Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 21.04.2015.
Тешко ће се, данас, наћи родољубив Србин који не мисли да „папа треба да оде у Јасеновац“ и да Хрвати треба да се извине Србима. А како и не би мислили када је и сам врх СПЦ толико пута поновио да папа треба да иде у Јасеновац, па чак и да евентуални долазак папе у Београд треба да буде условљен његовим одласком у Јасеновац. Све ово, колико ја разумем, значи да, живим Србима, папа и Хрвати за нешто требају, а да душама српских мученика треба, из неког разлога, присуство архијеретика на месту страдања. Међутим, за шта ће, конкретно, Хрвати и папа Србима, и живима и мртвима, изгледа да нико не пита. Мислим, у српској Србији. Оној антисрпској, свакако требају и јасно је зашто јој требају. Безмало сто година, у континуитету, траје велико савезништво српских комуниста и свих њихових мутација до данас, са усташама, на политици истребљивања Срба и затирања српске државности и ништа то савезништво и пријатељство не може угрозити, јер је на обострану корист. Ни фарса пред „међународним судовима“, ни просута кафа на командној табли авиона.
Дакле, за шта ће српској Србији папа и Хрвати и шта бива кад папа оде у Јасеновац, а Хрвати се извине? Шта се мења и шта се добија осим још једног „братског“ загрљаја у режији српских комуниста и усташа, који се може завршити само онако као и братски загрљаји до сада: геноцидом. Погодите над ким.
Ах, да, овај пут добија се и папа у пакету који се зове екуменизам. Може једна заједничка литургија у Јасеновцу? Пардон, миса. Па то није било ни за време братства и јединства!
Но, српска Србија не поставља логична питања. По обичају. Српска Србија тражи „правду“, а не логику. Од Хрвата и папе?!? А после, … што би Срби рекли: „видећемо“, ко ће се још бавити предвиђањима. А и зашто би, када се зна? После после ћемо опет да тражимо да се извињавају и тако редом, док Срба не нестане. Још када би се извинули и остали савезници српских комуниста: НАТО и Шиптари. Колико би то тек било „правде“?!
Истини за вољу, рећи ће неко: па не можемо вечито ратовати, једном се морамо „помирити“. Па сад, можда би се Срби и помирили са Хрватима, да су сами на планети, или, бар да нема цивилизацијског сукоба Запада и Православља. Ратовали су Срби и са другима. Узмимо, на пример, Бугаре. Каква зла починише у више наврата, па ипак, за разлику од Хрвата, историјска мисија Бугара није истребљење Срба и ми још увек можемо, ма колико то данас невероватно изгледало, да сањамо о поновном балканском савезу Срба, Грка и Бугара на коначном и потпуном ослобађању православног Балкана од Шиптара и потурица. Једном за свагда.
Што се Хрвата тиче, једина ствар која треба да буде заједничка јесте граница. Све више од тога је на српску штету. Може ли родољубива Србија то схватити пре него што нађе „правду“?
СВИТАЊЕ 