Теорије завера и политичка пракса

zavera

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 09.12.2014.

Теорије завере су омиљена тема великог броја Срба који се данас рачунају у „родољубиве“. Као главни српски непријтељи помињу се Ватикан и масони; они који се не труде да буду политички коректни поменуће и ционисте, а има и фантастичних теорија о „прикривеном“ нацизму и фашизму, који, у ствари, никада нису побеђени и владају Западом у континуитету од 1945. У сваком случају, сви они су се уротили против Срба, а по неким теоријама и против целог човечанства.

Како било, није ми намера да негирам интересе појединих центара моћи, нити ми је намера да негирам постојање неформалних центара моћи који могу имати већег утицаја од формалиних. Нити ми је намера да негирам постојање реалних интереса неких западних центара моћи који су директно уперени против самог опстанка Срба. Но, завера или реалан интерес не могу сами по себи бити проблем. Да би се једна идеја реализовала, мора се прећи пут од теорије до праксе, а пракса је оно што Србима смета и Србе, реално, угрожава. Навешћу један пример.

Колико је само текстова написано о хашком суду? Разних текстова. Од најбољих примера теорије завере до крајње стручних анализа, једног Косте Чавошког, на пример. Поставио бих једно питање: у чему је срспки проблем у вези са Хагом? Зато што суд није „легалан“? Или „легитиман“? Зато што СБ УН није имао право да прави суд, по правилу тих истих УН? Зато што је суд „неправедан“? Зато што не поштује модерну судску праксу у многим елементима? Зато што је „инструмент политике и притисака“? Српски текстови који се баве хашким судом, баве се овим темама.

Има у Хагу још судова, за неке друге земље, али ја се нешто не сећам српске кукњаве због суђења некима из Руанде или због суђења бившем председнику Либерије или због најновијег циркуса у вези са председником Кеније, на пример. Јел то значи да су ти судови „праведнији“ од оног за Србе? Да функционишу по неким другим правилима (а можда и функционишу; да ли је то уопште битно?), да нису „инструмент политике и притиска“? Па ипак, Срби се не баве тим судовима, него само оним за Србе. Шта то онда значи? Па то значи да српски проблем није у самом постојању суда, у његовој правичности или неправичности, у његовој пракси или у чињеници да је „илегалан“ и „нелегитиман“. Српски проблем је у чињеници да се тамо суди Србима и Србији и да је „српска“ власт та која је те Србе тамо послала. Дакле, без одлуке „српске“ власти, да хвата и шаље Србе у Хаг, тај суд би могао бити све то што сада јесте, али би, за Србе, цела ствар била неважна. То је кључни и једини услов који повезује Србе са Хагом, а тај услов нису испунили ни Ватикан, ни масони, ни Бела Кућа, ни Карла дел Понте ни Брамец, … него, … неко други.

Политичка одлука да се Срби шаљу у Хаг донета је на једном од заседања Скупштине и позната је у јавности као „закон о сарадњи са Хагом“. Тачно се зна када је та одлука донета. Тачно се знају имена људи који су такав закон предложили и на којим су функцијама били и тачно се зна ко је тај закон гласао. У главу се зна, све по именима и презименима. Рачунам, негде између 200 до 300 људи, све скупа. Ти људи су омогућили везу Срба са Хагом, ти људи су одговорни за фалсификовање српске историје, ти људи су одговорни за појдиначне и породичне трагедије Срба који су у Хагу, или су били у Хагу.
Зашто се онда Срби баве заверама, правдом и неправдом, „инструментима политике“ и анализом судске праксе? Зашто се не баве шаком сопственог олоша који им је натоварио Хаг на врат? Знам, неко ће рећи, они су заштићени, они су власт? Није поента у томе. Поента је где је оријентисана оштрица народног гнева. Да ли смо у стању да схватимо шта је узрок, а шта последица и ко је за шта одговоран. Док год српски револт буде усмерен, много више, према некаквом Брамецу и западним ценрима моћи, уместо да буде усмерен према онима који су, реално, једини Србима одговорни за српску трагедију, Срби неће бити у стању да пруже отпор политици која за крајњи циљ има њихов нестанак.

Наравно и нажалост, Хаг је само један пример у гомили примера. Од 1918. до данас, практично, за све српске трагедије, одговорна је нека одлука неке „српске“ власти и тачно може да се установи, по имену и презимену, ко су били људи који су те одлуке доносили. И верујем да је запањујућа диспропорција између величине српских трагедија и броја људи који су доносили политичке одлуке које су те трагедије производиле.

И дан данас и без изузетка, ми можемо установити, тачно и прецизно, и датуме и имена везане за све оне антинационалне, антидржавне, бешчасне и злочиначке одлуке „српских“ власти. Тачно можемо да знамо ко је одговоран за признања Косова као посебне државе и тзв. бриселски споразум. Ко је одговоран за политику економског убиства и дужничког ропства, ко за политику културног геноцида оличеног, на пример, у одлукама да се српски језик преименује у „босански“ за потурице, ко је одговоран за педеризацију, циганизацију или сомализацију Србије, па све до најбаналнијих и најбешчаснијих одлука, као што су „увођење санкција“ Белорусији или подршка оним руским курвама које су скрнавиле Храм Христа Спаситеља у Москви. Све да саберемо, не можемо доћи до бројке која се пише са више од три цифре.

Може ли српска тзв. национална опозиција, удружена или раздружена, све једно, да погледа народ у очи и каже следеће:

Видите овај ланац догађаја, не видимо његов почетак, он је можда негде у Ватикану или каквој масонској ложи; па ето, нека буде да је баш тамо и да су све велике теорије завере истина, али погледајте ову једну карику, ову у Србији. Без ње, овога, конкретно, не би било. Једино место, где ми можемо прекинути тај ланац, јесте та карика. А за ту једну карику, неко је одговоран. Неко ко има име и презиме и милиони који су ћутали и трпели, наравно. Ти милиони су платили и плаћају цену, време је да плате и ови други, али не зато што нам та наплата, сама по себи треба, већ да би једном прекинули спиралу лудила, неодговорности и злочина над сопственим народом.

Опозиција која ово не може или не сме да каже, а издаје се за родољубиву и тврди да може да спасе Србију, шаље поруку народу да је спремна да се обрачуна са непријатељем којег не може ни да идентификује. То није опозиција режиму и систему, то је опозиција здравом разуму.

Биолози тврде да се неминован пропаст једне врсте може видети много пре него што нестане последња јединка. Може ли се говорити о опстанку народа којем један Јово Капичић умре природном смрћу и на слободи, па макар да Капичић и није доносио политичке одлуке? Треба се над тим замислити док не буде касно. Мала је Србија и малобројан су Срби народ за толике Капичиће, ма колико њихов број изгледао занемарљиво мали у односу на целокупну српску популацију.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s