Везани за мртваца

1

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 12.04.2016.

Десило ми се више пута, да испод текста који говори о Србији као хришћанској земљи, оставим коментар у којем кажем да Србија није хришћанска земља, већ, напротив, антихришћанска. Обично, после таквог коментара, уследиле би реакције других коментатора, па сам морао да објашњавам, како према Уставу и законима, Србија никако није хришћанска земља, већ је врло јасно уређена као безбожничка, тј. како се то каже новокомпонованим српским језиком, „секуларна“. Коначно, не само да је безбожничка, него је у многим елементима антихришћанска, јер законски штити или подржава ствари које су у директној супротности са хришћанским учењем и хришћанским моралом. Чедоморство и хомосексуализам, на пример.

Многи се са оваквим резоном неће сложити, иако неће моћи да оспоре горе наведене чињенице, али ће тврдити да поред те „званичне“ Србије постоји она „права“, да не кажем „друга“, јер „друга“ данас значи нешто друго. Дакле та „права“ и „прва“ која је истински хришћанска. Но, овде ми није намера да улазим у расправу о томе. Мислим да ствари треба, као и увек, сагледати у ширем временском и просторном контексту.
Прво и основно, Србија се налази потпуно под утицајем Западне цивилизације. Петнаест посто Србије је под војном окупацијом, остатак у вазалном положају. О културном утицају нема потребе да пишем. Он је потпун и одређује све аспекте друштвеног живота. Истини за вољу, Србија тој цивилизацији историјски не припада и налази се у њеном рубном подручју, али је утицај Западне цивилизације на Србију пресудан. Уосталом, што се тиче културног утицаја, не може ли се исто рећи и за Русију?

Западна цивилизација је прошла свој зенит и, као све велике цивилизације у историји, налази се на путу самоуништења. То је цивилизација којом, како су многи с правом приметили, влада култура смрти: чедоморства, хомосексуализам, еутаназија, хедонизам, разврат, наркоманија, лаж и обмана. Што рече Милан Миленковић, када сам код њега гостовао на Радио Снага Народа: „ми ћемо остати везани за мртваца.“

Од пада комунизма, дакле, четврт века, морални и духовни слом Србије честа је тема родољубивих Срба. Међутим, сва писања и говоранције на ту тему нису имали никаквог ефекта, што је разумљиво. То је исто као када би неко наркомана хтео да излечи тако што му непрестано објашњава како је је наркоманија нешто лоше и прича му о томе како се лепо живи без дроге. Наркоман то зна, али тако не може да се излечи, док год има могућности да дође у посед наркотика. Аналогно, бесконачно понављање да ће се ствари променити „када се Срби врате вери“ неће, само по себи, донети никакву промену и враћање вери.

На културне обрасце се значајно може утицати само са позиције власти. Усталом, и данашње стање Западне цивилизације, умногоме је последица деловања власти, у ширем смислу те речи. Политици која произилази из симбиозе крупног капитала, политичке класе, медија, а у Србији и, сасвим отворено, организованог криминала, не може се супротставити снагом моралних и рационалних аргумената. Дакле, једини начин да једно друштво скрене са пута који води у самоубиство, јесте таква промена власти која би довела до промене система.

Данашња Западна цивилизација личи на самоубицу који жели да умре безболно. За њега смрт није дилема, питање је само како то извести без много патње. Да, свима је јасно да ће дивље хорде Африке и Азије преузети Европу, на овај или онај начин, пре или касније, али ако може без пуцања, бомби, крви и негативних последица по банковне рачуне. За сада изгледа да не може. Видећемо да ли ће пружити отпор бар за толико да могу да умру на миру.

