„Демократија“ или живот?

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

18.03.2019

Пише: Владимир Челекетић

Од кад су почеле демонстрације против Вучићеве власти, не престају расправе међу родољубивим Србима. Да ли су ови што предводе демонстрације, гори, исти (сјаши Курта…) или, ипак, бољи. Да су добри, чини се, не тврди нико, али, … ипак, бар мало бољи, бар не толико погубни за државне и националне интересе као Вучић?

Опозицију чине Демократска странка у „икс“ варијанти, људскоправашки и педерски активисти од којих се родољубивим Србима преврће утроба и Двери, без чијег присуства, чини ми се, не би ни било оваквих расправа и цела ствар би била схваћена као типичан другосрбијански циркус у којем поштен и частан свет не треба да учествује. Из неког разлога, један део родољубиве јавности у Србији, још увек рачуна Двери у тзв. патриотску опозицију.

Како било, није ми овде намера да се бавим ликом и делом опозиционих политичара, него нечим другим.

Основни и, практично, једини захтеви опозиције су „слободни медији“ и „слободни и поштени избори“. После тридесет година  најновијег српског искуства са „демократијом“, то су захтеви!

Позивам све који ово читају да размисле о томе и да кажу сами себи, а могу и другима, шта то, у ствари, значи? Да смогну снаге да изађу из теоријског оквира „демократије“, у који се, бруталном пропагандом, утерују, као у тор, већ, скоро, три деценије и замисле, шта то, практично, значи, „слободни медији“ и „слободни избори“. Где то постоји? Како се препознаје. Да ли је медиј „слободан“ ако Бошко Обрадовић добије 5 минута у Дневнику, а није слободан ако га не добије? Да ли, поред 5 минута за Бошка Обрадовића, треба да буде и пет минута, на пример, за Младена Обрадовића, или је довољно Бошкових пет минута? Шта значи „слободни и поштени избори“? Ако једна странка потроши хиљаду пута више пара од друге, да ли је то „поштено“? Ако неко гласа за некога због 2000 динара или картона уља, да ли је то „поштено“ и да ли је „слободно“? Зашто, на пример, не би било „слободно“? Неко му „слободно“ понудио, овај „слободном вољом“ одлучио да гласа. Није овај први претио да ће да га убије ако не гласа. И тако даље и тако редом.

Друга ствар на коју бих хтео да укажем је следећа. У менталном тору „демократије“ постоје само две врсте одлука, „демократске“ и „недемократске“. У реалном животу, међутим, онај који трпи последице одлука, исте препознаје само као добре и лоше. Шта некоме мења у животу сазнање да је нека одлука донешена „демократски“, ако је за њега катастрофална? Шта Србима мења у животу чињеница да су одлуке о, на пример, распродаји српске имовине и земље странцима и о плаћању десет хиљада евра по радном месту, донете „демократски“? Зар Србима не би било боље да су донете одлуке да се све то не ради, макар те одлуке и не биле донете „демократски“? Када се слушају говорници на демонстрацијама испада да се маса, која се око њих скупља, уби од муке због недостатка „демократије“. Када би, међутим, неко интервјуисао те људе из масе и питао их чиме су, заиста, незадовољни, шта мислите, колико њих би поменуло „демократију“? Колико њих би излазило на улице да су задовољни својим материјалним статусом, да им не сметају разне друштвене неправде, криминал, корупција, дискриминација Срба, перверзије које се намећу као друштвена норма … шта већ коме смета? Колико њих би излазило на улице зато што Маја Гојковић не води Скупштину „демокатски“ и зато што Бошко нема пет минута на РТС? Да ли сте чули, икада, да би хиљаде држављана Кувајта или Саудијске Арабије, на пример, изашли на улице, само да смеју, због недостатка „демократије“? Да би изашли из својих Мерцедеса, Ленд Крузера и велелепних станова и шетали по Ријаду на плус педесет зато што неки њихов Мустафа Обрадовић нема својих пет минута?

