Сабирање вектора

sabiranje-vektora

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 26.11.2015.

Прогон Андреја Фајгеља само је потврдио неспособност тзв. родољубиве Србије да пружи било какав отпор марионетској власти. Слично је било и у случајевима прогона Ивана Ивановића из СНП Наши због плаката са списком „страних агената“, или прогона Филипа Гајића из Србске Акције због летка о илегалним циганским насељима.

У сва три наведена случаја, хистерична реакција власти на јавно деловање појединаца и организација отварала је маневарски простор за медијски рат. Међутим, прилика није коришћена. Уместо да сви они чија реч у јавности има неку тежину, безусловно подрже Фајгеља, на медијски најагресивнији могући начин, уследила су класична „мудровања“ о томе да ли је Фајгељ требало да каже ово или оно или неубедљива саопштења о „слободи говора“. Ова критика се, пре свега, односи на тзв. родољубиве политичке партије, поготову оне највеће, које имају највише могућности за пробој у медијски простор. Нажалост, свако онај ко зна нешто о тим партијама, зна да је то за њих, ипак, превише, јер би то значило да би морале да се баве темом у којој главни јунак не би био љубљени, неприкосновени и вечити партијски вођа. Лакше је кукати како у Србији нема „слободе медија“ или организовати трибине на ту тему, него учествовати у медијском рату.

Замислимо шта би се десило да су после напада на СНП Наши и други почели да штампају сличне плакате, да је цела Србија била преплављена плакатама! Да ли је на тим плакатима било нешто спорно? Нешто са чим се већина родољубивих Срба не слаже? Замислимо шта би се десило да је после хапшења Филипа Гајића, цела Србија била преплављена плакатама који позивају на борбу против илегалних циганских насеља? Имају ли, Срби, право, да у својој рођеној земљи траже од власти да спречи нешто што је илегално и што их, реално, угрожава? Коначно, замислимо да је Андреј Фајгељ добио безрезервну подршку, да су после његовог видеа освануле десетине сличних, са сличним порукама људи чија реч у јавности има неку тежину. Уосталом, ето прилике за велике и љубљене вође да буду у главној улози. Колико је потребно пара и храбрости да се каже: да, слажем се са Фајгељом; да Србија је у блату; да ова власт је саучесник у злочину над сопственим народом; да ова власт је од Србије направила педерску земљу; да они треба да плате за ово онако како се за велеиздају плаћа; да ми ћемо пружити сваку правну и другу помоћ за одбрану Андреја Фајгеља!

Кључне реченице у Фајгељевом говору нису о НАТО, Вучићу или устанку. Кључне реченице гласе:

„Ови људи су немилосрдни. Они никада неће стати.“

Сва родољубива Србија то зна. Криминалци се не могу зауставити моралним и рационалним аргументима.

Дежурни душебрижници ће сада рећи да је то позивање на грађански рат. Нека не забораве да се ратови не дешавају због позивања, него због сукоба. Замислимо да неко у Швајцарској, на пример, направи видео и позове на устанак против власти. Да ли би то повећало могућност од избијања грађанског рата тамо?

Потпуним одсуством солидарности са прогоњенима, родољубива Србија одржава систем у којем нема граница самовољи и репресији власти. Јединственим и јаким наступом, родољубива Србија би, коначно, постала битан политички фактор што би банду на власти навело да сваки пут добро размисли пре него што некога хапси и малтретира. Они могу да хапсе једног Ивановића и једног Гајића и једног Фајгеља, али не могу хиљаде и десетине хиљада. Или, замислимо да, на пример, у једном дану ухапсе неколико партијских вођа и десетак личности познатих онолико колико је познат Фајгељ. Колико је то вероватно? Једино чега се власт плаши јесте инцидент који ће водити у масовну побуну. Они знају какав су злочин починили над земљом и народом и у каквим непочинствима још увек учествују.

Сетимо се комунизма. Деценијама су појединци хапшени и прогањани, али онда је систем почео да се урушава, а урушавао се управо тако што је било све више и више гласова против система и једног тренутка их је постало толико много да је режим морао да одустане од репресије јер физички више није могао да је спроводи над толиким бројем људи. На крају се систем урушио без српско-српског рата, иако је успостављен после српско-српског рата.

