Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 17.02.2016.
Изаћи или не изаћи на изборе, пита се, ових дана, родољубива Србија. У стању општег очаја и безнађа, једни тврде да се изласком нешто може променити, други тврде да се бојкотом, на неки начин, може утицати на судбину земље и народа тако што ће се тиме “послати порука” или “оспорити
легитимитет”, шта год да то значи. За сада, једно је извесно, Вучић и његова банда наставиће да владају и уништавају Србију, на општу жалост других криминалних група, које ће морати да се задовоље мањим или никаквим пленом и никакви изласци или неизласци ту чињеницу не могу променити.
Шта ту сада могу да промене избори и евентуални излазак и неизлазак? Да пођемо прво од тезе да не треба изаћи и на тај начин “послати поруку” и “оспорити легитимитет”. Прва ствар коју овде треба узети у обзир је да систем “демократије” не ради на легитимитет који даје већина. Систем “демократије” је систем у којем се може имати 20% подршке бирачког тела и апсолутна власт. Таква власт може доносити одлуке које су сасвим противне вољи већине или изборним обећањима, што смо, небројано пута, видели у земљама које се много дуже од Србије називају “демократским” и које, у својој историји, имају периоде када је власт морала мало да обраћа пажњу и на “вољу већине”. Масовна
имиграција, Лисабонски споразум, санкције Русији, “мере штедње”, узимање пара од пореских обвезника да би се спашавала банкарска мафија, војне интервенције, … само су неки од примера како власт, са двадесет или тридесет посто подршке, и то у време избора, може да доноси врло крупне, национално штетне и криминалне одлуке мимо воље већине. Друго, систем “демокатије”, који јесте систем владавине новца, а не “владавине народа”, у Србији, буквално, јесте систем владавине организованог криминала. У
таквом систему, заговарати било какав бојкот или “грађанску непослушност” има смисла као када би неко заговарао да се против криминала треба борити моралном осудом криминалаца или када би неко заговарао да се рекетирању, које мафија спроводи, може супротставити тако што ће они који плаћају
рекет, просто, престати да га плаћају. Да ли то, онда, значи да на изборе треба изаћи? Не, наравно. Само се не треба заносити мишљу да се самим неизласком нешто постиже у смислу утицаја на политичке и друштвене прилике у Србији.
Друга теза каже да на изборе треба изаћи да би се “чуо глас оне Србије која сад није представљена у парламенту”, а коју чини бар половина држављана. Даље, ова теза се развија, па се наводи да ће, на тај начин, власт бити, ако не спречена, а оно, бар успорена у свом науму да сахрани Србију. Они, крајње оптимистични, устврдиће да, у таквој ситуацији, можемо, можда, очекивати и озбиљан преокрет већ на следећим изборима. Да би се проверила исправност ове тезе, опет треба узети у обзир саму природу система коју сам горе описао. За 25 година “демократије” у Србији, не сећам се ни једног случаја да је рационална и морална аргументација мањине одвратила власт од наума да донесе неку одлуку. Свака одлука, коју власт доноси, унапред је “погођена” и плаћена и њено доношење је у функцији врло конкретних интереса криминалног клана на власти. Тврдити да присуство и аргументација опозиције може одвратити власт од доношења неке одлуке је опет исто што и тврдити да јавна, морална осуда криминала, може одвратити криминалце од онога што раде. Уосталом, погледајмо опет примере из
старијих “демократија”. Сваку антинационалну и криминалну одлуку власти оспоравала је нека опозиција, често много озбиљнија и организованија од српксе, па шта је то променило? Чак и поред чињенице да је власт доносила одлуке које никада није заговарала за време избора и, упркос, јасном противљењу већине јавности.
