10.10.2018
Пише: Владимир Челекетић
Гледам и слушам, ових дана, родољубиве Србе, како кукају због „шетања“ НАТО по Србији.
Србија је бомбардована и Косово и Метохија су окупирани 1999. Од краја 2000. године, дакле, само нешто више од годину дана после бомбардовања, власт у Србији води политику уласка Србије у ЕУ. Та политика није наметнута од стране власти, није као када се, мимо воље већине, нација силује мигрантима или педерима, на пример, него напротив. За улазак Србије у ЕУ, практично, постоји консензус од 2000. до 2008., када је мноштво земаља Запада признало Косово. „Патриотска“ власт Војислава Коштунице, води политику гурања Србије у ЕУ у том периоду. Сам врх СПЦ, патријарх и владике, у више наврата, експлицитно подржавају идеју о уласку Србије у ЕУ. Патријарх, чак, упућује неку врсту честитке, „државном“ врху после прихватања српске кандидатуре за ЕУ.
Какве сад то има везе са НАТО? Уистину, какве? Замислимо земљу која је чланица ЕУ и која је, истовремено, чланица НАТО. Ратно ваздухопловство те земље је учествовало у бомбардовању Србије. Само нешто више од годину дана после злочина и почетка окупације, васколико Српство се и формално, преко званичне политике власти у Београду, опредељује за политички и економски савез са том земљом. Према томе, питање какве везе има НАТО са ЕУ се своди на питање, какве везе има ратно ваздухопловство једне земље са том земљом? Не, ми нећемо у савез са ратним ваздухопловством, али хоћемо у савез са онима који су том ратном ваздухопловству издали наредбу да бомбардује Србију. Ми нећемо у савез са зликовцима, а зликовци нису они који су наређивали, него они који су, залудни, у касне сате, седећи у скученим пилотским кабинама, гађали тачкице на екрану. То је логика патриотске Србије.
СВИТАЊЕ 