„Мирне“ демонстрације

protest-1459566__340

14.04.2019

Пише: Владимир Челекетић

За опозицију у Србији јако је важно да демонстрације буду „мирне“, тј. да не дође до насиља, сукоба са полицијом или симпатизерима власти. И не само да је то важно за опозицију, него је то, из неког разлога, јако важно у српском друштву, уопште, па сходно томе, власт покушава да смешне и изрежиране „инциденте“ представи као насиље, а опозицију назива „фашистима“, као да се насиље изазвано политичким сукобима, у целокупној људској историји, може довести у везу само са фашизмом. Ми видимо, у другим земљама, у Француској на пример, побију се сваког викенда са полицијом, па се не прави таква драма нити било коме озбљином пада на памет да инсистира на томе да су демонстранти фашисти.

Да видимо сада каква је сврха тзв. мирних демонстрација, према теоријском моделу демократије. Пре свега, демонстрација које организује политичка странка. Наши опозиционари кажу да демонстрирају зато што хоће да „пошаљу поруку“ властима, тј. зато да би испоставили своје захтеве властима. Међутим, ми знамо да за тако шта није потребно организовати демонстрације, довољно је организовати конференцију за штампу, ако већ постоји жеља да се ти захтеви упуте јавно. Дакле, основна сврха демонстрација мора бити нешто друго. Демонстрацијама, као наступом у јавном простору, политичка странка која их организује покушава да, анимирањем јавности, повећа број својих присталица, а смањи број присталица власти. Другим речима, мирне демонстрације имају пропагандну сврху, оне производе много већи утисак од обраћања на конференцији за штампу, иако је порука иста, што је последица људске природе. Пошто је у демократији битан само број, не и квалитет, више присталица значи већи број гласова на изборима, што значи већу могућност за долазак на власт. Све је то јасно и посматрано овако начелно, нема разлике између Србије и Америке, на пример. Међутим, између Србије и Америке ипак има разлике која је за ову тему битна. Неко ће сада рећи да је поређење између Србије и Америке бесмислено, али поређење је често најбољи начин за разумевање проблема. Уосталом, са чим да вршимо поређење? Срби су копирали систем са Запада, па је логично да оно што су направили пореде са оригиналом. У овом контексту, разлика између Србије и Америке је у следећем. Процентуално, далеко већи број Срба егзистенцијално зависи од припадности или лојалности партији на власти, у поређењу са Американцима. То, наравно,  није једина  разлика, али је она, сама по себи, довољна да можемо да тврдимо да осим имена и форме, наша копија демократије нема никакве везе са оригиналом.  Да би се неко у Америци запослио, на пример, у пошти, на шалтеру, он не мора да се учлани у Републиканску или Демократску странку и не морају он и његова родбина да гласју за одређену странку. Не само да особа не мора да буде лојална некој странци, да би добила такав посао, него је врло мали број Американаца којима се професионалне амбиције завршавају на поштанском шалтеру. Напротив, ко год има бар мало амбиције да нешто заради или ради посао који ће му бити занимљив и у којем ће моћи професионално да се усавршава, неће тражити посао шалтерског службеника у пошти. С друге стране, у Србији је немогуће постати шалтерски службеник у пошти без лојалности партији на власти и у Србији је такав посао, за велики број људи, један од најпожељнијих послова. Ово је, наравно, само један пример. Узмите сада у обзир све остале послове који су за српске прилике врло пожељни и зависе од лојалности партији и упоредите са истим пословима у Америци, који тамо нису ни приближно тако пожељни и где упослење не зависи од припадности и лојалности партији и видећете колика је разлика. Ако на то додамо један проценат јавности који увек гласа за власт, без обзира ко је власт и који се лако контролише простачком и глупом пропагандом, а проценат таквих није занемарљив, ми видимо да је број оних који остају лојални властима, без обзира шта власт ради самој земљи и њиховим сународницима, процентуално далеко већи у Србији него у Америци.

d116587e26e8825337f201f149c60c8e9f0931cf8ef9a7a13aa4bf56d853c761

Овакво стање, наравно, није успостављено доласком Вучића на власт. Ми знамо да, у Србији, није тешко наћи човека који ће, у искреном разговору, тачку по тачку, признати да је политика власти катастрофална и да је критика опозиције оправдана, али то га неће одвратити од гласања за владајућу странку. Објашњење је просто, посао на поштанском шалтеру или инстинкт јединке у крду која увек иде за вођом је оно што одређује лојалност партији на власти.

