О председничким кандидатима

Пише: Владимир Челекетић

15.02.2017.

Вучић ће бити нови председник Србије. Уистину, нико од њега није способнији да освоји и задржи власт. После четврт века у политици, Вучић је добро научио како се наметнути, као најбољи кандидат, колонијалним господарима, али и како се управља радикалским „крилом“ тзв. патриотске Србије.

Оно што досовски политичари, који су владали Србима од 2000. до 2012., нису знали јесте да се велеиздаја и пљачка морају компензовати „родољубљем“. Могу мислити колико је сироти Тадић мислио како да КиМ и Србе на њему, безболно, преда Шиптарима. Мислим, безболно по њега, не по Србе. Међутим, он није знао оно што зна Вучић, као бивши радикал, јер као бивши радикал Вучић је знао како функционише највећи део онога што називамо „родољубивом Србијом“, њено радикалско „крило“. Уместо да просто оде у Брисел и потпише све што се од њега тражи, без икакве галаме и драме, Вучић направи галаму и драму, провоза нашарани воз од Београда до Рашке и назад, прошета жандармерију по Србији, „запрети“ западним амбасадорима, па тек онда оде у Брисел и потпише све што треба.

Пре неки дан, неко паметан се упитао, зашто се навијачи, као велики „родољуби“ туку међусобно, зашто своје способности не користе да Србију ослободе присуства ове белосветске руље која луња по Србији, насељава се по Србији, кошта Србе, пљачка и боде људе ножевима? Али не, навијачи свој патриотизам доказују тиме што рашире неки транспарент или тако што нешто скандирају. То је довољно за већину српских „родољуба“. Оних радикалских. Они који контролишу навијаче то најбоље знају.

Напомена: да не буде забуне, кад напишем „радикалско родољубље“ или „радикалско крило“, не мислим искључиво на људе који су гласали или гласају СРС и СНС, у прошлости и СПС, мислим на стање свести једног дела јавности које се најбоље може разумети проучавајући идеологију, политику и јавни наступ Српске радикалне странке.

Није ми познато, да је у српској историји, нека власт укинула институције државе на делу своје територије у мирнодопским условима и да је, чак, сопствено становништво испоручила некој квазидржави која се на тој територији прави. Или, не знам у колико земаља у свету је могуће, као „инвеститор“, добијати 10 хиљада евра од државе за свако отворено радно место. Без сумње, списак Вучићевих непочинстава је бесконачан, али то је све већ познато. Но, упркос томе, Срби ће га гласати за председника.

Гледајући српску историју од пада комунизма на овамо, владање Србима можемо поредити са нуклеарном реакцијом. Режим троши Србију, као нуклеарно гориво, док га не потроши, а онда долази други режим, који проналази нови извор горива. Иза сваког режима Србија је све слабија, све мања и Срби су све малобројнији. Тако је Милошевић владао до 2000., па онда ДОС и досовске мутације до 2012. и сада влада Вучић. То шта власт ради и какве су последице њене владавине по судбину земље нема никаквог утицаја на чврсто опредељење доброг дела јавности да следи вођу и званичну политику. Тај део јавности није увек већински, али је сасвим довољан за одржавање „нуклеарне реакције“ у овом криминалном систему који, још увек, називамо „демократијом“. Србија се троши, као што се звезда троши, сагоревајући прво водоник, па онда хелијум итд., у одређеним временским циклусима и на крају, нема звезде. Вучићева владавина је, можда, последњи процес који води у нестанак. Тешко ми је да замислим да ће имати смисла, пустош која ће иза њега остати, назвати Србијом.

Други бриселски кандидат, на овим изборима, биће Вук Јеремић. Као високи функционер власти, која је водила политику велеиздаје, десрбизације Србије и свеопште пљачке, Јеремић се, као и Вучић, може назвати убицом државе и нације, али његов сасвим другачији наступ, покрива онај део бирачког тела које се гади радикалског „патриотизма“, Вучића и целокупне његове банде. Упркос свему што је Јеремић радио, као део власти, ма колико то невероватно изгледало, Јеремић ће „покрити“ и један део тзв. родољубиве јавности. Слободан Антонић сматра да њему треба да „остану отворена врата демократске и патриотске Србије“ [1], a Санда Рашковић-Ивић, са новом „родољубивом“ екипом у Скупштини Србије, дала му је отворену подршку. [2] Није битно шта је Јеремић радио и у каквим нечасним, антисрпским работама је учествовао, битно је шта је он, ту и тамо, рекао, „бранећи Косово“. Потпуно иста ствар као са Вучићем. Но добро, то много више говори о српским родољупцима, оном делу тзв. родољубиве јавности који није радикалски. Чак је, изразито, антирадикалски. О њима нешто касније.

