Франкфуртска школа

Година 2007.

Пише: Патрик Бјукенен

”Заиста ефикасна тоталитарна држава била би она у којој свемоћни, спроводиоци политичких шефова њихова армија менаџера, контролише становништво робова који се не морају приморавати ни на шта, јер воле да служе.”

Олдос Хаскли, Врли нови свет

Социјалдемократи су 4. августа 1914. стајали у Рајхстагу и, сви до једнога, гласали су за Кајзерове ратне кредите, док су војске Рајха упадале у Белгију.Марксисти су били запањени. Дуго очекивани европски рат требало је да буде њихово време.“Радници света, уједините се!“, грмео је Маркс у закључној реченици свог Комунистичког манифеста. Марксисти су предвидели да ће радници када дође до рата, пре се побунити против својих владара, него што ће се борити са колегама-радницима из суседних нација. Али то се није догодило. Ево како то описује историчар, Барбара Тачмен:

„Када је дошао позив, радник за кога је Маркс рекао да нема домовину, идентификовао се са земљом, а не са класом.Испоставило се да је и он члан националистичке породице, као и сви други. Сила антагонизма која је, наводно, требало да збаци капитализам, пронашла је бољу мету у странцу. Радничка класа је ишла у рат добровољно, па чак и жељно, као и средња класа, као и виша класа, као читава врста.“

Након Руске револуције, комунистички удари су покушани у Будимпешти, Минхену и Берлину. Немачки ратни ветерани брзо су сломили баварски совјет. Розу Луксембург и Карла Либкнехта, припадници Фрајкова су испребијали и стрељали у Берлину. Режим Беле Куна, у Будимпешти, трајао је неколико месеци.

Троцки је желео да Црвена Армија постане ударна снага револуције. Док је окупирао Пољску, пољска војска, на челу са маршалом Пилсудским, одбила га је код Вистуле. Ништа што су марксисти предвидели није се остварило.Њихов час је дошао и прошао. Радници са Запада, митски пролетеријат, одбили су да одиграју улогу коју им историја наменила. Како је Маркс могао толико да погреши?

Двојица Марксових ученика понудила су објашњење. Тачно је да Маркс није био у праву. Нису се дигли на устанак зато што су им душе биле засићене због две хиљаде година хришћанства, па су постали „слепи“ за своје класне интересе. Све док се хришћанство и Западна култура не искорене из душе Западњака, марксизам не може да се укорени.

Први ученик-отпадник био је Мађар Ђерђ Лукач, агент Комитерне. “Као једино решење сам видео револуционарно уништење друштва. До мењања вредности на светском нивоу, не може да дође без поништавања старих вредности и стварања нових, што чине револуционари“, рекао је Лукач. Као комесар за културу у режиму Беле Куна, Лукач је своје „демонске“ идеје, како их је сам назвао, спровео у дело кроз оно што је постало познато као „културни тероризам“.

Као део тог тероризма, увео је програм радничког сексуалног образовања у мађарске школе. Деца су учила о слободној љубави, сексуалним односима, архајској природи породичних правила средње класе, застарелости моногамије и неважности религије, која одузима човеку сва задовољства. И жене су позване да се побуне против сексуалног морала тог доба.
Лукачев циљ у промовисању разузданости жена и деце, био је уништење породице, тог језгра хришћанства и Западне културе. Пет деценија након што је Лукач побегао из Мађарске, његове идеје су одушевљено прихватили промотери „сексуалне револуције“.

Други ученик је био Антонио Грамши, италијански комуниста који, у послење време, бива заслужено признат као највећи марксистички стратег двадесетог века. Након Мусолинијевог марша на Рим 1922. године, Грамши је побегао у Русију. Тамо је Грамши увидео да бољшевизам не функционише. Режим је могао да приволи на послушност само уз помоћ терора. Закључио је да је Лењинизам пропао. Руски народ није преобраћен у комунисте, он је комунизам презирао. Њихова земља, вера, породице, иконе и Мајка Русија, све то је руском народу значило много више од било какве интернационалне солидарности међу радницима. Руски народ се није променио. Чак је и Цар изазивао више љубави и оданости од омржених бољшевика.

