Неоколонијализам

Пише: Владимир Челекетић

23.10.2017.

Да ли је Србија колонија, вазал или под окупацијом? Тешко питање за тзв. патриотску Србију, јер сва три термина су у употреби. У сваком случају, у једном се сви слажу, Србија није суверена земља већ има марионетску власт која спроводи политику Брисела и Вашингтона на штету земље и народа.

Ја предлажем термин „неоколонијализам“ јер је, по мом мишљењу, то термин који најбоље описује тренутни положај Србије. Ево како неоколонијализам описује Енциклопедија Британика.

„Неоколонијализам, индиректна контрола мање развијених држава од стране развијених држава.

Термин „неоколонијализам“ је почео да се користи после Другог светског рата и означавао је положај бивших колонија које су и даље у зависном положају у односу на друге државе, али, дефиниција је проширена на све земље где се снага развијених држава користи за експлоатацију сличну оној каква постоји у колонијама. За пример се могу узети земље Латинске Америке, где је директна страна управа окончана почетком 19. века.

Термин је, несумљиво, негативан и широко се користи да означи облик глобалне власти у којој транснационалне корпорације и глобалне,  мултилатералне институције комбинују свој утицај да би продужиле колонијалне облике експлоатације земаља у развоју. Теорија каже да је неоколонијализам развојна фаза капитализма која омогућава капиталистичким силама (државама и корпорацијама) да доминирају потчињеним народима деловањем међународног капитала, а не путем директне владавине.

…

Неоколонијализам се, генерално, препознаје као усаглашено деловање бивше колонијалне силе и других развијених земља, са циљем да се блокира раст у земљама у развоју и да се ове задрже као извор јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Ова пракса је довођена у везу са Хладним ратом, а нарочито са америчком политичком која је позната под именом „Труманова доктрина“. Та политика је подразумевала да америчка влада нуди велике количине новца свакој земљи која је спремна да прихвати америчку заштиту од комунизма. То је омогућило Америци да прошири своју сферу утицаја и, у неким случајевима, да стави владе других земаља под своју контролу. Критичари кажу да су Америка и друге развијене земље осигурале потчињен положај земаља у развоју мешањем у сукобе и постављањем режима који су вољни да раде у интересу страних компанија, а против интереса сопствених земаља.

…

Шире гледано, неоколонијално управљање се препознаје као идиректан облик контроле, посебно путем економске политике, финансијске политике и трговинске политике транснационалних корпорација и глобалних и мултилатералних институција. 

Критичари тврде да се неоколонијални положај земље обезбеђује кроз инвестиције мултинационалних корпорација које, иако богате неколицину у неразвијеним земљама, држе те земље у зависном положају; такве инвестиције, такође, служе да се обезбеди да неразвијене земље остану извор јефтине радне снаге и сировина. 

Међународне финансијске институције као што су Међународни монетарни фонд и Светска банка често су оптужени за учешће у неоколонијалној управи, дајући кредите (и друге облике економске помоћи) под условима који су у интересу оних који представљају ове институције, а на штету земаља које кредите и помоћ примају.

…“

 

Цео чланак може да се нађе овде:

https://www.britannica.com/topic/neocolonialism

Свако онај ко ишта зна о Србији, одмах ће препознати Србију као  земљу у неоколонијалном положају, међутим, из горе наведеног описа види се да се страна контрола спроводи, углавном, из економских интереса. Када је Србија у питању има још:

• Комадање територије и прављење других, несрпских и антисрпских држава на српској земљи.
• Промена демографске слике масовним насељавањем странаца, тзв. миграната, који се не могу асимиловати.
• Вођење политике против културно-историјског наслеђа Срба са циљем њиховог потпуног и трајног отуђења од темељних вредности које њих (Србе) чине народом. То се постиже културном и образовном политиком и политиком наметања друштвених норми као што су тзв. родна равоправност, јавни педерлук и све перверзије које уз педерлук, у пакету, иду, итд.

