Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 10.06.2015.
Ако хоћемо да нађемо реч коју тзв. родољубива опозиција најчешће користи у опису деловања марионетске власти у Београду, тешко да реч „издаја“ може имати конкуренцију. Та реч је нарочито у употреби од 2008. када је завршена „патриотска“ фарса оличена у политици ДСС и када је у Београду коначно устоличена власт која се неће устручавати да, без прикривања, води антисрпску политику. Вратимо се сада, за тренутак, само десет година уназад и покушајмо да направимо мали мисаони експеримент. Замислимо разговор са „просечним“ родољубивим Србином.
„Све ће ови наши дати Шиптарима?
„Који наши?“
„Власт.“
„Шта ће дати Шиптарима?“
„Све. Све институције на Косову које Срби контролишу, државну имовину, предузећа, … још ће се и грлити са Тачијем. И на крају ће признати Косово.“
„Одкуд ти то?“
„Имам неки осећај“.
„Шта ти пада на памет? Нема те власти у Београду која то сме да уради.“
„Што?“
„Од народа. Чак и кад би хтели. То нико не сме да потпише.“
„Добро, можда не сад одмах и не ова власт, али нека будућа, … ускоро.“
„Нема говора! Нема те власти која сме то да уради. Ни једна власт то не би преживела.“
„Мислиш?“
„Ма дај… ко ти је у Србији за то… Чеда Јовановић, Наташа Кандић,… нико нормалан то не сме да уради.“
„И знаш шта још могу да ураде? Све ће распродати, све ће дати странцима. Све државне фирме, чак и земљу. Не би ме чудило да они богати Арапи постану власници српске земље“.
„Ко ће, бре, дати земљу Арапима, … шта причаш?“
„Власт.“
„Која власт човече? Ко то сме да уради?“
„Можда нека будућа власт.“
„Ма какви, српску земљу да да Арапима?! Па револуција би избила. Шта те је спопало данас?“
„И знаш шта још може бити? Слично ти је то у Европи данас. Има Срби да буду дискриминисани у односу на Цигане. Код уписа у школу или при запошљавању или тако нешто. А када се Срби побуне због циганског криминала има да их хапсе и суде. И не само Цигане. Има да довуку црнце и Арапе, као у западној Европи, па да их населе по Србији. Има да буде као у Француској или Енглеској“
„Ха, ха, ха, … Срби да буду дискриминисани у односу на Цигане?! У Србији?! И да суде Србима што се буне због циганског криминала. Јеси ли ти пио нешто ноћас? А ово за црнце и Арапе ти је посебан бисер. Ко, бре, сме насељавати црнце и Арапе по Србији?“
„А што да не сме?“
„Од Срба, бре? Буразеру, ми смо још увек здрав народ. Не ко` ови западњаци. Црнци и Арапи по Србији … е, свашта с тобом!“
„А највећи фазон је што ми се чини да ће нам увалити и педере, па ће да парадирају и раде све исто што и на Западу.“
„Педери да парадирају у Србији!?!? Ти си стварно одлепио.“
„А што да не? Видиш како је на Западу.“
„Ма није ти ово Запад! Ово је Србија, бре! То овде не бива. Јесмо ли их умлатили пре коју годину? За сто година им неће пасти на памет да опет пробају. Чуј, педери да парадирају по Србији, … о, људи моји!“
„Ма имам неки осећај. Не да ће да парадирају, него ће да хапсе и суде Србе који се буне против педера.“
„Да хапсе Србе због педера… хахахаха. Шта теби све не пада на памет.“
„А најгоре од свега је што се може десити да чак и патријарх и Српска Црква подрже издају Косова и да ћуте пред педерима и да ћуте пред најездом Цигана, црнаца и Арапа на Србију. И да деле ордење представницима власти који воде такву политику и да заједно са педерима и педерским лобистима славе градске славе или освештавају споменике. Онда смо га угасили“
„Патријарх Павле да слави славу са педерима?!?! Ти ниси нормалан. Шта друго да ти кажем?“
„Ма не мора патријарх Павле, али неки будући патријарх.“
