Мајмунисање

majmuni

Пише: Владимир Челекетић

25.02.2017.

На утакмици између Партизана и Рада,  навијачи Рада су, наводно, „вређали на расној основи“ играча Партизана, Евертона. [1] То „вређање“ састојало се у томе што су навијачи Рада нешто викали, имитирали мајмунске крике, или шта већ. Бар тако преносе медији. После је Евертон, навијачима, показао средњи прст, па су се ови много наљутили и умало није избила туча. Класика.

Прво, не знам ко је, од надлежних, задужен да препознаје крике који долазе из публике? Имају ли неког стручњака који је у стању да утврди да су крици баш мајмунски или, можда, неке друге животиње, а ако су мајмунски, ко је стручан да утврди која би то мајмунска врста била, јер различите врсте мајмуна испуштају различите звуке? Које мајуме су имитирали навијачи Рада?

Друго, онај коме смета публика не треба да се бави послом који подразумева присуство публике.

Треће, никако ми није јасно и не видим да се то питање поставља, зашто баш црнцима толико смета кад публика покушава да имитира мајмуне и зашто дежурни душебрижници од тога праве драму? Када би бели човек у Африци покушавао да имитира мајмуна црнци би му се смејали. Ако неко себе сматра човеком, зашто би му сметало ако други човек изиграва мајмуна? Сем тога, замислимо сцену у савани, где човек стоји поред чопора мајмуна који испушају неке звуке. Мајмунске, наравно. Мајмуни, обично, не имитирају друге животиње. Упоредимо сада ту сцену са фудбалером који стоји испред гомиле навијача који имитирају мајмуне.

Убрзо после тога, један од вођа српских родољубаца, Бошко Обрадовић, написао је следеће:

16939413_1215889331859351_7220128196246592066_n,

на шта су навијачи Рада реаговали саопштењем. [2]

Какве везе, мајмунисање навијача Рада, има са расизмом, фашизмом и српским жртвама? Обрадовић опет потврђује да Двери нису ништа друго до још једна бесмислена партија „демократије“, партија „десног центра“, партија система. Обрадовић се укључује у пропаганду која има за циљ додатно испирање мозгова слуђених Срба. Постаје део пропаганде која нам је, као и све остало, наметнута са Запада, а чији је циљ утеривање целог друштва у тор политичке коректности. Ако се Евертон идентификује са мајмунима то је његов проблем, а не српски. Навијачи су ту да учине све што је у њиховој моћи, да помогну свом тиму. Но, Обрадовић, очигледно, мора да потврди своју лојалност систему. Да не мора не би се пељао у овакве бесмислице.

Што се навијача тиче, много пута је, до сада, написано да су они контролисани од Државне безбедности и криминалних група, што се, у Србији, своди на исто и да су њихови изливи „патриотизма“ само сигурности вентил. Ја, наравно, немам директне информације о томе, али последњих двадесет пет година, несумљиво, показују да је тако. Овом приликом, поставио бих само два питања. Прво, како, тако родољубиви и велики Срби, изабраше „United force” за име навијачке групе? Јесу ли они српски националисти или енглески? Друго, нису ли оне арапске, црне и циганске хорде, које се ваљају Србијом већ две године, много већи проблем од једног Евертона или каквог другог црнца која игра у Србији? Ја јесам, начелно, против довођења странаца у српске клубове, али они, како су дошли тако ће и да оду, а док су ту нити краду, нити силују, нити људе боду ножевима, нити су на трошку српских пореских обвезника. Дакле, шта су навијачи, не само Радови, него и остали, учинили, све ове године, да се супротставе овој најезди на Србију?  Ено уљеза код Економског факултета, у Шиду, у Суботици, по целој Србији. Нема судија, нама камера, нема фудбалског савеза да прописује казне. Али не, док се Вучић и Вулин хвале како ова руља без и једног инцидента пролази Србијом или живи у Србији, навијачи свој „патриотизам“ доказују тако што изигравају мајмуне и једни другима разбијају главе. Ако ништа друго, 6. септембра 2015. одржан је, у Београду, протест против имигранстке најезде. [3] Свега 200 до 300 људи. Не сећам се ни једне навијачке групе на том протесту. Јел мајмунисање лакше или се више исплати?

[1] http://sport.blic.rs/fudbal/domaci-fudbal/bruka-navijaci-rada-vredali-evertona-na-rasnoj-osnovi-brazilac-odgovorio-srednjim/frg8rr7

[2] https://www.facebook.com/UTD4CE1987/photos/a.898374163610871.1073741827.897724407009180/1215889331859351/?type=3&theater

[3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=09&dd=06&nav_category=11&nav_id=1035915

 

 

Разочарани

duda-ivkovic-2

Пише: Владимир Челекетић

23.02.2017.

Чувени кошаркашки тренер, Душан Ивковић, подржао је Сашу Јанковића у трци за председника Србије [1], што је изазвало праву збрку у главама многих родољубивих Срба? Није ли Душан Ивковић познати патриота, питају се они, с обзиром шта је све урадио за српску кошарку, нарочито репрезентацију? Како сад може да подржава другосрбијанског кандидата?

