О председничким кандидатима

vucic

Пише: Владимир Челекетић

15.02.2017.

Вучић ће бити нови председник Србије. Уистину, нико од њега није способнији да освоји и задржи власт. После четврт века у политици, Вучић је добро научио како се наметнути, као најбољи кандидат, колонијалним господарима, али и како се управља радикалским „крилом“ тзв. патриотске Србије.

Оно што досовски политичари, који су владали Србима од 2000. до 2012., нису знали јесте да се велеиздаја и пљачка морају компензовати „родољубљем“. Могу мислити колико је сироти Тадић мислио како да КиМ и Србе на њему, безболно, преда Шиптарима. Мислим, безболно по њега, не по Србе. Међутим, он није знао оно што зна Вучић, као бивши радикал, јер као бивши радикал Вучић је знао како функционише највећи део онога што називамо „родољубивом Србијом“, њено радикалско „крило“. Уместо да просто оде у Брисел и потпише све што се од њега тражи, без икакве галаме и драме, Вучић направи галаму и драму, провоза нашарани воз од Београда до Рашке и назад, прошета жандармерију по Србији, „запрети“ западним амбасадорима, па тек онда оде у Брисел и потпише све што треба.

Пре неки дан, неко паметан се упитао, зашто се навијачи, као велики „родољуби“ туку међусобно, зашто своје способности не користе да Србију ослободе присуства ове белосветске руље која луња по Србији, насељава се по Србији, кошта Србе, пљачка и боде људе ножевима? Али не, навијачи свој патриотизам доказују тиме што рашире неки транспарент или тако што нешто скандирају. То је довољно за већину српских „родољуба“. Оних радикалских. Они који контролишу навијаче то најбоље знају.

Напомена: да не буде забуне, кад напишем „радикалско родољубље“ или „радикалско крило“, не мислим искључиво на људе који су гласали или гласају СРС и СНС, у прошлости и СПС, мислим на стање свести једног дела јавности које се најбоље може разумети проучавајући идеологију, политику и јавни наступ Српске радикалне странке.

Није ми познато, да је у српској историји, нека власт укинула институције државе на делу своје територије у мирнодопским условима и да је, чак, сопствено становништво испоручила некој квазидржави која се на тој територији прави. Или, не знам у колико земаља у свету је могуће, као „инвеститор“, добијати 10 хиљада евра од државе за свако отворено радно место. Без сумње, списак Вучићевих непочинстава је бесконачан, али то је све већ познато. Но, упркос томе, Срби ће га гласати за председника.

Гледајући српску историју од пада комунизма на овамо, владање Србима можемо поредити са нуклеарном реакцијом. Режим троши Србију, као нуклеарно гориво, док га не потроши, а онда долази други режим, који проналази нови извор горива. Иза сваког режима Србија је све слабија, све мања и Срби су све малобројнији. Тако је Милошевић владао до 2000., па онда ДОС и досовске мутације до 2012. и сада влада Вучић. То шта власт ради и какве су последице њене владавине по судбину земље нема никаквог утицаја на чврсто опредељење доброг дела јавности да следи вођу и званичну политику. Тај део јавности није увек већински, али је сасвим довољан за одржавање „нуклеарне реакције“ у овом криминалном систему који, још увек, називамо „демократијом“. Србија се троши, као што се звезда троши, сагоревајући прво водоник, па онда хелијум итд., у одређеним временским циклусима и на крају, нема звезде. Вучићева владавина је, можда, последњи процес који води у нестанак. Тешко ми је да замислим да ће имати смисла, пустош која ће иза њега остати, назвати Србијом.

