28..05.2019
Пише: Владимир Челекетић
„Ми никада не смемо да допустимо да на Балкану, један народ који поседује осећај политичке мисије и историјске улоге, постане сувише моћан. Управо су Срби тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, као и велике, амбициозне циљеве, који иду чак до Егејског мора. Имам озбиљне резерве према томе да такав народ, у његовим настојањима и амбицијама, ја још посебно охрабрим и подржим!“
(Адолф Хитлер у разговору са Херманом Нојбахером, специјалним изаслаником за Југоисток)
Многим Србима, поготову онима који се, у данашње време, рачунају у тзв. патриоте, овај Хитлеров став је познат. Нажалост, многи од њих, антисрпску политику Запада, назваће „нацизмном“ или „фашизмом“, баш у светлу ове изјаве. Међутим, овакав Хитлеров став није имао никакве везе са његовом идеологијом. Свака империја, која наступа на једном подручју, којим жели дуго да доминира, мора да нађе начина да спречи отпор домородачког становништва и нема ничег логичнијег него, пре свега, деловати против најјачег народа или племена на том подручју. То је логика која постоји од кад постоје освајачи и домородачко становништво, као потенцијална опасност за освајача. На свим континентима и у свим временима.
Оптимизација Балкана, са становишта западне империје, која на Балкану жели да доминира, подразумева минимизацију Српства. Због тога што су Срби највећи народ, због тога што имају државотворну снагу, како је лепо прметио Хитлер и због тога што неће против Руса. То је једино логично и доказиво објашњење антисрпске политике Запада (САД и ЕУ), у последњих 30 година, упркос томе што би многи Срби волели да то има неке везе са антифашизмом и православљем.
Ако ово знамо, лако ћемо разумети зашто је Запад напао Србију и окупирао Косово. Зашто би Запад, иначе, подржао једно полудивље муслиманско племе, које у Европи нико очима не може да гледа, а у Америци нико ни не зна да постоји, окупирао територију за коју зна да је Србима важна, онда том племену дозволио да прогласи независност, са јасним циљем да преузме све што се на тој територији налази, укључујући и оно што је, у верском и културно-историјском смислу, од непроцењиве вредности за Србе?
Пошто брзо физичко истребљење није, још увек, политички прихватљиво, из разлога које можемо да наслутимо, али то је друга тема, пошто ће одумирање Срба, исељавање Срба и насељавање миграната да потраје, најбоље и највише што се сада може чинити јесте морално и духовно уништавање нације које се, поред мноштва других метода који су у примени, може убрзати и добровољним одрицањем Срба од Косова и Метохије. У сваком тренутку Запад може да одобри Шиптарима да направе погром над Србима и преузму све, укључујући и цркве и манастире. Може да им дозволи да цркве и манастире претворе у џамије или да им нареди да направе косовску „православну“ цркву. Чак и ако би Србија покушала нешто да брани, Запад има довољно снаге да Србију војно порази и спречи је у намери да било шта и одбрани. Међутим, чињеница да Запад, до сада, то није урадио, потврђује претпоставку да је, из политичких разлога, најбољи сценарио за Запад, да неки велеиздајник из Београда, у име Срба и уз сагласност Срба, што ће рећи „демократски“, потпише уговор о поклону са Шиптарима. Уз демографксу катастрофу, масовно исељавање, насељавање белосветске руље, економско ропство и културни и духовни геноцид који је, увелико у току, одрицање од Косова и Метохије је управо оно што Западу треба за трајно решавање „српског питања“ на Балкану.
Ако је све ово што сам горе написао тачно, јасно је да никакво „разграничење“, које би Србима донело било шта корисно, није могуће и није у интересу Запада. Запад се не руководи „шибицарском“ и просјачком логиком, толико типичном за Србе. Данас се договоримо једно, сутра тражим још мало, прекосутра мало више и тако у недоглед. Ако је интерес Запада да сломи Србе, једном за свагда, онда ће он ићи за тим својим интересом и никакво поданичко и циганско „удели мало“, из Београда, неће променити Западну политику. Онај ко влада Србима има само две могућности. Да призна Косово у границама које је окупатор одредио или да га не призна, без обзира шта окупатор радио на Косову или шта Шиптарима дозволио да раде. Шиптари би се, можда, задовољили и погромом, ако не може признање, али Западу треба признање, Запад хоће признање и коначни слом Срба. То је једино што, од 1999., чува Србе и све српско на КиМ. Никаква војска у Србији, никаква дипломатија, никакво „међународно право“, никаки Руси… Идеја да ће Шиптари учинити нешто мимо Запада је потпуно бесмислена. Они знају да без Запада, чак и са оваквом Србијом, могу бити мртви или с друге стране Проклетија, за седам дана, иако се ја не бих кладио да би се то десило када би се Србима указала прилика. У ствари, ако бих се кладио, кладио бих се да се то не би десило, али то је друга тема. Ако знамо да је Запад, једног Тачија, могао да натера да шета са педерима у Приштини, постаје јасно колико је подмукла Вучићева представа у којој Србима говори како ће „Албанци напасти“, а онда се жали Западу кад ови то учине.
Прича о „разграничењу“ је замајавање Срба. Можда је он и покушао да нешто измоли од Запада, али оно што треба разумети јесте да је сво његово „преговарање“ у Бриселу само процес којим Србија треба да призна Косово, а њему омогући да ту издају представи као компромис. Запад хоће да власт у Србији препише Косово Шиптарима и тако зада смртни ударац српском националном бићу. Шиптари хоће пуно међународно признање, јер без њега им не иде баш најбоље, као што видимо, Вучић хоће изговор за признање чиме би, коначно, испунио и ту обавезу из договора који има са Западом. Све остало је испунио, привреду и природна богатства је предао странцима, даје „ивеститорима“ српске паре, пушта белосветску руљу да улази и излази како хоће и где хоће, не брани границу, где год је могао да понизи Србе и Србију, то је учинио, шенио је пред ким је стигао, давао је изјаве које су незамисливе у дипломатској комуникацији, чак је и лезбејку поставио за премијера, … остало је још да формализује ово у вези са Косовом. Запад је свој део договора, у потпуности, испунио. Дозволио је њему и његовој банди да пљачка Србију и Запад неће одустати од онога што му, према том договору, припада, а то је српско признање Косова. Ако Вучић настави да одуговлачи са испуњењем својих обавеза, може да падне у немилост Запада и то је једино чега се он плаши и због чега је овако нервозан, због чега драми и шири панику.
Западна политика према Србима се неће променити док год Запад постоји у садашњем облику, САД-ЕУ, док год јединствено наступа на Балкану. Само великим променама на самом Западу, ослобађањем Европе од америчке окупације, сломом ЕУ или неким другим потресом, може се, можда, створити услов да се на Западу појаве владе које би биле спремне да уваже и неки српски инетрес. До тада, свака политика Запада према Србији биће антисрпска, без обзира шта Срби давали и издавали, шта распродавали, колико се понижавали, шта трпели и чега се одрицали. Ако период Вучићеве владавине није довољан да се то увиди и ако је једина опозиција коју Срби могу да изнедре она која тражи „демократију“ и „медије“, а не националну слободу, онда уистину, по самом закону живота, Срби и не могу и не треба да постоје као народ, јер, онда, они више и нису онај народ који је Хитлер познавао.
СВИТАЊЕ 