Рушење постојећег система је основни услов за опстанак Срба као народа и за поновно успостављање српске државности. Избегавање већег сукоба могуће је само ако глас обесправљене и понижене српске Србије постне довољно гласан и претећи да „пацови почну да напуштају брод“, управо као што су и комунисти чинили, а за то је потребно само мало појединачне храбрости и мало солидарности. Мноштво малих, на први поглед безначајних сила, али сила које делују у истом смеру дајући, у збиру, једну велику силу која ће однети један накарадни антисрпски систем тамо где му је и место, тамо где је и комунизам отишао – на сметлиште историје.

Хроника безумља

europe-migrants-turkey_foto-reuters-768x461

Пише: Владимир Челекетић

24.03.2017.

„Јужна племена ратничка су стигла испод зидина
и све је више варвара, а све је мање Римљана“

Бајага

Радник Гоше извршио самоубиство јер више није могао да трпи немаштину. [1] Убиства, самоубиства, заплена имовине, беда и очај, слика данашње Србије.

Изашла вест да је Влада донела уредбу о финансирању илегалних имиграната. 200 хиљада до милион и 400 хиљада по породици. [2] Неки вест демантују, али све једно. Ако ово није вест из садашњости биће да је из будићности. Блиске будућности. Имигрантска деца се већ школују по српским школама. [3] О трошку Срба, наравно. Операција „насељавање“ је у току.

Из текста „Азил у служби геноцида“ [4], октобар 2014:

„Дакле, какав је програм? Прво се довлачи белосветски социјални талог, пре свега неевропско становништво, дакле становништво које је потпуно некомпатибилно са локалним становништвом и не може се асимиловати, као што су могли, на пример, руски имигранти после Октобарске револуције. Паралелно иде пропаганда како је то „наша“ ЕУропска обавеза, како је „хришћански помоћи“, како су Срби увек били „гостољубиви“, … Следећи корак је обезбеђивање трајног боравка уљезима. После тога иде „интеграција“ истих у српско друштво. Деца се шаљу у школе, а одраслима се тражи посао.”

У августу 2015., повереница за равноправност, шта год да то значи, предлаже масовно насељавање туђинаца. [5] Помиње се цифра од 400 хиљада.

„Последња линија одбране“ [6], септембар 2015:

„Дакле, план је јасан и врло једноставан. У Србији ће се скупљати имигранти. Да не буде забуне, сада говоримо о стотинама хиљада, а можда и милионима. ЕУ ће финансирати изградњу мигрантских насеља. Опет, да не буде забуне, нису то никакви „азилантски центри“, то ће, ефективно, бити несрпска насеља у градовима у Србији. Из тих насеља, ЕУ ће пробрати оно што јој треба. Образованији и богатији свет и просте радне снаге колико им треба. Остало, махом социјални талог, остаће Србима. У стотинама хиљада са тенденцијом да прерасте у милионе!“

У Лондону поново терористички напад. За разлику од Србије где се имана криминалаца и терориста крију од јавности, тамо бар дају пуно име и презиме. [7]

У јеку предизборне кампање ни један председнички кандидат не инсистира на питању најезде и насељавања туђинаца. Једино што налазим је још једно бледо саопштење Двери у којем не траже укидање азила и протеривање и не постављају питања трајног насељавања, школовања уљеза и пара које се на њих троше док се Срби убијају. [8] Ако председничка кампања није прилика да се на овоме инсистира, када је прилика? За то време Бошко Обрадовић говори о новој Европи са којом се Дверјани идентификују. У тој новој Европи имииграција је главна тема. За Србе нове Европе, скоро да уопште није тема.

У септембру 2016. мигранти из Пакистана напаствовали девојчицу од 14 година. [9] М.А.П. и Б.З.М. Србима није дозвољено да знају ни имена манијака. Истог месеца ножем избоден младић из Шида. [10]

У октобру 2016. Авганистанци напаствовали девојку од 26 година.[11]

У фебруару 2017, у Обреновцу, мигранти покушали отмицу једногодишњег детета. [12] Вулин најавио увођење пропусница за мигранте. Отимање, силовања, пљачке и убијања биће дозвољени само онима који имају пропуснице.