Пре него што одговоримо на то питање, упитајмо нешто друго. По ком критеријуму закључујемо да је неки врхунски спортиста, или тренер репрезентације, патриота? Врхунски спортисти, по некада, наступају за репрезентацију или представљају земљу, како се то каже, у појединачним спортовима. Тенису или атлетици, на пример. Тренери, по некада и неки од њих, тренирају репрезентацију. На такмичењима, на којима се такмиче под националном заставом, спортисти и тренери носе дресове, мајице, тренерке, одела, … са грбом нације коју представљају. Када се свира химна стоје мирно. Они емотивнији и запевају, уколико знају речи химне, што, кад су Срби у питању, није увек случај. Када победе, славе, машу заставама, Срби хоће да подигну и три прста. И шта с тим? Какве то има везе са ЕУ, Косовом, економским уништавањем земље, најездом туђинаца…? Објективно, никакве. И не само да нема везе, него и не треба да има. Међутим, српски родољуби, у својим главама, често, исконструишу да има везе. Сетимо се Дивца, на пример. Сетимо се силног „патриотизма“ деведесетих и његових наступа за репрезентацију у време санкција. Да ли је, тада, неко сумњао у његов патриотизам? А онда је тај исти Дивац, 2014., „невољно“ пристао да Косово буде примљено у Међународни олимпијски комитет. [2]

Наравно, проблем није ни у Дивцу ни у Ивковићу. Проблем је у српским фрустрацијама, а Срби су, као народ, врло фрустрирани. Деценије националних пораза, понижавања и владавине моралног талога, довело је до тога да се утеха тражи у спорту, па чак и у таквим малоумним и перверзним манифестацијама као што је такмичење за Песму Евровизије. На пример, у времену када врх СПЦ подржава улазак Србије у ЕУ, па чак и велеиздајничку Вучићеву политику према КиМ, у време екуменизма и раскола, потврда српског православља тражи се у крстићу који виси око врата Новака Ђоковића. Када тај исти Новак Ђоковић, уместо крста, окачи какву амајлију, српски родољуби немају паметнија посла него да се тиме баве. [3]

Нема ништа природније него навијати за своју репрезнтацију и спортисте из своје земље и сасвим је нормално да човек осећа, како би се то рекло, национални понос, када они побеђују. Но, није нормално у томе тражити компензацију за озбиљне националне поразе и фрустрације, мада је разумљиво после оволиких пораза и фрустрација. Када НВО олош подржава Сашу Јанковића, онда знамо да им је то посао, да су плаћени да подржавају антисрпску политику. Зато и јесу олош. Када Душан Ивковић подржава Сашу Јанковића, онда знамо да је то убеђење, да ту нема ни уцене ни интереса, онда знамо како треба да изгледа Србија по замисли и критеријумима Душана Ивковића. Као бриселски вазал, расрбљена, педеризована, арабизована и циганизована. То је за Ивковића „мера“ Србије и чак и у таквој Србији увек ће бити места за тробојку и три прста. Ако је неко изненађен, изненађем је зато што је у сопственој глави створио неку другу слику. Ивковић, својом каријером, не сведочи о својим политичким ставовима који се, очигледно, поклапају са ставовима Наташе Кандић, на пример, али Ивковић није битан за Србе због својих политичких ставова, за разлику од те исте Наташе Кандић. Ми смо, свих ових година, знали какав је Ивковић тренер. Сада знамо и какав је човек. То је све.

Пред странцима увек можемо, с поносом изјавити, да је Србија освојила сребрну медаљу на Европском првенству у кошарци 2009. Не бојте се, нико неће питати ког председничког кандидата данас подржава тадашњи тренер репрезентације.
Коначно, ево једног примера који, заиста, може да се тумачи као патриотска изјава, као јасан патриотски став.

„Ако би Србија одлучила да узме странца у репрезентацију, ја бих тог тренутка престао да играм за национални тим. Не би ме то занимало чак ни као навијача, у томе ни на који начин не бих желео да учествујем. Мени то није нормално”
Ово је изјавио Милош Теодосић 2015. [4]

Ако би Теодосић подржао Јанковића, то би, већ, било изненађујуће и збуњујуће. Не због његове игре за репрезентацију, него због ове изјаве.

[1] http://rs.n1info.com/a229278/Vesti/Vesti/Jankoviceva-konvencija-u-Hali-Sportova.html

[2] http://www.novosti.rs/vesti/sport.297.html:523532-Bah-Divac-se-nevoljno-slozio-sa-prijemom-Kosova-u-MOK

[3] http://oslobodjenje.rs/mladen-obradovic-komentarise-tekst-o-novaku-ne-osudjujte-ga-pomolimo-se-za-njega-video/

[4] http://www.politika.rs/scc/clanak/327596/Kosarka/Teodosic-Povukao-bih-se-ako-bi-dosao-strani-igrac

Зашто треба партија?

logo_main

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 04.12.2014.

Верујем да никога није изненадило хапшење и бруталан медијски линч људи из Србске акције који су делили летке у којима се позива у борбу против илегалних циганских насеља.[1] Догађај, сам по себи, није нарочито битан и врло је типичан. Такве ствари су се дешавале и пре. Међутим, није лоше анализирати га у ширем контексту, а да би се тај контекст разумео, поменућу још три примера. Поменућу хапшење и суђење двоје припадника удружења Истинољубље из Ваљева, који су ухапшени ове године, када су у Београду делили летке који позивају на отпор педерској паради. Поменућу прогон Образа и робијање Младена Обрадовића због отпора педерској паради 2009. и чувеног плаката „Чекамо вас“. Коначно, поменућу медијски линч покрета СНП НАШИ због плаката са списком тзв. страних агената у Србији.

Онај ко је довољно упућен у збивања у циркусу који се зове „политичка сцена Србије“, може поставити једно врло логично питање. Како су могуће такве бруталне, хистеричне и готово паничне реакције власти, у тако баналним случајевима, који укључују људе, практично, непознате широј јавности, а све то у земљи у којој буквално влада организовани криминал, у којој свакодневно слушамо најтеже могуће медијске оптужбе за најгоре могуће криминалне радње и у којој владајућа класа има потпуни медијски монопол?

