Поверење

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 21.03.2015.

Већ годинама, све статистике показују да Срби имају „највеће поверење“ у Цркву и војску. Док су овакве статистике повод за саблажњање тзв. друге Србије, Србија која себе назива „патриотском“ истиче их са поносом.

Ако погледамо период од доласка комуниста на власт, до данас, чини ми се да поверење у војску никада није изостајало, а поверење у Цркву нагло је установљено негде почетком деведесетих, када су Срби, масовно, одлучили да поново буду Православни.

Поверење у војску увек се, међу Србима, објашњавало „српском ратничком традицијом“. Од Карађорђа до војводе Мишића, накупило се доста такве традиције, па је било логично да такав народ, са одушевљењем и без много размишљања, служи у војсци чији је врховни командант и, надасве, идол, био каплар у армији коју је славни војвода разбио на Колубари.

Поверење Срба у војску најбоље се показало на самом почетку распада Југославије. Срби су са одушевљењем, храном и пићем, дочекивали зблануте деветнаестогодишњаке који су „дошли да их заштите“ од усташа и потурица, а како их је ЈНА заиста заштитила видело се нешто касније.

Но, све то није поколебало „поверење Срба у војску“. Статистике су остале неумољиве. Наравно, никоме од надлежних није падало на памет да коначно направи војску чији ће задатак бити да штити Србе, тј. српску војску, па је Србима остало да имају „највеће поверење“, прво у Војску Југославије, а потом у Војску Србије, јер „поверење Срба у војску“ је, у ствари, свемирска константа коју је Ајнштајн тражио, али није могао да је нађе, па је нашао ону погрешну.

И тако су Срби дошли до Војске Србије у коју, такође, имају врло велико поверење. А када смо већ код Војске Србије, имао бих једно питање. Како се зове оружана сила која је под контролом власти у земљи која је под окупацијом? Ово питање, наравно, упућено је тзв. патриотској Србији, јер је став да је Србија земља под окупацијом нешто у чему се слажу све могуће варијанте патриотске Србије.

Војска Србије не предузима ништа да земљу ослободи од окупације, (а сложили смо се да је земља под окупацијом, јел?), не штити српске границе од уљеза и, ефективно се налази потпуно под контролом НАТО пакта. Учествује у НАТО војним вежбама, уводи НАТО стандарде и учествује у војним интервенцијама Империје широм света, војним интервенцијама које се, „демократским“ речником, називају „мировним мисијама“. Војска Србије јесте оружана сила НАТО пакта, а не српска војска. Сад, колико оружана и колико сила, то су друга питања, тек српска војска није, а део НАТО јесте. Па ипак, тзв. патриотска Србија се чак не усуђује ни да помене ове чињенице. Тек, понекад, неко закука како ће, ако се овако настави, „српски војник“ ратовати против „браће Руса“. Било је довољно да марионетска власт организује параду у част доласка комуниста на власт, па да васцела патриотска Србија одушевљено поздрави параду не схватајући да су Београдом марширале јединице чији задатак није да штите Србе и српске границе. Поверење је нарочито порасло после ангажовања војске током поплава прошле године и нико се није нашао да примети да је људска историја пуна примера који показују да и окупационе трупе помажу цивилном стаовништву у случају елементарних непогода.

Црква

Према неким статистикама, поверење у Цркву чак превазилази поверење у војску. Наравно, статистике не објашњавају прецизно у шта то Срби имају поверење. У Свету Цркву као заједницу верних сједињених у Христу или у ставове и одлуке врха СПЦ, али свако онај ко ишта зна у Србима зна да „поверење у Цркву“, код Срба, не значи поверење у Христа.

Врх СПЦ је дао подршку за Устав Србије, онај устав који тзв. патриотска опозиција тако грчевито брани, исти онај устав који Србију дефинише као безбожничку државу (то се у „демократији“ каже: „секуларну“), који дозвољава законску дискриминацију Срба, масовна чедоморства, педерско силовање Србије, масовну циганизацију и сомализацију српске земље, већу заштиту криминалца од оних који су криминалом угрожени итд.

Нешто касније, врх СПЦ ће дати и подршку за примену тзв. Бриселског споразума и отворен савез марионетске власти из Београда са шиптарским криминалацима на политици истребљења Срба са КиМ. Док је патриотска Србија наивно помињала тзв. Конкордатску кризу и очекивала екскомуникацију, криминалци на власти су добијали највиша црквена ордења.

Док су педери дивљали Београдом и, између осталог, на најбруталнији и највулгарнији начин, само онако како они могу, вређали највеће црквене великодостојнике, а полиција хапсила и пребијала Србе, укључујући и неке у мантијама, врх СПЦ је ћутао. Месец дана касније, педерски шетачи и педерски лобисти, скрушено су стајали на почасним местима док је освештаван споменик Св. цару Николају Романову. Очекујемо да ове године педери шетају око споменика. Можда затраже и благослов.