Шетање

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 28.03.2016.

СРС је 24. марта одржала протест у Београду где је Шешељ, имеђу осталог, критиковао предају Србије НАТО пакту од стране владе његовог бившег питомца. На крају говоранције, позвао је Србе да прошетају Београдом, што су ови и учинили.

Три дана касније, 27. марта, протест су организовали Заветници, такође критикујући предају Србије НАТО пакту и захтевајући референдум. И овде су организатори скупа тражили од Срба да прошетају Београдом и Срби су опет шетали. Скупу су се придружили и представници коалиције ДСС-Двери, а после скупа су се, међу родољубивим Србима, водиле расправе где су једни оптуживали ДСС-Двери да су подмукло искористили скуп Заветника за своју промоцију, док су други тврдили да су ДСС-Двери значајно допринели успеху скупа.

Ако би сад требао да се бавим предвиђањем, рачунам да ће следећи скуп организовати ДСС-Двери. На том скупу они ће „захтевати“ од власти да организује референдум у вези са НАТО окупацијом, а после тога, Срби ће морати опет у шетњу. Ако се прикључе Заветници, можемо, опет, очекивати бурне расправе о томе ко је кога и како „користио“.

Изборну листу предали су и Заветници, објављено је, ваљда, исти дан када је био и њихов скуп. Од прве победе СНС, траје расправа међу родољубивим Србима, о томе у колико „колона“ родољубива Србија треба да изађе на изборе. Пошто су се сви сложили да, са Србима таквим какви су, једна „колона“ неће бити могућа, добронамерни су предлагали две или, максимално, три. Но, генетски склони демократији, Срби нису могли пристати на тако сужен избор, па је, већ сада извесно, да ће бити више од три. То даље значи да ће, 24. априла, Срби имати прилику да гласају за СРС која се залаже за неулазак Србије у ЕУ и НАТО и већу сарадњу са Русијом. Затим, моћи ће да гласају за ДСС-Двери који се залажу за неулазак Србије у ЕУ и НАТО и већу сарадњу са Русијом. Даље, моћи ће да гласају за Заветнике који се залажу за неулазак Србије у ЕУ и НАТО и већу сарадњу са Русијом. И тако даље и тако редом, бар још неколико родољубивих листа, које ће представити програм неуласка Србије у ЕУ и НАТО и већу сарадњу са Русијом.

Судећи по досадашњем току догађаја, Срби ће се сити нашетати до 24. априла, све „захтевајући“ референдум о НАТО окупацији. Бавећи се овом темом у последње време, неко паметан и упућен ми је скренуо пажњу на чињеницу да се званичан захтев за референдум не може поднети после извесног броја одшетаних километара, већ после извесног броја скупљених потписа. Сто хиљада ако се не варам. Закон не помиње шетање. Само потписе. После овог сазнања, наиван посматрач српске политичке сцене ће се упитати: зашто српски родољупци воде Србе у шетње, уместо да им траже потписе? Мислим, ако им је већ стало до референдума. Бољи познавалац српске политичке сцене ће рећи да је немогуће организовати референдум о окупацији у окупираној земљи, али то и даље не објашњава понашање српских родољубаца, јер, са десетак хиљада шетача, нити ће спречити власт у њеним намерама нити ће добити референдум.

Замислимо, за тренутак, немогуће. Замислимо да се љубљене и неприкосновене вође српских родољубивих партија скупе један дан, али не на цео дан, него само на сат времена, што би требало да буде довољно кратко да се не посвађају. Да у пола сата договоре ко ће где да скупља потписе и у других пола сата организују конференцију за штампу где би обзнанили своју намеру да скупљају потписе и траже референдум. После тога, у року од неколико недеља, Србима, уместо шетњи, организују потписивање и онда, са сто хиљада потписа оду код бриселског намесника и траже референдум. Када овај одбије, онда сви заједно, организују протест и шетање ако треба. Није далеко од памети да би, у том случају, било много више од 10 хиљада људи и не само да би било више људи него би ти људи, тада, имали свако морално право да употребе свако расположиво средство за обрачун са марионетском влашћу, јер после укидања права народа да се изјасни о својој судбину, народ има сва права да се обрачуна са узурпатором на сваки могући начин. Но, пошто то није могуће, не из објективних, него из врло субјективних разлога, сматрам да је свака даља критика Вучића и Запада чисто лицемерје.