Добро, рећи ће неко, власт ће наставити да ради шта хоће, али ће опозиција, својим присуством, толико повећати своју популарост да ће озбиљно запретити властима и на улици и на следећим изборима. Тај резон, начелно, има смисла, али погледајмо шта нам говори пракса. За само неколико година, Вучићева власт је предала право на Косово и Метохију Шиптарима, остатак Србије предала је НАТО пакту, београдске улице педерима, а српску привреду наставила да испоручује странцима. Пре тога, српски ратници су предати Хагу, озакоњена је дискриминација Срба и започети су сви анатинационални процеси које је Вучић убрзао. У фази, која ће отпочети још ове године, Вучићу остаје да формализује до сада учињено у вези са КиМ и НАТО, раздели оно шшто је остало од српске привреде и националних богатстава и обезбеди процес масовог насељавања блискоисточних и северноафричких окупатора Европе, затим Цигана, Шиптара и свега осталог што ЕУ процени да јој не треба, а може се складиштити у Србији. Упркос свему, видимо константно опадање утицаја и моћи националне опозиције, нарочито од 2008. Ствар је дошла дотле да на последњим изборима, буквално, ни једна партија, која се у Србији рачуна у родољубиву, није ушла у Скупштину, а сада се боре да пређу цензус.
Дакле,велеиздаја и убрзано пљачкање земље нису довели до јачања националне опозиције, напротив.
На први поглед, ово изгледа нелогично, али постоји објашњење, које је родољубивој српској јавности познато. Објективна снага власти, до савршенства доведена медијска манипулација, репресија и пуна подршка Западних центара моћи, затим слабост, недораслост и расцепканост националне опозиције и све то у комбинацији са моралним и духовним стањем нације после 45 година комунизма и 25 година “демократије”. Ја сада постављам питање онима који тврде да ће се тај тренд променити после ових избора и да ће доћи до видљивог јачања националне опозиције. На основу чега то закључујете? Да ли је режим, у међувремену, ослабио? Да ли се опозиција променила на било који начин? Да ли се народ променио? Ако је “није”, одговор на сва ова питања, на чему је заснован ваш оптимизам?
Неки ће рећи и, у ствари, то по некада и кажу, да је јачање националних партија “општи тренд у Европи”. То је тачно, али упркос свих сличности, постоји једна битна разлика. И у другим европским земљама власт је јака и то јака на исти начин као у Србији. И у другим европским земљама народ је претворен у моралну и духовну олупину, али постоји разлика у националној опозицији, нарочито ако говоримо о неким земљама западне Европе.
У тим земљама, постојале су националне партије, без великог утицаја, али солидно организоване и јасно идеолошки профилисане, за разлику од партија које се у Србији сматрају националистичким у последњих 25 година. Како се ситуација погоршавала њихов утицај је растао. Упркос свим нападима власти оне су успеле да сачувају организацију и идеолошку оријентацију и појачају свој утицај као никада до сада. У Србији, с друге стране, видимо сасвим супротно. Две, од три партије, за које се тврди да могу ући у Скупштину, СРС и ДСС, већ су биле у позицији власти и директно су учествовале у политици пљачке и велеиздаје. Неко ће сада рећи да СРС никада није учествовала у политици велеиздаје. Пљачка земље и успостављање владавине организованог криминала, за време Милошевићевог режима, по мом мишљењу, такође је велеиздаја. Даље, ако се искључи Шешељев егзибиционизам и захтев за проширивање српске територије и СРС и ДСС, идеолошки, нису ништа друго до партије “десног центра”.
Значи, остају Двери. Истина је, Двери нису никада биле у власти и јесу покушале да се идеолошки профилишу као партија националиста, али су на покушају остали. Њихови последњи наступи и реторика несумљиво говоре да се, полако, али сигурно, и они приближавају “десном центру”. Већ су дошли дотле да, у јавним саопштењима, потурице називају “Бошњацима”, али, то је само један у мору примера. Ако овако наставе, на следећим изборима могу у коалицију са Пајтићем. Истина, удобније је и више се исплати. Да су имали петљу да истрају на националистичкој позицији, моја процена је да би, данас, прелазили цензус и без килаве и бесмислене ДСС, али то је тежа и опаснија варијанта. Додајмо, на крају, диктаторско устројство свих ових партија, које спречава омасовљење и озбиљан активизам на локалу и биће јасно зашто је свака аналогија са земљама западне Европе неадекватна.
Као што можемо видети, горња анализа не оставља много простора за оптимизам. Може ли се ишта урадити? То зависи од тога шта хоћемо. Уистину, шта хоће родољубива Србија?
