Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 10.05.2015.
Већ неколико дана, сви медији на српском језику (да не кажем „српски медији“, јер огромна већина то није) објављују вести о сукобу „терориста“ и македонске полиције у Куманову. Питам се, зашто се оружани устанак Шиптара назива „тероризмом“?
Као културна колонија Запада, Србија је прихватила Западну терминологију, па смо дошли до парадоксалне ситуације да оружани устанак Шиптара „тероризмом“ називају чак и на родољубивим сајтовима и да се исти термин користи и у саопштењима родољубивих странака.
Појам који означава начин борбе, „тероризам“ [1], наравно, није споран, али инсистирање на том термину треба разумети у контексту пропаганде Западних центара моћи, која је отишла тако далеко да се читаве војске, са све артиљеријом и авијацијом, називају „терористима“. Истини за вољу, тако малоумну пропаганду користе и други. Руси, на пример.
Инсистирање на појму „тероризам“ и избацивање истог у први план има двоструку намену. Прво, шаље се експлицитна порука јавности да се ради о „појдиначним“ актима насиља и да су етничка и верска припадност „терориста“ од другоразредног значаја. После бомбашких напада у подземној железници у Лондону 2005. пропаганда је отишла толико далеко да су се медији данима питали „зашто Британци постављају бомбе у Британији“, док су објављиване фотографије Арапа који су извршили напад. Оваква пропаганда је битна јер прикрива праве узроке сукоба аутохтоног европског становништва и уљеза из Африке и Азије, а то су масовна и планска имиграција социјалног талога са тих континената и злочиначка политика Западних влада према земљама и народима муслиманског света.
Други разлог за овакву пропаганду је могућност која се отвара Западним владама, да врше општу и масивну шпијунажу свих својих држављана. То је нарочито битно, јер оно чега се владајућа класа Европе и Америка заиста плаши није никакав „тероризам“ (они, свакако, не користе подземну железницу) већ побуна и устанак аутохтоног становништва Европе и белог и хришћанског становништва Америке.
У складу са деловањем Западних центара моћи, практично сви медији у Србији наставили су да инсистирају на појму „тероризам“, а прва ствар коју је власт у Београду урадила била је да пошаље полицију на границу са Македонијом, са задатком да омогући још једну несметану инвазију Шиптара на српску земљу. [2] Од полиције, чији је главни смисао постојања заштита организованог криминала и пружање услуга обезбеђења педерима и страним агентурама, ништа боље се и није могло очекивати. Нема никакве сумње да ће Београд учинити све што је у његовој моћи да Шиптари дођу до тог истог Београда – без испаљеног метка.
Није довољно знати, треба рећи
Скоро да нема Србина који нема најгоре могуће мишљење о Шиптарима, који не сматра да су Шиптари вирус који уништава сваки народ са којим дође у контакт и коме није јасно да се са Шиптарима једном неко мора обрачунати и да се они морају оградити у каквом резервату, који могу звати и „Великом Албанијом“, ако хоће и из којег више неће бити у стању да угрожавају друге. Па ипак, српска тзв. родољубива опозиција, која инсистира да говори у име народа и језиком народа, ово не сме да каже. А једини ко може зауставити Шиптаре јесте савез православних, савез Срба, Грка и Македонаца, шта год да су ови последњи; ваљда мешавина Срба и Бугара, шта би друго били? Но, да би се то постигло, прво морају „пасти“ Београд, Подгорица, Атина и Скопље. Ти градови се морају ослободити шиптарских савезника и Западних марионета који су директно одговорни за саучесништво у злочину над сопственим народима. Ни једна српска граница не може бити брањена док Београд поново не постане српски град и српска престоница.
Знам, рећи ће многи да је то данас немогуће, да Шиптари имају подршку Америке, да је то због турског гасовода или због овог или оног. Па ко каже да може данас? И ко каже да баш ништа не може данас? Ти исти Шиптари су пре више од сто година почели да зацртавају палнове које данас спроводе. Империје долазе и одлазе. Бар Балкан то зна, али Шиптари ће да остану и ширење вируса се мора зауставити и организам излечити, јер вирус се сам зауставити неће.
Уместо што Србе замајава прославама „победе“ у окупираној земљи и хвалоспевима Русији, која нема апсолутно нокаквог разлога и интереса да Србе спашава од сопствених одрода и једног полудивљег муслиманског племена, српској родољубивој опозицији би било боље да коначно почне да говори језиком народа којег, наводно, представља и суочи Србе са истином. У противном, њено садашње деловање само је у функцији пасивизације и замајавања јавности, што је, практично, исто што ради и систем. На српском се то каже „саучесништво“.
[1] https://sr.wikipedia.org/sr/Тероризам
[2] http://srbin.info/2015/05/09/stizu-izbeglice-srbijo-pomozi-autobusi-puni-albanaca-stizu-u-srbiju/
СВИТАЊЕ 