултурализма и у Београду. Већ могу да замислим забринуто лице педерског шетача који, као и његова колегиница из Париза, позива на „јединство“, док медији пребрајају мртве Србе.

Српски „патриотски“ стручњаци се, већ одавно, згражавају пред „расизмом“ и „ксенофобијом“ Европе, а пре неких месец дана, један од њих, Душан Пророковић, у свом тексту „Да ли је најзад јасно да није добро да правимо „Орбанов зид“ [1], позвао је на „концепт сарадње цивилизација“, уместо „ксенофобије“ и „сукоба цивилизација“. Синоћ се, у Паризу, лепо видело како тај концепт функционише. Док су полицајци покушавали да упуцају нападаче, ови су сами себе разносили експлозивом. Уистину, може ли се замислити боља сарадња?

Но, немају само Срби стручњаке и аналитичаре. Имају их и други „демократски“ народи. Забава у Паризу још није ни окончана, а неки већ кукају како ће Национални фронт и Марин Ле Пен да профитирају и добију наредне изборе. То би било погубно за Француску јер је познато да ови из Националног фронта не воле мултикултуралност, што би озбиљно могло да угрози „вредности“. Оне универзалне, наравно.

У сваком случају, у Европи постаје све занимљивије. Европски народи ће коначно морати да одлуче шта да спашавају. Мултикултурализам или себе?

[1] http://srpskaakcija.com/2014-04-18-18-24-28/2192-d-li-n-z-d-sn-d-ni-d-br-d-pr-vi-rb-n-v-zid

 

Системи и режими

fight01_2876281c

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 03.12.2015.

У Србији, као и у свакој другој „демократији“, практично, нема озбиљних расправа о неопходности промене постојећег политичког система. Ни највећи критичари власти се не баве самим системом, већ критикују само постојећи режим и његове политичке одлуке. Порука опозиције је да постојећи режим треба сменити због лоше политике. Садашња опозиција је, кажу опозиционари, та која би, доласком на власт, доносила боље политичке одлуке. У постојећем систему „демократије“.

С друге стране, ако само мало дубље размислимо, лако ћемо увидети да проблем није само у тренутном режиму и његовим одлукама, већ у самом систему. Уосталом, промене режима, у последњих 25 година, јасно показују да никакве позитивне промене за народ и државу нема, управо зато што остаје систем.

Ако се сложимо да треба мењати систем, а не само режим, прва ствар коју треба да урадимо јесте да опишемо и разумемо постојећи систем.

Владајући сталеж „демократије“ јесте симбиоза политичке класе, крупаног капитала (страног или домаћег) и „класичног“ организованог криминала. Без много устручавања, можемо рећи да крупан домаћи капитал у Србији јесте под контролом криминалаца, јер практично, нико, из комунизма, није могао постати милионер или милијардер без неке врсте пљачке државне или, како се то у Србији говорило, друштвене имовине. Не улазећи сувише у детаље, нећемо погрешити ако кажемо да владајући сталеж Србије чини организовани криминал, где је политичка класа само један његов део са специфичном улогом.

Организовани криминал следи пословну логику. Према томе, свака политичка одлука, без обзира колико она била важна за цео народ, садашње и будуће генерације, доноси се искључиво у интересу појединаца и група из владајућег сталежа, интереса који могу бити занемарљиво краткорочни и сасвим банални у поређењу са последицама које те одлуке имају за судбину Срба.

У том и таквом систему, српска опозиција шаље поруку: бирајте нас, ми ћемо бити бољи, мајке нам. Без промене система, наравно. Исту поруку коју су слали они који су смењивали Милошевића или они који су смењивали ДС са власти.

Материјална добра земље и радна снага су, искључиво, у служби интереса владајућег сталежа. За тај сталеж, појмови као што су „држава“ и „народ“, практично, немају никакво значење и не представљају никакву вредност. Зато је логично да се материјална богатства распродају странцима или користе на штету већине, док је политичка класа, уз кључну асистенцију медија, задужена за контролу и пасивизацију народа који, једини, потенцијално, представља опасност за владајући сталеж.

Шта је проблем са оваквим системом?