Грамши је закључио да њихове хришћанске душе спречавају руски народ да прихвати комунистичку револуцију. “Цивилизовани свет је био темељно натапан хришћанством 2000 година“ – писао је Грамши – „а режим утемељен на хришћанском веровању и вредностима, не може да се збаци док се ти корени не пресеку. “

Разбијених илузија, уплашен од Стаљина који је преузео власт након Лењинове смрти, Грамши се вратио кући да би стао на чело италијанске Комунистичке партије. Мусолини је имао другачију идеју. Затворио је Грамшија и изгубио кључ. Трунући у затвору од туберкулозе, Грамши је ипак ослобођен, али је умро 1937. године. Ипак је у својим затворским свескама оставио је план за извођење успешне марксистичке револуције на Западу.

Уместо да прво зграбе власт и наметну културну револуцију одозго, наводио је Грамши, марксисти на западу прво морају да промене културу, а онда ће им власт пасти у крило као зрело воће. Али за промену културе биће потребан „дуг марш кроз институције“ – уметност, филм, позориште, школе, колеџе, семинарије, новине, часописе, радио. Једну по једну, треба их освајати и преобразити, и политизовати у агенцију револуције. Онда би се људи могли полако научити да разумеју, па чак и да радо прихвате револуцију.

Грамши је инсистирао да његове колеге марксисти образују популарне фронтове са западњачким интелектуалцима који су делили њихов презир према хришћанству, и који су обликовали умове младих. Порука друговима:“То је култура, глупаци!“. Грамшијева идеја о томе како треба спровести револуцију у Западном друштву, показала се као тачна.

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА

Лукач, и чланови немачке Комунистичке партије, 1923. године основали су, на Франкфуртском универзитету, Институт за марксизам, по угледу на институт Маркса и Енгелса у Москви. Након мало размишљања, одлучили су се за мање провокативан назив, Институт за друштвена истраживања. Он ће убрзо постати познат једноставно под називом Франкфуртска школа.

Њен директор је, 1930. године, постао отпали марксиста и поштовалац Маркиза де Сада, Макс Хоркхајмер. По налогу Хоркхајмера, Франкфуртска школа је почела да преводи марксизам на културне изразе. Одбачена су стара упутства за борбу и написана нова. За старе марксисте непријатељ је био капитализам, за нове марксисте непријатељ је био Западна култура. За старе марксисте пут до стицања моћи било је насилно збацивање режима, као у Паризу 1789. и Санкт Петерзбургу 1917. За нове марксисте пут до стицања моћи није био насилан и захтевао је деценије стрпљивог труда. “Победа ће доћи тек након што у души Западног човека нестану хришћанска веровања. А то ће се догодити тек након што савезници и агенти револуције освоје и уновче институције културе и образовања. Освојите културне институције Запада, његова „утврђења и одбрамбене насипе“ и држава, „спољни јарак“ пашће без борбе“. Међутим и за старе и за нове марксисте остала је иста дефиниција морала; морално је оно што унапређује револуцију, а није оно што јој смета.

Отприлике у исто то време, музички критичар Теодор Адорно, психолог Ерих Фром и социолог Вилхелм Рајх, придружили су се Франкфуртској школи. Али 1933. историја се грубо умешала. Адолф Хитлер се уздигао до власти у Берлину, пошто су светиљке-водиље Франкфуртске школе били Јевреји и марксисти, они нису одговарали Трећем Рајху. Франкфуртска школа је спаковала своје кофере и побегла у Америку. Кренуо је и дипломирани студент по имену Херберт Маркузе. Уз помоћ универзитета Колумбија, успоставили су нову Франкфуртску школу у Њујорку, и преусмерили своје таленте и енергију на подривање културе земље која им је пружила уточиште.

Међу новим оружјем културног конфликта које је Франкфуртска школа измислила, била је и Критичка теорија. Један проучавалац Критичке теорије, дефинисао ју је као „суштински деструктивни критицизам свих главних елемената Западне културе, укључујући и хришћанство, капитализам, ауторитет, породицу, патријархат, хијератхију, морал, традицију, сексуално уздржавање, оданост, патриотизам, национализам, наслеђе, етноцентризам, конвенције и конзервативизам. “

Користећи Критичку теорију културни марксисти стално понављају оптужбу да је Запад крив за геноцидне злочине против сваке цивилизације и културе са којом је дошао у везу. По Критичкоје теорији Западна друштва представљају највећа склоништа у историји за расизам, сексизам, нативизам, ксенофобију, хомофобију, антисемитизам, фашизам и нацизам. По Критичкој теорији злочини Запада потичу од карактера Запада, како га је обликовало хришћанство.

