Пише: Владимир Челекетић
05.06.2019
Владимир Димитријевић је доктор филолошких наука, професор Чачанске гимназије и православни публициста. Против њега је покренута тужба, зато што је писао нешто што се не свиђа педерском лобију или, да цитирам: „покренут је судски поступак по тужби удружења грађана „Да се зна“, које се бави заштитом права ЛГБТ особа.“ [1]
Владимир Димитријевић је написао нешто на свом сајту www.vladimirdimitrijevic.com, што су, изгледа, дежурни „заштитиници“ педера и осталих из ЛГБ… категорије протумачили као „тежак облик дискриминације – поновљену дискриминацију припадника и припадница ЛГБТ популације по основу сексуалне оријентације“ [1]. Ко је ту „припадник“, а ко „припадница“, где је ту „популација“ и како је он могао некога да „дискриминише“ писањем на сопственом сајту, није баш сасвим јасно, али оно што је јасно и што је битно, јесте да човека туже, што значи да могу и да му суде и да га осуде.
Наравно, у домаћинској, традицијоналној, светосавској, православној итд. Србији, одмах је организована одбрана Владимира Димитријевића. Прво је направљено писмо које је потписало 104, како се каже, „јавне личности“, укључујучи осам странаца. Нема Цеце и Карлеуше на списку, али има пуно доктора наука и професора, тако да нисам баш сигуран да се већина тих личности у Србији могу сматрати „јавним“, али, како било, људи потписали.
У писму, између осталог, стоји:
„Уз то, подсећамо да пракса Европског суда за људска права јасно потврђује да се гарантија слободе изражавања „не примењује само на оне информације или идеје које се примају са одобравањем, зато што се сматрају не- нападним, него исто тако и на оне које могу да увреде, запање или узнемире државу или неки део становништва. Такви су захтеви плурализма, толеранције и ширине духа без којих не може бити демократског друштва“ .
…
“Насупрот томе, судски поступак покренут против др Владимира Димитријевића злослути на повратак „деликта мишљења“ из времена Брозовог једноумља.”
…
„Већ сада поручујемо јавности Републике Србије, али и надлежном суду, да поступак у коме се др Димитријевићу суди због написаних вредносних ставова доживљавамо као суђење нашем неотуђивом, од Бога дарованом праву на слободу мисли и изражавања”
…
„Судски поступак против др Владимира Димитријевића показује да је данас и те како актуелно упозорење Алексиса де Токвила, да само од нас, грађана Републике Србије, зависи хоћемо ли имати „републику либералну или тлачитељску, републику која угрожава света права власништва и породице или републику која их признаје и потврђује.“ [1]
Убрзо после тога, покренута је „петиција подршке“. [2]
Све је то лепо, али да подсетим „јавне личности“ и „грађене Републике Србије“ на неколико ситница.
Устав Републике Србије
Световност државе
Члан 11
Република Србија је световна држава.
Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.
Ни једна религија не може се успоставити као обавезна или државна.
Слобода мишљења и изражавања
Члан 46
Јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје.
Слобода изражавања може се законом ограничити ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.
Дакле, као што видимо, Уставом Србије прописано је да се „слобода изражавања може законом ограничити“, између осталог и због заштите „угледа других“, што је и учињено. То јесте „деликт мишљења“. Према томе, ово нема везе са „Брозовим временом“ јер овај Устав није донет у Брозово време, него двадесет и шест година после Брозове смрти од стране оних који су се декларисали као изразити „антиброзисти“, ДСС, Коштуница и уз пуну подршку са самог врха СПЦ.
Даље, као што видимо, Србија је дефинисана као безбожничка држава, у том истом Уставу, или, како се то каже, „световна“, што значи да Устав не познаје никакво „од Бога даровано право“, па самим тим ни закони који из њега произилазе не познају ни право од Бога ни самога Бога. За толико би ове сто четири „јавне личности“ требали да знају, за разлику од многих других „јавних личности“ које то, вероватно, не знају нити се, од њих, очекује да знају.
Ако сте даме и господо „јавни“, хтели да упутите неку поруку „грађанима Србије“, која би имала смисла и која би указивала на суштину поблема, требали сте да скренете пажњу на то шта пише у Уставу. Ако хоћете да престану прогони људи због написане и изговорене речи, предложите промену Устава којом би се, на пример, унело у Устав оно што пише у Првом амандману америчког устава, а тамо, између осталог, пише да „Конгрес неће донети закон којим се ограничава слобода говора“ (Congress shall make no law… abridging the freedom of speech). [3] Дакле, да је Димитријевић писао, шта год да је писао, педерски лоби, ма колико да је јак у Америци, тамо не би могао да га тера на суд. Друго, ако мислите да педерски лоби трује све аспекте друштвеног живота и да ће тек да их трује, ако вам је доста педерског силовања Србије, а знам да јесте, тражите да се хомосексуализам криминализује или тражите да се криминализује јавно пропагирање хомосексуализма. Примера имате колико хоћете, у многим земљама хомосексуализам је криминализован. Пошто Срби јако воле да преписују туђе законе, предложите преписивање релевантних закона из тих земаља.
Тако стоје ствари. Писати писма и петиције и замајавати Србе „слободом говора“ и „правима од Бога“, док ни једно ни друго, у српском уставно-правном поретку не постоји, јесте једноставније, али је лицемерно и неодољиво подсећа на оно што се зове „пилатовско прање руку“.
Коначно, ако баш хоћете да нешто корисно урадите за човека, скупите паре и платите му доброг адвоката.
[1] https://stanjestvari.com/2019/05/29/otvoreno-pismo-dr-dimitrijevic/
[2] https://stanjestvari.com/2019/06/03/onlajn-peticija-vd/
[3] https://www.law.cornell.edu/constitution/first_amendment
СВИТАЊЕ 