За неке, проблема нема, наравно. То се, пре свега, односи на оне који припадају владајућем сталежу. Но, чак и један број оних који не припадају, тврдиће, под утицајем пропаганде, да је постојећи систем „капитализам“ који функционише логиком „слободног тржишта“. Комунизам, неспорно, није ваљао. Хтели сте капитализам, ево вам га! Наравно, у постојећем систему, појмови као што су „капитализам“ или „слободно тржиште“, па чак и „слобода медија“, не могу се користити без прецизног објашњења шта се под њима подразумева. На пример, једна је ствар начелно дозволити постојање приватних предузећа и законом регулисати њихову „тржишну утакмицу“, а друга је ствар донети политичку одлуку да се Телеком или обрадива земља прода странцима или легализовати еколошке катастрофе које производе поједине индустрије, а све то зато што систем дозвољава да политичка класа, буквално, буде плаћена да доноси политичке одлуке у складу са интересом оних који је плаћају.

Како променити систем?

Овај текст, наравно, нема за циљ да понуди дефинитиван одговор на ово питање, већ ће само понудити низ предлога који, евентуално, могу послужити као основа за корисну расправу. Ништа више од тога.

Партије

1. Законски, драстично смањити буџете политичких партија. Не за неколико десетина процената, него неколико десетина пута, у односу на ово данас. Партија која прекорачи дозвољени буџет бива проглашена предузећем и привремено или трајно јој се забрањује учешће у политичком животу.

2. Забранити „тржишно“ рекламирање партија. Строго утврдити, врло ограничен простор и термине у државним медијима и на јавним местима где партија може представљати свој програм и своје кандидате.

3. Законом забранити тзв. НВО или тзв. групе грађана. Ко хоће да учествује у политици има да направи партију. Друге организације могу бити културно-уметничка друштва, удружења хобиста, професионална удружења и синдикати.

4. Партијска скупштина да се бира по пропорционалном систему. Проценат за садашњи цензус смањити, али укинути правило по којем цензус не важи за тзв. партије мањина.

5. Посланици улазе у скупштину по аутоматизму са предложене листе. Партија не може да их мења. Ако посланик умре или не може да обавља функцију место остаје упражњено до нових избора.

Скупштина сталежа

1. Поред партијске формирала би се и скупштина сталежа, састављена од представника сталежа. Сваки сталеж имао би своју скупштину која би давала, на пример, десет својих представника у скупштину сталежа.

(Напомена: да не буде забуне, треба правити разлику између сталешке скупштине коју би формирао сваки сталеж и скупштине сталежа која би била једна за целу државу.)

2. Сталежи би били:

трговачки сталеж

сталеж просветних радника

сталеж здравствених радника

сталеж правника

сталеж радника у пољопривреди

сталеж радника техничких занимања

сталеж радника економске струке

сталеж безбедоносних структура (професионалних војника и полицајаца)

сталеж уметника (радника у култури, или како се то већ зове)

сталеж радника у угоститељству и туризму

сталеж новинара

3. Сваки држављанин би могао да се региструје као представник неког сталежа у зависности од свог занимања. Регистровањем би добио право да учествује у политичком животу сталежа (бира и буде биран)

4. Једна особа би могла да буде регистрована у више сталежа истовремено. На пример, професор на машинском факултету би могао да буде регистрован и у сталежу просветних радника и у сталежу радника техничких занимања.

5. Сталеж би имао своју скупштину која би давала представнике за скупштину сталежа и кандидате за поједине државне функције (види доле)

Државни органи и њихове улоге

1. Држављани би бирали председника на изборима. Председник би, уједно, био и председник владе.

2. Сталешке скупштине би давале кандидате за министре или друге државне функције које су у надлежности сталешких скупштина. Два кандидата. Један би био изабран од стране партијске скупштине и скупштине сталежа. На пример, сталешка скупштина здравствених радника би изгласала два кандидата за место министра здравља. Од те двојице, партијска и сталешка скупштина би изабрали једног. Или, на пример, сталешка скупштина радника техничких занимања би дала два кандидата за министра грађевине. Партијска скупштина и скупштина сталежа би изабрали једног. Кандидате за гувернера народне банке би давала сталешка скупштина радника економске струке. Итд.