Даље, можемо поставити овакво питање. Чак и да је све то могуће, „слободни избори“ и „слободни медији“, на планети која се зове „Земља“, међу врстом која се зове „хомосапијенс“, ко гарантује да би одлуке власти, у таквом систему, биле добре? Да Вучић поднесе оставку, да се „ослободе медији“, да се за шест месеци или годину дана одрже „поштени избори“, ко гарантује и чиме се гарантује да политика власти не би били исто толико катастрофална за Србе и Српство? Шта значи „добра одлука“, питаће неко, зар то није релативно? Оно што је за неког добро, за неког другог не мора бити. Тако је, да ли је одлука добра или лоша, врло је релативно за посматрача, међутим, за онога кога се одлука тиче, уопште није релативно, него је врло апсолутно. Цео смисао бављена политиком и јесте у томе да се дође на власт да би се спровеле одлуке које се сматрају добрим. Неспособна да види ван „демократске“ ограде, маса искрено родољубивих Срба, без икакве логике утемељене у реалном искуству, и даље „верује“ да ће се стварањем неке „демократске“ атмосфере, доћи до власти која ће доносити и спроводити у дело одлуке које та родољубива маса сматра „добрим“. Тако се губи време и пролази живот. Тридесет година. Оно што родољубивој Србији треба јесте дефинисање одлука које се сматрају добрим и стварање реалне политичке снаге која ће доћи у позицију да такве одлуке доноси и спроводи. Ако се садашњи циркус за то може искористити, добро је. Ако не може, да се тиме више не бавимо. За живот су потребне добре одлуке. Да ли су оне донете „демократски“ или не, мање је важно. У ствари, није важно уопште јер, у сусрету са последицама, питање да ли је одлука донешена „демократски“, потпуно је неважно.

Advertisements

8 мишљења на “„Демократија“ или живот?”

  1. „слободни медији“ и „слободни и поштени избори“. После тридесет година најновијег српског искуства са „демократијом“, то су захтеви!
    Позивам све који ово читају да размисле о томе и да кажу сами себи, а могу и другима, шта то, у ствари, значи? Да смогну снаге да изађу из теоријског оквира „демократије“, у који се, бруталном пропагандом, утерују, као у тор, већ, скоро, три деценије и замисле, шта то, практично, значи, „слободни медији“ и „слободни избори“.

    Са овим се слажем, и… И сам то говорим.

    Друга ствар на коју бих хтео да укажем је следећа. У менталном тору „демократије“ постоје само две врсте одлука, „демократске“ и „недемократске“. У реалном животу, међутим, онај који трпи последице одлука, исте препознаје само као добре и лоше. Шта некоме мења у животу сазнање да је нека одлука донешена „демократски“, ако је за њега катастрофална?

    Ово што следи су само моја размишљања која, ето, делим… Немој да неко помисли да сам ову тему студирао за испит, па говорим конформистички… Далеко од тога.

    Прво и прво, увек сам био НЕимпресиониран појмом демократије, и такав сам остао.

    С друге стране, слободу говора видим као принцип од животне важности по сваки народ.
    Послужићу се са две перспективе које се налазе на дијаметрално супротним крајевима политичког спектра:
    1) На либералном западу, у круговима мојег пријатеља научника се каже: Када сви мисле исто, то значи да се уопште – није размислило. Такво стање се у психологији зове лажни консензус.
    2) Апсолутистички монарх који би почео да наређује без обзира на виђења свите, саветника, племића и народа, би био краљ чија би се круна опасно заклимала. Јер и краљевима је потребан некакав консензус – и то онај прави, аутентичан.
    Зашто се ти монарси зову апсолутистички? Историчари се слажу да је власт такозваних апсолутистичких монарха била у пракси приближно иста као и оних који су били и формално ограничени законима, обичајима итд. Разлика је била пука формалност, својеврсна идеологија. И супротстављеност демократији може бити догма.
    Могућност да свако каже шта хоће се понекад види као извор лудости и опасног хаоса. Тиме се може превидети да та слобода значи и опскрбљивање владара изворима важних информација. И када знате да је тај-и-тај човек без икаквих врлина, ви ћете бити обогаћени сазнањем шта је дотични подлац одабрао да каже. И супротно, тек када сте без појма шта је с њим, јер се практично ућутао, упали сте у белај.

