Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 04.10.2014.
До које мере је српско друштво слуђено показују најновије расправе у вези са војном парадом, која 16. октобра треба да буде одржана у Београду. Док је велики део национално оријентисаних Срба врло задовољан чињеницом да ће доћи Путин, смисао и сврха параде изазивају различите реакције. Званично, парада је свечано обележавање дана када је „ослобођен Београд“, пре 70 година. Међутим, историјске чињенице говоре да је тај дан истеран немачки окупатор из Београда, али да на тај дан почиње Брозова и комунистичка владавина Београдом. Дакле, може ли се прославити дан када је Београд ослобођен од једног туђина, а да се истовремено не прослави долазак на власт другог туђина и његових полтрона, највећих српских одрода у дотадашњој историји Србије?
Сва српска обележја
Посебну расправу изазвало је питање да ли ће, поред комунистичких, на паради бити и четничких обележја. Комунисти су изразито против. Њихов аргумент је да четници нису учествовали у борбама против окупатора. Напротив, тукли су се на страни Немаца и Недићеве владе, а против комуниста. Четници ће већ тврдити да се нису тукли за Немце него против комуниста и да, за један народ, нема легитимније борбе од те, али то је већ позната расправа. С друге стране, типични представници данашње српске „националне интелигенције“ (оне што би да „демократски расправља о правима ЛГБТ“, али без параде, мислим, педерске, не војне) инсистирају да четничких обележја треба да буде јер су то обележја легитимне Краљевине Југославије и зато што су четници, у другим деловима Србије, ратовали против Немаца и ослободили нека друга места, Крушевац, на пример. Сем тога, то би било у складу са политиком „изједначавања четника и партизана“, шта год да та бесмислица значи.
Као што се могло и очекивати, све је ово изазвало бурне расправе на добро познате теме, расправе које Срби воде 70 година, без икаквог изгледа да их скоро заврше или дођу бар до неких корисних закључака. Почело је, по милионити пут, бесомучно пребројавање жртава, ко је кога и колико побио, ко је са ким сарађивао и за чији рачун и тако даље и тако редом. Што се обележја тиче, један коментатор је чак предложио да Срби масовно треба да изађу носећи иконе и Путинове слике.
Ако сада све саберемо, шта парада обележава, ко долази, у ком историјском тренутку долази и шта данас представља за Србе, ко организује параду, ко влада Србима и ко ће да парадира, парада би, требала, отприлике, да изгледа овако. Изнад почасне ложе, у средини, треба да буду велики православни крст и, исто тако велика, звезда петокрака, Брозова слика са једне стране и Стаљинова слика са друге. На челу парадера треба да буде званична застава Србије (коју комунисти рачунају у „четничка обележја“), коминистичке заставе, НАТО застава и педерска застава. Около треба да стоји одушевљени народ са иконама и Путиновим сликама. А наравно, требало би да буде и Вучићевих и Николићевих слика (без кечета). Оваква сценска поставка би, несумњиво, све задовољила и све узела у обзир. Остало би још само да се организатори и учесници договоре шта се, тачно, прославља.
Антифашисти против антифашиста
У целокупној историји Србије, која је пуна примера борбе за националну слободу, само једном, Срби су се борили против окупатора због његове (окупаторове) идеологије. Бар тако се може закључити из званичне историографије. Све остали српски ратови и устанци били су само устанци против окупатора, за националну слободу, за ослобођење од власти туђина, али само за време окупације Србије од Немаца, у периоду од 1941. до 1945., борба није била само за ослобођење, већ је била и „антифашистичка“, што ће рећи, била је усмерена против идеологије окупатора. И ово се не односи само на Србе већ и на остале европске народе. Руски рат протв Наполеона је био, просто, отаџбински, рат против најезде туђинаца и окупације, али Други светски рат је био „антифашистички“, био је усмерен против идеологије агресора. Ако узмемо у обзир колико пута је, у послератној Европи, поновљено да је Други светски рат био „антифашистички“, поставља се логично питање да ли би уопште било рата и националног отпора било где, да је идеологија немачке империје била другачија? Додуше, неко би могао тврдити да је немачки империјализам управо последица званичне немачке идеологије тога времена, али то не значи да је сваки империјализам фашизам. То чак ни најзагриженији „антифашисти“ не тврде.
Да ли је заиста, са становишта окупираног, битно каква је идеологија окупатора? Шта мења окупираном да ли окупатор себе зове „фашистом“ или „демократом“ и на ком систему вредности, уопште, почива друштво окупатора? Да ли би Југославија, или било која друга евроспка држава, ушла у рат са Немачком само зато што је ова била фашистичка, у својим границама? Коначно, шта би радили комунисти и како би своју борбу звали да није било окупације? Руси ће то боље знати, јер они су свој комунизам добили без „антифашизма“.