Бруталност власти може се објаснити реалним односом снага. Када највеће тзв. патриотске партије, ДСС, СРС и Двери, оптужују власт за кршење Устава и велеиздају, што би, формално гледано, требао да буде далеко озбиљнији напад, власт не може, просто, да их све похапси, јер се ради о далеко већим и боље позиционираним организацијама, од Србске акције или Образа, на пример. Зато власт, у случају ДСС, СРС и Двери, улази у медијски обрачун, дајући опозицији ограничени простор и максимално користећи своју предност. Но, суштина је у томе да постоји нека јавна расправа, неки дијалог, какав год, на задате теме.

Међутим, има још један разлог који открива много већу потенцијалну опасност, не само за власт, већ за целокупан друштвени поредак, а он се крије у чињеници да у случају српског отпора циганизацији, педеризацији и најгорим могућим одродима, које Срби воле да називају „страним агентима“, власт не може успешно водити медијски рат, без обзира на сву предност коју има. Објаснићу детаљно ову тврдњу, иако верујем да је сама по себи довољно разумљива.

Практично, нема Србина који жели Цигане у свом комшилуку, а о масовној циганизацији околине у којој живи да не говоримо. То се односи и на оне који живе од циганизације Србије и на оне који се издају за родољубе, а о овоме не смеју и неће да говоре.  Нема тих медија који могу Србе убедити да благонаклоно гледају на циганизацију и да верују да је циганизација нешто нормално. Једино што власт може да уради јесте да заплаши или пасивизују јавност и да, евентуално, кроз образовни систем, створи генерације Срба испраног мозга које ће научити да је циганско дивљање нешто што се, просто, мора трпети, као временска непогода, а у име „људских права“. Зато је позив против циганизације, у ствари, онај узвик: „цар је го!“ и зато се онај ко тај узвик упућује, мора брутално ућуткати.

Слична је ствар и са педеризацијом. Нема нормалног човека који жели педере у фамилији, на послу, у комшилуку, ко жели педерисање на улици или било где у јавности  и нема тих медија који нормалног човека могу навести да, интимно, прихвати педерисање као нешто нормално и пожељно. Једино што власт може да уради, чак и у тзв. врло либералним срединама, јесте друштвени инжењеринг који за последицу има бесловесну толеранцију и у којем већина непрестано тренира трпно стање. И зато, власт увек толерише оне који заговарају било коју варијанту компромисног решења, разне „породичне“ покрете, док они који, без компромиса, кажу оно што огромна већина мисли и осећа, опет јесу они који вичу: „цар је го!“ и, као и у случају циганизације, морају се брутално ућуткати.

Коначно, нема тих медија који могу успешно бранити лик и дело људи са списка који су својевремено направили СНП НАШИ. Ти ликови су толико омражени да никаква медијска кампања њих не може да одбрани у очима јавности. Некима од тих људи би живот био озбиљно угрожен, без специјалне заштите коју плаћају порески обвезници Србије. Сем тога, ти људи представљају „кичму „ система, то су они, који, у ствари, „раде посао“, за разлику од марионета са врха које се могу смењивати по потреби. Зато је удар на њих нешто што власт мора да сасече у корену.

Дакле, у случају оптужби за суспензију Устава, кршење закона и велеиздају, власт, ма колико то парадоксално изгледало, има довољно простора за медисјку манипулацију, али када се потегне питање циганизације, педеризације и олоша финансираног из иностранства да уништава Србију, ниаквог простора нема. Даље, потезањем питање циганизације и педеризације и прављењем спскова тзв. страних агената, удара се на сам темељ владајуће идеологије, угрожена је „света крава“, руши се сам концепт идеје „људских права“ који подразумева константан друштвени инжењеринг насилно мењање природе друштва.

 

Зашто треба партија?

Аверзија Срба према политичким партијама је разумљива. То за последицу има следеће. Велика већина не жели никакво политичко ангажовање, што значи да власт аутоматски и без отпора препушта криминалцима и моралним наказама који сада владају Србима. Мањина, која је ангажована, не жели ангажман кроз легалну и легитимну политичку партију, већ тражи  алтернативне видове организовања и деловања. За сада и без изузетка, такво деловање показује се недовољно ефикасним. Зато би било добро да сви они који упорно одбијају партијско деловање поразмисле о следећим ставовима који говоре у прилог идеје о стварању легалне и легитимне политичке партије.

У Мађарској постоји партија која се зове Јобик и која је добар део свог ангажмана посветила борби Мађара против циганизације. Јобик је парламентарна странка и има око 20% подршке јавности. Да ли неко мисли да би члана Јобика, који дели летке сличне садржине онима које је делио Филип Гајић из Србске акције, мађарска полиција, тек тако, ухапсила и да би био могућ такав медијски линч? Члан партије која има 20%, а који учествује у таквој или сличној акцији, има два степена заштите. Прво, полиција ће два пута да размисли пре него што га ухапси. Друго, и ако га ухапси има јаку правну и сваку другу помоћ. Коначно, ако га ухапси, отвара се простор за појачан медијски наступ партије, што значи да је страдање ухапшеног у служби идеје и партије. Срби који се хапсе и робијају немају никакву заштиту, а њихова жртва, у крајњем исходу, јесте узалудна.

Прављење партије уопште не мора да значи да она мора бити, и програмски и организационо, слична партијама „демократије“. Напротив. Нема никаквог разлога да се људи који праве партију одричу било ког свог идеала и програмског циља. А како ће партија бити организована и колико ће та организација бити ефикасна и на корист и идеји и партији, то већ, искључиво, зависи од самих људи који партију праве. Постојање партије отвара могућност учешћа на изборима и улазак у институције власти тј. отвара могућност за деловање на простору који је за сада отворен, али се не користи.  Политичка збивања у Европи несумљиво показују предност таквог деловања. Погледајмо ових дана вести из једне Шведске. Треба ли бољи пример? Сем тога, учешће у политичком животу са партијама „демократије“ ни на који начин не спречава партију да користи методе борбе које данас користе постојеће политичке организације. Легализација партије и њено учешће у политичком животу само додатно јача партију, што јој даје додатну снагу када улази у сукоб са властима због „алтернативног“ деловања. Коначно, партија сасвим легално, може бити антисистемска, што значи да као један од својих циљева може поставити промену актуелног политичког система, што може да подразумева и потпуно законско редефинисање појма и улоге политичких партија.