Други бриселски кандидат, на овим изборима, биће Вук Јеремић. Као високи функционер власти, која је водила политику велеиздаје, десрбизације Србије и свеопште пљачке, Јеремић се, као и Вучић, може назвати убицом државе и нације, али његов сасвим другачији наступ, покрива онај део бирачког тела које се гади радикалског „патриотизма“, Вучића и целокупне његове банде. Упркос свему што је Јеремић радио, као део власти, ма колико то невероватно изгледало, Јеремић ће „покрити“ и један део тзв. родољубиве јавности. Слободан Антонић сматра да њему треба да „остану отворена врата демократске и патриотске Србије“ [1], a Санда Рашковић-Ивић, са новом „родољубивом“ екипом у Скупштини Србије, дала му је отворену подршку. [2] Није битно шта је Јеремић радио и у каквим нечасним, антисрпским работама је учествовао, битно је шта је он, ту и тамо, рекао, „бранећи Косово“. Потпуно иста ствар као са Вучићем. Но добро, то много више говори о српским родољупцима, оном делу тзв. родољубиве јавности који није радикалски. Чак је, изразито, антирадикалски. О њима нешто касније.

Трећи бриселски кандидат биће Саша Јанковић. Мени је тешко да замислим ментални профил човека чије радно место се називало „заштитник грађана“, као што ми је тешко да разумем чињеницу да, све ове године, српски родољупци нису покренули медијску кампању за укидање ове бесмислене функције. Како било, Саша Јанковић је доказао свју лојалност бриселкском апарату уредно „силујући“ Србе педерима, Циганима и илегалним имигрантима. Аналитичари би рекли да ће Саша Јанковић бити кандидат тзв. Друге Србије. Он ће, несумљиво, бити прави кандидат оне неколицине која редовно прати Пешчаник и педерске сајтове и која је тако несретна што (само рођењем) припада српском народу, али Саша Јанковић ће имати још једну улогу. Поред њега, Вучић и Јеремић ће изгледати као врхунски „родољуби“. По логици коју сам горе објаснио, а која каже да тзв. родољубива Србија прихвата да се политика пљачке и велеиздаје компензује „патриотским“ изјавама, гледајући у Сашу Јанковића, српски родољупци, радикалски и антирадикалски, учврстиће се у уверењу да треба да гласају за Вучића, односно, Јеремића.

Четврти кандидат биће Војислав Шешељ. Он је једини кандидат који, у ствари, није кандидат, већ ради исто оно што је радио за време Милошевића. Његов посао јесте да даје подршку режиму и, у овом случају, самом Вучићу и да настави са компромитацијом идеје националне слободе својим вулгарним и простачким јавним наступом. Он је сувише паметан да би, на своја плећа, стављао терет какав је једна разваљена и пропала земља, али зна да своје „бављење плитиком“ може да искористи и искористиће га. Када се узме у обзир шта је тај човек све урадио од изласка из Хага, целокупна прича о његовом избацивању из Хага, јер наводно, више нису знали шта би са њим, постаје врло мало вероватна. Много вероватније изгледа неки договор на релацији, Хаг, Београд, Шешељ. Како било, Шешељ је професионалац. Увек био на политичкој сцени Србије, једино не знам тачно како се та професија зове.

Пети кандидат биће Бошко Обрадовић. Колико сад могу да видим, Обрадовић неће бити бриселски кандидат, али неће бити ни српски. Више је него очигледан дверјански ход од „покрени се Србине за живот Србије“ до „интереса грађана“, од „укидања аутономије Војводине“ до „функционалне аутономије“, од противљења педерском парадирању до „геј парада је небитна и наметнута тема“ итд. Двери су, на политичкој сцени, заменили умирућу ДСС. Што би рекли „умерена десница“ [3], чврсто на путу „умерености“, без обзира шта се око њe дешава. За Обрадовића ће гласати они који и даље верују у „демократску и националну“ Србију, по узору, на пример, на Шведску из педесетих година прошлог века, као и они који још увек верују у некакву „посебност“ Двери и шупље приче о „породичним вредностима“, занемарујући, при том, очигледну чињеницу да поред сваке теме коју Двери покрену, постоји једна, много важнија, о којој громогласно ћуте. Како било, увек ће бити неколико процената антирадикалских родољуба који ће веровати у јалову ДСС-овску идеологију. За председничке изборе неважно, али битно за цензус на парламентарним изборима.

Шести кандидат …, зар је више, уопште, важно?