„Ма који ће, бре, српски патријарх да слави славу са педерима? Не могу да верујем шта теби пада на памет. Шта ти је данас? Што си тако негативан?“
„Ма ништа. Онако, … имам неки осећај.“
„Ма какав, бре, осећај? Србија је ово буразеру! Неке ствари овде никада неће бити. Него, немој случајно да играш спортску прогнозу ових дана, све ћеш да изгубиш … Цигани и Арапи, патријарх са педерима, … хахахахаха, е свашта с тобом данас.“
Уистину, немам никаквог доказа да је сличан разговор икада игде вођен нити познајем икога, ко је пре десет година, могао овакав разговор започети, али сам сасвим сигуран да добра већина Срба данас себе може видети у улози овог другог, овог што се смеје и разуверава свог пријатеља. И још сам сигуран да се та већина данас не смеје када се покрену ове теме, а колико је, у међувремену, отишла у отклањању сопствених заблуда, остаје на сваком, појединачно, да одговори. Једино бих напоменуо лично искуство из 2007. када сам, после примедбе да нам се спрема потпуно педерско силовање земље, као на Западу, сасвим озбиљно упитан: „Извини, али како ти, уопште, пада на памет да би то код нас могло да се деси?“
О томе како се Србији „десила издаја“ написано је и речено много. Од силних озбиљних анализа које објашњавају „притисак и уцене“ Запада и „корумпираност“ „српских“ политичара, до редовних теорија завере. Но, да би се „издаја“ заиста схватила потребно је посматрање у ширем временском контексту.
Прво питање, које може поставити неко са елементарним знањем српске историје, гласи: на основу ког историјског искуства и на основу ког утврђеног друштвеног система вредности, „просечан“ Србин из 2005. верује да у Србији неке ствари нису могуће? Или, да будем прецизан, не може се употребити глагол „верује“, јер „просечан“ Србин у мало шта истински верује, већ се овде више ради о нечем, да кажем, подсвесном, или неком инстинкту, као што пас, који није малтретиран од људи нема страх при сусрету са било којим човеком. Да ли су Срби 1935. могли да верују да ће 1945. неки Срби рушити цркве и јахати попове и да ће ти и такви Срби бити власт? Наравно да нису, али Срби 1935. нису имали историјско искуство које би их навело да у тако шта верују. Супротно њима, Срби 2005. имали су сво могуће историјско искуство које им је говорило да нема те антисрпске, безбожничке и злочиначке политике Београда која је немогућа. Зашто је Србима изгледало толико немогуће да прихвате Западну логику по којој већински народ треба да буде дискриминисан у сопственој земљи, у односу на мањине? И не само дискриминисан, већ хапшен и кривично гоњен ако се побуни против неправде? Нису ли сами Срби у својој земљи били исто тако дискриминисани, а онда хапшени и суђени када би проговорили против шиптарског насиља, на пример? И зашто им је изгледало немогуће да „српска“ власт примењује Западну политику инвазије туђинаца са циљем промене демографске слике друштва? Нису ли управо Срби били жртва такве политике, много пре других европских народа, политике „своје“ власти, која је на Косово и Метохију довлачила полудивље шиптарске хорде са циљем преотимања српске земље? Зашто је Србима изгледало тако невероватно да власт даје Косово и Метохију Шиптарима и дели велике српске фирме и природна добра странцима? Нису ли српски комунисти поделили толико српске земље Хрватима, Шиптарима и потурицама? И коначно, зашто је политика отворене моралне деградације друштва толико била страна Србима? Зар неколико деценија отворене богоборне политике комуниста није довољно искуство и зар сто хиљада побијене српске деце годишње, у име „женских права“, да не помињем шта друго, нису довољна „мера“ моралног стања српског друштва данас?
