У пролазу

12.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

Једанаестог новембра 2018., на сајту СРБИН.ИНФО, објављен је чланак под називом „ДВЕРИ: Вучић крије превару с мигрантима, нападима на Бошка Обрадовића“

Чланак и коментари испод њега могу се наћи овде:

https://srbin.info/2018/12/11/dveri-vucic-krije-prevaru-s-migrantima-napadima-na-boska-obradovica/

У горе наведеној изјави Српског поктера Двери, налази се, између осталог и овај став.

„Наглашавамо да немамо ништа против да се унесрећеним људима помогне да се врате у своје домове или стигну на жељену дестинацију – а то свакако није Србија већ државе западне Европе и САД, али да ћемо се свим легитимним средствима борити против насељавања миграната у напуштена српска ( по Вучићевом плану најпре војвођанска) села.”

Моја критика овог става и Двери, уопште, изазвала је негативне реакције неколицине коментатора. Овај текст представља неку врсту одговора на те критике као и покушај да додатно појасним своје ставове.

Исправан став

Замислимо родитеља који изјави како, због тога што његово дете хоће да научи да свира клавир, намерава да га пошаље на приватне часове код професора клавира. Лако ћемо закључити да је тај став „исправан“ јер је логично да некога ко хоће да свира клавир пошаљете код професора клавира. Када би родитељ изјавио да ће своје дете да пошаље у школу фудбала, да научи да свира клавир, разуман човек би такав став сматрао „неисправним“. Замислимо, даље, да је професор клавира педофил. Став да дете, које хоће да научи да свира клавир, треба послати код професора клавира и даље је „исправан“, али ни један нормалан родитељ не би послао своје дете на часове код професора клавира који је педофил и то нема никакве везе са клавиром нити са професионалним квалитетима дотичног професора. Дакле, конкретан потез, једно спровођење одлуке у дело, може да изазове последице које логика која је довела до делања, не узима у обзир. Овде намерно не пишем „до последице која је непредвидива“, јер се овде ради о последици која јесте предвидива (ако родитељ зна да је професор педофил), али јесте „невидљива“ у оквиру замисли која се бави искључиво учењем свирања клавира.

Какве, сад, све ово, има везе са Дверима и мигрантима?

Размотримо став који каже да мигрантима треба дозволити да стигну на жељену дестинацију која није Србија, тако што ће им бити дозвољено да прођу кроз Србију, или, што би се рекло језиком модерних путника, да у Србији буду у пролазу (транзиту). Рецимо да је тај став „исправан“. Тешко ће се наћи рационалан аргумент против тог става. Људи дођу, бораве дан-два и оду. Шта је проблем?

Размотримо даље став да им не треба дозволити право на стални боравак. И са тим ставом лако ће се сложити родољубиви и национално свесни Срби.

Из овога, логички закључујемо, да је став Двери „исправан“, дозволити пролаз, не дозволити насељавање. Зар се може имати примедба на такву позицију Двери, зар то није патриотска и национално одговорна позиција?

Сада ћемо мало да се одморимо од менталне гимнастике и да погледамо свет око себе. Прво, данас је, вероватно, немогуће, на целој земаљској кугли, наћи илегалног мигранта који жели да се настани у Србији. Друго, ми знамо да је од почетка тзв. мигрантске кризе, тј., у преводу на српски,  од најезде азијских и афричких хорди на евроспки континент 2015. „српска“ власт у више наврата, слала у јавност поруку да су мигранти само у пролазу, да Србија није њихова крајња дестинација. У ствари, онај ко је пратио догађаје, зна да је схватање огромне већине Срба управо такво, да су мигранти само у пролазу и да неће да се насељавају у Србији. Према томе, све се слаже, они неће у Србију, Срби их само пуштају да оду где хоће. Откуд онда хиљаде и хиљаде илегалних миграната у Србији који у њој бораве месецима па и годинама? Мађари затворили границу, Хрвати не дају да уђу, „српска“ полиција им не дозвољава да оду, … шта год да је разлог, они су ту. Уистину, непредвидив проблем, рећи ће неупућени посматрач, они су хтели да оду, Срби су били ради да их пусте, бар тако каже „српска“ власт, па ипак, остали су. Упућени посматрач, међутим, знаће да је власт у Београду марионетска, да је више пута јасно показала да је спремна да насељава мигранте по Србији, да је јасно одбила да уради оно што ради Мађарска, на пример. Даље, знаће да је политика масовног насељавања туђинаца друге расе и друге вере политика глобалистичке касте која влада ЕУропом [1], да марионетска власт у Београду беспоговорно следи инструкције из западних центара моћи и да све указује на то да је Србија одређења као складиште људског отпада [2] чиме ће се, једном за свагда, решити „српско питање“ на Балкану према интересу Запада, трајном променом демографске слике, тако што ће Срби престати да постоје као народ. Ако се све ово зна и узме у обзир, а не само начелан став који је „исправан“, а који гласи: они хоће да прођу и ми их пуштамо, онда је лако закључити да се илегални мигранти насељавају у Србији тако што су „у пролазу“. Другим речима, под изговором да су у пролазу, „српска“ власт им дозвољава да уђу, знајући да ће остати „заглављени“, тј. трајно на српској земљи. И поред све малодушности и незаинтересовани, српске масе још увек нису толико скренуле с памети да подрже власт која отворено каже како ће да насељава десетине и стотине хиљада илегалних миграната по Србији. Зато се примењује тактика где се, у јавност, вешто и дозирано пуштају информације о томе како су они само „у пролазу“ док се, с друге стране, чини све да остану.

