Разоружавање Срба – од слободних људи до кметова и робова

oruzje4

Пише: Гнусни Грозозо

Први пут објављено 2011.

Историја је много пута доказала стару максиму: само је наоружан народ слободан народ. Да би сачувао свој живот, слободу и достојанство, како од спољних непријатеља тако и од унутрашњих узурпатора власти, народ мора да има право да носи оружје и мора да зна како да га употреби. Стабилна и јака држава се по правилу ослања на слободне и наоружане грађане који је бране својом вољом (пример Швајцарска). С друге стране, кад држава почне да се раслојава на владајаћу и класу потлачених, прва ствар коју уради је да овима другима одузме право да носе оружје. За ово има још више примера: од старог Рима где робови (природно) нису имали право да носе оружје, преко средњег века где кметови нису имали право да се наоружају било чиме што није било пољопривредна алатка, до модерног друштва где се грађани у циљу “безбедности” све више и више остављају на милост и немилост свемоћне и свевидеће власти – и криминалаца.Осврнимо се сад на ситуацију у Србији, од ближе историје до данашњих дана и погледајмо колико и када је Србима било дозвољено да носе оружје:

За време турске окупације отоманске власти су правиле спорадичне покушаје да разоружају српске сељаке. То су наравно чиниле због страха од буна и хајдуковања, у појединим периодима каурима је било забрањено да уопште поседују пушку-кремењачу, кубуру или јатаган. Ипак, корумпирана и неефикасна каква је била, та власт није била у могућности да народ икад потпуно разоружа. Ово се нарочито односи на села где је њен утицај по правилу био мали. Последица тога је да су Карађорђеви и Милошеви устаници махом били наоружани својим приватним наоружањем, нарочито на почетку тих буна. Модерна српска држава је дакле заснована баш на том личном наоружању у власништву Срба.

У првим деценијама српске државности ношење оружја је било слободно. Чак шта више, одбрана државе је била организована преко народне војске, која се састојала од војника који су своје лично наоружање држали код куће (нешто слично швајцарском систему) . Први насртај на ову слободу учинио је краљ Милан. Његов бирократизовани режим се све више плашио буне тог истог народа, па је под изговором реформе (интересантно како ту реч увек користе они који иду против Срба) почео да скупља поменуто оружје што је довело до чувене Тимочке буне. Ипак, краљ Милан није ишао сувише далеко, пошто му је требала јака војска у његово време је постојала чврста војна обавеза где се практично сваки Србин обучавао коришћењу оружја. Такође, право на приватно држање оружја је опстало, под извесним ограничењима.

Режим који је увео краљ Милан се са мањим изменама одржао до Другог светског рата. Власт је покушавала да оружје држи даље од народа пре свега економским путем, разним дажбинама и таксама те монополима на производњу, увоз и продају наоружања. Последица тога је било то да је у приватном власништву било углавном старије, с војне тачке застарело оружје, које није представљало већу опасност за власт у смислу побуне. Даље од тога се није ишло из већ поменутих разлога, тако да се и у том периоду одржао обичај да свака српска кућа поседује оружје.

Доласком комуниста на власт после Другог светског рата ствари се драстично мењају на горе. Научени од својих стаљинистичких ментора да свака власт извире из пушчане цеви, комунистички разбојници нису ни за тренутак помишљали да евентуалној опозицији у земљи оставе и трунку могућности да се оружјем одбрани. Уместо тога, заведен је систем стриктне контроле, где је дозволу за држање или ношење оружја могло да добије само лице добро проверено од стране “органа реда”. Другим речима, дискретним правом полиције да некоме дозволи или одбије издавање ове дозволе осигуравано је да наоружани буду само “своји” људи, лојални режиму. А опет и њима су права била ограничена, пре свега на поседовање лаког наоружања непогодног за било какав већи сукоб (пиштољи, ловачке пушке … ). С друге стране, као једну светлу тачку комунистичког режима можемо да узмемо то што су ипак задржали војну обавезу и систем који је прати, пре свега због спољних околности у којима се Југославија налазила, те је народ кроз њу ипак очувао одређено познавање војних вештина.

Тзв. демократизација која је наступила под влашћу Слободана Милошевића не само да није донела побољшања него су ствари кренуле и на горе. Додуше, ово се и могло очекивати од рециклираних комуниста. У периоду 90-их велика количина норужања због ратног стања је завршила на улици , често у рукама криминалаца. Уместо да либерализује режим поседовања оружја и тиме народу олакша да се сам штити кад већ корумпирана полиција то није хтела или смела да чини, Милошевићев режим још више отежава грађанима да легално поседују оружје. За ово се везује и једна срамна епизода Шешељевих радикала, где лично Шешељ предлаже пооштравање закона о оружју и муницију, у најгорем стаљинистичком маниру. Разлог за ову будалаштину је наводно требало да буде ускраћивање оружја криминалцима и побуљеним Шиптарима на Косову. Наравно да ништа од тога није постигнуто, криминалци су оружје и даље држали нелегално или га легализовали преко својих контаката у МУП-у. О Шиптарима не вреди ни говорити, они који су одбацивали целокупни систем Републике Србије сигурно нису поштовали ни овај закон. Шешељева глупост је учинила само то да српски народ буде беспомоћнији него икад до тада.

На крају остаје последњи период, од 2000. до данас. Систем који имамо је барем у нечему јасан, он не жели оружје у рукама грађана. По њему, једини који смеју да буду наоружани су припадници тог истог режима и криминалци (који се такође могу рачунати у прве). Под овим системом додатно је отежано легално поседовање наоружања, а учињено је и нешто много горе, укинута је војна обавеза. Тако данас имамо целу једну генерацију младића која оружје или не уме да користи, или им се баратање оружјем своди на нестручно и опасно копирање холивудских гангстера нелегалним пиштољима набављеним на црно. Ствар је сама по себи јасна: они који нису наоружани не могу да се бране , они који не могу да се бране неће много ни да се буне. Са јасном пропагандном поруком како је “народу доста оружја” и хорор причама о догађајима у иностранству иде се на то да се и ово мало легалног оружја укине, заплени и уништи. С обзиром на општу незаинтересованост, пасивност и апатију која је захватила народ то ће вероватно и успети. Кад дакле доведе народ у позицију потпуне беспомоћности, тад можемо да очекујемо и формализовање насталог стања, са два сталежа у Србији: свемоћном “прогресивном” елитом којој је дозвољено практично све и беспомоћним и зависним слојем оваца. А овце су да се музу, шишају а богами повремено и закољу.

Advertisements

One thought on “Разоружавање Срба – од слободних људи до кметова и робова”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s