Дакле, превалила је Србија велики пут пре него што ће доћи до „недораслих“ политичара, који воде „погрешну“ и „издајничку“ политику под „притиском“ „злог Запада“. Када се Срби више нису могли пљачкати у име „лика и дела друга Тита“, српски комунисти су решили да изигравају нациоалисте, јер је то „роба“ која се почетком деведесетих најбоље продавала. И онда су Срби пљачкани у име српских националних интереса. Српско друштво, до сржи заражено вирусом титоизма, у судару са Западном „демократијом“, која већ тада није имала никакве везе са изворном идејом демократије, дакле у сусрету са владавином новца и корпоративног капитала, предвођено истом политичком кастом која је деценијама владала у титоизму, сада распоређеном у неколико стотина Савеза комуниста, под другим називима, изнедрило је политички систем који се, у таквим околностима, једино и могао изнедрити: владавину организованог криминала на свим нивоима, у најбуквалнијем смислу тих речи. Тада је створена и новокомпонована националистичка идеологија, која се у политичком резону „просечног“ Србина сводила на логику: нема везе што су лопине, ако су наше лопине, тј. ако су „патриоти“! Према томе, све што је Запад требао да уради било је да постигне споразум са дотичним лопинама и убеди их да ће плен бити већи ако се Западу не противе. И Запад је испунио свој део обећања. Обезбедио је директну подршку за неколико десетина и још довољно новца за неколико стотина, евентуално, коју хиљаду српских лопина из владајуће касте. И тако је српским родољубима остало да се саблажњавају и бивају „изненађени“ сваки пут када би дошло до нове „издаје“ и када би лопине решиле да жртвују мало „патриотизма“ зарад додатне личне користи. За то време српска, тзв. родољубива елита, оличена у силним „аналитичарима“, „стручњацима“ и вечитим вођама „патриотских“ партија, објашњавала је слуђеној јавности „замршену“ геополитичку игру „сатанистичког“ Запада, али и истрајавала на позицијама „демократско“-људскоправашке идологије, убеђујући јавност да је то једини могућ и исправан систем, да је проблем само у појединим одлукама власти и, наравно, срамно ћутала, као што још увек ћути, пред појавама које се не смеју критиковати баш због те људскоправашке идеологије. Оно што родољубива српска јавност никада није схватила, а и није било никога да јој објасни, јесте да је организовани криминал на власти, сам по себи, велеиздаја земље, без обзира да ли се, тренутно, одлуке власти могу тумачити као „патриотске“ или „издајничке“ и да је криминалцима место у затвору или пред стрељачким стројем, без обзира да ли се, тренутно, јављају у „патриотској“ или „издајничкој“ варијанти. И друго, да „демократско“-људскоправашки систем под туторством Запада, у Србији не може значити ништа друго до бруталну и отворену владавину организованог криминала, који је узео таквог маха, у свим аспектима друштвеног живота, да се сада већ доводи у питање физички опстанак нације. Зар то није више и од велеиздаје? Зато је покретање јавне расправе о темељној и суштинској промени друштвено-политичког система, један од основних историјских задатака данашњих генерација. Све мора бити подложно преиспитивању и промени ако је потребно. Улога политичких партија и њихов начин финансирања. Начин избора власти, начин контроле власти, елементарни услови да се, уопште, буде на позицији власти…, редефинисање односа појединца и заједнице, као и дефинисање саме заједнице и превазилажење апсурдне ситуације у којој је шаци криминалаца и лудака дозвољено да руше све оно што је вековима стварано и крвљу плаћено, а све у име „права“ појединца или „мањине“.
Ја знам да је родољубивој Србији лакше да не види кривицу у сопственим заблудама и сопственим слабостима, да узроке свога страдања тражи у апокалиптичним тумачењима понашања Запада и да јој је лакше да криминализовану политичку касту дели на „издајнике“ и „патриоте“. Промене друштвено-политичког система представљају најкрупније и најопасније, често врло трагичне догађаје у историји једног народа, али такве промене су неминовне када је постојећи систем „исцрпљен“ и више не може да одговори на потребе друштва. Питање промене друштвено-политичког система поставиће се, пре или касније, пред све народе Европе и они ће морати, хтели то или не, да одговоре на питање: шта после „демократије“? Исто питање поставиће се и пред Србе, као што се, својевремено, поставило питање: „шта после комунизма?“, на које Срби нису умели да одговоре. Паметни људи, права питања, постављају на време.
СВИТАЊЕ 