Систем који почива на признању и уважавању истине најлакше је уништити лажима. Сходно томе, систем који почива на лажима може се срушити само истином. „Цар има ново одело“ је лаж које су сви свесни, али нико не сме јавно да изнесе истину која гласи: „Цар је го“. Док се, коначно, неко не усуди. Оног тренутка када је лаж јавно раскринкана, када је истина изашла у јавност и прихваћена од јавности, цео систем се урушава. Колико дуго је титоизам почивао, између осталог, и на лажи која се звала „братство и јединство“, а која је била заснована на неопојаним костима српских мученика? Оног тренутка када су те кости проговориле кроз уста својих потомака и када је истина коначно постала јавна и јавно прихваћена, цео систем се срушио као кула од карата. Зашто људи, који се боре против лажи, инсистирају на неком конспиративном деловању? На некој тајновитости и илегали? Зар неко заиста мисли да власт, уколико то заиста хоће и уколико јој је то битно, није у стању да открије ко се крије иза подигнутих крагни, умотаних марама и добро навучених капуљача или качкета? Или да не може да открије ко се крије иза разноразних надимака по Интернет порталима, док њихове газде из Вашингтона могу да шпијунирају немачку канцеларку или француског председника? Шта је у истинитој изјави да Срби не желе циганизацију или педеризацију Србије „радикално“, „екстремно“, неморално, непоштено, подло, ненормално или неприродно, да би се они који те изјаве износе у јавност, на разноразне начине и у различитим формама, морали крити иза надимака и капуљача или да би морали бити чланови „фантомских“ и илегалних организација, уместо легалних политичких партија? Зар они не виде да таквим својим деловање, управо, помажу властима у обрачуну и са њима и са идејом за коју се боре? Зашто Србин не сме да погледа у своју улицу, у своје насеље, у свој град, где је рођен, где је одрастао, где су му родитељи рођени и одрасли, … и каже: „на дам ово ни Циганима, ни педерима, ни потурицама, ни Шиптарима, ни белосветском олошу… не дам никоме, ово је моје и ово је наше и сведочим ово што изјављујем својим именом и својим ликом.“ Шта би таква изјава била друго до јавно признање осећања које има огромна већина Срба? Шта је та изјава друго до узвик: „цар је го!“ и колико треба да се схвати да се пут од ропства до слободе мери од тренутка када први и најхрабрији повиче: „цар је го!“, до тренутка када маса почне да кличе: „да, уистину, цар је го“!

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/20/srbine-organizuj-se/

Србине, организуј се!

filipgajica24qp3hzk7Филип Гајић

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 03.12.2014.

Преносимо текст летка Србске акције, због кога је, ових дана, ухапшен припадник те организације, Филип Гајић.

srbska-akcija-letak

СРБИНЕ, ОРГАНИЗУЈ СЕ!

ЗАШТИТИ СВОЈЕ БЛИЖЊЕ И СВОЈ ЗАВИЧАЈ!

Дивља циганска насеља сада се налазе недалеко од твог дома. Број становника ових насеља расте из месеца у месец. Неће проћи још много времена, а она ће постати део твог комшилука. Сада се налазе на удаљености од пола километра, али ускоро ће бити под твојим прозорима, на твом прагу.

По спољашњем изгледу ових дивљих циганских насеља закључујеш и сам до каквих последица њихово ширење може довести. Она ће у твој крај донети све оно што не желиш у твојој близини: нехигијену, смеће, фекалне воде, несносан смрад. Честе свађе и туче, као и гласна циганска музика, ствараће константну буку. Људи из циганских насеља донеће са собом своје навике и уобичајен начин живота, а то значи пораст криминала и насиља у твом крају. Твоја деца и имовина више неће бити сигурни као раније. На крају ћеш пожелети да продаш свој стан и напустиш то нехумано окружење, али то више неће бити могуће. Цена квадратног метра твог стана или куће, коју си својим радом и муком изградио, изгубиће некадашњу вредност. Нећеш више имати коме да их продаш јер нико неће желети да живи у непосредној близини циганског насеља.

Бежање из насеља, односно од тог проблема, тада неће бити могуће. Зато је неопходно да већ сада, заједно са твојим комшијама, решаваш овај проблем, путем јавних апела, петиција и протеста, док је то још увек могуће.

Сачувај свој дом, своју породицу, свој крај. Организуј се.

СРБСКА АКЦИЈА

————————————————————————–

Политика марионетске власти у Србији је у складу са политиком влада осталих ЕУропских земаља, а та политика подразумева уништење аутентичних европских нација. У том смислу, на делу је промена демографске слике друштва масовним насељавањем туђинаца, нарочито туђинаца неевропског порекла. Примера у Европи је безброј, Србима се сада дешава исто.

Цигани и тзв. азиланти су само оруђе у спровођењу те политике, бесловесно стадо које покушава да преживи, хорде којих се морамо ослободити, али главни и основни проблем и главни српски непријатељ јесу српски одроди који владају Србима и који су, сасвим свесно, спремни да жртвују своју земљу и свој народ зарад места у глобалистичкој елити.

