„Слобода“ медија

media_monkeys

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 18.05.2015.

Ако постоји ишта у чему се слажу родољубива и антисрпска опозиција онда је то да нема „слободе медија“. „Вучићев режим“ је потпуно ставио медије под своју контролу, тврде и једни и други, а као један од врхунских доказа за то, помињало се укидање „култне“ емисије „Утисак недеље“ коју „нису укинули ни Милошевић, ни Тадић ни Коштуница“, али, ето, Вучић јесте, па је српска јавност остала ускраћена за блажене осмехе Оље Бећковић у атмосфери, надасве, „демократских“ разговора.

Као и обично, слабо се постављају додатна питања, на пример: шта подразумевате под „слободом медија“? Без намере да се петљам у стручне дефиниције појама „слобода медија“ и целокупну историју тог појма, која почиње, ваљда, појмом „слободе штампе“, још негде у деветнаестом веку, а можда и пре, поставио бих питање шта данас тај појам може да означава? Практично, не само теоријкси и то баш са националистичког становишта и баш у Европи, јер то је оно што је најбитније за Србију.

Дакле, замислимо да постоји „слобода медија“ у следећем смислу. Да на највећим телевизијама и радио станицама, у ударним терминима, националисти добију онолико простора колико има званична пропаганда „демократије“ и то званична пропаганда „демократије“ у свим могућим облицима. И да у најчитанијим новинама исто тако добију исто онолико простора колико све могуће врсте „демократа“. Дакле, да националисти добију исто простора за изношење својих мишљења и идеја у вези са имиграцијом, муслиманима, сукобом са Русијом, педерским лобијем, јеврејским лобијем, „слободном трговином“ са САД, војним интервенцијама, слањем пара пореских обвезника на име „стране помоћи“, НАТО савезом, … И кад кажем „националисти“ не мислим само на националистичке странке, већ на мишљења „обичних“ људи која се могу читати у форми коментара по ретким нецензурисаним сајтовима. Дакле, замислимо, да не постоји вербални деликт, који се у „демократији“ назива „говором мржње“ и да људи слободно могу да кажу шта мисле и да „слободни медији“ то пренесу. Чак, можемо замислити и да не добију исто простора, да добију, на пример, дупло мање, али да опет добију нешто значајно и без цензуре. Можемо ли, после овога, замислити да би постојећи поредак у Европи опстао?

Ако сада исту логику применимо на Србију и ако је ово што сам горе навео, заправо, захтев оних који се у Србији сматрају националистима, није ли њихов позив властодршцима да „ослободе медије“, у ствари, позив властодршцима да учине нешто што, те исте властодршце, може коштати живота? О положају и материјалним богатствима да не говорим.

Зашто онда, многи које српска јавност и даље сматра родољубивом опозицијом, појединци и организације, упорно инсистирају на неслободи медија и у захтевима Вучићу да их „ослободи“? Гледајући интернет сајтове које исти уређују, врло лако се може закључити да ово што сам горе написао није појам „слободе медија“ за многе од њих и да би прелазак медија у њихове руке значио само, исту, бесомучну пропаганду у интересу неких других људи и/или потпуно исту цензуру у складу са „демократско“-људскоправашком идеологијом, што, управо, значи одржање постојећег система.

Дакле, шта онда треба да знају и шта могу да ураде они који заиста јесу националисти и који хоће промену система? Прва ствар коју треба да схвате је да никакве „слободе медија“ у „демократији“ нема нити је може бити. И с обзиром на снагу и утицај медија, можда је „слобода медија“ појам који више нема никаквог смисла и зато га не треба ни користити. Медији, поготову они највећи и најутицајнији, су оруђе за остваривање конкретних циљева и владајућа класа „демократије“ их користи за остваривање својих политичких и пословних интереса, пре свега, пасивизацијом и индоктринацијом јавности информативним програмима и моралним и духовним разарањем нације програмима индустрије забаве. Једини одговор на то јесте вођење медијског рата, било отварањем антисистемских медија (како год и колико год да је то могуће) и коришћење постојећих медија „демократије“ за антисистемску пропаганду, а ово друго је могуће изазивањем и коришћењем медијских „инцидената“. Значи, када системски медији крену у хистеричну кампању против Срба који су се усудили да, својим јавним деловањем, изађу из оквира „демократско“-људскоправашке идеологије, задатак истински родољубивих организација је да дају пуну подршку прогоњенима и тако изазивају нове медијске „инциденте“, а не да „мудро“ одћуте и дане када је отворен медијски простор не искористе ни за шта боље него за милионито саопштење о томе како је Бриселски споразум „штетан“ и како Вучић води „погрешну“ економску политику. То је много важније и много ефикасније од бесконачног кукања и понављања захтева да се „ослободе“ медији.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s