3. Кандидате за министарске позиције које нису у надлежности сталешких скупштина (на пример, министар иностраних послова), давала би партијска скупштина с тим да би кандидат морао да буде одобрен и од скупштине сталежа.

4. Сталешке скупштине би предлагале законе из своје надлежности, а усвајали би их или одбијали партијска скупштина и скупштина сталежа. Законе би још могла да предлаже и партијска скупштина и влада.

5. На локалу, где год је то изводљиво и има смисла, кандидати би били постављани директним гласањем. Судије, државни тужиоци, шефови градске полиције, директори јавних предузећа, … били би гласани на локалним изборима.

6. Свако спорно питање које уноси велику поделу у јавности, решавало би се референдумом. Како на локалу, тако и на нивоу целе државе.

Државне функције и руководећа места у државним предузећима

1. Особа не би могла да обавља више од једне функције. На пример, ако је неко директор јавног предузећа не би могао бити посланик или министар. Ако би неко био министар не би могао бити посланик. Ако би неко био члан управног одбора не би могао бити ни директор ни посланик ни министар. Ако би неко био посланик у сталешкој скупштини не би могао да буде посланик ни у једној другој скупштини нити би могао да буде на било ком директорском месту. Итд. Сходно томе, особа не би могла да прима више од једне државне плате.

2. За сваку функцију прецизно би било утврђено какве квалификације и какво радно искуство мора имати особа која је обавља. На пример, министар одбране би морао бити високи официр војске, министар грађевине грађевински инжењер, директор на било ком месту у ЕПС-у, електро-инжењер, директор водовода машински инжењер, министар пољопривреде дипломирани агроном, министар телекомуникација електро-инжењер, министар иностраних послова, поред високе школе морао би имати завршену дипломатску школу и морао би знати бар један „светски“ страни језик итд.

Завршна напомена

Тема овог текста није дефинисање темељних вредности Србије. Да ли ће она бити српска држава или антисрпска. Про-западна или про-руска, у НАТО или ван НАТО. Поента је у томе да Србија буде држава у правом смислу те речи, јер сада то није. Сада је то парче земље на којем влада организовани криминал.

Већина

151521493

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 08.03.2016.

Од предаје Србије НАТО пакту, не престаје критика родољубаца, а као врхунски аргумент користи се чињеница да је „већина грађана Србије“ против уласка Србије у НАТО. Прво, НАТО нема разлога да Србију прима у равноправно чланство, ако Србију може да користи како хоће и када хоће, просто, подмићивањем шаке криминалаца који Србијом владају. Друго, занимљиво је како родољупци упорно и без изузетка, користе термин „већина грађана“, а не „већина Срба“. Дефинитивно, сви су задужени за „грађане“ и антисрбија и родољупци. За Србе није нико. И треће и најважније за овај текст: зашто је, уопште, битно, за шта је или за шта није „већина грађана“? „Па, знаш, у демократији, …“, већ могу да замислим неког родољупца како почиње одговор. Знам, у демократји. Какве то има везе са Србијом?

Да ли је у Србији „већина грађана“ подржавала слање Срба у Хаг? Да ли већина подржава пљачку српске имовине и ресурса или предају истих странцима? Да ли подржава учешће Београда, заједно са шиптарским криминалцима, у политици истребљења Срба са Косова и Метохије? Да ли подржава педерске законе и уредно силовање Србије педерима? Да ли подржава законску дискриминацију Срба у односу на тзв. мањине? Да ли подржава стампедо арапких и црначких хорди кроз Србију и насељавање истих по Србији? Да ли подржава финансирање тог стампеда и боравка, парама узетих од српских пореских обвезника? Да ли подржава финансирање, из буџета Србије, док се плате и пензије смањују, НАТО, педерских и других лобија који раде у интересу западних центара моћи?

Колико примера и колико година је потребно па да српски родољупци схвате да оно што они називају „демократијом“, нема никакве везе са вољом већине, него, искључиво, са вољом и интересом мањине?

