Пише: Владимир Челекетић
Први пут објављено 09.09.2014.
„Права дефиниција лудила је понављати исте поступке изнова и изнова, а надати се другачијем резултату.“
Алберт Ајнштајн
Много тога је написано о окупацији Србије, марионетској власти и њеној политици уништавања српске нације и сваке српске државности, о благослову који за то има од доброг дела врха СПЦ, о срамном ћутању САНУ, о срамном и антисрпском деловању тзв. интелектуалне елите, о безбројним тзв. НВО итд. Паралелно са тим, логично, поставило се питање српског отпора и, опет логично, анализиран је рад српске тзв. националне опозиције, понајвише рад најјачих партија у њој. Потпуно одсуство сваког отпора, поготову у ситуацији када би отпор морао бити најјачи и најорганизованији, увек је објашњаван реалном снагом режима (пуна подршка од стране вазалних господара, медији, уцене, запошљавање у јавним предузећима, отворена репресија…) и реалном слабошћу националне опозиције (недстатак новца, немогућност приступу медијима, сујете партијских вођа, традиционална српска неслога, морална и духовна пропаст српског народа …)
Упркос свему, има нешто што се не слаже. Сви параметри, они са избора или из анкета (чак и оних режимских, намештених) показују да бар 15% до 20% српске јавности чврсто подржава идеју националне слободе, а неких 50% не подржава никога у естаблишменту. Како је могуће да ни једна од постојећих политичких партија није успела ово да искористи?
Обично после избора, а често и мимо избора, вође националне опозиције воле да дају изјаве типа: „настављамо као и до сада“, до победе или до чега већ. Истина је, Ајнштајн није био стручњак за лудило, него за неке друге ствари, па ипак, зар је могуће да нико од тих силних вођа, за све ове године, не упита себе и неке око себе: „извините, а да ми нешто не радимо погрешно?“. Такво питање, наравно, неће поставити они који не раде погрешно него намерно, али да се сада не би упуштали у то ко ради погрешно, а ко намерно, да пробамо да одговоримо (сасмим делимично) на питање шта је погрешно, јер нешто погрешно мора бити.
Ако претпоставимо да 15% Срба снажно подржава идеју националне слободе, а партија, којој је главна идеја, управо идеја националне слободе, има подршку од само 4%, онда то значи да огромна већина оних који подржавају идеју националне слободе ту партију не види као „своју“. Да ли се ово може објаснити снагом власти, медијима, вазалним статусом Србије, … овде се ради о људима, који упркос свему, упркос свој пропаганди власти, ипак подржавају идеју националне слободе.
„Просечан“ Србин живи „на локалу“, па макар тај локал био и у „кругу двојке“ и, објективно, не може много да се бави „високом политиком“. Од невоља које има, због система у којем живи, можемо издвојити оне које су последица чињенице да Србима влада оргнизовани криминал и оне које су последица политичке одлуке власти да уништи српску нацију. Од текстова о криминалној природи „српске“ власти могли би се написати томови који би, својим обимом, далеко превазишли руске класике, па ипак, да издвојимо два примера.
У околини Ваљева, организовани криминал прави акумулационо језеро Ровни, које ће потопити Намњићки манастир Св. Архангела Михаила и загадити чисте изворске воде ваљевског краја. Чист интерес неколицине, језеро никоме другом не треба.
Други пример, у Лазаревцу су неки Срби направили локалну организацију за борбу против нарко мафије. Цела ствар је, наравно, пропала и можемо рећи да је била врло наивна, иако врло храбра и часна, јер се тако не може обрачунати са нарко мафијом у „демократији“, пошто је „демократија“ систем у којем нарко мафија, као и сваки други организовани криминал, има директну подршку и заштиту власти – по дефиницији.
Што се тиче политике власти на уништењу и затирању српске нације, издвојићу добро опробан ЕУропски метод „меког геноцида“, где се масовним насељавањем странаца, нарочито странаца неевропског порекла, мења демографска слика и на тај начин већински народ се своди на статус мањине у појединим деловима земље. Паралелно са тим иде специфична културна политика власти, медијска кампања и репресија над већинским становништвом са циљем потпуне релативизације појма националне припадности. Овде ћу навести само три примера. Масовна циганизација Земуна, дивљање тзв. азиланата у Боговађи и побуна Срба, прошле године, у несретном Обреновцу, када су успели да спрече улазак, опет тзв. азиланата, које је очекивао локални хотел.
Какве ово има везе са тзв. „главним“ патриотским српским политичким организацијама? Па има везе утолико што нема никакве везе. Они се, ни у један од наведених случајева, нису мешали. Но, оно што је интересантно за ове случајеве, а зато сам их и навео, јесте чињеница да у сваком од њих видиомо да су локални Срби пружили неки отпор или га још увек пружају (Ваљевска Грачаница). У Земуну су покушали петицијом. У Боговађи су снимили аматерски документарни филм. Истина је, једна од „главних“ опозиционих националних организација, ставила је тај филм на свој сајт, једно вече, али није освануо и целу ствар, на њиховом сајту, више нико није помињао, бар колико је мени познато. Даље, та иста организација, покренула је, у скупштини Земуна, иницијативу за „равномерно“ распоређивање Цигана по Србији, али чак ни расправа није одржана јер су се локални властодршци, Срби, увредили зато што су Цигане називали Циганима. Како било, нико није постављао питање ко од тих Цигана може да докаже српско држављанство и зашто би белосветску циганију распоређивали по Србији, равномерно или неравномерно, све једно.
