Шта је то „издаја“?

crnatrojka-izdajakosmeta

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 28.10.2015.

Као и обично, нарочито када су Срби у питању, употреба одређених појмова без јасних дефиниција, нарочито у политичком животу, готово да је правило, а не изузетак. Да би могли да знамо ко је издајник, претходно морамо дефинисати појам „издаје“, а да би дефинисали појам „издаје“ морамо дефинисати и неке друге ствари.

Узмимо пример генерала Милана Недића. Чак и многи искрени српски родољуби, тврдиће да је Недић био издајник. Зашто? Зато што је „сарађивао са окупатором“? Дакле, овде је критеријум за издају „сарадња са окупатором“, што је прилично јасан критеријум. У случају окупације, издајници сарађују са окупатором, а родољуби се боре против окупатора, јесте начело које се тешко може спорити. Наравно, начелан став није довољан за објашњавање компликованих историјских догађаја, па ће тако и за Недићев лик бити везана гомила олакшавајућих и отежавајућих околности, о чему трају бесконачне расправе међу Србима, већ деценијама.

Други пример, стварање Краљевина СХС после Првог светског рата. Занимљиво је да тај догађај, међу Србима, готово никада није сматран чином издаје, што би српске учеснике у том догађају сврставало у издајнике, већ се, нарочито од распада комунистичке Југославије, стварање Краљевине СХС, уместо обнове српске државе, третира као „погрешан“ политички потез.

Трећи пример, српски комунисти и њихова политика. Чак ни највећи антикомунисти међу Србима, нису имали, нити имају обичај, да српске комунисте називају „издајницима“, али је то учинио један српски комуниста, Танасије Младеновић, који је рекао да су „српски комунисти издали свој народ“.

Четврти пример, период Милошвићеве владавине. Иако има говора о издаји, посебно у анализи појединих догађаја као што је, на пример, предаја Српске Крајине, начелно, Милошевићева власт се не сматра издајничком, нарочито у поређењу са постпетооктобарским властима које се, међу родољубивим Србима, сматрају издајничким, поготову после 2008.

Ако погледамо ове примере, можемо видети да, код Срба, постоји један доминантан критеријум за дефинисање издаје и он је везан за однос према страном фактору, тј. непријатељу. Дакле, управо логика која и Вука Бранковића дефинише као издајника. Пошто се он вратио жив са Косова, није се супротставио непријатељу, он је сматран издајником. С друге стране, припадници српске властеле, који су одговорни за распад српске државе, у деценијама пре Косовске битке, скоро никада се не називају „издајницима“, јер се у њиховом деловању, не види служење или, бар не директно служење, страном фактору.

Може ли се дефинисати још неки критеријум за издају?

Да ли је потребно суочити се са последицама комунистичке владавине да би се српски комунисти сматрали издајницима? Комунистичка партија је прва политичка организација, у историји Срба, која је за свој политички циљ, дакле, као део свог програма, имала затирање идентитета српског народа. Да ли је то довољно да се српски комунисти сматрају издајницима? Ако је једини критеријум ко је ратовао против окупатора, онда, очигледно, није. Наравно, није суштински битно како се шта зове, него како ради. Узимајући рат против окупатора, као једини критеријум, ми можемо наставити да називамо Недића „издајником“, али ако Недића поредимо са „ослободиоцима“, а требали би, у једној озбиљној историјској анализи, јер су „ослободиоци“ ти који ће Недића прогласити „издајником“, онда можемо да закључимо следеће. По завршеној окупацији, а окупатор се, увек, пре или касније, врати одакле је дошао, Срби остају као народ тј. не губе свој национални идентитет, у пуном смислу тих речи („по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, по духу Хришћани“ – Св. владика Николај Велимировић) јер ни Недићева власт ни окупатор не воде политику затирања српског националног идентитета нити би, а то треба нагластити, по идеологији коју следе, таква политика била могућа. С друге стране, по успешном спровођењу програма српских комуниста, ми више не можемо говорити о истом народу, јер тај народ више нема утемељења у културно-историјском наслеђу народа који је постојао пре спровођења комунистичке политике.

Даље, можемо поставити овакво питање. Да ли је, на пример, брутална пљачка Срба хиперинфлацијом 1993. чин издаје? Или, свеукупно, пљачка за време Милошевићеве владавине? Опет, ако нам је једини критеријум за издају однос према страном фактору, а то су годинe када се, Милошевићева власт, као, нешто, противи Западу, онда пљачка не спада у чин издаје, као ни целокупна политика Милошевићевог доба, која у Србију уводи систем владавине организованог криминала у најбуквалнијем смислу тих речи, систем који ће остати до данас и који ће постпетооктобарске власти учврстити и развити до савршенства. Да је, за Србе, масовна и масивна пљачка земље и народа чин издаје, свакако да данас, неки функционери из Милошевићевог периода, не би могли да се шепуре Србијом изигравајући „патриоте“.

