Миша Ђурковић: О СНС за крај или зашто Тома мора да уважава Дерету

Први пут објављено 11.02.2011. на Новом Стандарду

Неколико људи ме питало да ли сам негде детаљно писао о Напредњацима. Суботњи митинг је свакако добар повод да о њима напишем текст.

Суштину ћу изнети одмах на почетку: у недељу увече Тома је отишао да полаже испит пред Деретом и Миланом Николићем (муж Соње Лихт). И тада је изговорио антологијску реченицу: „Господине Дерета ви знате колико ја вас уважавам“.

Оних 50.000 довезених аутобусима и остали који су се митингу придружили у Београду вероватно и не знају ко је Миљенко Дерета. Они у Томи виде радикала који се мало зајебава, е не би ли их све зајебао, и који ће да донесе промене, пре свега њима лично (тако што ће и њихова партија коначно да дохвати лукративне буџетске послове), а може бити и Србији. Али ја знам. Ово, нажалост, није био неважан узгредни гаф или зајебанција. Овај акт је симболички чин Томине изјаве лојалности западној колонијалној управи и истицање кандидатуре да он буде још подобнији спроводитељ „програма Демократске странке који она не спроводи адекватно“. Јер, за оне који не знају, овај безначајни неуспешни редитељ (Дерета) без озбиљног филма био би нико и ништа да није де факто члан неформалног централног комитета колонијалне управе чија је основна делатност идеолошка денацификација омладине и вођење рачуна о политичкој коректности политичких играча. Дакле укратко, да би дошао на власт, што је једина премиса којом се СНС води, Тома мора да се увлачи Миљенку Дерети у буљу.

Овај акт је далеко гори него да је Тома изјаву љубави упутио, на пример, Наташи Kандић. Пазите, та жена и њена екипа се нечим конкретним баве и, између осталог, су заиста сакупили чак и неке доказе о злочинима над Србима. Дерета се међутим не бави ничим осим спровођењем менталне и идеолошке окупације Србије. Па зашто би га лидер највеће опозиционе странке уважавао?

Мени је иначе Томе одувек било жао. Видео сам га као типичног српског сељака, са свим својим добрим особинама и манама, који се не сналази баш у свему што му се дешава. Али довести се до онаквог понижења како је себи приредио у недељу заиста је превише.

Разочарење Коштуницим

Његова пропаст почиње оног тренутка кад га је 2007. Kоштуница навукао, а онда пустио низ воду. Он је тада видео да нема с ким да ради и да се оно чему се све време надао, а то је формирање владе са ДСС, која ће се окренути Русији, никада неће догодити. Схватио је да смо ми убачени у машину из које нема изласка те да политика постаје обичан технички посао освајања власти да би се зарадиле паре. А да би се ту стигло, нужан је благослов странаца, који су ионако годинама обигравали око њега покушавајући да га превуку на „праву страну“. После оног разочарења са Kоштуницом, све остало је била чиста техника: и договор са Борисом за председничке изборе, и евидентно бежање од победе између два круга (сетите се само телевизијског дуела у који је дошао неприпремљен), и вођење последње парламентарне кампање у којој се само промовисало име будуће странке (слоган Напред Србијо), и одрађивање разлаза са Шешељем, и онај топли зец правоверности кога је морао да прође кроз жуте медије док су му промовисали нову странку, итд. С те стране, сукоб између Томе и Воје је аутентична и логична последица тога што обојица знају да је онај други преварант. Тома је, с правом, још огорченији јер зна да је преварант постао управо због оног другог.

То да је СНС креација странаца који су то осмислили, тајкуна који су то морали да плате, и жутих који су морали да им дају медије и који их противуставно држе у парламенту већ више од две године итд, већ је дегутантно понављати. Важније од тога је оно што је Ивица Дачић на време пустио у јавност а што обавештени знају одавно: највероватнија следећа влада, према замисли странаца, биће велика коалиција жутих и напредњака. Она треба да им одради промену устава са Динкићевом регионализацијом, наставак легализације независног Kосова а можда чак и формално признање, као и улазак у НАТО без референдума. Такође да демфује социјално незадовољство у време перманетне економске кризе.

Чак и да се то не деси те да ови мученици поново остану ван власти (што Тома не би политички преживео, али Аца би), основна идеја странаца заиста јесте чишћење партијског простора и кретање ка двопартијском систему. У нормалним условима са нормалним странкама то би заиста било пожељно. Овако, то је трагедија. Стога сматрам да следеће изборе или треба бојкотовати, ако се ништа ново озбиљно не појави, или треба гласати за све ове мање странке само не за ове две највеће. Док имамо овај хаос, у коме се ипак свако сваког помало прибојава, још је могуће понешто да се и провуче (попут измене Закона о држављанству 2007. чему су управо Тома и Вучић као радикали много допринели). Са свођењем на две партије које имају исти програм (рекли и Николић и Вучић) затвориће се сва врата за макар и минималне резултате.

Гори од жутих

Ова прича о програму је веома важна. Пазите, глас за промене тражи странка која тврди да хоће да спроводи исти прогам као они на власти. Извини, пријатељу, па тај програм нас је и довео довде. (На страну што они као наводно десна странка хоће да спроводе програм странке која је чланица Социјалистичке интернационале!?). Ако се увлачите у буљу Дерети, онда је сасвим логично да ће и, кад ви дођете на власт, економију да води Динкић, политику идентитета кадрови ЛДП, одбрану неко ко ће да настави улазак у НАТО итд. Дакле, то је програм који се данас спроводи и за који они тврде да је добар.

Долазимо до још једне битне ствари. Kадрови који треба да управљају земљом. Мислим да сви који ме овде читају знају шта мислим о жутима. Међутим, много ме брине прича о томе да земља не може да се води горе од тога како они и нпр. СПС то раде. Ове две странке једине у Србији имају озбиљне кадрове који знају шта је државна управа и који имају већ солидно искуство. Стога ви још увек можете да наиђете на неке делове управе и министарства која своје дневне послове раде добро по инерцији (погледајте мучену министарку финансија која изгину у борби са Динкићем да га спречи да још више упумпава паре и задужује земљу). Најгора ствар код СНС је фрапантан недостатак кадрова за било шта. Погледајте шта се све слива у ову странку само зато што су им странци рекли да ће ови убрзо да буду власт. То је, да извините, најгори шљам који можете да нађете на нашој сцени: људи који су мењали по пет партија како би стално били власт, кадрови које странци шаљу да буду министри итд. А о коалиционим партнерима тек не треба трошити речи.

 Имам дакле све разлоге да верујем да би они земљу водили још горе од ових сада. Но, пошто ће је водити заједно, то ме је баш брига.

Све у свему ко хоће да бира између истог купуса који се фарба у различите боје (Таковац), срећно му било. Немојте само о променама молим вас.