Трећи бриселски кандидат биће Саша Јанковић. Мени је тешко да замислим ментални профил човека чије радно место се називало „заштитник грађана“, као што ми је тешко да разумем чињеницу да, све ове године, српски родољупци нису покренули медијску кампању за укидање ове бесмислене функције. Како било, Саша Јанковић је доказао свју лојалност бриселкском апарату уредно „силујући“ Србе педерима, Циганима и илегалним имигрантима. Аналитичари би рекли да ће Саша Јанковић бити кандидат тзв. Друге Србије. Он ће, несумљиво, бити прави кандидат оне неколицине која редовно прати Пешчаник и педерске сајтове и која је тако несретна што (само рођењем) припада српском народу, али Саша Јанковић ће имати још једну улогу. Поред њега, Вучић и Јеремић ће изгледати као врхунски „родољуби“. По логици коју сам горе објаснио, а која каже да тзв. родољубива Србија прихвата да се политика пљачке и велеиздаје компензује „патриотским“ изјавама, гледајући у Сашу Јанковића, српски родољупци, радикалски и антирадикалски, учврстиће се у уверењу да треба да гласају за Вучића, односно, Јеремића.

Четврти кандидат биће Војислав Шешељ. Он је једини кандидат који, у ствари, није кандидат, већ ради исто оно што је радио за време Милошевића. Његов посао јесте да даје подршку режиму и, у овом случају, самом Вучићу и да настави са компромитацијом идеје националне слободе својим вулгарним и простачким јавним наступом. Он је сувише паметан да би, на своја плећа, стављао терет какав је једна разваљена и пропала земља, али зна да своје „бављење плитиком“ може да искористи и искористиће га. Када се узме у обзир шта је тај човек све урадио од изласка из Хага, целокупна прича о његовом избацивању из Хага, јер наводно, више нису знали шта би са њим, постаје врло мало вероватна. Много вероватније изгледа неки договор на релацији, Хаг, Београд, Шешељ. Како било, Шешељ је професионалац. Увек био на политичкој сцени Србије, једино не знам тачно како се та професија зове.

Пети кандидат биће Бошко Обрадовић. Колико сад могу да видим, Обрадовић неће бити бриселски кандидат, али неће бити ни српски. Више је него очигледан дверјански ход од „покрени се Србине за живот Србије“ до „интереса грађана“, од „укидања аутономије Војводине“ до „функционалне аутономије“, од противљења педерском парадирању до „геј парада је небитна и наметнута тема“ итд. Двери су, на политичкој сцени, заменили умирућу ДСС. Што би рекли „умерена десница“ [3], чврсто на путу „умерености“, без обзира шта се око њe дешава. За Обрадовића ће гласати они који и даље верују у „демократску и националну“ Србију, по узору, на пример, на Шведску из педесетих година прошлог века, као и они који још увек верују у некакву „посебност“ Двери и шупље приче о „породичним вредностима“, занемарујући, при том, очигледну чињеницу да поред сваке теме коју Двери покрену, постоји једна, много важнија, о којој громогласно ћуте. Како било, увек ће бити неколико процената антирадикалских родољуба који ће веровати у јалову ДСС-овску идеологију. За председничке изборе неважно, али битно за цензус на парламентарним изборима.

Шести кандидат …, зар је више, уопште, важно?

Српска Србија, којој се гади радикалски вулгаризам и „прагматизам“ и ДСС-овско и Дверјанско лицемерје, која је спремна да поруши све ограде политичке коректности и тражи праву Српску Србију, Србију за Србе, оне, како их је Св. Владика Николај назвао, по крви аријевце, по духу хришћане, та и таква Србија нема свог кандидата јер није успела да га изнедри за две по деценије. За то је сама крива и због тога и не треба да буде релевантан политички фактор, као што и није.

Бојкот

Бојкота, наравно, неће бити, јер нема политичке снаге која ће га организовати. Свака одлука о неизласку на изборе биће појединачна. Постоје ситуације у животу када човек, једноставно, неће да учествује у нечем што сматра нечасним или му вређа интелигенцију. То није глас протеста или покушај да се утиче на прилике у друштву.  То је себична одлука, начин на који особа штити саму себе и ништа више, јер ништа друго није могуће. Уосталом, ако хоћемо да будемо крајње искрени, има неке логике и надасве правде у чињеници да ће Србију сахранити радикалски „патриотизам“.

[1] http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/3434-pr-r-ic

[2] http://www.nspm.rs/hronika/sanda-raskovic-ivic-o-novom-poslanickom-klubu-i-podrsci-vuku-jeremicu.html

[3] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/umerena-desnica/