Чекајући патријарха

17.02.2021

Пише: Владимир Челекетић

У наредном тексту појам „црква“ (са малим „ц“) означава институцију која има политички и шире друштвени утицај у једном друштву. Овај текст није о „Цркви“ (са великим „Ц“), заједници верних у Христу. Није о литургијама, крштењима, венчањима, опелима и спашавању људских друша. Овај текст је утицају и значају цркве на друштвено-политичка збивања.

Од када је Св. цар Констатнтин успоставио хришћанство као званичну религију Ромејског царства, црква постаје део владајућег система. Хришћанско свештенство, уз племство, постаје део владајућег сталежа.

Оно што Срби називају „симфонијом државе и цркве“ у доба Немањића, није ништа друго до политички поредак тог времена, заправо, исто оно што је цар Константин имао осам векова раније. Занимљива је аналогија са данашњим временом, где је тзв. цивилни сектор део владајућег сталежа. С правом, а по тој аналогији, Ломпар припаднике тог сектора назива „секуларним свештенством“.

Мени није познато да је икада, игде, у историји, црква устала против поретка у којем је она била део владајућег сталежа или, у модерно време, против поретка који је није директно угрожавао, није је прогонио и отимао јој имовину. Мислим на цркву у целини, не на политичке борбе у којима је, неретко, учествовао и део свештенства, али све је то било у оквирима система у којем црква има посебну и врло важну улогу.

Српска црква одиграла је кључну улогу у опстанку Срба за време турске окупације и у процесу борбе Срба против окупације. То је пример како црква делује против власти и постојећег система, али турска окупација је била систем који је цркву угрожавао, често пљачкао и прогонио.

По успостављању модерне српске државе, српска црква добија своје привилеговано место у друштву. Она више нема разлога да се бори против власти и система.

Комунистички период модерне српске историје, са становишта цркве, сличан је турском. Поново се ради о систему који цркву прогони и гура на маргине друштвених догађаја. Слично као и за време турске окупације, црква игра улогу „чувара ватре“, али нема потребе да учествује у устанку, јер се комунизам урушава сам од себе. Уистину, у време комунистичке владавине долази до раскола са делом цркве у Амеирци. али падом комунизма, разлози за сукоб престају и раскол се превазилази.

Значај српске цркве у ослобађању Срба од турске окупације је био толики да је модеран српски национални идентитет изграђен тако да српска црква у њему заузима кључно место. Иако је било оних који су говорили о Србима католицима и Србима муслиманима, иако таквих има и данас, суштински, у српском друштву, ко није православан не сматра се Србином. То Србе разликује од неких других европских народа чија је историја била таква да, на пример, и католици и протестанти могу бити део истог народа.

После пада комунизма пропаганда у корист цркве је била тако велика и црква је добила тако велики простор у друштву да је народ, који се скоро педесет година заклињао у Броза и братство и јединство, у року од, практично, годину или две, поново постао православан (декларативно, наравно), а црква је постала институција од највећег поверења. Овај феномен није тема овог текста и наводим га само зато да бих нагласио оно што јесте битно за тему: представа о цркви као заштитнику националног и традиционалног дубоко се укоренила у свест Срба.

Милошевићев режим би је изразито „нецрквен“. Иако је период његове владавине период када почиње велики повратак цркве у друштвени и политички живот Срба, сам Милошевић, као и сви комунисти пре њега, није тражио подршку цркве за своју политику. На његовим скуповима нису говорили владике и свештеници, није се махало српским националним симболима, његова реторика није носила ништа што би позивало на веру и традицију. Било је владика и свештеника који су, отворено, наступали против Милошевића, оправдано га оптужујући за непочинства његовог режима, али црква као институција, у целини, не устаје против Милошевићевог режима. Напротив, патријарх Павле одлази код Милошевића на сваки позив, што је, додуше, било ретко, али одлази и режим то после пропагандно користи са имплицитном, али јасном поруком: ево, видите да црква нема ништа против власти и политике, то само неке владике… Наравно, аргумент да би отворен сукоб цркве и режима у условима рата и санкција био врло неодговоран авантуризам, прилично је јак и данас, мада, може да се размишља и у другом смеру. Међутим,  у то време, јавља се један други феномен који, такође, има везе са политиком власти, културном политиком власти. То је време настанка соц-радикалског „национализма“, „патриотизма“ и „традиционализма“ и формирања доброг дела српског друштва по том моделу, практично потпуном вулгаризацијом свега националног, традиционалног, па и верског, тј. хришћанског, што ће оставити трајне последице, а политички, омогућити Вучића и садашњу политику Вучићеве власти. Занимљиво је да црква не устаје ни против такве културне политике и свеукупног духовног, моралног па и интелектуалног срозавања нације, што би, бар тако се мени, као лаику, чини, морала да уради ако је, по дефиницији, по природи свог посла, задужена за духовно и морално стање народа. И овде можемо да тражимо објашњења типа да реч свештенства не може да се носи са дивљањем политичке пропаганде и индустрије забаве, али остаје чињеница да црква ни не покушава да се носи са том пошасти, већ се многи свештеници и владике у, како се то каже, „пригодним приликама“, могу видети у друштву људи, благо речено, врло сумњивих „занимања“и врло сумњивог морала.