    А шта о штетама од плурализма? Од слободе говора? Заразама умова?

    Да укратко одговорим : … наравно да је потребно ограничавање слободе речи: забрана за лажи, за безумно понављање једног те истог, укратко: за употребу медија првенствено да би се њиме постигао некакав ефект код других људи.
    Концентришем се на оно главно: Главни принцип мора бити слобода изражавања. Јер, поштен живот мора бити тежак, а када је човеку тешко а брани му се и да јаукне … је биће притерано уза зид и са само једном опцијом: да вам постане зверски непријатељ.

    Да се вратим на цитирано питање:
    Шта некоме мења у животу сазнање да је нека одлука донешена „демократски“, ако је за њега катастрофална?

    Сазнање да је одлука донесена „демократски“ неумитно укључује осећај којег ћу вербализовати овако: „И ја сам, лично, учествовао у доношењу ове одлуке. Одговорност је, значи, и моја. Не могу да само пљујем на власт. Прво, морам да схватим да постоје силе веће од људске. Уместо да, као досад, увлачим главу у песак… Када чујем Жан-Лик Пикарда из Звезданих стаза да каже , Могуће је делати безгрешно и ипак изгубити. То није слабост, то је живот.“ … ја морам признати да у томе лежи истина.“

    Предвиђам да ће многи читаоци ових редова видети слабост у томе што говорим о *осећају*. Питањце: Како се ствара тај осећај? … Узми неку стару купусару од психолошког уџбеника и видећеш. Cialdini-jеву, рецимо… Наравно да у стварању „демократске атмосфере“ , поред неке игре делимично по неким прозаичним правилима, улогу игра и чаробњаштво из Оза, најобичније шоуменство. Наравно и да то доприноси чињеници да је усмереност ка демократији од упитне вредности.

    Зашто би та небулозна „демократија“, и пуки *осећај* за њу, имали икада вредност у свету реалне политике? Зато што се њима умањује вероватноћа унутрашњих сукоба који су острашћени, који се одликују фанатизмом и ниским страстима, који воде до изразите склоности за сарадњу са страном империјом пре него са сународником, који се одликују масовним одбацивањем личне одговорности, и који су доводили до крвопролића између припадника истог народа, а таквих појава је у прошлости Србије било више но што изгледа потребно. *Много* више.

    ……..

    Неки мисле да је демократија неупитно добро. Други сматрају да је очигледно да је демократија напросто демоНкратија = зло.
    Ја кажем: хајде да видимо који су инпути у нашим датим околностима и убацимо их у политичким калкулацијама, па ћемо се водити према резултату рачунице.

    .

    Свиђа ми се

    1. Прва ствар коју треба да разумемо јесте са теоријски модел демократије који говори о „вољи народа“, „слободним изборима“ и „слободним медијима“, нема везе са праксом, са реалним системом који се зове „демократијом“. Теоријски модел је неспроводив у пракси јер је у супротности са природом човека и природом људског друштва, противан је закону живота. У пракси, демократија је систем владавине новца, у Србији владавине организованог криминала, у најбуквалнијем смислу тих речи, систем у којем, као и у сваком другом систему, постоји сталежи, укључујући и владајући сталеж. У том смислу, ја сам против ширења илузија да је могућ реалан систем у складу са теоријским моделом. Међутим, ово све не значи да би и такав систем требало заменити диктатуром. Ја то никада нисам заговарао. Глупо је заговарати диктатуру, ако не укажеш ко би требао да буде диктатор. Потпуно се слажем да све релевантне параметре треба узети у обзир и причати о реалном систему. Нажалост, то се не ради него имамо две крајности. Оне који народ и даље замајавају теорјским моделом „демократије“, што укључујуе и ове који предводе демонстрације и оне који заговарају диктаторско устројство не објашњавајући ко би требао да буде диктатор.
      Што се слободе говора тиче, начелно, лако је сложити се да она треба да постоји, али се опет, као и свугде, сусрећемо са разликом између теоријског модела и праксе. У Европи, укључујући и Србију, људи се отпуштају, хапсе, суде и медијски линчују ако кажу нешто што се не свиђа педерском лобију или дежурним циганским старатељима, на пример. У САД, можемо да кажемо да слобода говора постоји, али је и тамо демократија систем владавине новца. Свако може да каже шта хоће, да бира и буде биран, али председник, реално, може да буде само онај ко скупи пола милијарде долара, а и то му је само потребан услов, не довољан. На Новом Зеланду, људи ће се терати у затвор ако гледају, на Интернету, у својој кући, видео који показује недавну пуцачину у Крајстчрчу. И то се рачуна у „демокраију“ и „слободу“. И тако, у сваком случају, озбиљне расправе нема, јер најјачи актери на политичкој сцени нису заинтересовани за разумна решења, већ за решења која одговарају њиховим интересима.