И после пет година, СНС пропагандна машинерија узвикује „Вучић није ДОС“. Вучић се бори против „жутих“, ДОС-а, „либерала“ и страних амбасада … док бесловесна маса клима главом и понавља: „нећемо опет ДОС“. Да, у Србији још има Срба, пуно Срба, којима је аргумент за Вучића да „Вучић није ДОС“.

Из коме постоје само два излаза. Борба за живот или смрт. Грађански рат или нестанак без икаквог отпора пред најездом дивљих хорди. У међувремену, гледање Пинка и гласање Вучића.

И све је више варвара …

[1] http://srbin.info/2017/03/24/izbacili-ga-iz-autobusa-jer-nije-imao-kartu-dosao-na-posao-i-obesio-se/

[2] http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/4074-il-g-lni-igr-n-i-d-200-000-d-1-400-000-din-r-iz-budz-z-p-r-nj-biznis

[3] http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/4067-intus-intus-est-troianus-equus

[4] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/azil-u-sluzbi-genocida/

[5] http://standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/32551-збогом-памети-1

[6] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/poslednja-linija-odbrane/

[7]  https://rs.sputniknews.com/evropa/201703221110479388-Britanija-parlament-pucnjava-123/

[8] https://dveri.rs/clanci/vucicu-sta-ste-uradili-da-sprecite-ulazak-migranata-i-terorista

[9] http://www.blic.rs/vesti/hronika/hteli-da-snimaju-silovanje-detalji-jezivog-napada-migranata-na-devojcicu-u-subotici/g0mmhzn

[10] http://www.blic.rs/vesti/hronika/uzas-kod-sida-migrant-nozem-izbo-mladica/s6vfp0p

[11] http://srbin.info/2016/10/16/uhapseni-avganistanci-koji-su-napastvovali-devojku-u-bg/

[12] http://www.kurir.rs/crna-hronika/ekskluzivno-ispovest-majke-iz-obrenovca-migranti-hteli-da-mi-otmu-dete-koje-sam-cekala-10-godina-clanak-2663947

Разоружавање Срба – од слободних људи до кметова и робова

oruzje4

Пише: Гнусни Грозозо

Први пут објављено 2011.

Историја је много пута доказала стару максиму: само је наоружан народ слободан народ. Да би сачувао свој живот, слободу и достојанство, како од спољних непријатеља тако и од унутрашњих узурпатора власти, народ мора да има право да носи оружје и мора да зна како да га употреби. Стабилна и јака држава се по правилу ослања на слободне и наоружане грађане који је бране својом вољом (пример Швајцарска). С друге стране, кад држава почне да се раслојава на владајаћу и класу потлачених, прва ствар коју уради је да овима другима одузме право да носе оружје. За ово има још више примера: од старог Рима где робови (природно) нису имали право да носе оружје, преко средњег века где кметови нису имали право да се наоружају било чиме што није било пољопривредна алатка, до модерног друштва где се грађани у циљу “безбедности” све више и више остављају на милост и немилост свемоћне и свевидеће власти – и криминалаца.Осврнимо се сад на ситуацију у Србији, од ближе историје до данашњих дана и погледајмо колико и када је Србима било дозвољено да носе оружје:

За време турске окупације отоманске власти су правиле спорадичне покушаје да разоружају српске сељаке. То су наравно чиниле због страха од буна и хајдуковања, у појединим периодима каурима је било забрањено да уопште поседују пушку-кремењачу, кубуру или јатаган. Ипак, корумпирана и неефикасна каква је била, та власт није била у могућности да народ икад потпуно разоружа. Ово се нарочито односи на села где је њен утицај по правилу био мали. Последица тога је да су Карађорђеви и Милошеви устаници махом били наоружани својим приватним наоружањем, нарочито на почетку тих буна. Модерна српска држава је дакле заснована баш на том личном наоружању у власништву Срба.

У првим деценијама српске државности ношење оружја је било слободно. Чак шта више, одбрана државе је била организована преко народне војске, која се састојала од војника који су своје лично наоружање држали код куће (нешто слично швајцарском систему) . Први насртај на ову слободу учинио је краљ Милан. Његов бирократизовани режим се све више плашио буне тог истог народа, па је под изговором реформе (интересантно како ту реч увек користе они који иду против Срба) почео да скупља поменуто оружје што је довело до чувене Тимочке буне. Ипак, краљ Милан није ишао сувише далеко, пошто му је требала јака војска у његово време је постојала чврста војна обавеза где се практично сваки Србин обучавао коришћењу оружја. Такође, право на приватно држање оружја је опстало, под извесним ограничењима.

