Системи и режими

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 03.12.2015.

У Србији, као и у свакој другој „демократији“, практично, нема озбиљних расправа о неопходности промене постојећег политичког система. Ни највећи критичари власти се не баве самим системом, већ критикују само постојећи режим и његове политичке одлуке. Порука опозиције је да постојећи режим треба сменити због лоше политике. Садашња опозиција је, кажу опозиционари, та која би, доласком на власт, доносила боље политичке одлуке. У постојећем систему „демократије“.

С друге стране, ако само мало дубље размислимо, лако ћемо увидети да проблем није само у тренутном режиму и његовим одлукама, већ у самом систему. Уосталом, промене режима, у последњих 25 година, јасно показују да никакве позитивне промене за народ и државу нема, управо зато што остаје систем.

Ако се сложимо да треба мењати систем, а не само режим, прва ствар коју треба да урадимо јесте да опишемо и разумемо постојећи систем.

Владајући сталеж „демократије“ јесте симбиоза политичке класе, крупаног капитала (страног или домаћег) и „класичног“ организованог криминала. Без много устручавања, можемо рећи да крупан домаћи капитал у Србији јесте под контролом криминалаца, јер практично, нико, из комунизма, није могао постати милионер или милијардер без неке врсте пљачке државне или, како се то у Србији говорило, друштвене имовине. Не улазећи сувише у детаље, нећемо погрешити ако кажемо да владајући сталеж Србије чини организовани криминал, где је политичка класа само један његов део са специфичном улогом.

Организовани криминал следи пословну логику. Према томе, свака политичка одлука, без обзира колико она била важна за цео народ, садашње и будуће генерације, доноси се искључиво у интересу појединаца и група из владајућег сталежа, интереса који могу бити занемарљиво краткорочни и сасвим банални у поређењу са последицама које те одлуке имају за судбину Срба.

У том и таквом систему, српска опозиција шаље поруку: бирајте нас, ми ћемо бити бољи, мајке нам. Без промене система, наравно. Исту поруку коју су слали они који су смењивали Милошевића или они који су смењивали ДС са власти.

Материјална добра земље и радна снага су, искључиво, у служби интереса владајућег сталежа. За тај сталеж, појмови као што су „држава“ и „народ“, практично, немају никакво значење и не представљају никакву вредност. Зато је логично да се материјална богатства распродају странцима или користе на штету већине, док је политичка класа, уз кључну асистенцију медија, задужена за контролу и пасивизацију народа који, једини, потенцијално, представља опасност за владајући сталеж.

Шта је проблем са оваквим системом?

За неке, проблема нема, наравно. То се, пре свега, односи на оне који припадају владајућем сталежу. Но, чак и један број оних који не припадају, тврдиће, под утицајем пропаганде, да је постојећи систем „капитализам“ који функционише логиком „слободног тржишта“. Комунизам, неспорно, није ваљао. Хтели сте капитализам, ево вам га! Наравно, у постојећем систему, појмови као што су „капитализам“ или „слободно тржиште“, па чак и „слобода медија“, не могу се користити без прецизног објашњења шта се под њима подразумева. На пример, једна је ствар начелно дозволити постојање приватних предузећа и законом регулисати њихову „тржишну утакмицу“, а друга је ствар донети политичку одлуку да се Телеком или обрадива земља прода странцима или легализовати еколошке катастрофе које производе поједине индустрије, а све то зато што систем дозвољава да политичка класа, буквално, буде плаћена да доноси политичке одлуке у складу са интересом оних који је плаћају.

Како променити систем?

Овај текст, наравно, нема за циљ да понуди дефинитиван одговор на ово питање, већ ће само понудити низ предлога који, евентуално, могу послужити као основа за корисну расправу. Ништа више од тога.

Партије

1. Законски, драстично смањити буџете политичких партија. Не за неколико десетина процената, него неколико десетина пута, у односу на ово данас. Партија која прекорачи дозвољени буџет бива проглашена предузећем и привремено или трајно јој се забрањује учешће у политичком животу.

2. Забранити „тржишно“ рекламирање партија. Строго утврдити, врло ограничен простор и термине у државним медијима и на јавним местима где партија може представљати свој програм и своје кандидате.

3. Законом забранити тзв. НВО или тзв. групе грађана. Ко хоће да учествује у политици има да направи партију. Друге организације могу бити културно-уметничка друштва, удружења хобиста, професионална удружења и синдикати.