Коначно, нема потребе посебно наглашавати и објашњавати да је политика Вучићеве власти којом се Косово и Метохија предају Шиптарима политика издаје, али се поставља питање да ли је само то политика издаје? Да ли је продаја земље странцима политика издаје? Да ли је „сарадња са Хагом“ политика издаје? Да ли је задуживање земље по диктату ММФ политика издаје? Да ли је подршка арапској инвазији на Србију политика издаје? Да ли је законска дискриминација Срба у односу на „мањине“ политика издаје?

На сва ова питања може се одговорити само ако се, претходно, дефинише издаја, а да би се то урадило потребно је одговорити на нека питања.

Да ли Србија треба да буде суверена држава?

Одрицање од суверенитета, међу Србима се, већ скоро читав један век, не сматра, само по себи, чином издаје. Однос већине Срба, чак и дан данас, према политичкој одлуци о стварању Краљевине СХС, после Првог светског рата, несумњиво о томе говори. Зато и није никакво чудо што су, годинама, многи који су сматрани родољубима, заговарали улазак Србије у ЕУ. Па не само да су ти и такви сматрани родољубима, већ се и дан данас, став да Србија треба да уђе у ЕУ, али само ако КиМ остану у саставу Србије, начелно сматра родољубивим ставом. Другим речима, стављање Србије у позицију (да банализујем) у којој некаква бирократија у Бриселу одлучује да ли на српским пијацама могу да се купују криви краставци или, краставци, неизоставно, морају да буду прави, међу српским родољубима се, начелно, не доводи у везу са издајом, док год се КиМ формално сматрају делом Србије. Ако родољубива Србија остане на овим позицијама, онда она треба да одговори на следеће питање: који модел нарушавања суверенитета би се сматрао чином издаје, а који не? Другим речима, зашто се одрицање од права на употребу српских краставаца у Аранђеловцу или Лесковцу не сматра чином издаје, а одрицање од српске имовине на КиМ се сматра чином издаје?

Друго питање гласи: да ли је политика затирања националног идентитета политика издаје тј. да ли Србија треба да буде земља Срба (Словена, по крви аријеваца, по духу Хришћана) или ћемо нешто друго усвојити за дефиницију Срба и за дефиницију темеља српске државности?

Ако се сложимо да су нарушавање националног идентитета и не узимање у обзир истог, приликом дефиниције темељних вредности српске државе, такође чинови издаје, онда је арабизација, циганизација и педеризација Србије, такође политика издаје, ништа мање од издаје Косова и Метохије. Међутим, ако родољубива Србија данас не сме да постави питање српског идентитета и идентитета српске државе, а чињеница је да већина оних који ту Србију у јавности представљају, не смеју то да ураде из разлога у које се нећу упуштати, онда родољубива Србија треба да одговори на нека друга питања. На пример, ако насељавање пет хиљада Арапа, црнаца, Пакистанаца, Авганистанаца и Цигана, није чин издаје, него само „неодговорна“ политика, да ли је насељавање пет милиона чин издаје? Или петнаест милиона? Према Уставу и законима које су доносили „патриоти“, расна, верска и национална припадност „нису битне“ за дефинисање односа у српском друштву, осим када треба законски дискриминисати Србе. Тада, напрасно, постају битне. Са становишта Устава и закона, као и званичне ЕУропске идеологије, нема разлике између насељавања пет милиона Арапа и пет милиона Руса, на пример. Ако и родољубива Србија сматра да разлике нама, а по понашању њених најистакнутиј представника у јавном животу, чини се да је тако, онда не само да нема разлике, већ нема ни издаје нити било каквог проблема. Из историје знамо како су се руски имигранти лепо уклопили у српско друштво, зар не?

Закључак

Употреба појмова „издаја“ и „издајник“ нема смисла уколико се не дефинише однос према суверенитету државе и идентитету и народа и државе. Без тих дефиниција, остајемо на нивоу пропаганде из комунистичких филмова и серија, где су Прле и Тихи „патриоти“, а војник у српској униформи, којег су убили, „издајник“. И не само то, већ прихватамо „патриотизам“ који дозвољава да немамо права да бранимо, не само јужну границу, него сваку другу границу и који дозвољава да Срби у Србији буду мањина. Или, да будем прецизан, не мањина, већ једини народ, тако што ће све што хода на две ноге, а нема перје, бити проглашено Србима. Или Србијанцима, све једно.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s