Поверење

02.06.2018

Пише: Владимир Челекетић

Да ли су вакцине штетне за здравље пита се, већ одавно, српска јавност. И не само да се пита него се воде жестоке расправе, власт прети, а противници обавезне вакцинације организују демонстрације. Ко је компетентан да одговори на питање да ли су вакцине штетне? Логично, само онај ко испуњава два услова: да је стручан и да располаже потребним информацијама у вези са конкретним вакцинама. Колико је таквих људи у Србији? Дакле, лако се намеће закључак да је врло мали број људи у Србији, занемарљиво мали, можда тек неколико њих, заиста компетентно да одговори на постављено питање. Ако је тако, зашто онда толики Срби воде расправе о нечему у шта се не разумеју?

Заборавимо, сада, на вакцине и замислимо следећу ситуацију. Замислимо „просечног“ путника који је сео у авион и чека полетање. И замислимо да га неко приупита, мисли ли он да је безбедно летети том компанијом, тим авионом, са том посадом. Шта ће му наш „просечан“ путник одговорити? Највероватније, одговориће му да мисли да је јесте безбедно. На основу чега је, он, формирао такво мишење? Зна ли он ишта о авиону у који је сео, зна ли ишта о посади, о механичарима који су авион одржавали, о безбедности на аеродрому са којег полеће? Не, ништа од тога он не зна, па ипак, он „мисли“ да је безбедно или, да будем врло прецизан, он „верује“ да је безбедно зато што има „поверење“ у ту компанију, због тога што је позната, због тога што је велика, због  што је из те и те земље, због тога што је летео са њима више пута, због тога што нису имали несрећа у скоријој прошлости … због овог, оног, трећег, четвртог или десетог разлога и ти разлози ће му бити довољни да не мисли о томе да ли је капетан претходно вече попио пола литра вискија и да ли је механичар заборавио шрафцигер у десном мотору, на пример. А и да мисли о томе, ништа му неће помоћи, јер до одговора неће доћи. Он је суочен са врло простим избором. Имати поверење и летети или немати поверење и тражити друго превозно средство.

Какве ово има везе са вакцинама? Па принцип је исти. „Просечан“ Србин не зна да ли су вакцине штетне и нема начина да сазна. Он има прост избор. Имати поверење у онога ко вакцине набавља и вакцинисати се или немати поверење и не вакцинисати се. Са сличним избором суочавају се милијарде људи свакога дана у разним животним ситуацијама. Без поверења у институције, организације, фирме, удружења, у друге људе, уопште, друштвени живот не би био могућ. Људи су „програмирани“ да имају поверење, по дефиницији и тек када се то поверење изневери, када се покаже супротно од онога у шта се, по аутоматизму верује, тек тада се може имати основана сумња.

Дакле, питање за „просечног“ Србина није да ли су вакцине штетне, јер он на то питање не може да одговори, него је питање има ли он поверење у оне који вакцине набављају и оне који их наговарају да се вакцинишу?

А ко су то „они“? То је „држава“. Шта „просечан“ Србин зна или, бар, може да зна о онима који се у Србији називају „државом“? Двехиљаде и девете године, пошто је 50 Кинеза добило кијавицу, Тадићева власт је потрошила силне државне паре и увезла вакцине против „свињског грипа“, али не са намером да вакцинише свиње, већ Србе. Велики део стручне јавности био је против масовне вакцинације становништва, тврдећи да су вакцине вишеструко штетне, али ја власт истрајала у свом науму. Срећом, Срби се нису одазвали позиву па је масован погром изостао. Овај пример нам говори да је тадашња власт била спремна, буквално, на злочин, само да би се неки људи из власти и око власти „уградили“ у посао са вакцинама. Мисли ли неко да је данашња власт другачија у смислу да није спремна на злочин над сопственим народом? Мисли ли неко да се, од тада, нешто, у том смислу, променило?

Србија је земља у којој се, сваких седам година, чедоморствима, направи један Јасеновац. Истини за вољу, Хрвати су, још увек, ефикаснији, али злочин Срба над Србима, оним најневинијим и најбеспомоћнијим, траје много дуже и жртве се већ мере милионима. И ова власт, као и толике пре ње, стоји чврсто на становишту да је тај масован злочин ствар „женских права“. Да „право“ оправдава злочин. Исти став су имале и усташе, зар не?

Србија је земља чија је власт политички савезник Харадинаја и Тачија, земља чију власт саветује Блер, земља чија власт пријатељски дочекује Шредера и Столтенберга, земља чији први човек те власти шени пред Клинтоном, земља у којој се сваког дана ризикују животи и здравље хиљада Срба у име „права“ белосветске руље која тумара Србијом, земља у којој је снагом пендрека и медија омогућено педерском лобију да трује све аспекте друштвеног живота, земља у којој водећи медији неће и не смеју да кажу да је  су једног Рашу Попова пребили Цигани, земља чији је премијер по занимању лезбејка која је и постављена на то место само зато што је лезбејка у складу са политиком потпуног и свакодневног понижавања Срба.

Мисли ли неко да у таквој земљи, ризиковање живота милиона, зарад материјалног интереса неколицине, није могуће?

Но, будимо објективни до краја. То што је нешто могуће не значи и да јесте. Да ли су те конкретне вакцине, о којима се пише и говори, штетне за здравље? Не знам. Но, знам нешто друго.  Свако онај ко мисли да у постојечем систему, „демократски“, Срби могу доћи до власти у коју могу имати поверење, која неће бити спремна на злочин над сопственим народом зарад личне користи појединаца из власти, мора бити врло наиван. Постојећи систем не може изнедрити другачију власт.

Давно је то било, негде на обали језера Кариба, у Зимбабвеу, видео сам црнца који пеца, загазивши у воду до изнад колена. Упитао сам другог црнца, који је био у близини, зар то није опасно, зар се пецарош не плаши крокодила и нилских коња? Овај је само слегнуо раменима и лаконски одговорио: „шта ћеш, живот је опасан“.

Пецароши са Карибе морају да живе са ризиком пред који их је живот поставио. Морају ли и Срби, због шаке олоша, којем су дозволили да управља њиховим животима?