Упамтимо једну ствар. Они могу да ухапсе једног Филипа Гајића, али не могу да ухапсе хиљаде и десетине хиљада Гајића. Њихова снага је у нашем страху. Оног тренутка када тај страх, свако појединачно, превазиђе, оног тренутка када хиљаде и хиљаде Срба уђу у исти фронт са Филипом Гајићем, а ради сопственог опстанка, цео систем ће се урушити као кула од карата. И никавих хапшења неће бити и никаквог насиља неће бити, јер систем више ништа неће моћи да уради. Потребно је само мало свести о друштвеној одговорности и само мало храбрости. Само мало!

И нека нас не поколеба срамно ћутање великог дела тзв. српске националне опозиције, „удружене“ или неудружене, све једно, или срамно ћутање тзв. српских институција, укључујући и сам врх СПЦ. И њихово ћутање произилази из страха или лојалности систему, због личних позиција и привилегија. На њих више не треба чекати, јер њих нећемо дочекати. Треба да се организују они који могу и они који хоће.

 

Србија Србима

srbija

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 24.11.2014.

Када је дружина, која је смислила начела Националне партије, први пут изашла у јавност, представила је један летак који се завршава речима: „Србија Србима“.

Коментари на ово, на два форума, где је програм представљен, углавном су говорили да са таквом паролом партији неће бити дозвољено да се региструје и да ће, неизоставно, на „демократским“ медијима, партија бити проглашена за „нацистичку/фашистичку“.
Ми никада нисмо сумњали да ће НП бити проглашена за „нацистичку/фашистичку“, али смо се држали тезе да није битно како се шта зове него како ради.

Но, сам слоган „Србија Србима“ остао је, некако, необјашњен. Додуше, у првој тачки програмских начела стоји:

„Србија – суверена српска држава која поштује и законски штити европско, хришћанско, културно и историјско наслеђе српског народа које је темељ успостављања националног вредносног система.“

Али то није довољно да сасвим објасни шта „Србија Србима“ значи, па зато, ево сада прилике, да изнесем један предлог за допуну на ту тему.

– Србија је национална држава српског народа.

– Уставом се утврђује српска особеност Србије.

– Појединачна права свих српских држављана су иста, али једино Срби имају право на самоопредељење.

– Само Срби имају право да имигрирају у Србију која је њихова једна и јединствена држава.

Када би, каквим случајем, српска „патриотска“ опозиција, која себе назива „умереном десницом“ или која би да у Србији буде све као у Русији (поређење је на месту?!?), написала овако шта у својим програмским начелима, рачунам да би све партије марионетске власти и марионетске опозиције, сав људскоправашки олош (који Мило Ломпар генијално назива „секуларним свештенством“) и сви „демократски“ медији, у глас повикали: „НАЦИЗАМ/ФАШИЗАМ!“
Истини за вољу, било би лепо када би се коначно определили, јел „нацизам“ или „фашизам“, лакше би се писало, али то је друга тема.

У сваком случају, онај ко би данас дошао на овакву идеју, код Срба, имао би добре аргументе за медијски рат, јер би људскоправашка дружина, са све „демократским“ медијима, морала да покаже како у једној љупкој држави на Блиском Истоку, исто тако владају „нацисти“ и „фашисти“. А та држава се зове Израел и баш ових дана је влада те државе донела предлог закона који је главна инспирација за овај текст.

Ко не верује, ево му вести на енглеском:

„The Israeli Cabinet has approved a contentious legislative proposal declaring Israel as the nation-state of the Jewish people.

The bill calls for recognizing Israel’s Jewish character and would institutionalize Jewish law, while removing Arabic as an official language.

Prime Minister Benjamin Netanyahu favours the measure. He says it would „uphold the individual rights of all of Israel’s citizens,“ but that only Jews would have the right of self-determination in the country.

He said only Jews would have the right to immigrate to the country, which he described as their „one and only state.““

Ко не зна енглески, нека тражи на каквом другом језику; велики је Интернет.

Дакле, предлог за дефиницију „Србија Србима“, долази као инспирација на предлог закона у Израелу. Шта ћемо сад са „нацистима“ и „фашистима“? „Демократски“ медији не називају израелску власт ни „нацистичком“ ни „фашистичком“. Додуше, другови су закључили да такав закон „подрива демократски карактер Израела“ (шта год да то значи), али хистерија, каква би настала да Срби, или било ко други у Европи, то предложи, изостаје. Наравно, свако ко зна нешто о „специјалној“ и посебно заштићеној људској врсти, којој сви морају да се клањају и повремено извињавају, за разне и најбаналније ствари, ни мало неће бити изненађен. Напротив. Али шта спречава Србе, или било који други аутентичан европски народ, да баш тако дефинише своју државу? О томе вреди поразмислити.

 

О председничким кандидатима

vucic

Пише: Владимир Челекетић

15.02.2017.

Вучић ће бити нови председник Србије. Уистину, нико од њега није способнији да освоји и задржи власт. После четврт века у политици, Вучић је добро научио како се наметнути, као најбољи кандидат, колонијалним господарима, али и како се управља радикалским „крилом“ тзв. патриотске Србије.

Оно што досовски политичари, који су владали Србима од 2000. до 2012., нису знали јесте да се велеиздаја и пљачка морају компензовати „родољубљем“. Могу мислити колико је сироти Тадић мислио како да КиМ и Србе на њему, безболно, преда Шиптарима. Мислим, безболно по њега, не по Србе. Међутим, он није знао оно што зна Вучић, као бивши радикал, јер као бивши радикал Вучић је знао како функционише највећи део онога што називамо „родољубивом Србијом“, њено радикалско „крило“. Уместо да просто оде у Брисел и потпише све што се од њега тражи, без икакве галаме и драме, Вучић направи галаму и драму, провоза нашарани воз од Београда до Рашке и назад, прошета жандармерију по Србији, „запрети“ западним амбасадорима, па тек онда оде у Брисел и потпише све што треба.

