Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 16.04.2015.
„Ако Бога нема, све је дозвољено“ – Достојевски
Пре неколико дана, председник ДСС, Санда Рашковић-Ивић, дала је следећу изјаву:
„Лично сматрам да треба изаћи из власти у престоници, јер се ту преламају и велики државни пројекти и велике теме. То има везе и са Бриселским споразумом и са високом политиком, што није случај са мањим срединама.“ [1]
Чини ми се да вест није изазвала много полемика у тзв. патриотској Србији, као што и чињеница да таква коалиција уопште постоји, није изазивала много негодовања и полемике. За Србе је, дакле, нормално, да странка, која себе назива „патриотском“, чак и „стожером патриотског блока“, буде у коалицији са педерским шетачем и његовом странком коју је, до сада, толико пута оптужила за издају земље, што је, ако ја добро разумем, најтеже кривично дело које једна власт може починити. Уистину, какве везе има крпљење улица и одржавање уличне расвете са издајом земље? Јер ово, „на локалу“ је „на корист грађана“ и Срби, који су, иначе, познати по свом смислу за практично у политици и немају сколоност ка политичким фантазијама и илузијама, свакако разумеју овакву логику, зар не?!? А следећи овакву логику, наредни корак може бити измена кривичног закона која би омогућила да лопови, убице, педофили и манијаци, уместо да седе у затвору, добију прилику да раде нешто практично, „на корист грађана“. Додуше, у случају Србије то би већ био изузетан помак, с обзиром да су поменути, углавном, на слободи, а многи и на власти и једино практично што раде је у корист српске штете.
Искреност Санде Рашковић-Ивић, не завршава се јавним изношењем моралне дилеме у вези са Београдом већ иде и даље:
„Александар Вучић би онда могао да направи акцију “империја узвраћа ударац”, из чисте зле намере могао би због Београда да избаци ДСС из осталих локалних самоуправа широм Србије. На локалу ионако власт одлучује о темама које су пет одсто политике и 95 одсто економије и привреде, и зато ти људи треба да остану у општинама.“[1]
Сарадња са издајницима и саучесницима у злочину над сопственим народом не одвија се само у Београду већ широм Србије и пошто је 95 много веће од 5, сарадња ван Београда је сасвим пожељна. Додуше, цифре за Београд није изнела тако да не знамо који проценат политике је потребан да би се сарадња на локалу довела у питање.
„Ако Вучић буде реаговао тако да избаци ДСС из свих општина, то ће бити знак освете и веома зле воље.“ закључује Санда Рашковић-Ивић. [1]
Питам се, какво мишљење неко може имати о личним квалитетима особе коју оптужује за издају земље? Не сећам се да је то питање икада постављено лидерима српске тзв. патриотске опозиције, али ако је издаја најтеже кривично дело које једна власт може починити и састоји се, у овом случају, од читавог низа политичких одлука, а не само од једног конкретног чина издаје, није ли логично претпоставити да се о издајницима има најгоре могуће мишљење, да се они сматрају моралним наказама, људима без савести, крајње друштвено опасним и штетним, баш нешто као убице и педофили? Мислим, у међувремену, док се педофилија не легализује, јел, али то је друга тема. Или, можда, није? Дакле, зашто онда неко, ко у својим политичким наступима, управо себе, имплицитно, ставља у положај моралне супериорности у односу на издајника, тражи сарадњу са издајником и очекује од њега „добру вољу“?
Смисао за „практично“ показује и Шешељ.
„А што се тиче Вучића, он је крупан играч на српској политичкој сцени. Ако се одрекне ЕУ и усмери ка интеграцији са Русијом, зашто би ја сад робовао сопственим нетрпељивостима, зашто да будем киван и да се водим личним осећањима поводом његове издаје. Мени је битна Србија и интерес српског народа, према томе ко год крене у правцу интеграције са Русијом ми ћемо га подржати.“ [2]
Владајући годинама уз помоћ Запада, коју има баш захваљујући политици издаје, издајник у једном тренутку може да процени да му се убудуће више исплати да поново буде „патриота“. У том случају, нема никаквих проблема да се сва његова непочинства забораве у име интереса српског народа што је иста логика као и она по којој су Срби требали, односно требају, да забораве усташке и НАТО злочине у име светле југословенске, односно, ЕУропске будућности.
Достојевски је погрешио
Нема никакве сумње да су „домаћини“ (и домаћице), распоређени по српским „патриотским“ партијама, верујући свет који не негира постојање Бога, напротив, али, чини се, да „једначина“ коју је Достојевски поставио, а која је написана у врху овог текста, није тачна. У име „интереса српског народа“ и „решавања практичних проблема у корист грађана“, дозвољено је све, укључујући и толерисање злочина над тим истим народом, уз пуно постојање и присуство Бога. Јер Срба и Србије може да буде или да не буде, али улице ваља очистити, дрвеће поткресати, ђубре покутити, паркови уредити, … и у све то се „уградити“, па и са издајницима, ако треба, зашто да не? Ко те пита за 5 посто, овде су већи проценти у питању?
Сви они који буду „разочарани“ владајућим странкама имаће прилику да гласају за „патриотске“ странке. Можда дођу до боље расподеле плена „на локалу“. Онима који нису разочарани, него само згрожени над злочином који марионетска власт чини над земљом и народом остаје да не гласају док не направе своју странку. Ко зна, можда „патриотске“ странке једном схвате где се крију проценти који им увек фале после избора.
[1] http://srbin.info/2015/04/13/sanda-dss-da-raskine-sa-sns-u-beogradu-ocekujemo-vucicevu-osvetu/
СВИТАЊЕ 