Режим који је увео краљ Милан се са мањим изменама одржао до Другог светског рата. Власт је покушавала да оружје држи даље од народа пре свега економским путем, разним дажбинама и таксама те монополима на производњу, увоз и продају наоружања. Последица тога је било то да је у приватном власништву било углавном старије, с војне тачке застарело оружје, које није представљало већу опасност за власт у смислу побуне. Даље од тога се није ишло из већ поменутих разлога, тако да се и у том периоду одржао обичај да свака српска кућа поседује оружје.

Доласком комуниста на власт после Другог светског рата ствари се драстично мењају на горе. Научени од својих стаљинистичких ментора да свака власт извире из пушчане цеви, комунистички разбојници нису ни за тренутак помишљали да евентуалној опозицији у земљи оставе и трунку могућности да се оружјем одбрани. Уместо тога, заведен је систем стриктне контроле, где је дозволу за држање или ношење оружја могло да добије само лице добро проверено од стране “органа реда”. Другим речима, дискретним правом полиције да некоме дозволи или одбије издавање ове дозволе осигуравано је да наоружани буду само “своји” људи, лојални режиму. А опет и њима су права била ограничена, пре свега на поседовање лаког наоружања непогодног за било какав већи сукоб (пиштољи, ловачке пушке … ). С друге стране, као једну светлу тачку комунистичког режима можемо да узмемо то што су ипак задржали војну обавезу и систем који је прати, пре свега због спољних околности у којима се Југославија налазила, те је народ кроз њу ипак очувао одређено познавање војних вештина.

Тзв. демократизација која је наступила под влашћу Слободана Милошевића не само да није донела побољшања него су ствари кренуле и на горе. Додуше, ово се и могло очекивати од рециклираних комуниста. У периоду 90-их велика количина норужања због ратног стања је завршила на улици , често у рукама криминалаца. Уместо да либерализује режим поседовања оружја и тиме народу олакша да се сам штити кад већ корумпирана полиција то није хтела или смела да чини, Милошевићев режим још више отежава грађанима да легално поседују оружје. За ово се везује и једна срамна епизода Шешељевих радикала, где лично Шешељ предлаже пооштравање закона о оружју и муницију, у најгорем стаљинистичком маниру. Разлог за ову будалаштину је наводно требало да буде ускраћивање оружја криминалцима и побуљеним Шиптарима на Косову. Наравно да ништа од тога није постигнуто, криминалци су оружје и даље држали нелегално или га легализовали преко својих контаката у МУП-у. О Шиптарима не вреди ни говорити, они који су одбацивали целокупни систем Републике Србије сигурно нису поштовали ни овај закон. Шешељева глупост је учинила само то да српски народ буде беспомоћнији него икад до тада.

На крају остаје последњи период, од 2000. до данас. Систем који имамо је барем у нечему јасан, он не жели оружје у рукама грађана. По њему, једини који смеју да буду наоружани су припадници тог истог режима и криминалци (који се такође могу рачунати у прве). Под овим системом додатно је отежано легално поседовање наоружања, а учињено је и нешто много горе, укинута је војна обавеза. Тако данас имамо целу једну генерацију младића која оружје или не уме да користи, или им се баратање оружјем своди на нестручно и опасно копирање холивудских гангстера нелегалним пиштољима набављеним на црно. Ствар је сама по себи јасна: они који нису наоружани не могу да се бране , они који не могу да се бране неће много ни да се буне. Са јасном пропагандном поруком како је “народу доста оружја” и хорор причама о догађајима у иностранству иде се на то да се и ово мало легалног оружја укине, заплени и уништи. С обзиром на општу незаинтересованост, пасивност и апатију која је захватила народ то ће вероватно и успети. Кад дакле доведе народ у позицију потпуне беспомоћности, тад можемо да очекујемо и формализовање насталог стања, са два сталежа у Србији: свемоћном “прогресивном” елитом којој је дозвољено практично све и беспомоћним и зависним слојем оваца. А овце су да се музу, шишају а богами повремено и закољу.