Но, да се вратим на тезу да се промене могу извести само са позиције власти. То нас неминовно доводи до размишљања о политички релевантним снагама које би, евентуално, могле да се нађу на позицији власти. Посматрајмо српску политичку сцену у последњих четврт века и покушајмо да уочимо оне снаге које су, у јавности, важиле или још увек важе за „родољубиве“ и „хришћанске“. Наравно, немам намеру да се бавим безбројним удружењима хобиста, која се, вероватно, рачунају на стотине, већ ћу се концентрисати само на, како написах горе, оне релевантне политичке чиниоце, којих је, свега, неколико. Прво, имали смо СПО Вука Драшковића, потом Шешељеве радикале и ДСС. Обратимо пажњу на један мали детаљ, који готово нико не помиње. Ни једна од тих партија никада није била, нити је то данас, партија, како се то каже, друштвеног конзервативизма. Уистину, у свакој згодној прилици, поменуће они „традицију“ и „веру“ и пожуриће да се сликају са поповима и владикама о каквом великом празнику, али, у земљи у којој се, за седам година, чедоморствима направи читав један Јасеновац, те партије никада нису нашле за сходно да се баве масовним, легалним убиствима Срба, на пример. Да не помињем шта друго, а много тога другог има. Дакле, једино што је њих приказивало „традиционалним“ и „конзервативним“ био је етнички сукоб на простору бивше Југославије. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да је, у једној „либералној“ Америци, чедомрство једна од главних тема на сваким председничким изборима, а у једној „конзервативној“ Србији, чедоморство није тема уопште, упркос поплави „хришћана“, „светосаваца“, „православаца“, „традиционалиста“ и наравно, носилаца високих црквених ордења. Прва партија која је имала шансе да пређе цензус на изборима и која и данас има такву шансу, а која се може окарактерисати као партија друштвеног конзерватизма, јесу Двери. Дакле, требало је да прођу 22 године од пада комунизма, да би Срби добили партију која ће се позабавити чедоморствима, јавним педерлуком или културним геноцидом који спроводе медији. Наравно, све ово много више говори о стању српског друштва, него о поменутим партијама. Сем тога и саме Двери, овим темама су се бавили и баве се, онако како се баве и, мање-више, свим осталим темама. Мало се крене, па се онда стане, па се поразмисли, па се направи компромис, да се не таласа превише. Дакле, као свака добра и лојална системска партија.

Традиционалисти и политика

Србија која себе назива традиционалном, хришћанском и светосавском не воли политику. Чак, могло би се рећи, она се гнуша политике. Она је изнад политике. Лепо. Сад ја питам, како ће се „Срби вратити вери“ и избећи еутаназију Западне цивилизације која их је прогутала, како ће се одвезати од тог мртваца, ако их нека релевантна политичка снага од њега не одвеже? Шта је реалан план? На то питање нема одговора или је одговор: неке велике трагедије ће се десити па ће се Срби дозвати памети. Мало ли је српских трагедија у последњих четврт века? Па јесу ли се Срби „дозвали памети“ и „вратили вери“? Трагедије и велики друштвени ломови могу створити маневарски простор за промену, али ако нема релевантне политичке снаге, која јасно зна шта хоће и која ће доћи на власт, никакве суштинске промене неће бити. Само са позиције власти се може променити оно што се мора променити да би Србија сишла са тог пута самоубице: културна политика, образовна политика и наравно, мора се редефинисати појам „слободе медија“, што ће рећи, медији се морају третирати као јавни простор јер то, данас, јесу, као и улица, а то даље значи да се, у њиховом деловању, морају применити правила јавног морала. Тек такав друштвени амбијент може створити услове да се васпитавају генерације чији узори неће бити криминалци, курве и преваранти, а једино божанство новац. Према томе, ако хоћемо да говоримо о релевантној политичкој снази која, потенцијално, може да спасе Србију, онда морамо да говоримо о политичкој партији која је националаистичка, али, у исто време и партија друштвеног конзервативизма, добро устројена и организована, а не предузеће за остваривање личних интереса запослених, спремна да се бори за власт у реалним условима, без кукњаве како су услови „неравнопавни“ и „непоштени“ и коначно, спремана да преузме власт и оствари своју историјску мисију са те позиције. Све мање од тога је недовољно и свако пристајање на мање или тражење нечега мимо политике, нечег „узвишенијег“ и „чиснијег“, јесте обмана. Наравно, то не значи да таква партија треба Србима да држи морална предавања, као што то раде нека удружења хобиста. То не помаже, као што не помаже оно што горе написах: објашњавати наркоману да не треба да се дрогира. Међутим, може да помогне нешто друго, оно што видимо да има ефекта и у Европи. Помаже када се проговори о дивљим хордама туђинаца, баруту и смрти, општој несигурности и наравно, може да помогне ако се прича о парама, о завлачењу руку у српски џеп, без обзира у чије име се та пљачка врши; у име ММФ-а, Јевреја, Цигана, тзв. невладиних организација, агенција, ЕУропских интеграција, „права жена“ у Авганистану и осталих бесмислица. Систем вредности на којима једно друштво почива се не може променити преко ноћи, али се бар један део друштва, из коматозног стања, може дигнути, раздрмати, позвати у борбу, пружити отпор. То би, бар за почетак, било сасвим довољно и врло охрабрујуће.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s