Разочарани

Пише: Владимир Челекетић

23.02.2017.

Чувени кошаркашки тренер, Душан Ивковић, подржао је Сашу Јанковића у трци за председника Србије [1], што је изазвало праву збрку у главама многих родољубивих Срба? Није ли Душан Ивковић познати патриота, питају се они, с обзиром шта је све урадио за српску кошарку, нарочито репрезентацију? Како сад може да подржава другосрбијанског кандидата?

Пре него што одговоримо на то питање, упитајмо нешто друго. По ком критеријуму закључујемо да је неки врхунски спортиста, или тренер репрезентације, патриота? Врхунски спортисти, по некада, наступају за репрезентацију или представљају земљу, како се то каже, у појединачним спортовима. Тенису или атлетици, на пример. Тренери, по некада и неки од њих, тренирају репрезентацију. На такмичењима, на којима се такмиче под националном заставом, спортисти и тренери носе дресове, мајице, тренерке, одела, … са грбом нације коју представљају. Када се свира химна стоје мирно. Они емотивнији и запевају, уколико знају речи химне, што, кад су Срби у питању, није увек случај. Када победе, славе, машу заставама, Срби хоће да подигну и три прста. И шта с тим? Какве то има везе са ЕУ, Косовом, економским уништавањем земље, најездом туђинаца…? Објективно, никакве. И не само да нема везе, него и не треба да има. Међутим, српски родољуби, у својим главама, често, исконструишу да има везе. Сетимо се Дивца, на пример. Сетимо се силног „патриотизма“ деведесетих и његових наступа за репрезентацију у време санкција. Да ли је, тада, неко сумњао у његов патриотизам? А онда је тај исти Дивац, 2014., „невољно“ пристао да Косово буде примљено у Међународни олимпијски комитет. [2]

Наравно, проблем није ни у Дивцу ни у Ивковићу. Проблем је у српским фрустрацијама, а Срби су, као народ, врло фрустрирани. Деценије националних пораза, понижавања и владавине моралног талога, довело је до тога да се утеха тражи у спорту, па чак и у таквим малоумним и перверзним манифестацијама као што је такмичење за Песму Евровизије. На пример, у времену када врх СПЦ подржава улазак Србије у ЕУ, па чак и велеиздајничку Вучићеву политику према КиМ, у време екуменизма и раскола, потврда српског православља тражи се у крстићу који виси око врата Новака Ђоковића. Када тај исти Новак Ђоковић, уместо крста, окачи какву амајлију, српски родољуби немају паметнија посла него да се тиме баве. [3]

Нема ништа природније него навијати за своју репрезнтацију и спортисте из своје земље и сасвим је нормално да човек осећа, како би се то рекло, национални понос, када они побеђују. Но, није нормално у томе тражити компензацију за озбиљне националне поразе и фрустрације, мада је разумљиво после оволиких пораза и фрустрација. Када НВО олош подржава Сашу Јанковића, онда знамо да им је то посао, да су плаћени да подржавају антисрпску политику. Зато и јесу олош. Када Душан Ивковић подржава Сашу Јанковића, онда знамо да је то убеђење, да ту нема ни уцене ни интереса, онда знамо како треба да изгледа Србија по замисли и критеријумима Душана Ивковића. Као бриселски вазал, расрбљена, педеризована, арабизована и циганизована. То је за Ивковића „мера“ Србије и чак и у таквој Србији увек ће бити места за тробојку и три прста. Ако је неко изненађен, изненађем је зато што је у сопственој глави створио неку другу слику. Ивковић, својом каријером, не сведочи о својим политичким ставовима који се, очигледно, поклапају са ставовима Наташе Кандић, на пример, али Ивковић није битан за Србе због својих политичких ставова, за разлику од те исте Наташе Кандић. Ми смо, свих ових година, знали какав је Ивковић тренер. Сада знамо и какав је човек. То је све.

Пред странцима увек можемо, с поносом изјавити, да је Србија освојила сребрну медаљу на Европском првенству у кошарци 2009. Не бојте се, нико неће питати ког председничког кандидата данас подржава тадашњи тренер репрезентације.
Коначно, ево једног примера који, заиста, може да се тумачи као патриотска изјава, као јасан патриотски став.

„Ако би Србија одлучила да узме странца у репрезентацију, ја бих тог тренутка престао да играм за национални тим. Не би ме то занимало чак ни као навијача, у томе ни на који начин не бих желео да учествујем. Мени то није нормално”
Ово је изјавио Милош Теодосић 2015. [4]

Ако би Теодосић подржао Јанковића, то би, већ, било изненађујуће и збуњујуће. Не због његове игре за репрезентацију, него због ове изјаве.

[1] http://rs.n1info.com/a229278/Vesti/Vesti/Jankoviceva-konvencija-u-Hali-Sportova.html

[2] http://www.novosti.rs/vesti/sport.297.html:523532-Bah-Divac-se-nevoljno-slozio-sa-prijemom-Kosova-u-MOK

[3] http://oslobodjenje.rs/mladen-obradovic-komentarise-tekst-o-novaku-ne-osudjujte-ga-pomolimo-se-za-njega-video/

[4] http://www.politika.rs/scc/clanak/327596/Kosarka/Teodosic-Povukao-bih-se-ako-bi-dosao-strani-igrac