Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 18.08.2015.
Сећам се, има од тада, ваљда, већ две године, гледао сам аматерски документарни филм који су снимили људи из Боговађе, показујући проблеме које имају са тзв. азилантима тамо. И сећам се, један мештанин, који има продавницу, говорио је како га узнемиравају ноћу, лупају и траже да отвори, да би, наводно, нешто купили. Да не помињем сад упаде у куће и викендице, уништавање имовине итд.
И дође ми тада на памет и увек ми дође на памет, када се тога сетим или слушам сличне приче, следеће размишљање. Зар је могуће да тај Србин, већ у поодмаклим годинама, који је, вероватно, цео живот провео у тој Боговађи, не познаје пет одраслих мушкараца, својих рођака и пријатеља, који би дошли једно вече у његову кућу и онда, када ти дивљаци дођу и почну да лупају и да га узнемиравају, ти људи изађу и „објасне“ им да то више не раде?
Прошло је доста од снимања тог филма, а инвазија на Србију се интензивирала. Све што сам имао да напишем о тој инвазији, крајњим политичким циљевима, улози марионетске власти, званичне пропаганде и страних центара моћи, написао сам у тексту „Азил у служби геноцида“. Овде бих само додао да је званична пропаганда, у међувремену, прешла на убеђивање јавности да су уљези само „привремено“ у Србији, у ствари, да су „у транзиту“. Уз то, наравно, иде редовна пропаганда и испирање мозга по систему вруће-хладно. Мало о „несретним људима којима се мора помоћи“, мало о могућности да међу уљезима има „терориста“, а ако су неки „терористи“, већина није, значи они су „добри“, што даље значи да могу да остану у Србији о трошку Срба, јел? А терористе ће већ „наша“ полиција … шта год да треба, они ће знати.
На страну и власт и званична пропаганда, све је то већ кристално јасно, одавно. Сва режимска пропаганда није тако громогласна и није оставила тако јак утисак као вишегодишње ћутање политичких партија које се, у Србији, још увек рачунају у родољубиве. Да не спомињем тзв. националне интелектуалце.
Но, ствари су коначно почеле да измичу контроли и коначно је неко нашао за сходно да се огласи. После неколико претходних саопштења, Двери су данaс издале још једно саопштење на ову тему [1], где позивају на дизање зидова и заустављање најезде. Ово саопштење заслужује малу анализу. Не зато што је нешто посебно, наго баш зато што је типично, чак толико типично да га је могла написати било која странка, што га, потенцијално, чини више штетним него корисним. Ово, наравно, не значи да људи који су га писали нису имали најбоље могуће намере, али, то, за ову анализу, није битно.
У саопштењу се, практично без икакве законитости, наизменично користе појмови „азиланти“ и „имигранти“. Српска јавност је већ довољно слуђена. Онај ко хоће да помогне не треба да ради на додатном слуђивању јавности. Без улажења у детаљне правне дефиниције, треба направити разлику између тзв. азиланата и избеглица, са једне стране и имиграната са друге. Наравно, у случају рата или природне катаклизме људи масовно беже што их чини избеглицама. У конкретном случају, ако је рат у Сирији, онај ко је побегао из Сирије у Турску или Либан, на пример, тај је избеглица. Али тај што је избеглица из Сирије у Турској или Либану не може више бити избеглица у Србији. У Србији он је имигрант, тј. илегални имигрант. Његов боравак у Србији, или Бугарској или Грчкој, … није условљен бежањем за голи живот (што би га чинило избеглицом и чинило га је избеглицом до доласка на сигурну територију, у Турску, на пример), већ је последица намере да се трајно настани у другој земљи. Дакле, понављам, једини исправан назив је илегални имигрант.
Даље, у свом саопштењу, Двери траже дизање зидова. Не постоји ништа типичније од тога и ништа бесмисленије од тога, поготову ако се зидови нуде као решење само за себе, без наоружаних посада на њима. Недавно, амерички кандидар та председника, Доналд Трамп, предложио је дизање зидова. После тога сам чуо један врло паметан коментар: ако дигнеш зид од десет стопа имигранти ће доћи са мердевинама од једанаест стопа.
Зидови нигде нису решење и не треба да буду тема, сами по себи. Тема је: треба ли једна земља да брани своју границу? Ако треба, онда се зна ко је за то задужен. Граничнарске јединице копнене војске или ратна морнарица, ако земља има границу на води. Да ли, ту и тамо, треба и може да користи неки зид, јесте већ техничко питање на које треба да одговоре они којима је граница поверена на чување. Но, пошто ово потпуно излази ван свих оквира политичке коректности, лакше је држати се зидова макар се и знало да исти никада неће бити подигнути нити ће имати неку сврху, ако и буду подигнути. Пошто нема храбрости да се јавности каже истина у очи, решење је да се јавност замајава, не са циљем тражења решења, него ради очувања „патриотског“ статуса.
Наравно, у саопштењу налазимо и незаобилазно правдање у пратњи типичних српски бесмислица:
„Познато је да су Срби гостопримљив народ, који је и сам много пострадао и има преко милион прогнаних и избеглих у ратовима деведесетих година прошлог века. Немамо проблем да помогнемо људима који су на путу и у невољи и то и даље треба да чинимо, али на првом месту мора да буде наш државни и безбедносни интерес.“
Са којим правом Двери, или било ко други, завлачи руку у џеп српских пореских обвезника? Ко каже да Срби немају проблем да помогну и шта то уопште значи? На основу које малоумне теорије о српској „гостопримљивости“ Срби треба да плаћају арапску и црначку руље да би јој помагали у њеним криминалним активностима и да би помагали окупацију сопствене земље?
Наравно, власт ће радити што и до сада, без обзира на сва саопштења. Окупација и пљачка Србије ће се наставити. Једино што Србима остаје да ураде, у таквој ситуацији, јесте да се самоорганизују. Онако како сам предложио на почетку текста, у случају оног човека из Боговађе. Свуда и на сваком месту, да „објашњавају“ уљезима да су непожељни и да им је боље да што пре оду. Србима би било много лакше када би имали бар једну своју партију која би их саветовала како то да раде и која би их организовала широм целе Србије. То би било много ефикасније од бесмислених саопштења о српској „гостопримљивости“.
СВИТАЊЕ 