Ако све ово знамо, онда је лако закључити да свако онај ко заговара идеју како им треба дозволити да прођу, у ствари, ради у корист политике која се води са намером масовног и трајног насељавања Србије нежељеним туђинцима. Чак и када би Срби имали власт која није део злочиначког плана о трајном и масовном насељавању, која заиста искрено жели само да их пропусти преко српске земље, таква политика би била наивна до безумља, јер ако су друге границе затворене, они немају могућност да оду, све и да хоће, а депортовати их није ни мало једноставно, а ни јефтино, ма колико намера власти да и то учини, била искрена. Дакле, човек не треба да буде превише паметан и упућен да би дошао до следећег закључка: једини начин да земља нема проблем са илегалним мигрантима, јесте да нема илегалне мигранте. Исто као са Шиптарима, на пример. Зато су земље које имају национално одговорне владе, попут Мађарске, Словачке или Пољске, заузеле врло јасан став да неће бити никаквог уласка илегалних миграната на њихову територију. И један је превише јер им не требају ни за шта и само су проблем кад их имају. Нема проласка, гостопримљивости, помагања, …

Да ли је могуће да Двери ово не знају и да, из чисте наивности, заговарају да им се дозволи да улазе ако ће да оду, у ситуацији када се зна да им је врло тешко да оду и у ситуацији када марионетска власт у Београду чини све да их задржи? Уместо да укажу на подмуклу политику која Србе заварава причом о „транзиту“, док се руља насељава, да заговарају укидање азила и пуцање на граници, они учествују у анестезирању јавности и директно подржавају злочиначку политику идејом да им треба дозволити „пролаз“, што, како смо видели, у пракси, значи остајање. Другим речима, чињење једне радње (дозвољавање да уђу) повлачи за собом последицу (да остају) иако то, декларативно, није намера, али тако јесте, тако нас учи пракса. Дакле, ако се вратимо на пример о професору клавира, чињење једне радње (слање детета на часове) повлачи са собом други радњу (напаствовање детета) иако то није намера оног ко је дете послао.

Политика и родољупци

Нажалост, огромна већина, бар тако се мени чини, национално свесних Срба, има врло наивна и погрешна схватања о политици. Политика није о томе да ли је неко „у праву“ или не, да ли је „праведан“, „принципијелан“, да ли има „исправан“ или „неисправан“ став итд. Политика је борба за позицију друштвене моћи, за позицију са које се може управљати људском заједницом, политика је делатност која оставља врло конкретне последице. Према томе, није суштинско питање да ли је неки став начелно „исправан“ него какве последице изазива чињење онога који се бави политиком. Ако је за власт потребно да Срби верују да су мигранти само „у пролазу“, док чини све да их задржи, онда је сваки други јавни наступ који оставља макар и најмању могућност да могу да буду „у пролазу“, у ствари, у пракси, реално, саучесништво у злочину над сопственим народом, па макар изнешени став и био, начелно, „исправан“. С обзиром од кога тај став долази, конкретно у овој ситуацији, ту нема никаквог изненађења и никакве дилеме да се ради о свесном саучесништву у злочину, оних који се боре да замене Вучића на месту бриселског гувернера у Србији, јер савезници демократа, Ђиласа, Јеремића и Борка Стефановића, саборци Мирјане Карановић и Душана Вујошевића, само и могу да буду марионете страних центара моћи. У слободној Србији, били би на истом месту где и илегални мигранти.

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/azil-u-sluzbi-genocida/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/poslednja-linija-odbrane/