Партије и покрети

74f05530-30d3-473b-a16c-51e42ef1d36d

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 16.01.2016.

„Заиста је лако оставити пушење. Ја сам то урадио већ хиљаду пута.“Марк Твен

Парафразираући Марка Твена, можемо да кажемо: српским родољубима је заиста лако да се уједине, урадили су то већ хиљаду пута.

Вест од 18. децембра 2015:

„Данас је у медија центру Удружења новинара Србије потписан споразум о јачању родољубивог савеза између Источне алтернативе, Народне мреже, Српске лиге, Покрета за Србију, Српске вертикале и Српског народног вијећа Црне Горе.“
[1]

Лепо, сада можемо да питамо овако. Могу ли родољубиви покрети и тзв. групе грађана, на овај начин удружени, да се адекватно супротставе постојећем режиму? Да би одговорили на ово питање морамо, прво, нешто да знамо о постојећем режиму и систему у којем он функционише, а о њима знамо све, па да ја сад не бих навелико и нашироко тупио о ономе што Срби знају, само ћу да напишем укратко. Један „јак“ човек у првом плану, подржан од стране најјачих центара моћи Запада и јака и дисциплинована партијска војска уз кланове организованог криминала. Потпуна контрола над свим аспектима друштвеног живота. Контрола јавних предузеће и установа уз злоупотребе и пљачку истих, потпуна контрола медија и медијски рат, савршено организоване крађе избора, „сакупљање“ гласова уценама, подмићиваем и претњама, … Дакле, како се томе супротставити рационалним и моралним аргументима изнесеним у саопштењима и на трибинама и књижевним вечерима, без икакве партијске војске, а камоли онако ефикасне и дисциплиноване каква је режимска?

Партије су део проблема

Српски родољуби не воле партије. У тексту „Зашто Народна мрежа?“, Владан Глишић објашава разлику између партија и покрета и поново наглашава да партије нису решење него део проблема. [2] То јесте тачно, али не описује проблем у потпуности. Партије су део система, а проблем је цео друштвено-политички систем. Јер, шта је то „партија“? Неки људи направе политичку организацију, надену јој неко име, нацртају неке симболе и онда учествују у политичком животу. Јел то проблем? И каква је, у том смислу, разлика између „покрета“ и „партије“?

Дакле, ако проблем није у постојању политичких организација, само по себи, онда проблем може бити само у улози политичких организација, њиховим овлашћењима, њиовом начину финансирања и њиховој одговорности, што ће рећи, проблем је у систему.

Шта да се ради?

У горепоменутом тексту Глишић пише:

„Највећи проблем нашег страначког устројства је то што оно непрекидно производи атмосферу грађанског рата у Србији.

Како странке нису укорењене у народу, оне своје оправдање виде у сталном произвођењу референдумске атмосфере, производњи непријатеља, фиксирањем кампања за личности, било да свог „вођу“ хвале као месију који ће спасити Србију, било да супарничког „вођу“ осликавају као црног ђавола који је крив за све проблеме Србије. Познаваоци динамике маса знају да је овакав вид кампања увек добар за лако и брзо мобилисање острашћених присталица. Проблем је у томе што те и тако мобилисане присталице никада нису доносиле рационалне одлуке и увек су завођене вођама и антивођама биле најбољи канал за излив ирационалности и острашћене мржње у процес доношења политичких одлука.“

Грађански рат, као и сваки други рат, јесте само наставак постојећег сукоба, а сукоба који могу водити или су водили у грађански рат, у Србији има већ деценијама, практично читав век. Партије нису узрок тих сукоба, већ се кроз њих сукоби каналишу, што је логично. Нелогично би било да се, на пример, такви сукоби каналишу кроз удружења риболоваца. Значи, ту нема ништа спорно. Конкретно данас, ако имамо систем који дозвољава бруталну пљачку на сваком нивоу власти, ако имамо режим који на петнаест посто српске земље прави државу трговцима српски бубрега, ако имамо издају националних интереса у свим аспектима друштвеног живота, ако имамо отворено кршење Устава и партијску контролу Уставног суда, ако имамо законску дискриминацију Срба, ако имамо насељаваље белосветских криминалаца и белосветског социјалног талога после свог искуства са Шиптарима, ако је здравље становништва препуштено фармацеутској мафији, ако се спрема тровање ГМО храном, ако медији спроводе културни геноцид, ако се врши тотална педеризација друштва, … онда ми имамо сукоб и разлога за сукоб који неће бити превазиђени преименовањем партија у покрете.

Даље, Глишић пише:

„Зато је Народна мрежа стварно народна (а не страначка).