Ако је све ово што сам изнео тачно онда је лако закључити да никакве „мирне“ демонстрације у Србији не могу, суштински, да промене однос између броја оних који подржавају власт и броја оних који подржавају опозицију која организује „мирне“ демонстрације. Ово није само нагађање и предвиђање. Ми већ имамо доказ да је то тачно. Негде од деведесет друге године, па све до пада Милошевића 2000., однос између броја Милошевићевих присталица и броја Милошевићевих опонената остаје приближно константан, упркос свим ломовима и изазовима, пљачки, сиромаштву, изгубљеним ратовима, моралном и духовном урушавању земље. Промена владајућих „гарнитура“, 2000. и 2012. уследиће после масивних интервенција Запада.

Несумљиво, најновија српска историја, историја ове варијанте српске „демократије“, учи нас да никакве „мирне“ демонстрације, рационални и морални аргументи, не могу да утичу на одлуке и политику власти. Једино на шта власт реагује, заправо, јесте насиље. То смо видели у периоду 1996-97. После низа ненасилних демонстрације, уследила је онолика туча и чак рањавање једног човека у Београду, што коначно доводи до одлуке власти да призна резултате локалних избора. После 2000., тако велики и значајан пример немамо, али имамо пример педерске параде 2010., где је, опет, насилним демнострација, издејствовано да наредне три године власт не силује Београд таквим скарадностима. Док ово пишем не могу да се сетим ни једног другог, макар сличног примера, осим малог инцидента из 2013. када је група људи из Обреновца, опет, користећи насилне методе, успела да „убеди“ власт да им не насељава мигранте и то само, конкретно, тог дана, једну групу миграната коју су хтели да ставе у неке бараке у Обреновцу. Примера нема баш зато што није било насиља, па је власт увек радила шта је хтела без обзира на последице, упозорења и „мирне“ протесте.

Све оне који заговарају „мирне демонстрације“, макар опозиција изводила по 200 хиада људи сваког викенда у Београду, као једини начин да се на власт утиче или суштински промени однос снага у корист опозиције, у смислу подршке јавности, молио бих да ми наведу примере из последњих тридесетак година, када је то „мирним демонстрацијама“ и моралним и рационалним аргументима промењена, не само политика власти, него једна једина одлука власти?

Дакле, имамо страни фактор који има реалан и разумљив интерес да Србија остане у статусу „банана државе“, извор јефтиних сировина, јефтине радне снаге и депонија људског отпада, под локалним надзором марионетске власти. Имамо српску варијанту демократије која би и без страног фактора подразумевала владавину криминала, потпуну контролу друштвеног живота од стране партије на власти и неразвијену привреду у којој је посао шалтерског службеника престижно занимање. Како се из те ситуације може изаћи „мирним“ демонстрацијама, мени остаје нејасно.  „Мирне“ демонстрације не воде ничему, оне су одржавање постојећег стања. Томе нас учи сво досадашње искуство у последњих тридесетак година. Насиље, као метод политичке борбе, може да води у промену постојећег стања, али у какву промену, и са каквом ценом, то можемо само да нагађамо. Онај ко користи физичку силу за обрачун са властима не мора да рачуна на велику подршку јавности. Он може да дође у позицију власти и са пет посто подршке.  У постојећем систему, ни 30% подршке не мора да значи ни 3% утицаја у процесу доношења одлука судбоносних за земљу.

