Зашто треба партија?

logo_main

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 04.12.2014.

Верујем да никога није изненадило хапшење и бруталан медијски линч људи из Србске акције који су делили летке у којима се позива у борбу против илегалних циганских насеља.[1] Догађај, сам по себи, није нарочито битан и врло је типичан. Такве ствари су се дешавале и пре. Међутим, није лоше анализирати га у ширем контексту, а да би се тај контекст разумео, поменућу још три примера. Поменућу хапшење и суђење двоје припадника удружења Истинољубље из Ваљева, који су ухапшени ове године, када су у Београду делили летке који позивају на отпор педерској паради. Поменућу прогон Образа и робијање Младена Обрадовића због отпора педерској паради 2009. и чувеног плаката „Чекамо вас“. Коначно, поменућу медијски линч покрета СНП НАШИ због плаката са списком тзв. страних агената у Србији.

Онај ко је довољно упућен у збивања у циркусу који се зове „политичка сцена Србије“, може поставити једно врло логично питање. Како су могуће такве бруталне, хистеричне и готово паничне реакције власти, у тако баналним случајевима, који укључују људе, практично, непознате широј јавности, а све то у земљи у којој буквално влада организовани криминал, у којој свакодневно слушамо најтеже могуће медијске оптужбе за најгоре могуће криминалне радње и у којој владајућа класа има потпуни медијски монопол?

Бруталност власти може се објаснити реалним односом снага. Када највеће тзв. патриотске партије, ДСС, СРС и Двери, оптужују власт за кршење Устава и велеиздају, што би, формално гледано, требао да буде далеко озбиљнији напад, власт не може, просто, да их све похапси, јер се ради о далеко већим и боље позиционираним организацијама, од Србске акције или Образа, на пример. Зато власт, у случају ДСС, СРС и Двери, улази у медијски обрачун, дајући опозицији ограничени простор и максимално користећи своју предност. Но, суштина је у томе да постоји нека јавна расправа, неки дијалог, какав год, на задате теме.

Међутим, има још један разлог који открива много већу потенцијалну опасност, не само за власт, већ за целокупан друштвени поредак, а он се крије у чињеници да у случају српског отпора циганизацији, педеризацији и најгорим могућим одродима, које Срби воле да називају „страним агентима“, власт не може успешно водити медијски рат, без обзира на сву предност коју има. Објаснићу детаљно ову тврдњу, иако верујем да је сама по себи довољно разумљива.

Практично, нема Србина који жели Цигане у свом комшилуку, а о масовној циганизацији околине у којој живи да не говоримо. То се односи и на оне који живе од циганизације Србије и на оне који се издају за родољубе, а о овоме не смеју и неће да говоре.  Нема тих медија који могу Србе убедити да благонаклоно гледају на циганизацију и да верују да је циганизација нешто нормално. Једино што власт може да уради јесте да заплаши или пасивизују јавност и да, евентуално, кроз образовни систем, створи генерације Срба испраног мозга које ће научити да је циганско дивљање нешто што се, просто, мора трпети, као временска непогода, а у име „људских права“. Зато је позив против циганизације, у ствари, онај узвик: „цар је го!“ и зато се онај ко тај узвик упућује, мора брутално ућуткати.

Слична је ствар и са педеризацијом. Нема нормалног човека који жели педере у фамилији, на послу, у комшилуку, ко жели педерисање на улици или било где у јавности  и нема тих медија који нормалног човека могу навести да, интимно, прихвати педерисање као нешто нормално и пожељно. Једино што власт може да уради, чак и у тзв. врло либералним срединама, јесте друштвени инжењеринг који за последицу има бесловесну толеранцију и у којем већина непрестано тренира трпно стање. И зато, власт увек толерише оне који заговарају било коју варијанту компромисног решења, разне „породичне“ покрете, док они који, без компромиса, кажу оно што огромна већина мисли и осећа, опет јесу они који вичу: „цар је го!“ и, као и у случају циганизације, морају се брутално ућуткати.

Коначно, нема тих медија који могу успешно бранити лик и дело људи са списка који су својевремено направили СНП НАШИ. Ти ликови су толико омражени да никаква медијска кампања њих не може да одбрани у очима јавности. Некима од тих људи би живот био озбиљно угрожен, без специјалне заштите коју плаћају порески обвезници Србије. Сем тога, ти људи представљају „кичму „ система, то су они, који, у ствари, „раде посао“, за разлику од марионета са врха које се могу смењивати по потреби. Зато је удар на њих нешто што власт мора да сасече у корену.

Дакле, у случају оптужби за суспензију Устава, кршење закона и велеиздају, власт, ма колико то парадоксално изгледало, има довољно простора за медисјку манипулацију, али када се потегне питање циганизације, педеризације и олоша финансираног из иностранства да уништава Србију, ниаквог простора нема. Даље, потезањем питање циганизације и педеризације и прављењем спскова тзв. страних агената, удара се на сам темељ владајуће идеологије, угрожена је „света крава“, руши се сам концепт идеје „људских права“ који подразумева константан друштвени инжењеринг насилно мењање природе друштва.

 

Зашто треба партија?