Ако неоколонијализам видимо као нешто лоше, нешто против чега се треба борити, као непожељан положај земље који треба променити, онда морамо да знамо шта је супротно од „неоколонијализам“. Супротно од „неоколонијализам“ није велики економски раст, није „социјална правда“, није борба против корупције и криминала, није поштовање Устава и закона, нису „поштени избори“, није „слобода медија“, нису „породичне вредности“ … супротно од „неоколонијализам“ је национална слобода.

За националну слободу се може борити само народ чија је земља, дакле, у овом случају, Срби. Не грађани и не радници, тј. запослени. Грађани се могу борити против корупције, против јавашлука у јавним установама, против локалне власти која хоће да посече дрворед, против власника кафића из којих допире несносна бука, против лошег третмана који имају пси луталице, … али за националну слободу, грађани се не могу борити.

Запослени се могу борити за веће плате и боље услове рада, у предузећима и установама у којима раде, али за националну слободу, радници се не могу борити.

Сада неко може да каже: али ти Срби које помињеш, истовремено су и грађани и запослени. Тако је, појединац може да буде много тога, али његове активности у друштвеном животу или његове приватне релације са другим људима не зависе, у свакој ситуацији, од свега онога што тај појединац јесте. Када се бори против сече дрвореда, битно је то што је грађанин, сасвим је неважно то што је Србин или што је негде запослен. Зашто? Зато што је дрворед у јавном простору, „на располагању“ сваком грађанину, па и њему. Када тражи већу плату, битно је само то што је запослен у конкретном предузећу или установи, неважно је то што је Србин или то што је грађанин. Неки други грађанин, који није запослен у том предузећу или установи, нема право да тражи већу плату (у том конкретном предузећу или установи). Када је неко члан удружења риболоваца, на пример, он има право да учествује у раду тог удружења само по том основу што је члан. Опет је неважно то што је Србин или грађанин или запослен. Итд.

Погледајмо сада шта ради наша тзв. национална опозиција и њени идеолози, познатији као национални тј. патриотски интелектуалци. Они закључе да је земља у неоколонијалном положају или у колонијалном положају или је вазал или је под окупацијом, свеједно, и не само да то закључе него то и докажу бројним примерима, а онда позову „грађане“ да се томе супротставе. У ствари, да будем прецизан, не да се томе супротставе. Они уопште не позивају у борбу за националну слободу, него позивају грађане да се боре за „поштене изборе“, „слободне медије“, против корупције, против партијског запошљавања и тако то.

Дакле, даме и господо, браћо и сестре „патриоти“, време је да одговорите на врло просто питање. Да ли је неоколонијални положај Србије нешто што је за вас прихватљиво? Ако јесте, нема потребе да се више китите епитетима „национални“ и „патриотски“, јер ако је ово стање прихватљиво, положај и третман Срба, као народа, за вас су прихватљиви и статус државе тог народа, Србије, за вас је прихватљив, те вам остаје да делујете искључиво са позиције грађана и наставите да се борите за све оно за шта сте се и до сада борили. Ако неоколонијализам није стање које желите свом народу и својој држави, онда треба да знате да мобилизација и борба грађана неће помоћи. Можда сачувате неки дрворед, али Србију и Србе, грађани неће сачувати, одбранити или ослободити. То могу само Срби. Потребан је национални покрет отпора, организовање и деловање Срба, са циљем освајања националне слободе и успостављања српске државе у правом смислу те речи. Потребно је расформирати ваше партије демократије и грађана и све људске и материјалне ресурсе ставити у службу националног покрета отпора. Нико нормалан неће слати ватерполо тим на кошаркашки турнир, или фудбалски тим на хокејашки турнир. Одлучите се у ком такмичењу желите даучествујете и према томе формирајте тим. Вучић врши последње припреме за сахрану српске Србије. Додуше, и у постсрпској Србији биће места за сналажљиве, али то је друга прича.