Хероинске сузе

jeremicka 2

Пише: Владимир Челекетић

21.03.2017.

Прво је Миленко Јованов из Главног одбора СНС изјавио да жена Вука Јеремића управља целокупним нарко тржиштем у Србији“.[1] Онда се Вучић, због ове Миленкове изјаве, „извинуо грађанима Србије“, да би, коначно, сама Јеремићка направила читаву представу, са све сузама као специјалним ефектом и, изјавила, између осталог, да она, „као грађанка“, не прихвата Вучићево извињење. [2]

За сада је нејасно зашто се Вучић извињавао „грађанима“ тј. какве везе имају грађани са тим да ли Јеремићка управља нарко тржиштем или не. Међутим, Јеремићка, очигледно, није схватила Вучићево извињавање, па је одбила да га прихвати „као грађанка“, не увиђајући да се Вучић извинуо само „грађанима“, а не и „грађанкама“. Коме није јасна разлика нека се обрати за објашњење боркињама за људска права. Не сумњам да Јеремићка познаје доста таквих.

Уз извињавање, Вучић је додао и да је Миленко Јованов „направио грдну грешку“. Ако је то тачно, мислим, да Јованов греши и да је Вучић у то сигуран, онда су, логички, могућа два закључка.

1. Полиција је, детаљном истрагом, установила да Јеремићка не управља нарко тржиштем.

2. Вучић зна ко управља нарко тржиштем, а то није Јеремићка.

Сумњам да ће неко од новинара тражити од Вучића да ово разјасни. Како било, они који имају бар мало мозга и знају како ради систем у Србији, знаће да се нарко тржиште контролише из врха власти и да је под заштитом полиције. И имена се знају, али она се не откривају „грађанима“. Према томе, само наиван и глуп човек може очекивати да високи функционер владајуће партије јавно открива имена. Све је било само у жару предизборне борбе. Исто као кад Вук Јеремић тврди да је Андреј Вучић криминалац. Није то због тога што је овај стварно криминалац, него због избора. Што би рекли Срби, врана врани очи не вади.

[1] http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/4062-n-pr-dn

[2] http://www.blic.rs/vesti/politika/natasa-jeremic-nikada-nisam-bila-u-kontaktu-sa-drogom-10-godina-nisam-popila-ni-casu/jsf3n5v

Бели

beli

Пише: Владимир Челекетић

17.03.2017.

Читам, ових дана, примедбе неких аутора на чињеницу да се Љубиша Прелетачевић Бели кандидовао за председника Србије. Примећујем, начелно, две примедбе. Једна каже да је његова кандидатура неозбиљна, да урушава углед председника и државе, да на државне функције треба да долазе људи од угледа, знања и искуства. Друга примедба каже да је његов наступ омаловажавање традиционалних вредности српског народа. [1]

Размотримо обе примедбе.

Да ли уставно-правни поредак Србије дозвољава да свако ко је пунолетан, држављанин и на слободи, може да се кандидује, ако сакупи одређени број потписа? Да бира и буде биран, како би то лепо рекли другови „демократе“. Да бирају, могу чак и они који нису на слободи. О судбини земље одлучују и убице, педофили, манијаци и лопови. И то је „демократија“. Дакле, по ком уставно-правном критеријуму, Бели није легитиман кандидат као и сваки други? Па не само да свако може да буде председник, дакле на функцији којој није додељен велики политички утицај, већ свако, без обзира на квалификације и радно искуство, може да буде и председник Владе и министар и посланик и директор јавног предузећа и члан управног одбора јавног предузећа и амбасадор итд. Ако председник Владе може да буде човек без икаквог радног искуства, осим политике, ако министар одбране може да буде керамичар, а директор ЕМС човек са завршеном пословном школом или економиста, ако за место посланика у Скупштини не постоји никакав критеријум осим држављанства, зашто Бели не би могао да буде председник? Ми имамо смешну ситуацију да човек испуњава критеријуме за функцију за коју се кандидовао, да те критеријуме, управо, дефинише сама држава, а да онда неко прича и пише о томе како његова кандидатура урушава углед и функције и државе.

