16.12.2018
Пише: Владимир Челекетић
Поново протест опозиције. Због демократије, тј. због недостатка демократије. Била демократија, дошао Вучић и укинуо је.
„Борба за демократију у Србији се мора поново отпочети.“ Пише Бобан Стојановић на НСПМ [1].
Слична ситуација као у време Милошевића. „Грађани“ су протествовали зато што Милошевић није хтео да им да демократију. Милошевић је владао после пада комунизма, што ће рећи, Милошевић није био укинуо демократију, као што је то учинио Вучић, него није хтео да је уведе. Онда је Милошевић смењен и уведена је демократија. „Млада“ и „крхка“, као што су то говорили и писали многи „аналитичари“ за време 12 година владања ДОС и досовских мутација, а онда је дошао Вучић и укинуо је, па се „грађанима“ поново ваља борити. Ето, тако, скоро 30 година. Без демократије, са „младом“ и „крхком“ демократијом и опет без демократије.
Питањем, шта се под „демократијом“ подразумева, Срби се не баве много. Траже да Вучић обезбеди „простор на медијима“ за представнике опозиције, траже да се владајућа већина понаша „демократски“ у Скупштини, да не опструише рад опозиције. Траже да их СНС батинаши не туку кад организују скупове и протесте.
Упитајмо се, ипак, шта је, уистину, „демократија“? Теоријски модел говори о „вољи народа“ и о „изражавању“ те воље, говори о „слободним и поштеним“ изборима, о „слободи медија“, о „владавини права“, о „слободи говора“. Посматрајући праксу, демократију можемо назвати системом владавине новца. Међутим, хајде да усвојимо практичан приступ и упоредимо српско друштво и политички систем са друштвима и системима оних земаља у којима је тај систем демократије измишљен и усавршен, са Британијом и САД, на пример. Можемо приметити да у Британији и САД постоје „велике партије“ у којима постоје бројне, како се то каже, фракције. Разлике између фракција могу бити огромне. Један од највећих примера можемо видети у Британији ових дана, када се воде расправе о изласку из Европске Уније. У оквиру једне исте партије, постоје они који су против изласка из ЕУ и други који су за, а и међу онима који су „за“ не постоји општа сагласност како то урадити и какве односе са ЕУ имати у будућности. Па ипак, све те огромне разлике не доводе у питање опстанак саме партије. Ником не пада на памет да „цепа“ партију. Да је слична ситуација у Србији, давних дана би, од те једне партије, настало бар неколико њих. Исто можемо видети и у Америци, једни су за Трампа, други против, или, можемо видети разне фракције које немају везе са Трампом. Једни су друштвени конзервативци, други нису, једни би да мењају законе о праву на ношење оружја, други не би итд. У Србији је, тако шта, у оквиру једне партије, незамисливо. Даље, у конкретним ситуацијама, када се расправља о конкретним законским предлозима, видимо да различити посланици исте партије гласају различито. И то је у Србији незамисливо. Или се гласа према наређењу вође или следи избацивање из партије.
Друга ствар коју можемо да приметимо јeсте постојање различитих интересних група и њихова способност да политички делују. На пример, баш недавно, беше репортажа о еванђелистима у Америци који подржавају Трампа. Пита новинарка, неког њиховг попа или, како год да се то код њих зове, како је могуће да они, као хришћани, подржавају Трампа, кад Трамп баш и није неки пример узорног хришћанина? Човек, каже, отприлике, овако. Истина је, Трамп има „костуре у орману“ и он није био наш избор док је трајала борба у оквиру Републиканске странке, али, када је он изабран, као представник те странке, било је између њега и Хилари. Е сад, Трамп је обећао да ће вратити религијска права која је Обама укинуо и они су га подржали. Трамп је то обећање испунио и они га и даље подржавају и подржаваће га док их не изневери. Ако их изневери више га неће подржавати. Овде треба нагласити да се под појмом „подржавају“ тамо не подразумева пука вербална подршка у јавном простору, већ то подразумева давање новца, огранизовање скупова, учешће у разним пропагандним активностим и сл. Гледајући овај и многе друге примере, можемо да уочимо постојање различитих интересних група које тачно знају шта хоће и које су у стању да се укључе у политички живот и постану битна политичка величина која је у стању да утиче на политичаре тј. на политичке одлуке. И ово је у Србији незамисливо. Осим групација организованих из иностранства, као што је педерски лоби, на пример, чији спонзори директно могу да врше притисак на марионетску власт, ми тешко да можемо да говоримо о постојању било каквих профилисаних интересних групација или сталежа у оквиру српског друштва, а камоли о постојању реалне политичке снаге тих групација или сталежа. Оно што се у Србији назива демократијом своди се на огорчену борбу десетине стаљинистички устројених партија, дакле, партија у којима, не само да је постојање фракција незамисливо, него је незамисливо и било какво одступање појединаца од курса који задаје вође. Сада неколико таквих партија, партија тако стаљинистички устројених, у оквиру Савеза за Србију, захтева од Вучића да врати демократију коју је, наводно, укинуо. Занимљиво је како су, једног од вођа СзС, Драгана Ђиласа, новинари упитали да ли ће да направи „своју“ партију, на шта је он одговорио да хоће [2]. Наши борци за демократију ни не примећују како ова изјава показује сву бесмисленост покушаја увођења демократје међу Србима. Не само да називање партије „својом“ показује да се, у Србији, партија поима сасвим другачије него на Западу, већ је занимљива и чињеница да међу толиким партијама нема ни једне која би одговарала Ђиласу, којој би могао да приступи, већ мора да прави „своју“.