Само кроз ових неколико примера, а таквих је много, видимо да „главне“ опозиционе патриотске организације, које свакодевно доказују спремност да учине све за одбрану Срба на Косову и Метохији , нису спремне да учине ништа за одбрану Срба у Боговађи, Обреновцу или Ваљеву.
Зашто је то тако?
Да би се нашао одговор на то питање мора се разумети начин функционисања тих организација. Прво питање које ће, недовољно упућени посматрач поставити, могло би да гласи: зашто се локалне партијски одбори тих организација нису прикључиле отпору у овим случајевима, ако већ нису били способни да стану на чело отпора? Заиста, зашто би неко у Београду требао да зна детаље у вези са браном Ровни или да објашњава Србима у Боговађи да своју земљу и своју имовину не треба да предају Авганистанцима и Сомалијцима? Ако знамо да те организације окупљају српске националисте, да су им симпатизери и гласачи српски националисти и да сами критикују криминалну природу власти, ангажовање локалних партијских одбора у свим овим случајевима била би најлогичнија ствар на свету. Наравно, довољно упућени посматрач знаће да, чак и ако су локални партијски одбори имали идеју да нешто ураде у горе наведеним случајевима, добили су наређења из врха странака, да не раде ништа. Разлози зашто су таква наређења стигла су различита и, углавном, добро познати српској националистичкој јавности. Неки од вођа националистичких партија су сами умешани у организовани криминал, неки се објективно плаше сукоба са организованим криминалом, неки се плаше даље сатанизације у медијима, неки не желе да се замерају епископу паписти који им треба за нешто друго, на неком другом месту, неки раде за Удбу, неки уопште нису никакви националисти … Међутим, све ово је занимљиво из једног другог разлога. Ово показује сву погубност устројства српских политичких организација. Свих, и националистичких и антисрпских. Све оне устројене су на исти начин. Уместо диктатуре принципа влада диктатура појединаца. Цела политичка организација води се из једне канцеларије. И то устројство преноси се на целу земљу. Она партија која дође на власт управља целом земљом из једне канцеларије. Највећи српски „аналитичари“, из недеље у недељу, доказиваће, изнова и изнова, како власт не поштује Устав, законе и „демократску процедуру“, и ретко ће се наћи неко да их приупита има ли у Србији живе генерације која памти политички систем у којем су Устав и закони били изнад политичке воље и самовоље врха власти? И има ли у Србији националистичке партије која, сама, функционише другачије?
Запад је устројио анти-Србију. Од врха марионетске власти и доброг дела врха СПЦ, до последњег пацијента у последњој педерској НВО. Свако је добио своје место и своју улогу. Све функционише онако како треба у једној доброј организацији: различити људи раде различите ствари у функцији истог циља.
Српску Србију није имао ко да устоји. Она је наставила да функционише стихијски, по истим, наопаком принципу. Они који, још увек, спас виде у „удруживању патриотских партија“, треба да одговоре на питање: шта би то променило Србима у случајевима које сам навео? И гомили других случајева.
Српска Србија никада неће имати милијарде које анти-Србија има, никада неће имати медије које анти-Србија има или подршку споља коју анти-Србија има. Једино што српска Србија има јесу милиони потлачених, обесправљених, опљачканих и слуђених Срба. Свако онај ко мисли да је то мање од милијарди и телевизија вара се. Више је. Али све то не вреди ништа ако главне српске тзв. патриотске партије својим наопаким устројством те Србе третирају исто онако као што их третирају партије анти-Србије, као стоку која треба да следи вечите и незаменљиве вође и ако то и такво устројство кочи сваки отпор на сваком нивоу, било тако што „централа“ директно опструише отпор, било тако што само наопако устројство на површину избацује медиокритете и полтроне. Зашто локални одбор странке не би имао пуну слободу да делује на локалу мимо икаквог мешања „централе“, све дотле док то деловање није у супротности са програмским начелима и статутом партије? Одговор на ово питање гласи: зато што је воља врха странке „старија“ од програмских начела странке, као што је политичка воља врха власти „старија“ од Устава и закона.
Но, треба бити искрен и питати, знају ли Срби за другачије устројство? И они горе и они доле на хијерархијској лествици. Да ли је икада постојало икакво другачије устројство осим самовоље оних горе и послушништва оних доле? Ко је данас врх „српске“ власти до двојица бедних послушника који су једног љубљеног и неприкосновеног вођу заменили централама у Вашингтону и Бриселу? У таквом устројству земља и народ потпуно су препуштени на милост и немилост самовољи власти.
Да би потенцијална енергија, која постоји међу Србима, као код сваког другог окупираног и потлаченог народа, могла да се претвори у користан рад, носиоци те енергије морају добити слободу да делују. Како постојеће патриотске странке замишљају српски отпор када кажу да је време да народ каже „доста“? Тако што ће једнога дана народу „да се смркне“, па ће милион људи „спонтано“ да дође у центар Београда, похвата банду и повеша је по бандерама од Таразија до Славије? И ето слободе?!
Само десетине и стотине малих варница, десетине и стотине малих победа широм Србије, могу пробудити дух отпора и наду да је промена могућа. Ако су српске патриотсе партије тако устројене да те варнице гасе, намерно или ненамерно, онда је све једно да ли су те партије „удружене“ или не. Потенцијална енергија се никада неће претворити у користан рад.
СВИТАЊЕ 