Шта је НП?

logo_main

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 02.09.2014.

Прва реченица, којом се дружина, која је написала начела Националне партије, обратила јавности, гласи:

“Основни циљ наше групе је формирање политичке партије националистичке оријентације (Националне партије) по узору на француски Национални фронт, немачку Националну демократску партију, Британску националну партију, грчку Златну зору …“

Добар познавалац прилика у Србији може у томе видети само још један доказ изузетне способности модерних Срба да копирају све што долази са Запада. Но, за разлику од ликова који се поливају хладном водом пред камерама, ми још можемо рационално да објаснимо овакав став.

Уистину, представници анти-Србије су у праву. Судбина Србије нераскидиво је везана са судбином Европе. Модерна сропска држава успостављена је у деветнаестом веку, када су у Европи стваране модерне нације и модерне националне државе. Први светски рат Србију није заобишао. У Другом, Срби су се међусобно убијали следећи идеологије које су настале у Европи и које Срби, сами по себи, можда никада не би смислили. Комунизам је дошао на совјетским тенковима. Пао је кад и комунизам у СССР-у и осталим земљама источне Европе. И коначно, данас је Србија под бриселским ропством, као и већина држава и народа Европе, са политичком класом која спроводи програм затирања националне државности и затирања саме нације.

Ако је све то тако, онда се логично, постављају два питања. Могу ли Срби повратити националну слободу и успоставити своју државу, док то не успеју остали народи Европе? Бар они највећи. И друго питање, постоји ли, у поробљеном делу Европе, међу другим народима, некакав покрет отпора?

Одговорити на друго питање је лако. Да, постоје покрети отпора. Једини ко пружа отпор и ко представља озбиљну претњу за ЕУропски поредак и америчку хегемонију јесу партије које се, у званичним медијима система, називају партијама „екстремне деснице“. А то су управо партије које ми помињемо.

У тзв. националној Србији, одавно трају расправе о томе како треба „удружити“ све национале снаге за борбу против система. Међутим, искуство других народа Европе, који се налазе у врло сличном положају, недвосмислено показује да идеја националне слободе и обнове националне државности има значајну подршку јавности само тамо где постоји једна јака национална политичка партија као носилац те идеје. То, наравно, не значи, да у тим земљама постоји само једна таква партија, али поента је у томе да та једна, својом снагом потпуно доминира и да онај део јавности који жели националну слободу нема много дилеме за кога треба да се определи када дође до избора. Упркос овим чињеницама и упркос невероватној способности Срба да копирају Запад, свест о потреби формирања једне и јединствене националне српске партије никада није постала доминантна међу национално оријентисаним Србима. Напротив, и дан данас, у најбољем случају, говори се о „удруживању“ постојећих партија и организација где би онда, двадесетак малих диктатора, требало колективно да представља једну српску Марин Ле Пен, иако тако шта нигде не постоји, па према томе, није ни проверено да може да ради.

Када говоримо о европским народима, па и о Србима, стварање једне и јединствене националне партије само је један од услова за успех. Постоји још један, о којем се на српској „националној сцени“ прича и пише још мање.

Националне партије у европским земљама превалиле су велики пут да би постале оно што су данас. Основни проблем са којим су оне биле суочене и са којим се још увек суочавају јесте страх „обичних“ људи да их подрже. Колико је тај страх последица званичне пропаганде система, а колико саме природе људског друштва и страха од неизвесности, јесте тема за озбиљну и стручну анализу. Тек, једно је извесно. Проблем није у томе да „обичан“ човек схвати исправност онога што националне партије заговарају. Проблем је да их прихвати као могуће носиоце власти. Како сам доста радио са Французима, а по мало и са Енглезима и другима, из ретких разговора, знам да многи од њих немају проблем да разумеју погубност званичне политике својих влада и исправност ставова националних партија, али када треба гласати постоји страх од неизвесности и промене.

Па ипак, упркос свему, после многих година, један Национални фронт у Француској дошао је до 20% подршке, а баш јуче сам чуо вест да Марин Ле Пен, тренутно, има већу подршку јавности од председника . Аустријска партија слободе је стандардна са 20 до 30%, Јобик у Мађарској са 20%, Златна зора у Грчкој је на 10%, упркос прогону и терору власти, У Немачкој, мало-мало, па траже забрану НДП, итд. Чак је и у Британији, УКИП, за који многи, с правом тврде, да није права националистичка партија, успео да идеје у вези са изласком из ЕУ и заустављањем имиграције постави као легитимне идеје на политичкој сцени Британије.