Аверзија Срба према политичким партијама је разумљива. То за последицу има следеће. Велика већина не жели никакво политичко ангажовање, што значи да власт аутоматски и без отпора препушта криминалцима и моралним наказама који сада владају Србима. Мањина, која је ангажована, не жели ангажман кроз легалну и легитимну политичку партију, већ тражи  алтернативне видове организовања и деловања. За сада и без изузетка, такво деловање показује се недовољно ефикасним. Зато би било добро да сви они који упорно одбијају партијско деловање поразмисле о следећим ставовима који говоре у прилог идеје о стварању легалне и легитимне политичке партије.

У Мађарској постоји партија која се зове Јобик и која је добар део свог ангажмана посветила борби Мађара против циганизације. Јобик је парламентарна странка и има око 20% подршке јавности. Да ли неко мисли да би члана Јобика, који дели летке сличне садржине онима које је делио Филип Гајић из Србске акције, мађарска полиција, тек тако, ухапсила и да би био могућ такав медијски линч? Члан партије која има 20%, а који учествује у таквој или сличној акцији, има два степена заштите. Прво, полиција ће два пута да размисли пре него што га ухапси. Друго, и ако га ухапси има јаку правну и сваку другу помоћ. Коначно, ако га ухапси, отвара се простор за појачан медијски наступ партије, што значи да је страдање ухапшеног у служби идеје и партије. Срби који се хапсе и робијају немају никакву заштиту, а њихова жртва, у крајњем исходу, јесте узалудна.

Прављење партије уопште не мора да значи да она мора бити, и програмски и организационо, слична партијама „демократије“. Напротив. Нема никаквог разлога да се људи који праве партију одричу било ког свог идеала и програмског циља. А како ће партија бити организована и колико ће та организација бити ефикасна и на корист и идеји и партији, то већ, искључиво, зависи од самих људи који партију праве. Постојање партије отвара могућност учешћа на изборима и улазак у институције власти тј. отвара могућност за деловање на простору који је за сада отворен, али се не користи.  Политичка збивања у Европи несумљиво показују предност таквог деловања. Погледајмо ових дана вести из једне Шведске. Треба ли бољи пример? Сем тога, учешће у политичком животу са партијама „демократије“ ни на који начин не спречава партију да користи методе борбе које данас користе постојеће политичке организације. Легализација партије и њено учешће у политичком животу само додатно јача партију, што јој даје додатну снагу када улази у сукоб са властима због „алтернативног“ деловања. Коначно, партија сасвим легално, може бити антисистемска, што значи да као један од својих циљева може поставити промену актуелног политичког система, што може да подразумева и потпуно законско редефинисање појма и улоге политичких партија.

Систем који почива на признању и уважавању истине најлакше је уништити лажима. Сходно томе, систем који почива на лажима може се срушити само истином. „Цар има ново одело“ је лаж које су сви свесни, али нико не сме јавно да изнесе истину која гласи: „Цар је го“. Док се, коначно, неко не усуди. Оног тренутка када је лаж јавно раскринкана, када је истина изашла у јавност и прихваћена од јавности, цео систем се урушава. Колико дуго је титоизам почивао, између осталог, и на лажи која се звала „братство и јединство“, а која је била заснована на неопојаним костима српских мученика? Оног тренутка када су те кости проговориле кроз уста својих потомака и када је истина коначно постала јавна и јавно прихваћена, цео систем се срушио као кула од карата. Зашто људи, који се боре против лажи, инсистирају на неком конспиративном деловању? На некој тајновитости и илегали? Зар неко заиста мисли да власт, уколико то заиста хоће и уколико јој је то битно, није у стању да открије ко се крије иза подигнутих крагни, умотаних марама и добро навучених капуљача или качкета? Или да не може да открије ко се крије иза разноразних надимака по Интернет порталима, док њихове газде из Вашингтона могу да шпијунирају немачку канцеларку или француског председника? Шта је у истинитој изјави да Срби не желе циганизацију или педеризацију Србије „радикално“, „екстремно“, неморално, непоштено, подло, ненормално или неприродно, да би се они који те изјаве износе у јавност, на разноразне начине и у различитим формама, морали крити иза надимака и капуљача или да би морали бити чланови „фантомских“ и илегалних организација, уместо легалних политичких партија? Зар они не виде да таквим својим деловање, управо, помажу властима у обрачуну и са њима и са идејом за коју се боре? Зашто Србин не сме да погледа у своју улицу, у своје насеље, у свој град, где је рођен, где је одрастао, где су му родитељи рођени и одрасли, … и каже: „на дам ово ни Циганима, ни педерима, ни потурицама, ни Шиптарима, ни белосветском олошу… не дам никоме, ово је моје и ово је наше и сведочим ово што изјављујем својим именом и својим ликом.“ Шта би таква изјава била друго до јавно признање осећања које има огромна већина Срба? Шта је та изјава друго до узвик: „цар је го!“ и колико треба да се схвати да се пут од ропства до слободе мери од тренутка када први и најхрабрији повиче: „цар је го!“, до тренутка када маса почне да кличе: „да, уистину, цар је го“!

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/20/srbine-organizuj-se/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s