Српска Србија, којој се гади радикалски вулгаризам и „прагматизам“ и ДСС-овско и Дверјанско лицемерје, која је спремна да поруши све ограде политичке коректности и тражи праву Српску Србију, Србију за Србе, оне, како их је Св. Владика Николај назвао, по крви аријевце, по духу хришћане, та и таква Србија нема свог кандидата јер није успела да га изнедри за две по деценије. За то је сама крива и због тога и не треба да буде релевантан политички фактор, као што и није.

Бојкот

Бојкота, наравно, неће бити, јер нема политичке снаге која ће га организовати. Свака одлука о неизласку на изборе биће појединачна. Постоје ситуације у животу када човек, једноставно, неће да учествује у нечем што сматра нечасним или му вређа интелигенцију. То није глас протеста или покушај да се утиче на прилике у друштву.  То је себична одлука, начин на који особа штити саму себе и ништа више, јер ништа друго није могуће. Уосталом, ако хоћемо да будемо крајње искрени, има неке логике и надасве правде у чињеници да ће Србију сахранити радикалски „патриотизам“.

[1] http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/3434-pr-r-ic

[2] http://www.nspm.rs/hronika/sanda-raskovic-ivic-o-novom-poslanickom-klubu-i-podrsci-vuku-jeremicu.html

[3] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/umerena-desnica/

Advertisements

18 мишљења на “О председничким кандидатима”

  1. Кад дајеш оцену нечега, ако не укажеш на решење тог проблема, остајеш недоречен. Зато често немају одјека неке твоје јако прецизна и тачна просуђивања о одређеним појавама. Ако гађаш овако деликатну ствар као што су избори без избора; јако велики број људи је свесно (можда не у такве детаље) какви су понуђени кандидати, као и да не постижу ништа личним бојкотом (у најмању руку, ако ти гласови не оду Вучићу). Тиме само изазиваш огорчену реакцију одбацивања било каквог разматрања са познатим, резигнираним: ма нек се носе сви, баш ме брига, кад нема решења… ако желиш да кажеш нешто, треба то рећи. Ако не, онда је то само једна резигнирана реакција која само доприноси умножавању свеопште депресије. Отуд Калуђерово бесмислено заговарање: гласај, кад већ немашнза кога, за оног ко је најјачи или највећи кловн.

    Свиђа ми се

  2. п.с. Да ли може нешто да се учини са лакшим налажењем странице. Када ујуцам ,,свитање“ или ,,свитањеблог“, не излази ми твоја страница као резултат. А неколицини људи сам препоручивао.

    Свиђа ми се

    1. Мислиш на претраживачу какав је Гугл? Не знам, ваљда је назив у употреби на другим сајтовима. Једино да имаш везу у списку омиљених, па само кликнеш.

      Свиђа ми се

    2. Сад сам пробао. Укуцам svitanjeblog (латиницом, све заједно) и добијем га на првој страни на Гугл претрази.

      Свиђа ми се

      1. Ја сам куцао ћирилицом, као и обично. Има неких национал-социјалиста, нисам стигао да погледам. Него, како ниси разумео. Питао сам те шта предлажеш у датиј ситуацији? Да, гласао би ја, али се слажем са тобом што се тиче кандидата. Тако да, немам за кога, а за неизјашњавање кажеш да је из себичних разлога. Зато сам питао шта, дакле предлажеш? Ја не видим решење.

        Свиђа ми се

  3. Е па, знаш како је, има једначина које немају решења: x=x+1 🙂

    Без шале, питање је за шта хоћеш решење? За ситуацију у Србији, или за личну одлуку у вези са гласањем?

    Ево ти једно размишљање од јуче, са СА, пренели ми текст тамо. Немој тражити велика решења. Покушај са нечим мањим. Може ли се нешто учинити, било шта, а да је корисно. Узгред буди речено, имаш ли ти неку конкретну идеју?