      Свиђа ми се

      1. „озбиљне расправе нема, јер најјачи актери на политичкој сцени нису заинтересовани за разумна решења, већ за решења која одговарају њиховим интересима“

        Скоро сам сигуран да је нема јер нико не отвара расправу на теме попут: да ли сваки држављанин СТВАРНО има право и обавезу да одлучује о томе ко ће управљати друштвом или нема?
        Друго, чини ми се да је на делу терминолошка збрка, и то не случајно. А ствар је заправо једноставна и лако историографски проверљива… На пример, злоупотреба појма „диктатура“. Срби данас, нарочито они „национално свесни“, мрзе демократију и тврде да је она крива за то што не возе новог Бентлија већ петнаест година старог Голфа, што је педерка премијерка, што нас запишавају чак и Хрвати и Бугари… Најчешћи предлог за решење проблема гласи „Зајеби брате демоНкратију, треба дизаберемо диктатора који ће лупити шаком о сто и Америма и Русима, похапсити лопове…“, несвесни да сам исказ садржи и проблем и његово решење. Наиме, проблем са демократијом је што у њој велики број људи учествује у креирању политике, па је лако могуће да збир људских природа сваког од њих коначно доведе до тога да краде ко стигне, злоупотребљава поверену моћ и на крају баладе – прави тешко поправљиву штету. Са друге стране, ако је демократија лоша, одакле људима идеја да они негде треба да ИЗАБЕРУ свог диктатора? Мени ово делује као прављење одступнице и скидање одговорности за евентуално лоша решења по принципу „… ми га изабрали да направи србско царство, а он нас опљачкао и побего на Сејшеле“.

        Значи, диктатура је као и све о чему се људи (они који на то имају право) договоре, само искуства из историје су нешто што пре свега треба уочити, а затим класификовати и разумети. Први диктатори су уочени у старом Риму, али њих на власт није довела пијана руља, већ ДЕМОКРАТСКА институција звана СЕНАТ када је демократија због несавршених процедура и партикуларних интереса моћних појединаца постала неспособна да решава кључна државна питања. Дакле, грађани Рима су своја ПРАВА да одлучују о својој судбини у својој држави пренели на демократско тело звано Сенат (јер није реално да цео Рим дананоћно седи у хладу и распреда о комуналним питањима, питању освајања или стагнирања…), а овај кад је дошао у ћорсокак (са једне стране га ограничавају закони а садруге лични интереси сенатора и с њима повезаних лица) БИРА диктатора који има ПРАВО да не поступа по законима када је очигледно да би њихова примена држави наносила штету. Наравно, сваком од њих је јако допало да влада без ДЕМОКРАТСКЕ контроле па је покушао да своју владавину учини доживотном, некима је то мање или више успевало, али на крају смо, од Ромула и Рема и протодемократског устројства римске државе, преко векова самодржавља алфа-мужјака, ипак морали стићи до Француске буржоаске револуције и мота „Слобода, једнакост, братство!“.