„Дијалог“

Пише: Владимир Челекетић

16.10.2017

Вучић је „позвао на унутрашњи дијалог о Косову“, причају и пишу медији у Србији, још од кад је овај упутио „позив“, дакле, негде од времена кад је устоличен за председника. Питањем шта то уопште значи, медији се не баве много. Уистину, шта значи „позив на дијалог о Косову“?

Прво, реч „дијалог“ изведена је од грчке речи „диалогос“ што, у преводу на српски, значи „разговор“. Дакле, Вучић је „позвао на унутрашњи разговор о Косову“. Зашто Срби, разговор две домаћице, поред преврнутих шоља после пијења кафе, називају „разговором“, а разговор о Косову „дијалогом“, не бих знао да кажем. Знам само да многи Срби, када говоре или пишу о нечем што сматрају важним, воле да користе стране речи, уместо српских, и где мора и где не мора, али то је друга тема.

Друго, Срби, свакако, међусобно (ако то значи оно „унутрашњи“) разговарају о Косову. Разговарају о окупацији, могућем статусу у будућности, културно-историјском наслеђу Срба, рудним богатствима, историји, митовима, народним песмама…, а ови Вучићеви и око Вучића, вероватно и о томе како, где, шта и с ким, опљачкати на Косову. Дакле, разговори се већ воде, увелико. Но, обратимо пажњу да је Вучић позвао на „разговор“ (једнина), а не на разговоре, што ће рећи да ће бити један једини разговор са јасно дефинисаним темама. Кад ће тај разговор бити, где ће бити и шта ће бити теме, то се још не зна.

Треће, неко сад може да каже да се зна шта ће бити тема. Тема је статус Косова. Другим речима, питање је да ли Србија треба да призна Косово или не треба. Међутим, подсећам да Вучић то (још увек) није најавио као тему, а ако би се то најавило као тема, то би значило да се разговара о доношењу политичке одлуке (признање Косова) која је противуставна.

Четврто, ни једна одлука се не доноси разговором. Разговор може да претходи доношењу одлуке, али сама одлука се доноси или у некој процедури, гласањем, или је доноси један човек који сноси сву одговорност. Видели смо у Британији, обављен је читав низ разговора о изласку из ЕУ, многи су добили прилику да изнесу јавно свој став, али одлука је донета на референдуму. Они су прво донели одлуку да распишу референдум у вези са тим питањем, па су онда имали озбиљне и дуге разговоре, пред камерама, у ударним терминима на најгледанијим телевизијама. У Србији није најављен референдум или нека друга процедура чијом применом би се дошло до одлуке.

Дакле, на основу горе изнешеног, прва логична реакција на Вучићев „позив“ је да се тај исти Вучић приупита: о чему ће се разговарати, где ће се разговарати, ко ће разговарати и како ће се, евентуално, донети одлука, после завршеног разговора? Не видим да неко, довољно важан, то пита, неко коме би Вучић, пре или касније, морао да одговори. СПЦ, на пример, пошто видим да људи из врха СПЦ помињу „дијалог“ у својим изјавама и најављују спремност да у њему учествују. Мислим, било би логично да знају у чему учествују. Или можда знају, а неће да кажу, али о томе могу само да нагађам.

Да видимо даље, шта је оно што, за сада, сигурно знамо.

Прво, Србија није Британија, у Србији власт тера своје док не „удари у тврдо“, без прихватања било каквих савета са стране.