Док међу Србима трају бесконачне расправе на тему шта се дешавало и ко је кога убијао за време Другог светског рата, да видимо шта се дешавало после рата, јер судбину данашње Европе понајвише одређује оно што се дешавало после рата. Антинационалне политичке елите, на западу про-америчке, на истоку комунистичке, стварале су европски поредак који је трајно требао да из Европе протера Христа, затре суверенитет европских националних држава и коначно, уништи саме европске нације. Ма колико западни и источни блок били супротстављени, у овоме су били потпуно компатибилни и падом источног, у овом смислу, ништа се није променило. Ту своју политику, антихришћанску и антинационалну, владајућа класа Европе назвала је „антифашизмом“ и то лудило траје до данас.
Суочени са све бруталнијом и све отворенијом политиком негирања сваког Божијег и природног закона, сваког националног интереса, сваког морала и традиционалног друштвеног поретка, европски националисти су почели да пружају отпор. Без изузетка и без и мало милости, сви су, одреда и без селекције, проглашени „нацистима“ и“фашистима“. И на истоку и на западу. Но, уместо да одбију да прихвате правила игре које је поставила европска владајућа класа, велики део европских националиста кренуо је у бесмислену и мазохистичку медијску кампању доказујући сопствени „антифашизам“. Ма колико Срби мислили да су нешто посебно и да за њих важе другачија правила, ово исто, десило се и Србима, као и све остало.
Као што је у хришћанству узрок сваког греха и сваког зла сам ђаво, тако у Европи данас, врхунски узрок сваког друштвеног зла налази се у „фашизму“. Но, за разлику од хришћанства, где се јасно зна шта је добро, а шта зло, различити политички покрети и идеологије у Европи, различите ствари сматрају злим, али, свака, оно што је за њу зло, назива „фашизмом“. Тако смо дошли до парадоксалне ситуације да Западни медији Путина називају Хитлером, а враћање Крима у састав Русије пореде са окупацијом Чехословачке док, у исто време, амерички покушај преузимања Украјине и продор НАТО на исток, руски медији називају „фашизмом“ и пореде га са немачком војном офанзивом на источном фронту.
Аналогно овоме, сваки покушај дефинисања српског националног интереса, анти-Србија проглашава „фашизмом“. С друге стране, Србија која себе смарта националном и традиционалном, већ је развила читаве теорије о „фашистичкој“ ЕУ. У сваком случају, нико не одустаје од тога да је „антифашиста“ и да је друга страна „фашистичка“ и, чини се, никог више не интересује шта је изворна дефиниција фашизма.
Путин ће да дође, али и да оде
Владајућа класа Србије ће 16. октобра доказивати свој „антифашизам“ док ће Срби међусобно расправљати да ли је та владајућа класа заиста „антифашистичка“ и „демократска“. Но, оно што би свако, ко хоће да гледа, требао да види, јесте проста чињеница да Србијом влада организовани криминал тј. да владајућу класу Србије представљају криминалци. Уистину, и криминалци могу имати идеолошко опредељење, али идеолошко опредељење, какво год да је, не мења чињеницу да су криминалци. Оно што огромна већина Срба упорно одбија да схвати јесте да су њихове националне невоље и страдања, пре свега и изнад свега, управо последица чињенице да Србијом владају криминалци и да то нема везе са било којом идеологијом. Чак и оно што сматрамо друштвеним инжењерингом у складу са владајућом ЕУропском идеологијом или политиком велеиздаје, поново своје корене има у чињеници да Србима влада организовани криминал. Никакав Путин и никакав руски цар не могу Србе ослободити српског олоша и чињенице да нема власти у Србији, од најмање општине до самога врха, која представља било шта друго до организацију организованог криминала.
Нама никакве сумње да српској Србији одговара јачање Русије и слабљење Брисела из простог разлога што руска политика није антисрпска, напротив, а руском присуству на Балкану, у било којој форми, одговара присуство српске државе и српске нације. Но, парадирањем Путина по Београду и још једним „оверавањем“ сопственог „патриотизма“, бриселске марионете ће упумпати још једну велику дозу анестезије у слуђену и дезорјентисану националну Србију, што ће тој власти дати довољно простора да још бруталније и отвореније спроводи политику својих западних господара. Од постојећих политичких секти, које себе називају националном опозицијом, ништа корисно се не може очекивати осим да, до 16.-ог понављају како ће „Путин доћи“ и како је „добродошао“. И пре него што народ схвати шта се десило, Путин ће отићи и све ће бити као и пре.
СВИТАЊЕ 