4. Партијска скупштина да се бира по пропорционалном систему. Проценат за садашњи цензус смањити, али укинути правило по којем цензус не важи за тзв. партије мањина.

5. Посланици улазе у скупштину по аутоматизму са предложене листе. Партија не може да их мења. Ако посланик умре или не може да обавља функцију место остаје упражњено до нових избора.

Скупштина сталежа

1. Поред партијске формирала би се и скупштина сталежа, састављена од представника сталежа. Сваки сталеж имао би своју скупштину која би давала, на пример, десет својих представника у скупштину сталежа.

(Напомена: да не буде забуне, треба правити разлику између сталешке скупштине коју би формирао сваки сталеж и скупштине сталежа која би била једна за целу државу.)

2. Сталежи би били:

трговачки сталеж

сталеж просветних радника

сталеж здравствених радника

сталеж правника

сталеж радника у пољопривреди

сталеж радника техничких занимања

сталеж радника економске струке

сталеж безбедоносних структура (професионалних војника и полицајаца)

сталеж уметника (радника у култури, или како се то већ зове)

сталеж радника у угоститељству и туризму

сталеж новинара

3. Сваки држављанин би могао да се региструје као представник неког сталежа у зависности од свог занимања. Регистровањем би добио право да учествује у политичком животу сталежа (бира и буде биран)

4. Једна особа би могла да буде регистрована у више сталежа истовремено. На пример, професор на машинском факултету би могао да буде регистрован и у сталежу просветних радника и у сталежу радника техничких занимања.

5. Сталеж би имао своју скупштину која би давала представнике за скупштину сталежа и кандидате за поједине државне функције (види доле)

Државни органи и њихове улоге

1. Држављани би бирали председника на изборима. Председник би, уједно, био и председник владе.

2. Сталешке скупштине би давале кандидате за министре или друге државне функције које су у надлежности сталешких скупштина. Два кандидата. Један би био изабран од стране партијске скупштине и скупштине сталежа. На пример, сталешка скупштина здравствених радника би изгласала два кандидата за место министра здравља. Од те двојице, партијска и сталешка скупштина би изабрали једног. Или, на пример, сталешка скупштина радника техничких занимања би дала два кандидата за министра грађевине. Партијска скупштина и скупштина сталежа би изабрали једног. Кандидате за гувернера народне банке би давала сталешка скупштина радника економске струке. Итд.

3. Кандидате за министарске позиције које нису у надлежности сталешких скупштина (на пример, министар иностраних послова), давала би партијска скупштина с тим да би кандидат морао да буде одобрен и од скупштине сталежа.

4. Сталешке скупштине би предлагале законе из своје надлежности, а усвајали би их или одбијали партијска скупштина и скупштина сталежа. Законе би још могла да предлаже и партијска скупштина и влада.

5. На локалу, где год је то изводљиво и има смисла, кандидати би били постављани директним гласањем. Судије, државни тужиоци, шефови градске полиције, директори јавних предузећа, … били би гласани на локалним изборима.

6. Свако спорно питање које уноси велику поделу у јавности, решавало би се референдумом. Како на локалу, тако и на нивоу целе државе.

Државне функције и руководећа места у државним предузећима

1. Особа не би могла да обавља више од једне функције. На пример, ако је неко директор јавног предузећа не би могао бити посланик или министар. Ако би неко био министар не би могао бити посланик. Ако би неко био члан управног одбора не би могао бити ни директор ни посланик ни министар. Ако би неко био посланик у сталешкој скупштини не би могао да буде посланик ни у једној другој скупштини нити би могао да буде на било ком директорском месту. Итд. Сходно томе, особа не би могла да прима више од једне државне плате.

2. За сваку функцију прецизно би било утврђено какве квалификације и какво радно искуство мора имати особа која је обавља. На пример, министар одбране би морао бити високи официр војске, министар грађевине грађевински инжењер, директор на било ком месту у ЕПС-у, електро-инжењер, директор водовода машински инжењер, министар пољопривреде дипломирани агроном, министар телекомуникација електро-инжењер, министар иностраних послова, поред високе школе морао би имати завршену дипломатску школу и морао би знати бар један „светски“ страни језик итд.

Завршна напомена

Тема овог текста није дефинисање темељних вредности Србије. Да ли ће она бити српска држава или антисрпска. Про-западна или про-руска, у НАТО или ван НАТО. Поента је у томе да Србија буде држава у правом смислу те речи, јер сада то није. Сада је то парче земље на којем влада организовани криминал.