        Данас се по принципу „аукурац више!“ поново захтева диктатура, али нико се не труди да објасни ко треба да буде диктатор, на који начин он треба да заузме функцију и шта са опозицијом… Ако треба да га изабере Скупштина – једног већ имамо, само што се не зове диктатор него председник републике; има двотрећинску већину у парламенту и државом влада као диктатор, без опозиције… Значи – не ваља. Ако треба да га уздигне револуција – имам осећај да нам се ни то не би допало јер је револуцију у Србији способан да дигне само Један Човек, али он је већ на власти са које диктира све и меша се у све сфере живота… А како би било да Црква изабере неког поштеног и богобојажљивог? Та ман’те се 🙂
        Преостаје једино да нас неко окупира и постави гувернера са диктаторским овлашћењима… Али јавља ми се да тај, у том случају, не би заступао српске него интересе окупатора.

        Тако да… Није лоше то о диктатури, само није једини проблем ко персонално би био диктатор, још већи је НА КОЈИ НАЧИН ДО ДИКТАТОРА ДОЋИ? Мени на памет падају једино неки избори, али шта се онда куробецамо, демократију већ имамо само смо лењи да је чувамо и редовно апдејтујемо.

        Свиђа ми се

      2. Значи, имамо две могућности. Једно је диктатура. Друго је демократија која, теоријски, заговара власт у складу са вољом мноштва, а у пракси показује да неколицина манипулише мноштвом с тим да може бити више неколицина, више реалних политичких снага које се боре за власт. Како год да окренемо, судбина земље и народа зависи од неколицине, а не од мноштва, тј. судбина зависи од одлука те неколицине и ни један ни други систем не гарантују да ће одлуке те неколицине, каја је на позицији реалне моћи, тј. власти, бити на добро народа и државе. Имамо све четири варијанте, демократије добре и лоше за народ и државу и диктатуре добре и лоше за народ и државу. Дакле, једини начин да се нешто промени, јесте да постоји неколицина довољно способна и јака да уради оно што је неопходно да дође у позицију власти, што обично подразумева, између осталог, мобилизацију дела јавности.

        Свиђа ми се

  2. Ako mogu da biram (a mogu) da li ću biti mobilisan od dela javnosti koji insistira na mom uključivanju u donošenje odluka ili od dela javnosti koji od mene zahteva da mu verujem kako je pošten, patriotski i sposoban samo zato što nikada do sad nije bio na vlasti jer je zgađen konkurencijom držao uspešno začepljen nos, ipak ću nastaviti da među lopovima koje poznajem biram manje zlo.

    Kao kada igraš ajnc… Pa sa četrnaest u rukama odlučiš da igraš za čip, umesto da vučeš treću kartu „za sve“ a znaš da ti dobitak osigurava odgovara ISKLJUČIVO sedmica. Da imam neku indiciju na temu ko od srbijanskih političara bi mogao da bude „sedmica“ – vrv bih razmišljao na tvoj način, kako ne verujem ni jednom od njih – za sada neka ostane ovako

    Свиђа ми се

    1. Али ја се нисам опредељивао. Само покушавам да схватим како систем ради. Ако је суштина у неколицини, мало је битно опредељење онога из мноштва док год сам не пређе у неколицину.

      Свиђа ми се

  3. Кад неко не зна шта хоће, онда је логично и да не зна како да дође до те непознате. Срби су народ који дефинитивно нема свест о припадности сопственој народној заједници, просто зато што не може да се сложи ни шта би она тачно подразумевала. А око чега би окупљала и да постоји? Ни у томе се не слажемо.
    Кад неко не зна ко је, како би знао шта хоће!? А шта то било кога чини Србином? Не, не започињем расправу, већ само демонстрирам звук тог питања око кога се у свим сегментима друштва без проблема И очас посла створи бескрајна свађа.
    Али ми смо склони да распредамо о ,,демократији“ (морам писати под наводницима нешто што се темељи на чисто утопијским идејама) у таквим околностима, и још притом да целу ствар задржавамо у оквирима две димензије. Данас тако уобичајено: или-или. Ако опсујеш Слобу, обавезно ћеш добити бесмислен одговор: ,,а ови су ти бољи?“. Ако псујеш Вучића, рећиће ти да си жутаћ. Ако доводиш у питање демократију… зар је једина опција која остаје- диктатура?!?
    И тако… остајемо на разматрању како- али никако да се сетимо питања: ШТА?!

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s