Претпоставимо да је циљ рољубиве Србије стварање суверене српске државе, суверене и српске у правом смислу значења тих речи, обрачун са организованим криминалом и заштита националне економије. Ако пођемо од онога што знамо о постојећем систему, сасвим је наивно очекивати да ће владајућа класа “демократије” препустити власт политичким представницима родољубиве Србије, “тек тако”, после “демократских” избора, што ће рећи, сасвим је наивно претпоставити да родољубива Србија може преузети власт без икаквог насиља.
Друга варијанта је да родољубива Србија настави да заварава саму себе и уместо лека потражи таблете против болова. За то нема проблема, то систем може да обезбеди, а како то ради и чему води видели смо на примеру Грчке. Пошто систем ради много темељније и на дуже стазе, за разлику од српских родољубаца, таблете против болова стоје на располагању и Србима у виду разних “модерних левичара”, “антифашиста”, “хуманиста”, “пристојних људи” и педерољубаца, спремних да пруже сваку подршку систему, ако затреба. Када већ помињем Грчку, треба се подсетити како је српска родољубива јавност са симпатијама гледала на Сиризу и како су дежурни национални “аналиичари” и “стручњаци” писали хвалоспеве Сиризи. Уистину, у последње време су се нешто ућутали, али та епизода је само још један доказ до које мере је српска родољубива јавност дезорјентисана и идеолошки неутемељена.
Да ли то онда значи да су насиље и српско-српски рат једино решење? Само полако, идемо редом. Не можемо и не треба да се бавимо завршницом, када још немамо ни почетак. Релевантно питање гласи: како мобилисати јавност и пружити отпор, било какав отпор, јер сад никаквог отпора нема?
Прво, о мобилисању јавности. Неко паметан је приметио да када после хватања и предаје генерала Младића није дошлио до масовне националне побуне, до такве побуне никада неће ни доћи и да режим, сада, може да ради шта хоће. Како су разни режими, све даље и даље, ишли путем велеиздаје, родољубива Србија је веровала да ће се, једном, прећи “црвена линија”. Време је показало да никакве “црвене линије” нама и да се српска јавност више не може масовно мобилисати на идеји одбране националних интереса. Питањем, зашто је то тако, сада се не бих детаљно бавио. Рачунам да треба узети у обзир снагу режима и стање нације после 45 година комунизма и 25 година “демократије”, као што горе написах, али и чињеницу да је некаквог потенцијала било и можда га још увек има, међутим, дежурни родољупци су учинили све што је било у њиховој моћи да се тај потенцијал не искористи. То нас наводи на закључак да инсистирање на “великим” националним темама, као што су КиМ, ЕУ, НАТО, Русија, … не може, само по себи, мобилисати јавност у довољној мери да угрози режим.
Друга теза, о мобилизацији јавности, каже да до побуне може доћи због економског и социјалног стања у земљи. Народ је незадовољан, све је горе и горе, људи немају пара за основне ствари, Србија ћути – то је знак, сад ће, само што није и сл. Нажалост, и ово је једна од претпоставки које немају никакво утемељење у реалности. Прво, причу о социјалном бунту осиромашеног и опљачканог народа слушамо већ 25 година, али до таквог бунта никада није дошло. Већ у првој половини деведесетих Срби су живели од неколико марака месечно или гинули по разним фронтовима док им се владајући олош, у пратњи разноразних курвештина, свако вече ругао са Пинка причајући о милионима и “успеху” и никакве побуне није било.
Уосталом, погледајмо искуства и стање других. Да ли је неко чуо за озбиљну побуну која угрожава режим, у Мексико Ситију, на пример? Или у Сао Паолу или Каракасу или Лагосу, …? Материјано и духовно осиромашена маса, огрезла у насиље, разврат, наркоманију и проституцију, инфантилно одушевљена “успехом” и “успешнима”, сама по себи, без некога споља да је организује, не представља никакав политички фактор. И ту долазимо до чувеног 5. октобра и школског примера како се оправдано незадовољство једног народа може искористити од стране оних који умеју то да искористе. Нажалост, у овом тренутку, ми не можемо видети никога ко би садашње незадовољство и фрустрације народа могао да претвори победу идеје националне слободе.