Замислимо другачију ситуацију, замислимо да се, уместо принципа демократије и партократије, у избору људи за одређене функције користи принцип меритократије [2].  Да се за сваку функцију дефинишу потребне квалификације, радно искуство, чак и врста радног искуства, плус неке додатне вештине и способности. На пример, познавање страних језика, специјалистички курсеви и сл. Ако би и остао постојећи криминално-партијски систем у избору посланика за разне нивое власти,  партије би биле принуђене, по закону, да на функције стављају људе са неким професионалним интегритетом. Тиме би се повећала цена спровођења партијске политике јер, за разлику од апсолутно послушних партијских војника, негде, на некој функцији би се нашао неко ко би рекао: „чекај мало, не може тако!“ Међутим, ни једна релевантна политичка партија у Србији ово не тражи. У друштву постоји општи консензус да свако може да буде постављен или биран на гомилу функција у државној управи или јавним предузећима. Када партије опозиције критикују људе на неким позицијама због, наводног, недостатка релевантног образовања и искуства, оне не тражи промену закона и увођење принципа меритократије. Не, оне само тврде да би њихови кандидати били бољи.

Да закључим. И уставно-правни поредак и друштвени консензус, јасно дефинишу критеријуме које неко мора да испуњава да би био кандидат за председника и према томе, по простој логици ствари, свако ко их испуњава, не може нарушавати углед ни функције председнка ни државе.

Друга примедба каже да кандидатура Белог представља омаловажавање традиционалних вредности српског народа. Ово је још смешније. Уставно-правни поредак земље не штити никакве традиционалне вредности. Србија је дефинисана као безбожничка земља без икаквог утемељења у културно-историјском наслеђу Срба. Уз подршку великог дела јавности и потпуну подршку из тзв. националних институција, укључујући и СПЦ, власт, већ годинама, спроводи политику гушења српске државности кроз процес придруживања ЕУ. Образовна и културна политика су у функцији моралног и духовног пустошења нације. Јавни педерлук и свакакве друге перверзије су приоритет. Легалним чедоморствима се сваких седам година направи читав Јасеновац. Срби су законски дискриминисани у односу на мањине. Насељавање афричких и азијских хорди, о трошку Срба, је у пуном јеку. Традиционалне вредности у јавном животу Србије нису омаловажене. Оне су укинуте, уставно-правним поретком, уз сагласност великог дела јавности и уз сагласност релевантних политичких и друштвених фактора. Оне не постоје, па самим тим, простом логиком, долазимо до закључка да их Бели, нити било ко други, не могу омаловажавати.

[1] http://www.standard.rs/politika/37251-узроци-политичке-безидејности-опозиције

[2] https://sr.wikipedia.org/sr-el/Меритократија

Криви смо ми

krivi smo mi

Пише: Владимир Челекетић

11.03.2017

СНС је дошла на власт 2012. Годинама пре тога, водила се расправа на тему шта је СНС. Једни су тврдили да се ради о још једној бриселској странци која ће, уз „патриотску“ реторику, наставити другосрбијанску политику. Други су тврдили да се ради о искреним родољубима који воде политику могућег у условима у којима се Србија налази.

Неколико месеци по доласку на власт, доказано је да су први били у праву [1]. Свима је могло да буде јасно оно што је некима било јасно и пре избора. Николић и Вучић су постигли договор са Западом да сахране Србију зарад доласка на власт и останка на власти.

Од тада је прошло 4 и по године. Биланс напредњачког владања је следећи.

Косово и Метохија предати Шиптарима.

Остатак Србије предат НАТО пакту.

Настављено задуживање по програму ММФ.

Настављена распродаја предузећа и природних богатстава странцима и настављено финансирање страних „инвеститора“ српским парама.

Почело насељавање азијских и афричких хорди по Србији о трошку српских пореских обвезника. Усељавају се чак и затвореници из Гвантанама.

Интензивирана педеризација Србије.

Натављена политика културног „геноцида“ преко најгледанијих и најчитанијих медија.

Вучић је успео да окупи сав политички олош око себе, читаву коалицију странака и гомилу појединаца, међу којима и оне које су Срби, у својој наивности, годинама сматрали „патриотама“, као што су  Дрецун или Лазански, на пример. О „патриотским“ новинарима и тзв. аналитичарима да не говорим.