    „Наш проблем није у дефинисању приоритета који су везани за уређење Србије. Бранко Павловиић је, пре неки дан, написао читав списак шта треба радити у вези са КиМ, али је једну ситницу прескочио. На власти нема никога ко би урадио и једну једину ствар са тог списка. Зато приоритет не треба тражити у одговору на питања како уредити Србију, већ је приоритет напасти власт. Било како, „с десна“, уздрмати садашњу позицију власти. Замислите класичну окупацију. Тоталну, уз немерљиву надмоћност непријатеља. Шта је у тој ситуацији приоритет? Може бити само један, пореметити мир окупације. У таквој ситуацији Ви се не замајавате плановима за будућност земље, већ гледате како извршити атентат или поставити бомбу.

    Они који имају и најмањи проблем са укидањем аутономије Војводине никада неће гласати за Двери без обзира колико Двери ублажавале ставове, осим кад Двери постану нови СНС. У овој фази окупације, када је потребно заталасати жабокречину, ти који се плаше укидања аутономије су Вам бескорисни. За Двери и за Србију би било много корисније да имају 5% али да су на сталној мети режима као потенцијално опасни. Мислим, заиста на мети, а не ово фолирање.

    Суштинско питање гласи какав сценарио предвиђате. Пазите добро, не какав сценарио прижељкујете, него какав је могућ. Да ли је могуће да „разочарани“ гласачи СНС, СРС, СПС, … почну да гласају Двери и онда, у једном тренутку, Двери освоје већину, дођу на власт и промене политику земље? Очигледно, то је сценарио на који Двери рачунају и зато и ублажавају ставове, али ја не верујем да је тај сценарио могућ. По мени, једини могући сценарио јесте жестока иритација власти која би онда напала противника чиме би се коначно заметнула битка, што би довело до буђења из овог мртвила.

    Даље, мислим да је огромна грешка српске тзв. деснице у томе што се стално плаши да не буде „екстремна“ јер, ето, народ је такав какав јесте па није популарно. У прелазу између 1990. и 1991. српски народ је, зе неких 6 месеци, прешао пут од страха од рата и борбе за Југославију и комунизам (демократски социјализам, како су то почели да зову) до пуког, безбожничког, неконзервативног радикалског шовинизма. Хоћу да кажем, народ ће ићи за оним кога препозна као вођу. Само треба доћи у позицију вође.“

    Свиђа ми се

    1. Одговор не очекујем конкретан као у једначини. Данас га очигледно у Србији нема. Томе и служе ова наша мала промишљања. Ово што кажеш о Дверцима је сасвим јасно, на њих нисам никад ни рачунао као на политичку партију. Да су остали покрет и окупљали око себе националне снаге као заједнички именилац, урадили би више. Али, с обзиром да о њима знам и поближе, од људи који су у почетку покрета залегли, па препознали какви су то људи, ни то се није могло очекивати. Мој лични избор није у питању, толико сам барем свестан. Коментаришем чланак, лепо изложено, али без закључка. То је оно што депримира додатно. О овој теми са Калуђером немам шта да прозборим, његове идеје су благо речено бесмислене кад су избори у питању. А како стоје ствари, нема одакле да се изнедри ни неки стваран политички потенцијал. Ето читао смм комемтаре на СА, уобичајено наклапање пензионера, без осећаја за смисао и дело. Неки дан сам мало запео да истерам на чистац са самопрокламованим ратним херојима (била тема о М. Недићу на Параноји), да покажу своју боју сами, и од вајних патриЈота изађоше голи комунци. Хоћу рећи да нема са ким да се поведе разговор о идеји, кад већ имају идеологију, а која је дијаметрално супротна родољубљу.

      Свиђа ми се

      1. Нема ту много мудрости. Треба нам организација, партија или покрет, зови како хоћеш, која ће истрајавати на „тврдим“ националистичким и конзервативним становиштима, јасно, без лудила, патетике и фантазија. Пробијати медијску блокаду, заметати битке, истрајавати, постојати, не ублажавати ставове, не додворавати се маси, него чекати да она пође за партијом. Поента је унети у јавни простор оне идеје које су данас скрајнуте, учинити их легитимним у јавном простору. Зато сваки јавни простор треба користити, без обзира на друге у њему. Не треба се бавити саговорницима него својим идејама. То је све, једино могуће, али тешко оствариво јер нема људи да се прихвате тог посла.