Екипа која долази после Петог октобра доноси нове погодности, али и нове изазове за цркву. За разлику од Милошевића, који као и сваки прави комуниста, жели цркву која му не смета, кад већ не може имати свет без цркве, екипа од Петог октобра жели цркву која јој помаже и наравно, спремна је за то да плати. Без обзира на све што се дешавало, они који су стајали на позицијама националног и традиционалног, нису могли имати примедбу што су владике и попови сада већ озбиљни учесници свих политичких и друштвених манифестација организованих од стране режима. Маса Срба, наравно, и даље СПЦ сматра неприкосновеним борцем за национално и традиционално, тј. неприкосновеним чуваром националног и традиционалног.

Почетком двехиљадитих, када још увек нема пуног удара ЕУропских људскоправашких „вредности“ на Србију и док Косово још није прогласило независност, само неколицина Срба види погубност ЕУропеизације Србије и у смислу вредносног система и у смислу политике који се Србији намећу. Међутим, 2009. када Србија испоставља захтев за пријем у ЕУ, већ имамо проглашену косовску независност, имамо силовање Србије због Сребренице, уз пуну сарадњу Тадићевог режима и већ имамо убрзано спровођење педерске политике, такође по налогу из ЕУ. Дакле, тада више нико ко ишта зна и разуме не може да каже да не зна куда води политика ЕУропеизације Србије – у директно рушење националног и традиционалнг, тј. хришћанског. У таквој ситуацији, патријарх Иринеј јавно подржава српску кандидатуру уз напомену да Србија треба да сачува свој идентитет у таквој заједници. Нараво, та примедба јесте чисто лицемерје јер тада је већ јасно да политика ЕУ подразумева гушење сваког нациналног идентитета. То је као да некога подржавате да уђе у кавез са лавовима уз брижну напомену: али гледај да те лавови не поједу.

После тога следи убрзавање српске пропасти. Вучићев режим потписује Бриселски споразум и мимо Устава, укида институције државе Србије на територији државе Србије, у мирнодопским условима. Ја нисам баш сигуран, али ако се узму у обзир и околоности, то је, вероватно, највећи чин издаје у српској историји. Убрзава се педеризација Србије и, уопште, дегенеризација Србије са свим оним што, у пакету, са педерима иде. Лезбејка је постављена на место премијера и брука Србију где го се појави међу нормалним људима. У почетку је још мало и личила на женско, али како време одмиче, све више личи на мушко.

Легализује се потпуна дискриминација Срба у односу на тзв. мањине. Срби се хапсе и суде за написану и изговорену реч против педерзације и циганизације земље. Насељавају се илегални мигранти. Народу којем су се десили Шиптари, власт прави по једно Косово у Београду, Обреновцу, Суботици, Шиду, Кикинди… Срби бивају пљачкани и пребијани од стране белосветске руље, ори се „Алаху Акбар“ из мигрантских центара у сред Србије.

Сва та политика крунисана је орденом Св. Саве за Вучића.

Наравно, није црква крива што ми нисмо схватили раније. И што неки не схватају још увек. Имамо две хиљаде година историје цркве, имамо осам векова историје српске цркве. Имамо тридесет година од поновног великог ступања српске цркве на политичку и друштвену сцену Србије.