Е сад, друга ствар је што српски родољупци, упорно, покушавају себе да прикажу као легитимног представника те већине. Пљачкане и угрожаване на разне начине. Логика је једноставна. Пошто „већина грађана Србије“, чак више од 80%, није за НАТО, ако ја имам партију и јавно изнесем такав став, то ме чини легитимном представником те већине. Само полако. Како онда, ти, као „легитиман представник“ више од 80%, не можеш да пређеш цензус?

У политичком систему у Србији воља већине је ирелевантна, зато што та већина није никакав политички фактор, а није фактор зато што нема своју легитимну политичку партију. Постоје само гомиле малих стаљинистичких партија које, саме за себе, тврде да су легитимни представници те већине, иако то нису. Јер није довољно окитити се српским симболима и позивати се на већину, а поготову није довољно ако се на већину позивају само онда када им се то уклапа у политичку рачуницу и избегавају да говоре о вољи и невољама већине када процене да им се то не исплати. На пример, сумњам да већина воли да буде законски дискриминисана у односу на Цигане или да трпи циганске пљачке и насиља, док власт не чини ништа да је заштити, али нашим родољупцима не пада на памет да се тиме баве. Они су изнад тога. Какви, бре, Цигани? Њихове теме су НАТО и Русија. Лепо. Зато је и измишљен цензус, да порески обвезници не би плаћали бављење хобијем.

Ако српски родољупци хоће да постану легитимни представници „већине грађана“ треба да ураде неколико, врло једноставних, ствари. Прво, да распусте своја удружења хобиста која називају партијама и покретима. Друго, да се сакупе, на једном месту, сви заједно, као Срби, а не као представници партија и покрета, што би требало да буде могуће, јер тада партије и покрети више не би постојали. Треће, да на том скупу формирају национални покрет отпора, као легалну политичку партију, чији ће главни и једини циљеви бити: национална слобода уз потпун и бруталан обрачун са постојећом владајућом класом. Четврто, да изаберу појединце за различите функције у партији, укључујући и вођу, у процесу који се заиста може назвати „изборима“, а не у севернокорејском стилу, како су навикли, да постоји само један кандидат који добије 99% гласова. До тада, имаћемо „већину грађана“ која може мислити и хтети шта било, али то неће имати никаквог утицаја на одлуке власти.

И на крају, не заборавимо да никада и нигде, у целокупној историји човечаства, није забележено да су националну слободу донели „грађани“. Националну слободу може донети само устанак народа чија је земља. Грађани долазе касније. Без националне слободе нема грађана. Постоји само окупатор, његове слуге и окупирана маса која постаје народ само онда када се побуни и крене у борбу за националну слободу.

Фракције

2ee89ce4-2852-4d7a-9080-b318f61ba2cb

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 24.05.2016.

Најновије саопштење Двери у вези са педерским парадирањем, у којем се каже да је „геј парада небитна и наметнута тема“, изазвало је бурну реакцију родољубиве јавности. Углавном, негативне критике су се сводиле на то да су Двери одступиле од своје позиције на којој су биле годинама, што је јасно свакоме ко је пратио њихова саопштења или скупове против педеризације Србије. Наравно, критичари се нису задржали само на овом саопштењу, па је тема проширена подсећањем на постизборну сарадњу са антисрпским странкама, да би се, у закључцима, свело на оно на шта се своди свака свађа унутар тзв. родољубиве Србије: оптужбама за издају и примање инструкција од америчког амбасадора. По обичају, врх Двери је остао, тврдоглаво, на својим позицијама.

Замислимо сада немогуће. Замислимо да су Двери другачије устројене, другачије од свих осталих партија у Србији. Да је после издавања овог саопштења дошло до реакције људи унутар самих Двери. Да су се огласили локални одбори широм Србије, да је дошло до расправе, па чак и гласања о овом саопштењу. Можемо претпоставити да би мишљења била подељена. Да би један део чланства подржао саопштење врха странке, док би други имао примедбу и захтевао „тврђи“ став. Пошто већ замишљамо немогуће, останимо у свету фантазија до краја и замислимо да ова расправа не би довела до цепања странке. У ствари, замислимо да је српско поимање партија такво да никоме не би ни пало на памет да једна оваква расправа, унутар партије, може довести до цепања исте.