Пре неки дан, неко паметан се упитао, зашто се навијачи, као велики „родољуби“ туку међусобно, зашто своје способности не користе да Србију ослободе присуства ове белосветске руље која луња по Србији, насељава се по Србији, кошта Србе, пљачка и боде људе ножевима? Али не, навијачи свој патриотизам доказују тиме што рашире неки транспарент или тако што нешто скандирају. То је довољно за већину српских „родољуба“. Оних радикалских. Они који контролишу навијаче то најбоље знају.

Напомена: да не буде забуне, кад напишем „радикалско родољубље“ или „радикалско крило“, не мислим искључиво на људе који су гласали или гласају СРС и СНС, у прошлости и СПС, мислим на стање свести једног дела јавности које се најбоље може разумети проучавајући идеологију, политику и јавни наступ Српске радикалне странке.

Није ми познато, да је у српској историји, нека власт укинула институције државе на делу своје територије у мирнодопским условима и да је, чак, сопствено становништво испоручила некој квазидржави која се на тој територији прави. Или, не знам у колико земаља у свету је могуће, као „инвеститор“, добијати 10 хиљада евра од државе за свако отворено радно место. Без сумње, списак Вучићевих непочинстава је бесконачан, али то је све већ познато. Но, упркос томе, Срби ће га гласати за председника.

Гледајући српску историју од пада комунизма на овамо, владање Србима можемо поредити са нуклеарном реакцијом. Режим троши Србију, као нуклеарно гориво, док га не потроши, а онда долази други режим, који проналази нови извор горива. Иза сваког режима Србија је све слабија, све мања и Срби су све малобројнији. Тако је Милошевић владао до 2000., па онда ДОС и досовске мутације до 2012. и сада влада Вучић. То шта власт ради и какве су последице њене владавине по судбину земље нема никаквог утицаја на чврсто опредељење доброг дела јавности да следи вођу и званичну политику. Тај део јавности није увек већински, али је сасвим довољан за одржавање „нуклеарне реакције“ у овом криминалном систему који, још увек, називамо „демократијом“. Србија се троши, као што се звезда троши, сагоревајући прво водоник, па онда хелијум итд., у одређеним временским циклусима и на крају, нема звезде. Вучићева владавина је, можда, последњи процес који води у нестанак. Тешко ми је да замислим да ће имати смисла, пустош која ће иза њега остати, назвати Србијом.

Други бриселски кандидат, на овим изборима, биће Вук Јеремић. Као високи функционер власти, која је водила политику велеиздаје, десрбизације Србије и свеопште пљачке, Јеремић се, као и Вучић, може назвати убицом државе и нације, али његов сасвим другачији наступ, покрива онај део бирачког тела које се гади радикалског „патриотизма“, Вучића и целокупне његове банде. Упркос свему што је Јеремић радио, као део власти, ма колико то невероватно изгледало, Јеремић ће „покрити“ и један део тзв. родољубиве јавности. Слободан Антонић сматра да њему треба да „остану отворена врата демократске и патриотске Србије“ [1], a Санда Рашковић-Ивић, са новом „родољубивом“ екипом у Скупштини Србије, дала му је отворену подршку. [2] Није битно шта је Јеремић радио и у каквим нечасним, антисрпским работама је учествовао, битно је шта је он, ту и тамо, рекао, „бранећи Косово“. Потпуно иста ствар као са Вучићем. Но добро, то много више говори о српским родољупцима, оном делу тзв. родољубиве јавности који није радикалски. Чак је, изразито, антирадикалски. О њима нешто касније.

Трећи бриселски кандидат биће Саша Јанковић. Мени је тешко да замислим ментални профил човека чије радно место се називало „заштитник грађана“, као што ми је тешко да разумем чињеницу да, све ове године, српски родољупци нису покренули медијску кампању за укидање ове бесмислене функције. Како било, Саша Јанковић је доказао свју лојалност бриселкском апарату уредно „силујући“ Србе педерима, Циганима и илегалним имигрантима. Аналитичари би рекли да ће Саша Јанковић бити кандидат тзв. Друге Србије. Он ће, несумљиво, бити прави кандидат оне неколицине која редовно прати Пешчаник и педерске сајтове и која је тако несретна што (само рођењем) припада српском народу, али Саша Јанковић ће имати још једну улогу. Поред њега, Вучић и Јеремић ће изгледати као врхунски „родољуби“. По логици коју сам горе објаснио, а која каже да тзв. родољубива Србија прихвата да се политика пљачке и велеиздаје компензује „патриотским“ изјавама, гледајући у Сашу Јанковића, српски родољупци, радикалски и антирадикалски, учврстиће се у уверењу да треба да гласају за Вучића, односно, Јеремића.

Четврти кандидат биће Војислав Шешељ. Он је једини кандидат који, у ствари, није кандидат, већ ради исто оно што је радио за време Милошевића. Његов посао јесте да даје подршку режиму и, у овом случају, самом Вучићу и да настави са компромитацијом идеје националне слободе својим вулгарним и простачким јавним наступом. Он је сувише паметан да би, на своја плећа, стављао терет какав је једна разваљена и пропала земља, али зна да своје „бављење плитиком“ може да искористи и искористиће га. Када се узме у обзир шта је тај човек све урадио од изласка из Хага, целокупна прича о његовом избацивању из Хага, јер наводно, више нису знали шта би са њим, постаје врло мало вероватна. Много вероватније изгледа неки договор на релацији, Хаг, Београд, Шешељ. Како било, Шешељ је професионалац. Увек био на политичкој сцени Србије, једино не знам тачно како се та професија зове.