У модерној српској историји озбиљна и организована побуна цркве против режима десила се само два пута. У време тзв. Конкордатске кризе и недавно у Црној Гори. У оба случаја режим је угрожавао цркву. У првом случају, у случају Конкордатске кризе, специјалан третман који је Ватикан требао да добије у Југославији, СПЦ је протумачила као напад на сопствени положај и утицај, што, у основи и јесте био случај. У Црној Гори, радило се о отвореном нападу на црквену имовину. Ни промена језика, ни ЕУ, ни НАТО, ни признање Косова ни педеризација Црне Горе нису били довољан разлог да црква позове народ на литије, тј. на политичку борбу против режима. Овим не желим да кажем да, литије, по дефиницији, представљају облик политичке борбе, да су зато измишљење, али у овом случају за то јесу биле коришћење. За разлику од другосрбијанаца, ја у томе не видим ништа спорно и не заговарам тезу да „црква не треба да се бави политиком“. Црква се самим својим постојањем „бави политиком“, по свом положају и утицају она је институција од врхунског друштвеног и политичког утицаја, а то поготову важи за СПЦ. Она хтела, нехтела, сваким својим односом према друштвено-политичким темама врши утицај, без обзира да ли о нечему ћути и пасивизује отпор цитатима о „окретању образа“ и како је „све од Бога“ или директним наступом на страни власти или против власти. Но, једна законитост се намеће. Ако власт није директни непријатељ цркве, не треба очекивати окретање цркве против власти, ма колико та власт водила антинационалну и антихришћанску политику. Зато ће и Срби у Црној Гори, од свог литијања, добити сам промену закона којим ће бити уклоњена опасност од отимања црквене имовине. Све остале „српске теме“, НАТО, Косово, ЕУ, педеризација и дегенеризација друштва, остаће нетакнуте.

Наравно, исто је и са другим црквама. Масовна дехристијанизација Запада извршена је не само уз ћутање западних цркава, него уз њихово саучесништво које се састојало у пасивизацији јавности пред антинационалном и антихришћанском политиком западних влада. Мислите ли да ће Римокатоличка црква анатемисати Бајдена зато што парама пореских обвезника финансира масовна убиства деце широм света, у име „женских права“? Наравно да неће, а ако и када се појави неки свештеник чија критика оде мало „превише“, сама Римокатоличка црква ће се са таквим обрачунати, неће Бајден морати ни да тражи. Мислите ли да се англикански надбискуп, када организује молитву за „расну једнакост“и „равноправност“, у ствари, моли за престанак дискриминације својих сунардника у сопственој земљи или за престанак страдања својих сународника од стране азијатских и афричких хорди? Италијани су дошли у позицију да бирају између Салвинија који хоће да спасе Италију и папе који им поручује да, у име Христа, земљу предају муслиманима.

То што ће Срби устврдити да су Римокатолици јеретици, а протестанти, практично, више и нису хришћани, ничим не обавезује ни историју ни политику и све оне законитости које важе за западне народе, важиће и за Србе, као што су и до сада важиле.

Цркве на западу пропадају. Верника је све мање, храмови се продају и претварају у објекте друге намене. У Енглеској можете купити кућу, која је, некада, била црква. И види се да је била. Само склоне крст, убаце преградне зидове и префарбају. Људи такве куће купују и у њима живе. У крајњем исходу, црква ће платити највећу могућу цену за пактирање са властима у име „мира у кући“, али, што би рекли Срби, ко са ђаволом тикве сади,… то би они из цркве требали добро да знају.

Иста судбина, неминовно, чека и СПЦ. Онај коме кћерку силује пакистанска банда или коме запрете одузимањем детета, јер дете показује „хомофобију“, слабо ће помоћи мудре речи Васкршње посланице о окретању образа и хришћанској самилости, ма колико се трудио да поштује хришћанско, традиционално и национално. А колико ће бити оних који, одрастајући у морално дегенерисаном друштву неће ни бити у прилици да се упознају са хришћанским, националним и традиционалним, можемо само да нагађамо, али такви ће бити већина, то је извесно. Баш као и на Западу.

Ако се у Србији икада формира озбиљна политичка организација на суверенистичким, идентитетским и конзервативним позицијама, озбиљна у смислу да може да представља неки битан политички фактор, она ће, неминовно, пре или касније, ући у сукоб и са СПЦ, баш као и Салвини са папом и РКЦ. Највећа заблуда српских суверениста, националиста, патриота, конзервативаца, десничара, како хоћете, ових последњих тридесет година јесте у томе што све време рачунају да ће СПЦ, по самој својој природи, бити на њиховој страни. Наравно, она ће то бити, врло радо, али кад дођу на власт.

Ових дана води се расправа о избору новог српског патријарха. Већ се види колико је СПЦ изгубила углед у оном верујућем, традиционалистичком и националистичком делу друштва јер се воде расправе на тему хоће ли нови патријарх бити „наш“ или „њихов“. Немајмо сумње, углавном ће бити „наш“, али не очекујмо да у име „нас“ буде против „њих“ док год су они на власти и не завлаче руку у црквени џеп, него га још и пуне. У том случају, биће „њихов“ кад год то њима затреба. Све остало време може бити „наш“. И то неће зависити од самог човека, то зависи од саме природе организације коју називамо „црквом“ (са малим „ц“ у овом тексту).

2 мишљења на “Чекајући патријарха”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s