Како би се онда цела ствар окончала, питаће просечан Србин, не онај из света фантазија, већ онај из света српске реалности? Неко би морао да „победи“, зар не? Партија би морала да заузме неки став? Не, не би нико морао да „победи“, зато што, у свету фантазија, српска партија не функционише по закону саване у којем се сукоби завршавају тако што неко бива поједен. Дакле, сукоб би се завршио тако што би, једноставно, партија примила к знању да постоје различите фракције које имају различита мишљења у вези са конкретном темом, што је логично, јел, не би било фракција да мишљења нису различита. У оквиру исте партије, постојали би они који би подржали став тренутног руководства и постојали би они који би изнели другачији став. Да параду треба спречити уличним демонстрацијама, на пример. Можда би се нашли и они који би имали примедбу и на програмска решења, па би тражили потпуну забрану јавног парадирања хомосексуализма или чак они који би тражили, као што је то случај у многим земљама, криминализацију хомосексуализма. У сваком случају, овакав развој догађаја имао би следеће последице.

Оптужбе за издају и примање инструкција од стране Запада биле би обесмишљене.

Незадовољство унутар саме странке не би било скривано и повећавано већ би људи могли да искажу своје ставове што би смањило напетости и смањило вероватноћу унутарпартијских сукоба.

Јавност би знала да Двери остају једина странка тзв. друштвеног конзервативизма у Скупштини и да ту чињеницу не може оспорити постојање разичитих фракција, јер те фракције постоје зато што се људи не слажу у вези са методима, а не зато што постоји неслагање у вредносном систему. Наиме, сви они који би желели да виде духовну и моралну обнову Србије и даље би имали ту једну партију у Скупштини уз пуно сазнање да се њихово конкретно мишљење на задату тему уважава и равноправно је са осталима.

Партија би задржала право да свој званичан став прилагођава у зависности од снаге различитих фракција, што ће рећи, за две године, на пример, неко друго руководство би, можда, изнело неко другачије саопштење које би било више у складу са неком другом фракцијом, али то не би променило саму природу партије која би остала партија друштвеног конзервативизма са јасном мисијом да Србију ослободи јавног педерлука.

Нажалост, у постојећем стању ствари и постојећем поимању политичких партија, само по питању јавног педерлука, родољубивој Србији треба бар неколико партија и то међусобно посвађаних.

Ако применимо исту логику на свако питање којим се родољубива Србија бави видећемо зашто је родољубива Србија безначајан политички фактор и зашто то нема везе ни са снагом организованог криминала који Србијом влада, ни са „блокадом медија“, ни са америчким амбасадором.

Такође, видећемо и зашто је и како је толико партија и вођа, са српских позиција прешло на антисрпске, у последњих четврт века српске „демократије“. Без „корекције“ партијских врхова „одоздо“, у систему у којем је партија, практично, приватно предузеће, врх је, у складу са својим интересима, полако мењао политику партије да би Срби, у неко доба, повикали „издаја“ и да би, онда, наставили да се баве ликовима и делима људи са врха уместо да поразмисле о партијском устројству које то дозвољава. После поменутог саопштења Двери јавили су се и неки бивши људи из врха, који су критиковали садашње руководство али нису приметили да се, у ствари, ништа није променило. И док су они били у врху, Двери су исто функционисале. И тада је било људи који се нису слагали са политиком Двери, можда баш по питању јавног педерлука. И тада је било оних који су изношене ставове сматрали неадекватним, који су тражили оштрију реакцију и адекватнију реторику или који су имали примедбе на лицемерно скупљање политичких поена преко разбијених глава спрске омладине, без икакве јасне и отворене подршке тој омладини. Али, баш зато што су Двери исто функционисале као данас, као, уосталом, све остале српске партије, није било расправа унутар покрета, па самим тим ни, евентуално, корекције и ставова и акције. Све остало су логичне последице, али док год се Срби буду бавили последицама, а не узроцима, ништа се неће променити.