Друго, сам Вучић, од доласка на власт, практично, није водио, пред камерама, разговоре са представницима опозиције нити је био у позицији да брани своје политичке одлуке у разговору са новинарима који се не плаше да аргументовано критикују његову политику. Оно што мора амерички председник или британски премијер, Вучић не мора. У том смислу, Вучић је сличан Милошевићу. Од 5. октобра до 2012., највиши представници власти у Србији, Коштуница, Ђинђић и Тадић, трудили су се да се понашају „нормално“, да глуме Запад, да „нормално“ разговарају и са опозицијом и са новинарима, па самим тим и са јавношћу. Какву су они политику водили и колико су ти разговори утицали на политичке одлуке, то је друга тема. Вучић је другачији. Вучић је, за разлику од њих, знао са каквим народом има посла, знао је да му сва та занимација не треба, па се никада није ни трудио да глуми западне политичаре и испуњава услове које они морају да испуне. Оно што се на Западу сматра недопустивим понашањем политичара, нарочито политичара власти, у Србији се сматра доказом снаге власти, бар у једном делу јавности. Додуше, за разлику од Милошевића који, нити је давао интервјуе нити се појављивао као саговорник у медијима, Вучић се „не скида“ са екрана, али Вучић не разговара са другима, он разговара сам са собом или, ако Срби више воле, Вучић не води дијалоге, Вучић води монологе. И сада, тај и такав Вучић, „позива на дијалог“.

Треће, Вучићева власт је, вишеструко, прекршила Устав и законе Србије, спроводећи тзв. Бриселски споразум. Па не само да је прекршила Устав и законе него је и онемогућила да Уставни суд такво деловање власти прогласи неуставним и покрене одговарајући поступак. Вучић и његова банда су, практично, узурпатори. Према томе, „позив на дијалог“ је исто као када би мафија позвала на разговор о промени закона са циљем да се легализује оно што мафија ради, а што се, према важећим законима, сматра кривичним делима.

Четврто, Вучић је добио подршку Запада и још увек има подршку Запада зато што је обећао предају и признање Косова и Метохије. Предају је већ обавио применом Бриселског споразума, сада још остаје формално признање. „Дијалог“ је фарса која кривицу за капитулацију треба да пребаци на „народ“ или „грађане“, како то другови политичари, ових дана, више воле да кажу. Дакле, да се капитулација, тј. формално признање Косова, добровољно и формално одрицање од Косова и Метохије, представи као „воља већине“ изражена у „демократском дијалогу“. Зар је неко заиста толико наиван да верује да Вучић, који пет година има подршку Запада, која је њему и његовој банди толико тога омогућила у Србији, сада може да изађе пред своје Западне газде и каже: извините, ми смо, у „демократском дијалогу“, одлучили да не признамо Косово и да се не одрекнемо Косова. Коначно, не заборавимо да је Вучић у политичком савезу са Тачијем и Харадинајем, да већ пет година ради на изградњи Косовске државности и саучествује у политици злочина над сопственим народом на Косову и Метохији. Разговарати са Вучићем о Косову је исто што и разговарати са Тачијем или Харадинајем о Косову. Шта Вучић може да понуди Србима, више од ове двојице, када је већ са њима на заједничком послу, тако дуго?

Видим да српске „патриоте“, партије, појединци, па и сам врх СПЦ, као што већ написах, причају и пишу о „дијалогу“ и нуде се да у истом учествују. Криминалац је починио тешка кривична дела, прекршио је Устав, блокирао рад Уставног суда, издао земљу и, понављам, учествује, са Шиптарима, у изградњи косовске државности и у политици злочина над сопственим народом на Косову и Метохији. Сада већ и формално, учешћем на изборима и учешћем у Хардинајевој „Влади Косова“. Колико неко мора бити наиван или покварен па да са њим улази у „дијалог о Косову“? Као што је, изненада, „позвао на дијалог“, сутра ће објавити да је „дијалог успешно окончан“ и да су Срби пристали да признају Косово или да ће пристати да Косово уђе у УН иако га „Србија неће формално признати“. Он, и да хоће, другачије не може. Он мора ићи до краја, сад кад је довде дошао. Но, други не морају, али они који буду учествовали у овој фарси биће саучесници, ма шта изјављивали и ма које становиште, формално, у вези са Косовом заступали.