Шта онда остаје? Да би могли да говоримо о било каквом реалном отпору, пре свега, треба да се ослободимо идеје о брзом и једноставном рушењу режима по било ком сценарију: изборима или неком масовном побуном предвођеном националистима. Дакле, идеје о “рушењу”и “смени” треба заменити идејама о “подривању”и “урушавању” без много оптерећивања тиме како ће изгледати завршница и ко ће је дочекати.
Да би се овакве идеје могле реализовати треба обратити пажњу на два детаља.
Прво, економска и социјална ситуација се неће побољпшавати, напротив, биће све гора и гора, што значи да ће потенцијал за мобилизацију јавности остати. Систем је већ спреман да тај маневарски простор попуни српским Сиризама и ако родољубива опозиција не уради ништа да то предупреди, то је оно што ће се и десити, а српски родољупци, свакако, неће ништа урадити ако остану у истим оквирима политичке коректности у којима функционишу српске Сиризе и режим и ако не успеју да личне фрустрације поједиаца повежу са осећајем националне угрожености. Опозиција за коју су српске потурице “Бошњаци”, којој је главна тема Томина диплома и која пред најездом Арапа и црнаца прича о америчкој кривици, зидовима и гостопримству, није опозиција која тај потенцијал може да искористи.
Друго, на шта посебно треба обратити пажњу и што је, можда, једна од највећих слабости система, јесте идеолошки фанатизам и, у том смислу, постојећи систем је врло сличан комунистичком. Истини за вољу, тај иделошки фанатизам није домаћи производ. Србијом владају лопине које се могу уклопити у сваку иеологију док год им је то у интересу, међутим, њихове Западне газде инсистирају на стриктном спровођењу људскоправашке идеологије што, не само да је национално погубно, већ изазива додатне фрустрације због вређања интелигенције, мешања у приватни и породични живот појединца и угрожавања безбедности, ако говоримо о масовној најезди белосветске руље на Србију.
Идеолошка индоктринација Срба људскоправашком идеологијом није, још увек, достигла ниво индоктринације Западних народа. То је велика предност коју српски националисти имају у односу на своје Западне колеге. До које мере је систем идеолошки индоктриниран и до које мере се плаши једино националиста показују нам скорашњи догађаји у Француској. Док којекакви “левичари”, беспосличари, синдикати, “антифашисти” и стиденти демонстрирају по Паризу, никаквих проблема и сукоба нема. Док илегални имигранти у Калеу, разаљују камионе који иду за Британију, ломе ограде и угрожавају локално становништво, полиција не реагује или реагује потпуно неадекватно. Међутим, када 150 Француза, у том истом Калеу, изађе на улицу са паролом “Ово је наш град”, полиција почиње хистерично да бије и хапси не устручавајући се, при том, да ухапси и пензионисаног генерала Легије странаца. Народ, који дозволи, да владајућа класа оваквог система, не плати пуну цену за злочине над тим истим народом, уистину, не заслужује да постоји.
Закључак
Постојећи систем не може бити смењен само изборима нити може пасти у једном дану, осим ако тај дан није последњи дан једног дугачког процеса. Срби треба да престану да причају о том дану и “историјским изборима” који ће нешто да промене и концентришу се на отпочињање процеса који још није ни започет, а који се може завршити националном слободом, без које нема ни праве слободе појединца. Сувише времена је изгубљено, сасвим непотребно, у лутањима која још увек трају и којима се крај не види. “Шпанска серија” која је направљења од удруживања и раздруживања родољубивих партијица, без икакве свести о потреби удруживања Срба, а не партија, само говори о потпуној неспособности Срба да пруже отпор. Било какав! Уколико се то, убрзо, не промени, судбина Срба неће више бити неизвесна. Напротив, постаће врло извесна. Некима ће можда бити лакше да за то криве Вучића, Брисел, Вашингтон, масоне и папу, али ако хоћемо да будемо искрени, сваљивати кривицу на њих представља чисто лицемерје.
СВИТАЊЕ 