Фракције

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 24.05.2016.

Најновије саопштење Двери у вези са педерским парадирањем, у којем се каже да је „геј парада небитна и наметнута тема“, изазвало је бурну реакцију родољубиве јавности. Углавном, негативне критике су се сводиле на то да су Двери одступиле од своје позиције на којој су биле годинама, што је јасно свакоме ко је пратио њихова саопштења или скупове против педеризације Србије. Наравно, критичари се нису задржали само на овом саопштењу, па је тема проширена подсећањем на постизборну сарадњу са антисрпским странкама, да би се, у закључцима, свело на оно на шта се своди свака свађа унутар тзв. родољубиве Србије: оптужбама за издају и примање инструкција од америчког амбасадора. По обичају, врх Двери је остао, тврдоглаво, на својим позицијама.

Замислимо сада немогуће. Замислимо да су Двери другачије устројене, другачије од свих осталих партија у Србији. Да је после издавања овог саопштења дошло до реакције људи унутар самих Двери. Да су се огласили локални одбори широм Србије, да је дошло до расправе, па чак и гласања о овом саопштењу. Можемо претпоставити да би мишљења била подељена. Да би један део чланства подржао саопштење врха странке, док би други имао примедбу и захтевао „тврђи“ став. Пошто већ замишљамо немогуће, останимо у свету фантазија до краја и замислимо да ова расправа не би довела до цепања странке. У ствари, замислимо да је српско поимање партија такво да никоме не би ни пало на памет да једна оваква расправа, унутар партије, може довести до цепања исте.

Како би се онда цела ствар окончала, питаће просечан Србин, не онај из света фантазија, већ онај из света српске реалности? Неко би морао да „победи“, зар не? Партија би морала да заузме неки став? Не, не би нико морао да „победи“, зато што, у свету фантазија, српска партија не функционише по закону саване у којем се сукоби завршавају тако што неко бива поједен. Дакле, сукоб би се завршио тако што би, једноставно, партија примила к знању да постоје различите фракције које имају различита мишљења у вези са конкретном темом, што је логично, јел, не би било фракција да мишљења нису различита. У оквиру исте партије, постојали би они који би подржали став тренутног руководства и постојали би они који би изнели другачији став. Да параду треба спречити уличним демонстрацијама, на пример. Можда би се нашли и они који би имали примедбу и на програмска решења, па би тражили потпуну забрану јавног парадирања хомосексуализма или чак они који би тражили, као што је то случај у многим земљама, криминализацију хомосексуализма. У сваком случају, овакав развој догађаја имао би следеће последице.

Оптужбе за издају и примање инструкција од стране Запада биле би обесмишљене.

Незадовољство унутар саме странке не би било скривано и повећавано већ би људи могли да искажу своје ставове што би смањило напетости и смањило вероватноћу унутарпартијских сукоба.

Јавност би знала да Двери остају једина странка тзв. друштвеног конзервативизма у Скупштини и да ту чињеницу не може оспорити постојање разичитих фракција, јер те фракције постоје зато што се људи не слажу у вези са методима, а не зато што постоји неслагање у вредносном систему. Наиме, сви они који би желели да виде духовну и моралну обнову Србије и даље би имали ту једну партију у Скупштини уз пуно сазнање да се њихово конкретно мишљење на задату тему уважава и равноправно је са осталима.

Партија би задржала право да свој званичан став прилагођава у зависности од снаге различитих фракција, што ће рећи, за две године, на пример, неко друго руководство би, можда, изнело неко другачије саопштење које би било више у складу са неком другом фракцијом, али то не би променило саму природу партије која би остала партија друштвеног конзервативизма са јасном мисијом да Србију ослободи јавног педерлука.

Нажалост, у постојећем стању ствари и постојећем поимању политичких партија, само по питању јавног педерлука, родољубивој Србији треба бар неколико партија и то међусобно посвађаних.

Ако применимо исту логику на свако питање којим се родољубива Србија бави видећемо зашто је родољубива Србија безначајан политички фактор и зашто то нема везе ни са снагом организованог криминала који Србијом влада, ни са „блокадом медија“, ни са америчким амбасадором.

Такође, видећемо и зашто је и како је толико партија и вођа, са српских позиција прешло на антисрпске, у последњих четврт века српске „демократије“. Без „корекције“ партијских врхова „одоздо“, у систему у којем је партија, практично, приватно предузеће, врх је, у складу са својим интересима, полако мењао политику партије да би Срби, у неко доба, повикали „издаја“ и да би, онда, наставили да се баве ликовима и делима људи са врха уместо да поразмисле о партијском устројству које то дозвољава. После поменутог саопштења Двери јавили су се и неки бивши људи из врха, који су критиковали садашње руководство али нису приметили да се, у ствари, ништа није променило. И док су они били у врху, Двери су исто функционисале. И тада је било људи који се нису слагали са политиком Двери, можда баш по питању јавног педерлука. И тада је било оних који су изношене ставове сматрали неадекватним, који су тражили оштрију реакцију и адекватнију реторику или који су имали примедбе на лицемерно скупљање политичких поена преко разбијених глава спрске омладине, без икакве јасне и отворене подршке тој омладини. Али, баш зато што су Двери исто функционисале као данас, као, уосталом, све остале српске партије, није било расправа унутар покрета, па самим тим ни, евентуално, корекције и ставова и акције. Све остало су логичне последице, али док год се Срби буду бавили последицама, а не узроцима, ништа се неће променити.