        Свиђа ми се

  4. Не би ни било могуће започети јасну акцију ако се не постави заједничка платформа. Оно што смо прошле године започели кад смо почели разговоре на НП. Само, тад сам имао тешкоће да ти објасним колико је битно да имамо заједничке вредности и појмовник установљен без различитих тумачења. Исто тако и идеолошка потка, колико смо спремни да прихватимо сарадњу са сличним идејама, докле се може ићи у толеранцији различитих решења, и како да програм остане изнад било чијег ауторитета, да се не дешавају проблеми као на НП страници. Мене занима колико ће бити могуће дефинисати јасно једну српску идеју која може да поприми општесрпски карактер. Ту треба продубити питања улагања у будућност. Идеја образовног програма, мреже по свим српским земљама, покушај да се свим Србима свуда стави до знања да су баш они носиоци националног духа једнако као и они у центру матице, васпостављање замрлог духа Српства на граничним подручјима наших земаља под окупацијом, као и дијаспоре. Идеја о препороду, ослобођењу и уједињењу, пре свега српског духа, а потом и земаља. Ништа не смета ићи испред свог времена, свака озбиљна национална идеја мора гледати далеко унапред.

    Свиђа ми се

    1. НП програм је замишљен као заједничка платформа. Међутим, као што видиш, тзв. патриотска Србија, данас, нема заједничку платформу и ја не видим да ће је, ускоро, имати.

      Но, кад већ говоримо о заједничкој платформи, ја се слажем да је потребна једна велика која се тиче будућег уређења земље, али је потребна и једна мања која би се тицала садашњег тренутка и пружања отпора у постојећој ситуацији.

      Обрати пажњу на разлику између Србије и земаља западне Европе. Зашто, на пример, Французи имају НФ који има 30% подршке, па Аустријанци Странку Слободе са сличном подршком итд? Зато што се они нису бавили великим филозофијама него су, за ту своју платформу, узели свега неколико ставки. Заштита границе, своја валута, економски суверенитет, заустављање имиграције, излазак из ЕУ. Дакле, минимум око кога сви могу да се сложе. Само се тако може направити уједињење у овом тренутку и напасти режим, а не да се ми сад делимо по питању какво образовање треба да буде у слободној Србији. Е сад, наравно, они имају позитивно искуство из своје блиске историје, као суверене и националне државе, па могу да се позову на то искуство. Ми немамо, ми лутамо, не знамо шта хоћемо. Али, опет ти кажем, НП је управо тако настала, тако замишљена, да покупи све те српске жеље и ставове по разним порталима и форумима и стави их на једно место, а онда да се нађе екипа која би их „тврдо“ заступала у јавности.

      Дакле, за мене је много важније питање како издвојити неколико ставки око којих можемо да се ујединимо, које су неспорне, да сву пажњу њима посветимо, а не да тражимо међусобне разлике или да се бавимо неким широким платформама „у ситна црева“, па да се онда око тога споримо. Зато би за ову преписку било много корисније када би ти овде изнео предлог, које би то ставке требале и реално могле да буду.

      Свиђа ми се

      1. То што кажеш и јесте разлог из кога не кажем да треба јово наново, већ само разрађивати НП програм. Из почетка сам говорио да сам начално против партија, али то су сада небитне ствари, ово је више жеља да се дефинише управо то о чему причаш: један национални програм; и то у својој широј и ужој (дакле најважније ствари којима се даје првенство). Мислим да не треба да се бавимо предстојећим изборима и тиме ко ће за кога и да ли ће да гласа. Треба поставити основ, извући дакле основне вредности које су суштина- заједнички именилац. Њега имају многи покрети, па чак и издајничке странке- само, као као мртво слово на папиру. Али исто тако је важно разјаснити шта су то конкретне вредности, наслеђе, родољубље… и подвући јасну црту испод. Па ко се препознаје у томе, у реду. Да не буде забуне која данас свуда влада. Ко се све данас не зове ,,патриотом“, ,,националистом“ или српски ,,родољубом“. И на основу тога пропуштати у даљи разговор о заједничкој платформи.