Како су они у овоме успели? Наравно, катастрофална политика глобалистичке елите, која све те народе гура у пропаст, допринела је највише овом успеху. Међутим, има још нешто. Националне партије научиле су како да воде медијски рат и како да своје наступе и целокупно своје понашање прилагоде јавности којој се обраћају. Ако је неприхватање националних партија, последица страха јавности, који додатно распирује режимска пропаганда, онда је логично да представници тих партија својим наступима не учвршћују тај страх. Зато је јако важно да једна национална партија покаже способност да биде носилац власти, што значи да мора да има озбиљан и свеобухватан програм и да се бави свим темама од значаја за вођење једне државе, а не само темама које су од примарног интереса за националну партију, као што је имиграција, на пример. Баш од Француза сам чуо размишљање: „да, да, у праву је НФ што се тиче имиграције, али они не могу да владају земљом“. Друга ствар, јесте убедити јавност да долазак националиста на власт не значи никакву диктатуру, тиранију, изолацију и економску пропаст. Напротив! То се постиже паметним вођењем медијског рата и одсуством сваког политичког егзибиционизма или онога што би се, с обзиром на тренутно стање нације, сматрало егзибиционизмом.

Зашто је ово битно за Србе? Међу Србима данас, постоје, у грубој подели, да кажемо, три различите струје, носилаца идеје националне слободе. Прво, имамо струју којој припада највећи број тзв. аналитичара, која заговара тезу „и национално и демократски“. Главни политички носилац те идеологије јесте ДСС. То је практично идеологија тзв. десног центра који додатно инсистира на одређеном степену националног суверенитета и систему вредности који је у Европи владао негде до педесетих година прошлог века. Они нису у стању да одговоре на изазове новог времена и прихвате просту чињеницу да су методи којима су се национални суверенитет и идентитет бранили тада, данас потпуно бескорисни. Другу струју чине тзв. „православне“ организације и појединци. Они, углавном, чекају руског цара, воле да разрађују теорије завере против Православља и сваки програм или саопштење почињу позивањем на Свете Немањиће и Косовски завет. Трећу струју чине они који себе називају „национал-социјалистима“. Представљају се још и као „расни социјалисти“ или „национални револуционари“. Воле да цртају кукасте крстове, да каче Хитлерове слике по форумима, а није им страно ни да, на хрватском делу Стормфронта, Хрвате називају „расном браћом“ (или тако некако).

Дакле, кога сада, „обичан“ и „просечан“ Србин да види као свог заступника, као своју политичку опцију, као правог и озбиљног носиоца идеја националне слободе и будућег носиоца власти?

Јасно је да се српска национална партија мора разликовати од француске или немачке, на пример, онолико колико се Срби разликују од Француза или Немаца. Сви комунисти су исти и све „демократе“ су исте, али националисти се разликују, по дефиницији. Јасно је да се српски национализам не може замислити без Светих Немањића, али је, ваљда, исто тако јасно, да модерна српска држава 21. века не може бити уређена онако како је била уређена Немањићка Србија.

Пошто Срби, до сада, нису успели да смисле никакав оригиналан начин борбе против марионетске власти и једног криминалног и антинационалног система, не би било лоше да пробају са начином који је опробан и који доказано ради. Бар док не смисле ништа оригинално и ефикасније. Ово је нарочито битно ако се има у виду неколико врло простих чињеница.

Да је судбина Срба повезана са судбином других европских народа.

Да антинационална, глобалистичка владајућа класа, која влада Србима, исто тако влада и већином других европских народа.

Да су Срби, исто као и други европски народи, спремни, практично неограничено, да трпе и толеришу сваку антинационалну и криминалну политику и, уопште, политику бешчашћа, све дотле док неко заиста не понуди потпуну и праву алтернативу.

Да, у овом тренутку, нема реалног отпора и реалне алтернативе постојећем систему мимо националних партија које званична ЕУропска пропаганда назива „екстремном десницом“.

Да је потребна једна јака и једниствена национална парија, а не коалиција бројних безначајних организација.

Да национална партија мора да одговори на све изазове модерног друштва, а не да бира теме којима ће се бавити.

Да јавни наступ мора да буде добро смишљен, а не да служи за забављање једног процента становништва док код осталих ствара утисак потпуне неозбиљности.

Коначно, ја знам да многи Срби данас сматрају да овај политички систем не може бити срушен ни на каквим изборима нити било каквим гласањем и да ће, у крајњем исходу, владајућа политичка класа бранити постојећи поредак силом. То је врло вероватно али, када до тога дође, биће врло битно и велика је разлика, да ли ће онога ко поредак буде рушио подржавати 5 или 50% јавности.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s