Шешељ се вратио из Хага. И у његовом случају било је довољно свега неколико месеци, можда чак и неколико недеља, да се схвати да он има погодбу са Вучићем и да ће имати исту улогу као у време Милошевића, што значи да ће радити као подршка режиму. Како је време одмицало, ово је постајало све очигледније, осим љубитељима лика и дела, наравно, којима, свакако, никада није вредело говорити, доказивати и цртати.

О томе у чему лежи снага Вучићевог режима писано је и причано довољно. Са једне стране снага медија, новца и репресивног државног апарата уз подршку Запада, са друге маса запослених у јавном сектору и они без много мозга и знања.

Међутим и поред свега, остао је, још увек, један део Срба који су способни да увуде погубност Вучићеве политике и који нису такве моралне олупине да би Вучића подржали зарад личне користи. Да видимо шта су ти Срби урадили за ове 4 и по године.

У условима такве угрожености земље и народа, најлогичније је било да ти Срби збију редове и стану у јединствен покрет отпора. Ако су се сви слагали у томе да Вучић води политику потпуног гашења и српске државности и националног идентитета, никаве међусобне политичке разлике, сукоби и сујете не могу бити оправдање за изостанак јединства. Ја овде не пишем о политичком удруживању партија и покрета, већ о јединству Срба у борби за опстанак.

Наравно, то се није догодило, али се догађало много тога супротног. Ево само неких примера.

По успостављању границе између Косова и Метохије и остатка Србије формиран је покрет „Никад граница“. Многе партије и појединци најавили су своје учешће и сарадњу. Од свега, наравно, није било ништа и тај покрет никада није представљао никакву реалну политичку снагу. Већ тада је било јасно да чак ни такав грандиозан чин велеиздаје није довољан да Срби, своје разлике и размирице, оставе за собом.

Дверјански старатељи су се посвађали и формирана је странка која има мање подршке од покрета из 2012.

ДСС се распадала и састављала и том занимацијом се бави до данас.

Ваљевска Грачаница је потопљена без икакве реакције патриотских политичких организација.

Монах Антоније је хапшен и прогањан, што због борбе за Ваљевску Грачаницу, што због педерских парада и нема политичких партија и утицајних појединаца да га подрже и стану у његову одбрану.

Људи из Србске Акције су прогањани и хапшени због летка о илегалним цигансим насељима [2]. Остатак „патриотске“ Србије је ћутао. Нико није стао у њихову одбрану. Нико други није штампао спорни летак.

Иван Ивановић из СНП Наши је суђен због списка страних агената у Србији [3].  Други нису стали у његову одбрану, нису штампали исти списак.

Младен Обрадовић из Образа је осуђен због супротстављања педеризацији Србије [4]. Други нису стали у његову одбрану, нису штампали исти плакат због којег је Обрадовић суђен, нису излазили у јавност са антипедерском реториком у циљу провокације власти у тренуцима када је његово суђење било актуелно.

Андреј Фајгељ је хапшен због видео снимка [5]. Други се нису придружили, нису правили сличне снимке.

Медијски линч [6] Горана Давидовића и Националног Српског Фронта није изазвао никакву реакцију роољубиве јавности. Нема подршке, протеста, плаката, саопштења, …

СНП Наши и Образ су одржали протест против најезде миграната [7]. Других није било. Од Трга Републике до Калемегдана било је више Арапа и црнаца него Срба на протесту.

Према томе, намамо ми шта да се жалимо на Вучића, странце и свеколики домаћи олош. То је као у спорту. Екипа која не искористи своје могућности губи меч. Зашто могућности нису искоришћене, зашто нема минимума свести о јединству и солидарности у тренуцима опште и потпуне угрожености, питања су на која ја не могу да дам дефинитиван одговор. Али тако јесте и лицемерно је да због тога кривимо Вучића или било кога другог. Уосталом, он само ради оно за шта се погодио и за шта је плаћен. Саблажњавање над његовим моралним профилом и менталним склопом не помаже. Имали смо 4 и по године. Никаквих заблуда више није могло бити, све маске су пале, сви лажни патриоти су изашли на видело, никаквих тајни и скривених радњи. Јасна, отворена, чиста као суза, антисрпска политика и није било довољно. Ми, чак, нисмо ни изгубили. Ми нисмо учествовали.

