20.05.2019
Пише: Владимир Челекетић
Иако је Маја Гојковић заказала седницу Скупшине на којој ће се расправљати о Косову и Метохији, а што је опозиција више пута захтевала, сада та иста опозиција најављује да на тој седници неће учествовати.
Бошко Обрадовић:
„Док не буде дијалога на теме слободе медија и поштених избора, неће бити разлога за повратак у било које скупштине, за било које друге теме.“ [1]
Зоран Лутовац:
„Потписали смо да ћемо изаћи из скупштине Србије и из локалних скупштина, нисмо изашли због тема, већ јер институције не раде свој посао и нема теме због које ће се ући, то није у складу с оним што смо се договорили као опозиција. Став странке и став опозиције је да нема уласка у парламент док стварно не постане парламент. Став ДС је да се не учествује.” [2]
Свако ко ишта зна о политици у Србији и новијој историји Србије, зна да ни једна скупштина, на било ком нивоу власти, није место где се било шта одлучује, а то у Србији није тако тек од доласка Вучића на власт. Теоријски модел који каже да се одлуке доносе у скупштинама, а да доношењу одлука претходи расправа, која служи да се утиче на мишљење чланова скупштине, нема никакве везе са праксом. Скупштина служи само да формално изгласа одлуку која је већ донета. Пошто је Србија ископирала тзв. демократију са Запада, она је морала да ископира и одређене форме, а једна од тих форми је и гласање у скупштинама. Међутим, ако је до доношења одлука, све скупштине у Србији би могле да буду распуштене. Поред формалног изгласавања, друга сврха скупштина је да служе као позорнице за политичку пропаганду. Уосталом, тако како функционише СНС и како функционише оно што се у Србији назива „државом“, тако функционишу и све партије, укључујући и оне опозиционе. Ни Лутовац ни Обрадовић немају намеру да сазивају страначке скупштине и питају чланство шта мисли о одлуци да се не учествује на седници на којој ће се разговарати о Косову и Метохији. Нема другачијих мишљења и нема фракција.
Идеја да ће Вучић Србима „дати“ демократију, слободне медије и поштене изборе, потпуно је бесмислена. Инсистирање на теоријском моделу демократије који нема везе са праксом, а поготову нема везе са праксом у Србији, представља најобичније замајавање народа. Опозиција у Србији има само две могућности. Да насилно смени власт или да, пропагандном делатношћу, повећава број својих присталица. Говоранције у Скупштини су јој прилика да ради ово друго. Наравно, трећа могућност је да садашњу опозицију странци доведу на власт. Неспособни да угрозе Вучића на било који начин и неспособни да, добром пропагандом, повећају број својих присталица, опозиционари у Србији, како ствари стоје, чекају да их странци доведу на власт, исто онако као што су довели и Вучића на власт. То је једино што им је преостало.
Опозиција којој је стало до српског интереса појавила би се на овом заседању и учинила би све што је у њеној моћи да натера Вучића да одговори на два проста питања:
- Коју то територију, коју српску имовину и које српске светиње хоће да препише Шиптарима у процесу тзв. разграничења?
- Како мисли то да изведе у постојећем уставно-правном поретку Србије?
Просто констатовање како „ми не знамо“ и „Вучић нам не каже“ није довољно. Треба га, свим пропагандним средствима натерати, ако је икако могуће, да извади мапу Србије и покаже шта намерава да препише Шиптарима. Без обзира на разумевање да никакве демократије нема нити је, у Србији, може бити, у Србији се, ипак, дешавају ствари које су, по много чему, врло посебне. Да поглавар једне државе отворено и јавно заговара формално одрицање од дела сопствене територије, са све имовином и светињама на њој, у мирнодопским условима, претпостављам да је јединствен случај у свету данас и да је врло тешко, у историји, наћи сличне примере. Чињеница да он то заговара, тако дуго, а да се, при том, до дана данашњег не зна шта тачно намерава да поклони, представља већ врхунац безумља. Тако шта, могуће је само у Србији.
Замајавање народа демократијом, поштеним изборима и слободним медијима, у земљи у којој су све то теоријски појмови без икаквог упоришта у пракси и колективном сећању, у времену када Вучићева власт тако крвнички и темељно уништава Србију, није ништа друго до саучесништво или подмукло чекање да се Вучић „потроши“ и остави упражњено место које толико прижељкују. Шта ће остати од Србије, када се он „потроши“, можемо само да претпостављамо.
[1] http://rs.n1info.com/Vesti/a484929/Obradovic-Necemo-na-sednicu-o-Kosovu.html
СВИТАЊЕ 
Глас разума, мој драги Владимире, данас не само да није добро дошао- него би те растргли сви заједно да којим случајем имаш већи аудиторијум. Сви: политиканти и криминалци који глуме политику, било да им је тренутна улога власт или претендент на власт. Ништа мање и камарила ,,аналитичара”, медија, опозиционара у цивилу и сличних ,,ухлебљених” у циркуској представи политичког живота, а који имају заједнички именилац- улогу у промени свести. Свако је понеки потенциометар, клизач на миксети, који прецизно врши своју улогу, свесно или мање свесно. Зато одсуствује тако једноставно сведена и огољена, названа својим именом слика те шарене лаже ,,политичког натезања”. Могао би чак да напишеш речник правих имена свих оних феномена данашњег политичког живота који сасвим неоправдано носе називе појава које не постоје код нас. Ти еуфемизми чак не морају ни да имају смислен садржај, довољно је да су ,,на знак” преко ноћи уведени и одомаћени у говору. Подједнако и одједном код свих, па и директно супротстављених политичких струја. Дешавало се да се запитам: где објављују те ниве фразе и појмове које одједном сви користе, и на питање- ,,од кад”, одговарају сложно- ,,па одувек”. Већ и несвесни да до прекјуче нису никад употребљавали такву реч, или чак нису ни чули за њу. То си сигурно приметио кад дођеш из иностранства, а оно одједном све ,,транспарентно” или ,,на акцији” уместо на снижењу, да би већ следећи пут све то запљунуо неки sale.
Свиђа ми сеСвиђа ми се