Пише: Владимир Челекетић
03.04.2017.
„До сада нам је та странка [СНС] излазила у сусрет, као и прокупачка локална власт. Само током зиме пет пута су чистили снег. Како је реч претежно о старачком становништву, они знају да цене помоћ, те су сви били јединствени. Малтене, гласали су јавно“
(СНС гласач 2017.) [1]
Вучић је добио изборе, како се и очекивало. Убедљиво, у првом кругу, како неки нису очекивали, али, свеједно. Избори су, поново, показали оно што су показивали и претходни избори. Неки Срби су гласали за Вучића из личног интереса, неко због чишћења снега, неко за пакет хране, неко за запослење, постојеће или обећано, неко за директорско место, неко за послове вредне милионе евра. Други су гласали за вођу који им обезбеђује „стабилност“ и „просперитет“, који спречава „нови рат“, или само за вођу зато што је вођа, без обзира на то како живе и како их тај вођа третира, а све у складу са својим интелектуалним могућностима.
Припадници националних мањина гласали су за Вучића или из истих разлога као Срби или зарад националног интереса очекујући наставак политике комадања Србије у њихову корист.
Није непознато да људи, зарад личног интереса, макар и најминималнијег и тренутног, масовно подржавају странке које уништавају земљу. Има ли бољег примера од Грчке, где се, после референдумског циркуса и изневерених обећања, маса поново одлучла за Ципраса, за наставак понижавања и беде. Примера по Европи је безброј. Из избора у изборе, европски народи гласају странке система иако свесни погубности њихове политике. Док их дивље хорде Африке и Азије бију, пљачкају, силују и убијају, док им отимају делове градова и из њих их протерују, они настављају да подржавају политику која то дозвољава плашећи се да ће изгубити неке паре, да ће им пасти животни стандард, да неће моћи и имати оно што су научили да могу и имају, да ће некако морати да плате, ако се тој политици супротставе.
„Светла“ будућност
Вучић сада може мирно и без бојазни да убрза путем којим води Србију. Рачунам да ће одиграти завршницу на Косову и наставити са распродајом и комадањем Србије. Срба ће бити све мање, а Арапа, црнаца, Авганистанаца, Пакистанаца, Шиптара и Цигана све више. Десетине и стотине хиљада. Пљачке, силовања, убситва, претње, киднаповања, протеривање Срба, … биће свакодневна појава. Почеће да ничу и џамије. О јавном педерлуку и свим другим могућим перверзијама, да не говорим. Русима неће „уводити санкције“ што ће омогућити макроекономску стабилност руске привреде, а за узврат ће добијати авионе и камионе и, наравно, бесконачну подршку вољене „браће“ из Кремља. Но, ако узмемо у обзир богатства којима Србија још увек располаже, подршку коју ће добити са Запада и момке који чисте снег, претпостављам да ће имати довољно да задовољава интересе својих следбеника бар још два председничка мандата.
Родољупци
Ови избори су, по ко зна који пут, показали и право стање међу тзв. патриотским странкама. Инсистирајући на темама као што су велеиздаја и криминал, али држећи се стриктно правила и речника политичке коректности, српски родољупци нису успели „шире да захвате“ и остали су на гласовима својих најоданијих присталица. То се најбоље види на примеру Двери које су, последњих година, а нарочито месеци, значајно променили свој наступ, „омекшавајући“ ставове и бавећи се, примарно, економским и социјалним, а не „српским“ темама. Оно што они упорно одбијају да схвате јесте проста чињеница да се принципи и национално достојанство не могу продавати људима без карактера и без личног достојанства. Изгубили су део својих присталица, а на другој страни нису добили ништа. Жртвовање Српства и српске државности зарад личног интереса, често бесконачно малог и бедног, је политички избор великог броја Срба. То се никада и нигде није звало окупацијом и колонизацијом. Свако позивање на странце је чисто лицемерје.
Један Бели је добио више од свих родољубаца заједно и да председнички кандидати, који су добили мање од Белог, имају минимум савести и одговорности, никада се више не би бавили политиком. Замислимо ситуацију да се човек озбиљно и годинама бави неким послом, а онда се појави некакав глумац, комичар, који од његовог посла прави представу, пародију. Но, недуго затим, тај глумац, и даље бавећи се пародијом, постане бољи од њега и у самом том послу. Који частан човек, после тога, не би променио занимање? Али не и српски родољупци. Наставља се тамо где се стало, као и увек, као после сваких избора. Чврсто на позицијама „демократије“ и „људских права“, само да се мало „утрпа“ и српски интерес или са генијалним програмом да ће све бити боље „када се Срби врате вери“. До следећих избора, до следећих два или три посто, до следећег кукумакања због „блокаде медија“ и недостатка „демократије“.
Може ли нешто озбиљно?
По мом мишљењу, једино озбиљно, било би следеће.
Одбацити, у потпуности, постојећи систем „демократије“ и „људских права“ и разрадити теоријски модел суверене српске државе, направљене по мери Срба и за Србе.
Чврсто и бескомпромисно истрајавати на том моделу у свим јавним наступима без обзира на проценат подршке јавности. Постојати и чекати да се, не разочарани, него очајни Срби, почну окупљати око тих идеја. Па шта Бог да. Ако Вучићев режим успе да произведе довољно очајних Срба, можда Срби, једнога дана, дођу на помисао да вреди обрачунати се са бандом и спасти Србију. Ако не, онда ништа. Србија ће бити распродана по тржишној цени. А са њом и Срби.
СВИТАЊЕ 