Тако, по мом мишљењу, нажалост, стоје ствари. Према томе, заиста мислим да је сасвим неважно колико је људи било на ком скупу. Оног тренутка када их буде довољно да сруше власт, милион или стотину, свеједно је и ако се то изведе без заштите и подршке странаца, можемо говорити о потребном, не и довољном услову, за суштинску промену. До тада … наставите да се пребројавате, није то лоша ментална гимнастика.

Advertisements

3 мишљења на “„Мирне“ демонстрације”

  1. ,,А кога ћу другог?”
    Питање које ће вам велики број људи поставити у одговор на критику било Вучића и његовог криминалног клана и власти, било ових ,,грађанских” протеста, а нарочито на критику саме ,,демократије” (као апсолутног појма који многи и не умеју да образложе) у коју се куну једни и други.
    Горње питање најбоље сведочи о недостатку било какве идеје. Националне, државотворне, друштвене, па чак и животне- која би објаснила шта ми то у ствари хоћемо, па и ко смо то ,,ми”! Обезличење и поништавање појма идентитета заједнице, свести о заједници, припадности истој, резултат су укидања етоса који се усађује припадницима једног народа кроз заједничку културу, веру и језик.
    Једна од првих ствари које се уочавају када се говори о рушењу криминалаца са власти је потпуна апстракција шта би то уследило, шта би се конкретно променило, ко би то урадио и са каквом идејом и циљем.
    Апстракције као понуда апстрактним и безличним ,,грађанима” (чак ни вајни родољупци не обраћају се више Србима, већ грађанима).
    Јер, државотворност је одлика народа који уједињује заједнички живот, култура, вера језик и самим тим, национални циљеви. Ништа од овога немају некакви ,,грађани”.
    Зато је илузорно причати о начину постизања нечега што не постоји: а то је циљ.
    Једино заједничко овој маси јединки је незадовољство. Шта би донело задовољење, на то само мали број има иоле смислен одговор, али је опет сваки другачији и ретко допире нешто даље од тренутног и личног.
    Због тога они који умеју да од толиког незадовољства начине ресурс, да би могли и да постигну шта већ хоће, позивају на мир и ненасиље.

    Свиђа ми се

    1. Да, Урбани, то је ситуација за сада. Стационалрно стање. То више није политички живот, то је пуко бивствовање. Једнставно, Срби су стали у тај оквир и неће да виде свет ван тог оквира.

      Свиђа ми се

      1. Нема ту Владимире, више Срба. То су грађани. Срби, колико их је остало мисле да не вреди покушавати политичку акцију јер, с обзиром на сразмеру нас и тих ,,грађана” немамо шансе да створимо политичку снагу а да је не преузме већ неко од опозиционара у цивилу. Видиш како су преузели протесте, како је пре свих догађаја Ного покренуо буру, али је брзо заташкан, а и он сам је спустио главу и утонуо у заборав. Дакле, не сме да се чује нико ко је довољно наиван да отворено говори о сежи проблема. Неће ваљда цео систем да мењају! Они би само фер изборе (sic!), и мало да их пусте у Дневник.
        Дакле, ја се слажем да нема ни снаге ни могућности да се предузме нешто практично. Али сматрам да за то време треба поставити јасне алтернативе, освежавати постојеће идеје спрам ситуације, стално их подметати људима под нос као одговор на та питања о којима сам претходно писао. И наравно, испробати своју идеју у пракси, тј давати одговор на изазове који нас сусрећу кроз призму те заједничке идеје. Довољно је било критике свих других (нарочито родољубаца), треба испостављати одговор на питање: ,,а шта друго? А ко други?”.
        Е, а ту наилазимо на проблем. Нико од нас се не занима да заиста нешто и уради поводом тога, јер неће добити медијски простор ни од једне стране, а друго, ни сами људи нису спремни да оставе свакодневицу и преживљавање да би се са тим носили.

        Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s