Опредељење

Пише: Владимир Челекетић

29.06.2017

Ово је мала реакција на текст Александра Павића, „Видовдан дугиних боја“ [1]

Садашњи Устав Србије изгласан је, умногоме, захваљујући подршци из СПЦ и самог патријарха Павла. Целокупна педеризација Србије изводи се у складу са тим Уставом. Ми знамо да подршка из СПЦ није дошла зато да би се Србија педеризовала, да би се насељавали црнци и Арапи или да би Срби били законски дискриминисани, већ због једне једине реченице, која се, данас, свакако, не поштује. Устав је изгласан пре једанаест година, што је кратак период за историју једне земље каква је Србија и донет је када је већ било јасно да чврсто опредељење за ЕУ мора значити и педеризацију Србије, између осталог. Били су ретки гласови оних који су, у то време, упозоравали на погубност пута којим Србија иде и њихови гласови били су безначајни пред чврстим савезом „патриотске“ власти и Српске Православне Цркве који су заступали идеју да Србија треба у ЕУ под условом да јој остану Косово и Метохија. Безумност те политике показала се у годинама које су долазиле. Дуго, потом, Срби су одмахивали руком, на ретка упозорења о педеризацији, арабизацији и циганизацији Србије [2], у стилу, „то код нас не бива“, а онда им је шака криминалаца који владају Србима, показала да бива, итекако.

Неко сада може рећи да је данас лако бити паметан, да је тада било важно ставити КиМ у Устав и да је сваки компромис, због тога, био прихватљив. О томе какве су биле намере људи који су тада доносили такав Устав може се расправљати, али за мене је фасцинантно да дежурни српски тзв. патриотски аналитичари и интелектуалци, попут Павића или Антонића, кога Павић помиње, никада ову просту чињеницу не износе у својим текстовима. Вучић јесте објавио рат лазаревско-немањичкој Србији, као што Павић пише, али Србија је, Уставом, дефинисана, црно на бело, што се каже, као анти-лазаревска, анти-немањићка, анти-српска и анти-хришћанска. Ово треба да знамо и они људи чија се реч чује и чита, треба ово да кажу Србима.

Од када је кренуло силовање Србије педерским парадама, 2009. године, СПЦ се задовољавала саопштењима пред параде и, евентуално, помињањем содомије у Ускршњим и Божићним посланицама. Српски „патриотски“ интелектуалци и „патриотске“ партије, прихватили су тезу да је хомосексуализам „опредељење“ (не објашњавајући како нагон може да буде „опредељење“), а прихватили су и педерску терминологију, „геј“, „ЛГБТ“ итд. За то време педерска машинерија радила је пуном паром трујући све аспекте друштвеног живота, баш као и у другим педеризованим земљама. Све у свему, СПЦ, „патриотска“ интелигенција и „патриотске“ партије, служили су за пасивизацију јавности, практично, директно асистирајући педерском лобију. То је било јасно нарочито после српске побуне 2010. О томе сам већ писао [3]. И овде можемо расправљати о томе шта су биле намере појединих људи и шта су им намере данас, али како рече неко паметан, пут у пакао поплочан је добрим намерама.

Да резимирам. Врх СПЦ, „патриотски“ интелектуалци и „патриотска“ опозиција нису само учествовали у доношењу уставно-правног поретка који дозвољава педеризацију Србије, они су асистирали и асистирају педерском лобију у том послу. Они су одиграли кључну улогу пасивизације јавности, без које власт не би успела у свом науму па макар имала сву подршку Запада и све паре овог света.

Доласком Вућића на власт педеризација земље се убрзала. Вучић је, као стари радикал, знао како српско друштво функционише, како се Србима влада. Успео је, за пед година, да од себе направи апсолутног господара. Чудимо се данас, чуди се и Павић, како је могуће да патријарх и владике више ни саопштења не издају? Наравно, немам информације „из прве руке“, што се каже, али мислим да је ствар врло проста. Вучић им је рекао да се Србија има педеризовати и да се на сваку традицију има пљунути и да ће то бити урађено милом или силом, а на њима је, или да ћуте или да буду уклоњени, ако се буду бунили. Чињеница да су одабрали ћутање, да су савили кичму пред бриселским сатрапом, иако би требали да представљају моралну и духовну елиту народа, даје одговоре на Павићева питања:

„Српска Православна Црква нема проблем с тим? Она више није активни чувар Косовског завета?“

Да, они више нису чувари никаквих српских завета, они су чувари својих положаја. Неугодна истина, као и она у вези са Уставом, али тако јесте и, како се то каже, нојевско забијање главе у песак неће помоћи, што је врло неправично према нојевима, јер они то не раде. Мислим, не забијају главу у песак, ни буквално ни у преносном значењу, за разлику од српских родољубаца и српских владика.

Павић се пита да ли је потребно почети борбу унутар саме Цркве. Не знам како то иде са борбама унутар Цркве, али борбу свакако треба почети, тотални рат треба почети, против ове антисрпске и антихришћанске власти. Павић је у праву када пише:

„Они се неће смирити док њихов став коначно не превлада. И док свака критика или традиционално исповедање не буду брутално, полицијски и судски угушена.“

То сви знамо, то знају и владике и наши дежурни родољупци. Знамо годинама уназад. Па ако је тако, докле ће заговарати компромисе? Докле ће сам Павић ментални поремећај називати „опредељењем“, на пример? Одакле да почне борба него од речи? Пре свега од речи оних чија се реч чује и чита. Свако онај ко данас користи термине, педерског лобија, попут „опредељења“ или „геј“, ко заговара „толеранцију“, било ону „грађанску“, било, наводно хришћанску, ко ову власт назива „нашом“, а не непријатељском, ко дели савете шта Влада треба да уради, ко јавни педерлук, дакле удар на саме темељне вредности једног народа, који назива хришћанским, везује за „породичну политику“  и тако даље и тако редом, јесте део педерске армаде, директно ради на педеризаији Србије, пасивизирањем јавности, па макар тога не био свестан.

Зато позивам Павића, позивам Антонића, позивам Ковића, Ћурковића, … оне људе чији глас још нешто значи, да престану са обуздавањем сопственог речника и да не постављају питања тамо где се од њих очекују одговори.

У време највеће дебате у вези са избором Ане Брнабић, у време када је српска Србија са ужасом, гнушањем и неверицом покушавала са свари ову вест, патријарх је отишао код Вучића на журку и сликао се са том истом Брнабићевом, уз блажени осмех на лицу. Сам Вучић и целокупан педерски лоби тако тежак и подмукао ударац српској Србији нису никада задали и не могу га никада задати, као што је то учинио патријарх. Био би убијен да није то урадио? Претили му фамилији? Изгубио би посао? Пензију? Не би добио кредит? Шта год да је разлог. Он се заиста определио, за разлику од оних дегенерика. Оно што је он учинио јесте опредељење и ми треба то опредељење да поштујемо. Одабрао је страну у овом рату, и он и владике, колико можемо да видимо. Немамо ми више шта ту да питамо. То само можемо да констатујемо и да се према томе управљамо. Време је да се сами определимо и сходно томе, одредимо свој однос према другима. У праву је Павић када пише да време ћутања и забијања главе у песак истиче. Истина је сурова, али бежањем од ње нећемо ништа урадити. Патријарх и владике су њихови. Вучићеви, педерски и бриселски. Имамо све разлоге да у то верујемо док год неки од њих не покаже супротно.

[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vidovdan-duginih-boja/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/03/pitanje-izbora-ili-izbor-pitanja/

[3] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/snaga-reci/