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/misa-djurkovic-o-sns-za-kraj/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/20/srbine-organizuj-se/

[3] http://rs.n1info.com/a108918/Vesti/Sudjenje-lideru-SNP-Nasi-zbog-spiska-srbomrzaca.html

[4] http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/vodji-obraza-mladenu-obradovicu-osam-meseci-zatvora/

[5] http://www.blic.rs/vesti/hronika/andrej-fajgelj-uhapsen-zbog-snimka-na-jutjubu/hxnrbg5

[6]  http://www.telegraf.rs/vesti/2355260-neonacisti-izlaze-na-ulice-firer-hoce-ponovo-da-marsira-srbijom-najavio-skup-za-1-oktobar

[7] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=09&dd=06&nav_category=11&nav_id=1035915

Аристотел је био у праву

240px-aristotle_altemps_inv8575

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 20.09.2016.

„Толеранција и апатија су последње врлине умирућег друштва“ – Аристотел

Знали смо да је приватизација неопходна, али нисмо тражили потпуну пљачку и распродају Србије и свођење Срба само на јефтину радну снагу у сопственој земљи.

Веровали смо у слободну трговину, али не у владавину монопола и уништење националне привреде у интересу крупног међународног капитала.

Веровали смо у сарадњу међу државама, међународно право и обавезе, али нисмо тражили да група марионета у Београду само извршава налоге бриселских бирократа. То се не зове сарадња. То се зове окупација.

Знали смо да нема слободе без права појединца, али нисмо веровали да криминалци треба да имају већа права од оних које угрожавају, да педофили треба да буду „регистровани“, а не иза решетака и да не треба да постоји право на самоодбрану зато што такво право угрожава права убица, насилника и пљачкаша.

Знали смо да многе националне мањине живе међу нама вековима и да је Србија и њихова земља, али нисмо веровали да Срби треба да буду законски дискриминисани у односу на мањине.

Веровали смо да треба помоћи невољницима, ма одакле долазили. али нисмо ни сањали да то треба да значи да нас туђинци убијају и пљачкају у рођеној земљи, а онда да је преотму масовним насељавањем и размножавањем, као што су то радили Шиптари деценијама.

Знали смо да педера и свакаквих настраних има од кад је света и века, али смо научили да им не стајемо на муку и да их поштујемо као Божја створења. Међутим, никада нисмо тражили да шака таквих, уз помоћ корумпираних политичара, пендрека и закона, наметне своју изопаченост као друштвену норму.

Борили смо се за слободу медија у мраку комунизма, али нисмо под тим подразумевали да морални и духовни талог друштва треба да има право да купи сваки секунд на телевизији или радију и сваки квадратни милиметар новина. Не, под појмом слобода медија нисмо подразумевали плаћену лаж и културни геноцид.

Веровали смо у много тога, али сад знамо да смо били у заблуди. Сад знамо да је Аристотел био у праву и зато, данас, кажемо:

Сви ви што сте опљачкали Србију, упропастили и животе оних који се још нису ни родили, остаћете и без имовине и без слободе, а можда и без главе.

Српска држава ће одлучивати како ће се и са ким трговати, а не међународне корпорације и банкарска мафија.

Србија ће бити суверена српска држава, а не вазал или колонија.

Заштита јавности и имовине ће имати приоритет у односу на било које појединачно право криминалаца.

Србија ће бити уређена по вољи Срба, а мањине ће имати само две могућности: да то прихвате или да се иселе.

Илегални имиграти ће бити дочекани бојевом муницијом, они у земљи протерани и никаквог „азила“ неће бити. Срби више неће тренирати гостопримство на освајачима српске земље, убицама и лупежима. Нека се жале онима који су од њих направили бескућнике и скитнице. Срби за то нису криви.

Настрани ће своју настраност морати да држе између четири зида. Ако неће, добиће четири затворска зида.

Појам „слобода медија“ ће бити редефинисан. Плаћена лаж, морални и духовни талог ће бити протерани из јавног живота.

Тако ће бити или ће Србија наставити овим путем и Србије и Срба неће бити. Не заваравајмо се, треће могућности нема, сво наше искуство нам говори: Аристотел је био у праву.