08.08.2019
Пише: Владимир Челекетић
Србија нема краља Артура и витезове, али има округли сто. Округли сто власти и опозиције. Преговарају о изборним условима. [1]
Исход преговора је неизвестан. Једино што је извесно јесте судбина Србије. Без обзира да ли се договоре или се не договоре, без обзира да ли опозиција бојкотује или не бојкотује изборе, после избора, идуће године, Србија ће бити иста земља, земља којом управљају странци преко марионетске власти и земља у којој ће та власт бити, суштински, криминални картел. То даље значи наставак досадашње политике која подразумева општу пљачку и распродају, масовно исељавање Срба, насељавање белосветске руље, финансирање „инвеститора“, законску дискриминацију Срба, тражење форме за признање Косова, културни геноцид … Чак и без страног фактора, Србијом би владала мафија, јер оно што се у Србији назива „демократијом“, са свим тим партијама и изборима, под овим или оним условима, на власт може да доведе само мафију и никог другог. [2]
Занимљиво, верујем да је ово многима јасно, нарочито онима који у овоме учествују. Да ли неко, заиста, верује да ће неки „изборни услови“ или неки „бојкот“ нешто да промене?
Ја разумем да се криминални кланови састају и договарају како да поделе плен, али је врло интересантно да они који су плен не показују баш никакву вољу да пруже отпор. Да баш никога, чија реч има тежину, нема да каже: доста са том фарсом, никакви услови и никакви избори неће променити политику која уништава Србију. Србији нису потребни услови и избори, потребна јој је политичка снага која ће угрозити власт без подршке странаца, која ће доћи на власт и променити политику. Да ли ће та политичка снага бити, према процени дежурних, демократска или недемократска, потпуно је свеједно. Никаква демократија у Србији не постоји, никакву демократију, у Србији, Вучић није укинуо, никаква „воља народа“ или „грађана“, како би се то данас рекло, не постоји, јер нико тако шта није у стању да дефинише, па чак и у детаљима у којима би се могло говорити о вољи некаквог мноштва, на пример, када је у питању однос према јавном педерлуку, насељавању миграната или дискриминацији Срба, воља народа се не поштује. Не ради се о томе да је демократија покварена па је треба поправљати, или да је укинута па је треба поново успоставити, не ради се чак ни о томе да је демократија, у Србији, толико покварена да се не може поправити, ради се о фарси у којој се прича и пише о нечему што не постоји, нити је икада постојало, а чак и кад би могло да постоји, у неким околностима, то свакако не може бити у околностима у којима је земља под управом страних центара моћи, преко организованог криминала. Из те ситуације, не долази се до суверенистичке и национално одговорне политике изборним условима и изборима. Врло мало памети и животног искуства је потребно да би се то разумело. То што се некоме не свиђа ни помисао на путеве који би водили до суштинских промена и националне слободе, друга је ствар. У сваком случају, боље је и закључити да се, реално, ништа не може учинити, него се замајавати тражењем излаза тамо где га нема, јер такво замајавање само служи за утврђивање постојећег поретка и положаја банди које владају Србима или чекају прилику да владају.
[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2019/06/24/bakic-vucic-i-mafija/
СВИТАЊЕ 