У времену великих изазова и турбуленција најбољи начин да се дестабилизује једна заједница јесте да у њој прекинете комуникацију између разних група. Одмах после тога још лакше долази до њихове конфронтације. И то је добро тле за узгајање злодуха грађанског рата.

Зато је Народна мрежа мрежа комуникације, а не дрчни став конфронтације. Данас нам треба комуникација са свим политичким организацијама, са свим друштвеним групама како би избегли конфронтацију, која нас лако гура у сукобе и рат свих против свих.“

Јесте, треба комуникација и Срби нису баш вични комуникацији, тј. боље се разумеју у монологе него у дијалоге, али комуникација међу родољубивим Србима, а не комуникација са режимом. Да будем прецизан, не та врста комуникације са режимом на коју Глишић мисли. Има разних врста комуникације, јел? Када партијска војска режима крене у заплашивање и подмићивање пред изборе, како се тај проблем решава комуникацијом? Или када режим, кроз своје партијске официре и војнике, спроводи било које од непочинстава које сам горе навео, како се комуникацијом то зауставља? Све што је имало да се каже и напише, казано је и написано је. Уосталом, сам Глишић је рекао и написао толико тога јасног и истинитог. И, какав је то ефекат имало?

Као што се „правој“ војсци не може супроставити удружење риболоваца, тако се и партиској војсци једног злочиначког режима не може супротставити дебатни клуб. Међутим, родољубиви Срби не воле партије. Шта сад да радимо? Упитајмо се, прво, шта је основни мотив припадника партијских војски режима? Лични интерес. Зар онда треба да чуди ефикасност и дисциплина у њиовим редовима? Вучић може партијске чланове да третира као стоку, јер их храни и тимари. Сад, неки „једу“ милионе, некима су довољне и мрвице, али свака војска има хијерарију, зар не? Шта ће националисти да понуде чланству, партије или покрета, све једно? Па не могу ништа од онога што може режим, што значи да непосредан лични интерес, као мотив, отпада. Мораће нешто друго да буде мотив, на пример, искрена жеља да се заустави уништавање Србије, да се обнови српска државност, да се сачува нација, да се земља економски подигне, да се обезбеди достојан живот будућим генерацијама, … Ту сад имамо један мали проблем. Људи са таквим мотивима обично не пристају да буду третирани као стока, а шта то значи Глишић и Тодоровић из Источне алтернативе, на пример, боље знају од мене, јер су се сами жалили на диктаторско устројство партија које су напустили. Закључак је врло једноставан. Није битно како ће се политичка организација звати, партија или покрет, него је битно како ће бити устројена, а масовност, ефикасност и дисциплина, који су апсолутно неопходни да би могли да говоримо о адекватном отпору, неће бити могући ако се чланство третира онако како се третирају чланови режимских партија и ако се на место диктатуре појединаца не успостави диктатура принципа.

Друго, у саопштењу које је издато поводом потписивања споразума [1] се каже:

„СНАЖНА СРБИЈА

Суверена, снажна и уједињена држава, са владавином права и моралном политиком, организована тако да обезбеди благостање свих грађана, са развијеном пољопривредном и иидустријском производњом, стварном демократијом и социјалном правдом, снажном одбраном, заштићеном породицом са више деце, отворена и спремна за равноправну сарадњу са свима у свету.“

То не може у постојећем друштвено-политичком систему, па макар потписници овог споразума дошли на власт. Значи, потребна је темељна промена система која не би подразумевала само редефинисање појма и улоге партија него и редефинисање садашњих „светих крава“ као што су „људска права“ или „слобода медија“.

Закључак

Политичка партија – да и то једна, а не необавезни споразуми гомиле њих.

Масовност, ефикасност, дисциплина, јер ови не реагују на било какав рационалан и морални аргумент.

Третман чланства и одлучивање у складу са прописаним статутом, који регулише велику слободу деловања и строгу одговорност, а не у складу са вођиним хороскопом.

Одустајање од сваког покушаја уклапања у политичку коректност. Јасно дефинисање захтева за промену друштвено-политичког система, а паметним људима оставити да мозгају како би тај нови систем требало да изгледа, јер са постојећим, не да неће преживети нација, него неће преживети ни планета. Толику количину олоша и лудака, на позицијама власти, није изнедрио ни један политички систем до сада.

Ово, све, наравно, уколико је идеја да се нешто промени. Ако није, онда може аналогно ономе када Марк Твен остави пушење.

[1] http://srpskaliga.rs/2015/12/18/potpisan-sporazum-o-jacanju-rodoljubivog-saveza/

[2] http://www.standard.rs/politika/33429-зашто-народна-мрежа

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s