Пети кандидат биће Бошко Обрадовић. Колико сад могу да видим, Обрадовић неће бити бриселски кандидат, али неће бити ни српски. Више је него очигледан дверјански ход од „покрени се Србине за живот Србије“ до „интереса грађана“, од „укидања аутономије Војводине“ до „функционалне аутономије“, од противљења педерском парадирању до „геј парада је небитна и наметнута тема“ итд. Двери су, на политичкој сцени, заменили умирућу ДСС. Што би рекли „умерена десница“ [3], чврсто на путу „умерености“, без обзира шта се око њe дешава. За Обрадовића ће гласати они који и даље верују у „демократску и националну“ Србију, по узору, на пример, на Шведску из педесетих година прошлог века, као и они који још увек верују у некакву „посебност“ Двери и шупље приче о „породичним вредностима“, занемарујући, при том, очигледну чињеницу да поред сваке теме коју Двери покрену, постоји једна, много важнија, о којој громогласно ћуте. Како било, увек ће бити неколико процената антирадикалских родољуба који ће веровати у јалову ДСС-овску идеологију. За председничке изборе неважно, али битно за цензус на парламентарним изборима.

Шести кандидат …, зар је више, уопште, важно?

Српска Србија, којој се гади радикалски вулгаризам и „прагматизам“ и ДСС-овско и Дверјанско лицемерје, која је спремна да поруши све ограде политичке коректности и тражи праву Српску Србију, Србију за Србе, оне, како их је Св. Владика Николај назвао, по крви аријевце, по духу хришћане, та и таква Србија нема свог кандидата јер није успела да га изнедри за две по деценије. За то је сама крива и због тога и не треба да буде релевантан политички фактор, као што и није.

Бојкот

Бојкота, наравно, неће бити, јер нема политичке снаге која ће га организовати. Свака одлука о неизласку на изборе биће појединачна. Постоје ситуације у животу када човек, једноставно, неће да учествује у нечем што сматра нечасним или му вређа интелигенцију. То није глас протеста или покушај да се утиче на прилике у друштву.  То је себична одлука, начин на који особа штити саму себе и ништа више, јер ништа друго није могуће. Уосталом, ако хоћемо да будемо крајње искрени, има неке логике и надасве правде у чињеници да ће Србију сахранити радикалски „патриотизам“.

[1] http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/3434-pr-r-ic

[2] http://www.nspm.rs/hronika/sanda-raskovic-ivic-o-novom-poslanickom-klubu-i-podrsci-vuku-jeremicu.html

[3] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/umerena-desnica/

Шта је то „издаја“?

crnatrojka-izdajakosmeta

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 28.10.2015.

Као и обично, нарочито када су Срби у питању, употреба одређених појмова без јасних дефиниција, нарочито у политичком животу, готово да је правило, а не изузетак. Да би могли да знамо ко је издајник, претходно морамо дефинисати појам „издаје“, а да би дефинисали појам „издаје“ морамо дефинисати и неке друге ствари.

Узмимо пример генерала Милана Недића. Чак и многи искрени српски родољуби, тврдиће да је Недић био издајник. Зашто? Зато што је „сарађивао са окупатором“? Дакле, овде је критеријум за издају „сарадња са окупатором“, што је прилично јасан критеријум. У случају окупације, издајници сарађују са окупатором, а родољуби се боре против окупатора, јесте начело које се тешко може спорити. Наравно, начелан став није довољан за објашњавање компликованих историјских догађаја, па ће тако и за Недићев лик бити везана гомила олакшавајућих и отежавајућих околности, о чему трају бесконачне расправе међу Србима, већ деценијама.

Други пример, стварање Краљевина СХС после Првог светског рата. Занимљиво је да тај догађај, међу Србима, готово никада није сматран чином издаје, што би српске учеснике у том догађају сврставало у издајнике, већ се, нарочито од распада комунистичке Југославије, стварање Краљевине СХС, уместо обнове српске државе, третира као „погрешан“ политички потез.

Трећи пример, српски комунисти и њихова политика. Чак ни највећи антикомунисти међу Србима, нису имали, нити имају обичај, да српске комунисте називају „издајницима“, али је то учинио један српски комуниста, Танасије Младеновић, који је рекао да су „српски комунисти издали свој народ“.

Четврти пример, период Милошвићеве владавине. Иако има говора о издаји, посебно у анализи појединих догађаја као што је, на пример, предаја Српске Крајине, начелно, Милошевићева власт се не сматра издајничком, нарочито у поређењу са постпетооктобарским властима које се, међу родољубивим Србима, сматрају издајничким, поготову после 2008.

Ако погледамо ове примере, можемо видети да, код Срба, постоји један доминантан критеријум за дефинисање издаје и он је везан за однос према страном фактору, тј. непријатељу. Дакле, управо логика која и Вука Бранковића дефинише као издајника. Пошто се он вратио жив са Косова, није се супротставио непријатељу, он је сматран издајником. С друге стране, припадници српске властеле, који су одговорни за распад српске државе, у деценијама пре Косовске битке, скоро никада се не називају „издајницима“, јер се у њиховом деловању, не види служење или, бар не директно служење, страном фактору.

Може ли се дефинисати још неки критеријум за издају?

Да ли је потребно суочити се са последицама комунистичке владавине да би се српски комунисти сматрали издајницима? Комунистичка партија је прва политичка организација, у историји Срба, која је за свој политички циљ, дакле, као део свог програма, имала затирање идентитета српског народа. Да ли је то довољно да се српски комунисти сматрају издајницима? Ако је једини критеријум ко је ратовао против окупатора, онда, очигледно, није. Наравно, није суштински битно како се шта зове, него како ради. Узимајући рат против окупатора, као једини критеријум, ми можемо наставити да називамо Недића „издајником“, али ако Недића поредимо са „ослободиоцима“, а требали би, у једној озбиљној историјској анализи, јер су „ослободиоци“ ти који ће Недића прогласити „издајником“, онда можемо да закључимо следеће. По завршеној окупацији, а окупатор се, увек, пре или касније, врати одакле је дошао, Срби остају као народ тј. не губе свој национални идентитет, у пуном смислу тих речи („по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, по духу Хришћани“ – Св. владика Николај Велимировић) јер ни Недићева власт ни окупатор не воде политику затирања српског националног идентитета нити би, а то треба нагластити, по идеологији коју следе, таква политика била могућа. С друге стране, по успешном спровођењу програма српских комуниста, ми више не можемо говорити о истом народу, јер тај народ више нема утемељења у културно-историјском наслеђу народа који је постојао пре спровођења комунистичке политике.

