Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 11.09.2015.
Нилски гргеч није аутохтона врста језера Викторија. Убачен је у језеро педесетих година прошлог века. Присуство нилског гргеча довело је до потпуног истребљења или велике угрожености неколико стотина аутохтоних врста у језеру. Ово је један од најупечатљивијих примера како страна врста може да има негативне последице на екосистем [1].
Примера има још. У последњих неколико деценија аутохтоно становништво Европе суочено је са инвазијом разних врста „нилских гргеча“. Афричке и азијске хорде су потпуно потиснуле Европљане из читавих четврти великих европских градова. И Срби имају свог „нилског гргеча“ који се зове Шиптар. Посебно агресивна и деструктивна врста одговорна, уз кључну подршку власти из Београда, наравно, за истребљење Срба са Косова и Метохије.
Упркос свом сопственом и европском искуству, огромна већина Срба је годинама живела у илузији да нових инвазија разних врста „нилских гргеча“ неће бити чак и када се „српска“ владајућа каста заклела да неће скретати са ЕУропског пута без обзира на цену, што је било лако, јер ту цену (та владајућа каста), свакако неће плаћати. Уосталом, овде се не ради више само о искуству, већ и о јасно препознатљивој политици ЕУропске владајуће касте која, између осталог, подразумева масовно насељавање неевропског становништва са циљем трајне промене демографске слике и обарања цене рада.
Малобројни Срби, који су указивали да напад на Србију тек предстоји и који су критиковали ЕУропску политику насељавања туђинаца, називани су „нацистима“, „расистима“ и „ултрадесничарима“. Те називе им није додељивала само режимска пропаганда, већ, неретко, и српски националисти „демократског“ и „православног“ типа.
А онда се то догодило. Или, боље рећи, почело да се догађа и крај се не наслућује. Блискоисточне хорде су, у хиљадама, почеле да прелазе српску границу, која наравно, није брањена. Уз пуну подршку марионетске власти, без икакве контроле и ограничења, оне се крећу и бораве у Србији. На све то, дошле су изјаве представника власти о смештају 400 хиљада имиграната и о распоређивању истих по „ненасељеним крајевима“ Србије. Брутална искреност власти, уз целокупно европско и српско искуство, не даје више никакав простор за недоумицу. Још је само остало да се црта.
Готово преко ноћи, врхови политичких странака и идеолози „демократског“ и „православног“ типа српског национализма, почели су да пишу и говоре о „промени демографске слике“ и „рату против хришћанске Европе“. Ствар је отишла толико далеко да један Слободан Антонић, доајен „демократског“ типа српског национализма, у најновијем броју „Геополитике“, пише да 40% посто становника Лондона чине етничке и расне мањине, а онда наводи речи Умберта Ека који говори о томе да ће Европа у наредном столећу бити „обојена“. Оно што је годинама била реторика неколицине „нациста“, „расиста“ и „ултрадесничара“, постало је реторика „демократског“ и „православног“ типа српских националиста који, до недавно, скоро да нису могли да саставе текст у којем не помињу српски „антифашизам“.
Док су ретки српски националисти дизали свој глас против циганизације Србије или против насељавања Кинеза, што су примери који се не могу правдати никаквим рационалним и моралним аргументом, представници „демократског“ и „православног“ типа српског национализма су ћутали или чак критиковали такве позиције. Зашто су се сад, одједном, побунили и то користећи реторику које су се тако гнушали? Одговор на ово питање је врло једноставан. Број најнових уљеза је толики да се може поредити само са шиптарском инвазијом на Косово и Метохију, а Срби добро знају како се то завршава. Просто речено, Срби су коначно осетили за вратом задах „нилске“ немани и више није остало никаквог простора за фолирање и типично српско лицемерје. У питању је голи опстанак народа.
Наравно, Срби не би били Срби када не би компликовали и онако компликован живот. Јасне критичке позиције, представници „демократског“ и „православног“ типа српског национализма покушали су да затрпају говоранцијама о „одговорности“ ЕУ и САД за ситуацију на Блиском Истоку, о српском „гостопримству“, зидовима или о томе ко где и како издаје избегличке папире, додатно збуњујући ионако слуђену српску јавност. Суштина није, бар што се самог народа тиче, ко је одговоран за ситуацију на Блиском Истоку, него у једној врло простој чињеници: ни један европски народ не може преживети масовно насељавање људи друге расе и друге вере на својој територији, а то је управо оно што се сада дешава. Једини начин да се то спречи јесте да се Уставом и законима онемогући такво насељавање. Све мање од тога води у сценарио виђен у језеру Викторија. Тачка.
Нажалост, „демократски“ тип српског национализма, уз свесрдну подршку „православног“, „увалио“ је Србима Устав и законе који, итекако, омогућују масовно насељавање људи друге расе и друге вере на територији Србије. Критике „нациста“ и „расиста“ су биле игнорисане или су Срби, у својим главама, типично, закључивали како „код нас то не бива“. Иако је већ било, јел, али српско лудило захтева стручну анализу која далеко превазилази могућности аутора овог текста.
У својој историји, Срби имају више примера масовног насељавања странаца на српску земљу.
Први пример, турска инвазија. Оно што су Карађорђе и Милош ослобађали ослобођено је како треба. Оно што је ослобађано касније, није ослобођено како треба, што ће крваво платити генерације Срба које нису биле ни рођене у време ослобађања и што ће целокупно Српство платити трајним губитком територија.
Други пример. Најезда Шиптара на Косово и Метохију завршена је истребљењем Срба и окупацијом Косова и Метохије.
Трећи пример. Руска имиграција после Првог светског рата. Лекари, правници, наставници, професори универзитета, официри, уметници… и по неки Србин, и дан данас, који ће рећи: „Знаш, мој деда је био Рус.“ Чини ли га то мање Србином?
Паметном доста.
[1] https://en.wikipedia.org/wiki/Nile_perch
СВИТАЊЕ 