        Свиђа ми се

      2. Вредности нису научне теорије које се потврђују експериментима, па самим тим, постају неупитне. Једино што ми можемо јесте да појединачно или као група понудимо нека начела, а онда их пустимо у јавност и за њих тражимо подршку. Како добити подршку, проширити покрет, много је већи проблем од прихватања начела. У сваком случају, интересантно и како је врло мало, готово никако, било коментара у вези са програмом, све ове године.

        Свиђа ми се

  5. Управо на начела и мислим. Не може се мерити ничим нечија стварна врлина, али се зато да показати. Начела која су добар показатељ да ли неко има жеље, воље и потенцијала да следи даљи програм. Од таквих се даље може очекивати и дејство у свом локалу. А што се тиче програма, није се дошло до њега из тог разлога што се данас речи олако схватају ван свог значења. И друго, јер се није стигло дотле из данас такође уобичајене навике да се држи површине, детаља, а не целине. Зар ниси и сам приметио а и писао, да се ниједна странка ни покрет не држи свога програма? Ја сам својевремено напомињао у неким разговорима на НП да свака реч из програма мора имати своје значење. Ако пише у начелима да се држимо српских и православно-хришћанских вредности, а притом се навелико хули на Бога и подсмева истим тим вредностима, то је добра увертира за даље игнорисање остатка програма. Притом се не треба замарати нечијим неуобличеним представама о томе да ли је нпр Православље- Јеванђеље као принцип живота, или неке уличарске оптужбе против појединих клирика или организације међу њима. Исто као и родољубље које се црвени из авиона кад гледаш, или параноично мантрање о томе како су нам сви други криви, а ми смо, ваљда, лоботомисана аморфна маса. Мислим да је битно проширити програм на све спске земље и дијаспору као начело, иако се за почетак мора бавити овим, безмало београдским пашалуком и променом система власти и свести у њему.

    Свиђа ми се

    1. То о чему пишеш је један од основних разлога разлаза са Калуђером. Њега не занима шира слика и какав утисак неки текстови остављају, ако треба неког напасти, ма колико тај безначајан био. НП је, програмски, одређена као национална и конзервативна, међутим, његов медијски наступ не оставља утисак конзервативне странке. Напротив. Зато су му блиски Шешељ и СРС, мада, у његовом наступу има много више противречности него код СРС.

      У сваком случају, треба наћи одређену меру и увек имати на уму да се ради о страначкој пропаганди, а не о свештеничкој беседи после литургије. То је оно што гомила српских родољубаца не схвата. Као што написах, сложити се у вези са начелима није тако тешко, али представљати их у јавности и привући људе, јесте озбиљан посао.

      Свиђа ми се

      1. Тачно. Али то је посао на дуге стазе. Просто зато што нема никога на терену. Зато и кажем да треба да чинимо оно што је могуће, а то је јасна, бистра идеолошка база. Програм који се примењује, а то се огледа кроз призму како свакодневних догађања, тако и дугорочној усмерености. Заиста треба мало више активности да би људи уопште наишли на такву идеју. Једна од ствари које сам мислио да ћу моћи, је одабир из националне мисли XIX и почетка ХХ века код Срба. један озбиљан пресек би донео свежу струју у данашњу жабокречину једног те истог безизлаза, кастриране националне свести и осакаћеног језика. Веруј ми, и сам такав наступ доноси свежину и инспирацију. Одатле се могу размотрити доста идеја јер је ситуација слична или гора данас. Исто као и организације као ,,Народна Одбрана“, ,,Српски национални четнички комитет“, па и Љотићеве идеје, које су свакако бољи узори од савремених западних партија. Наравно, и од њих се има штошта научити у погледу савременог деловања… јер данас се многи нешто као позивају на све ово, али нема озбиљнијег предлога и осмишљене идеје изашле из тога. Тако да не треба све одбацивати због тога што се којекакви доколичари и навијачи позивају на то. Можда би могли мало и програм претрести…

        Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s