Даље, можемо поставити овакво питање. Да ли је, на пример, брутална пљачка Срба хиперинфлацијом 1993. чин издаје? Или, свеукупно, пљачка за време Милошевићеве владавине? Опет, ако нам је једини критеријум за издају однос према страном фактору, а то су годинe када се, Милошевићева власт, као, нешто, противи Западу, онда пљачка не спада у чин издаје, као ни целокупна политика Милошевићевог доба, која у Србију уводи систем владавине организованог криминала у најбуквалнијем смислу тих речи, систем који ће остати до данас и који ће постпетооктобарске власти учврстити и развити до савршенства. Да је, за Србе, масовна и масивна пљачка земље и народа чин издаје, свакако да данас, неки функционери из Милошевићевог периода, не би могли да се шепуре Србијом изигравајући „патриоте“.

Коначно, нема потребе посебно наглашавати и објашњавати да је политика Вучићеве власти којом се Косово и Метохија предају Шиптарима политика издаје, али се поставља питање да ли је само то политика издаје? Да ли је продаја земље странцима политика издаје? Да ли је „сарадња са Хагом“ политика издаје? Да ли је задуживање земље по диктату ММФ политика издаје? Да ли је подршка арапској инвазији на Србију политика издаје? Да ли је законска дискриминација Срба у односу на „мањине“ политика издаје?

На сва ова питања може се одговорити само ако се, претходно, дефинише издаја, а да би се то урадило потребно је одговорити на нека питања.

Да ли Србија треба да буде суверена држава?

Одрицање од суверенитета, међу Србима се, већ скоро читав један век, не сматра, само по себи, чином издаје. Однос већине Срба, чак и дан данас, према политичкој одлуци о стварању Краљевине СХС, после Првог светског рата, несумњиво о томе говори. Зато и није никакво чудо што су, годинама, многи који су сматрани родољубима, заговарали улазак Србије у ЕУ. Па не само да су ти и такви сматрани родољубима, већ се и дан данас, став да Србија треба да уђе у ЕУ, али само ако КиМ остану у саставу Србије, начелно сматра родољубивим ставом. Другим речима, стављање Србије у позицију (да банализујем) у којој некаква бирократија у Бриселу одлучује да ли на српским пијацама могу да се купују криви краставци или, краставци, неизоставно, морају да буду прави, међу српским родољубима се, начелно, не доводи у везу са издајом, док год се КиМ формално сматрају делом Србије. Ако родољубива Србија остане на овим позицијама, онда она треба да одговори на следеће питање: који модел нарушавања суверенитета би се сматрао чином издаје, а који не? Другим речима, зашто се одрицање од права на употребу српских краставаца у Аранђеловцу или Лесковцу не сматра чином издаје, а одрицање од српске имовине на КиМ се сматра чином издаје?

Друго питање гласи: да ли је политика затирања националног идентитета политика издаје тј. да ли Србија треба да буде земља Срба (Словена, по крви аријеваца, по духу Хришћана) или ћемо нешто друго усвојити за дефиницију Срба и за дефиницију темеља српске државности?

Ако се сложимо да су нарушавање националног идентитета и не узимање у обзир истог, приликом дефиниције темељних вредности српске државе, такође чинови издаје, онда је арабизација, циганизација и педеризација Србије, такође политика издаје, ништа мање од издаје Косова и Метохије. Међутим, ако родољубива Србија данас не сме да постави питање српског идентитета и идентитета српске државе, а чињеница је да већина оних који ту Србију у јавности представљају, не смеју то да ураде из разлога у које се нећу упуштати, онда родољубива Србија треба да одговори на нека друга питања. На пример, ако насељавање пет хиљада Арапа, црнаца, Пакистанаца, Авганистанаца и Цигана, није чин издаје, него само „неодговорна“ политика, да ли је насељавање пет милиона чин издаје? Или петнаест милиона? Према Уставу и законима које су доносили „патриоти“, расна, верска и национална припадност „нису битне“ за дефинисање односа у српском друштву, осим када треба законски дискриминисати Србе. Тада, напрасно, постају битне. Са становишта Устава и закона, као и званичне ЕУропске идеологије, нема разлике између насељавања пет милиона Арапа и пет милиона Руса, на пример. Ако и родољубива Србија сматра да разлике нама, а по понашању њених најистакнутиј представника у јавном животу, чини се да је тако, онда не само да нема разлике, већ нема ни издаје нити било каквог проблема. Из историје знамо како су се руски имигранти лепо уклопили у српско друштво, зар не?

Закључак

Употреба појмова „издаја“ и „издајник“ нема смисла уколико се не дефинише однос према суверенитету државе и идентитету и народа и државе. Без тих дефиниција, остајемо на нивоу пропаганде из комунистичких филмова и серија, где су Прле и Тихи „патриоти“, а војник у српској униформи, којег су убили, „издајник“. И не само то, већ прихватамо „патриотизам“ који дозвољава да немамо права да бранимо, не само јужну границу, него сваку другу границу и који дозвољава да Срби у Србији буду мањина. Или, да будем прецизан, не мањина, већ једини народ, тако што ће све што хода на две ноге, а нема перје, бити проглашено Србима. Или Србијанцима, све једно.