За такво стање на српској политичкој сцени не можемо кривити никога конкретно. Срби су копирали систем друштвеног устројства из других земаља чија друштва се, умногоме, разликују од српског и ово је резултат. Начин на који функционише оно што се зове „демократија“, код Срба, описао је још Нушић у „Народном посланику“. Иако, у том делу, Нишић не пише о Вучићевој Србији, јасно је, да се, практично, ништа није променило. После четрдесет и пет година комунизма, Срби су поново увели „демократију“, систем, који се, убрзо, претворио у отворену владавину организованог криминала и борбу криминалних кланова за позицију са које се земља и народ могу пљачкати. Није се то десило због посебне намере овог или оног политичара, већ због саме природе српског друштва које је, у таквом систему, избацивало и дан данас избацује на површину искључиво морални талог, оне које већина више поима као стараоце, а не као носиоце јавних функција за које су одговорни, без обзира да ли се ради о клану на власти или о клановима у „опозицији“. Иоле частан човек нема никакве шансе да се попење лествицом партијске хијерархије ни до одборника у каквој градској скупштини, а камоли до неке значајније функције. Ако је за утеху, десетине и десетине других земаља у свету, копирале су, исто тако, некритички, западни систем демократије, потпуно стран њиховим друштвима, са истим или сличним последицама. Не заборавимо и једна Нигерија или један Хондурас, на пример, су, такође, „демократије“. Увиђајући како „демократија“ у Србији функционише, све што је Запад требало да уради, било је, управо оно што је и урадио. Нашао је један криминални клан и помогао му да дође на власт и остане на власти, добијајући, заузврат, контролу над целом земљом. Поред тог клана на власти, Запад увек, мање или више, на овај или онај начин, помаже још неколико криминалних кланова у „опозицији“ чију снагу повећава или смањује у зависности од тога колико и како је потребно да контролише оне на власти. То је сва мудрост о „демократији“ у Србији.
Упркос свему овоме, демократија остаје неупитно друштвено устројство у српском јавном простору. Идеја да се у Србији може направити систем према теоријском моделу демократије, представља чисту бесмислицу, јер такав систем не постоји нигде. Демократија је систем владавине новца. Идеја да се у Србији може направити систем какав постоји на Западу, са више јаких играча у политичком зверињаку, уз постојање онога што се на Западу назива „институцијама“, чиме се обезбеђује да земља не може бити у потпуној милости или немилости једног човека, такође је бесмислица, јер да је тако шта у српском друштву могуће, до сад би било направљено. Србијом се увек управљало из једне канцеларије. Све остало је фарса која служи за расипање енергије тј. за очување таквог поретка. Даље обмањивање Срба демократијом, тј. даље обмањивање Срба идејом да ће пуким копирањем туђег доћи до друштвеног устројства које ће бити на корист земљи и народу, може водити само у наставак владавине криминалних кланова, а како ће се то завршити, можемо да претпоставимо. Зато је време да бар они који су познати као „национални интелектуалци“ признају себи да идеали њихове младости о „демократској“ Србији више немају никакав практични значај, да нема Срба са којима такву Србију могу да направе. Ако хоће да спасу Србе и Србију, мораће да смисле нешто друго.
[2] https://www.danas.rs/politika/djilas-napravicu-stranku-ali-fokus-sada-borba-protiv-vlasti/
СВИТАЊЕ 