Критичка теорија на крају доводи до „културног песимизма“, осећаја отуђености, безнадежности, очаја, када народ, иако је напредан и слободан, почиње да посматра своје друштво и земљу као угњетавачке, зле и недостоје љубави и одансти. Нови марксисти сматрали су да је културни песимизам неопходни предуслов револуционарне промене. Под утицајем критичке теорије многи припадници генерације из шесдесетих убедили су себе да живе у неподношљивом паклу. У књизи Озелењавање Америке Чарлс Рајх је говорио о „тоталној атмосфери насиља“ у америчким средњим школама: „Испит или тест представљају облик насиља. Обавезна настава физичког васпитања, за некога кога је срамота или се боји, представља облик насиља. Захтев да ученик мора да има пропусницу да би се шетао ходником, представља насиље. Обавезно присуство у учионици, обавезно учење у просторији за учење, престављају насиље“

Књиге Бекство од слободе Ерха Фрома и Масовна психологија фашизма и Сексуална револуција Вилхелма Рајха одржавају критичку теорију. Али, најутицајнија књига Франкфуртске школе која је икада објављена, била је Ауторитарна личност. У овој икони Франкфуртске школе, економски детерминизам Карла Маркса замењен је културним детерминизмом. Ако је породица дубоко хришћанска и капиталистичка, и на њеном челу је ауторитаран отац, можете очекивати да ће деца постати расисти и фашисти.

Када је „открио“ да фашизам настаје у патријархалним породицама, Адорно је сада „идентификовао“ и његово природно станиште, традиционалну културу: „Позната је хипотеза да подложност фашизму представља феномен који је највише карактеристичан за срењу класу, да је он „у култури“, и да ће, према томе, они који се највише равнају према тој култури, имати и највише предрасуда“. Адорно и Франкфуртска школа су хладнокрвно тврдили да су појединци одрасли у породицама у којима је домирнирао отац, иначе патриота који маше заставом и следбеник старомодне религије, потенцијални фашисти и нацисти.

Ове идеје присвојила је левица. Још средином шесдесетих година 20. века. конзервативци и ауторитарне фигуре који су се супротстављали револуцији на универзитетима, проглашавани су „фашистима“. Од тих година најефикасније оружје у рукама левице било је управо проглашење супарника за мрзиоца или ментално оболелу особу. “Ако хоћете да оспорите нешто што неко ради . . . назовите га менталном особом“. Оцењујући Студије о предрасудама Франкфуртске школе, од којих је најпознатија била Ауторитарна личност, Кристофер Лаш је написао: “Циљ и план Студија о предрасудама диктирао је закључак да се предрасуда, чији је корен у структури „ауторитарне личности“, може искоренити само се амерички народ подвргне колективној психотерапији – ако се они буду лечили као да се налазе у неком санаторијуму за лудаке“.

Хоркхајмер и Адорно су такође схватили да пут ка културној хегемонији води преко психолошког условљавања, а не филозофске расправе. Америчкој деци би могло да буде условљено да, у школама, социјална и морална веровања својих родитеља одбаце као расистичка, сексистичка и хомофобична, као и да прихвате нови морал. Школа је отворено рекла да мање важно да деца науче чињенице или вештине, него да заврше школу оспособљена да испољавају правилне ставове. Када је Алан Блум написао у Затварању америчког ума, да су „амерички свршени средњошколци једни од најосетљивијих необразованих људи на свету“, јер имају најгоре резултате на испитима, али најбоље када је у питању заштита човекове околине, Блум је сведочио о успеху Франкфуртске школе.

Колико је културна револуција била успешна у искорењивању старих вредности и успостављању нових у душама младих? У данима након Перл Харбора, колоне људи који су желели да се пријаве за морнарицу и војску били су дугачки. У тим редовима било је студената као и фармера. Али у данима после уништења СТЦ , пре него што је иједан амерички војник отишао у борбу, на америчким универзитетима започете су кампање против рата.

Али важност школа у испирању умова младих, убрзо су превазишли нови медији: телевизија и филмови. Као што пише Вилијам Линд, директор центра за културни конзервативизам при Фондацији слободног конгреса: „Индустрија забаве . . . у потпуности је присвојила идеологију културног марксизма и стално је понављала, не само у проповедима, већ и у параболама; јаке жене које пребијају слабе мушкарце, деца која су мудрија од својих родитеља, покварени свештеници које изиграју подругљиви бескућници, црнци из више класе који се супротстављају насиљу белаца из ниже класе, тврди хомосексуалци који воде нормалне животе. То је све измишљотина, преокрет стварности!, али медији забаве чине да то изгледа реалистично, чак више него свет око нас. “

Током педесетих, Франкфуртској школи је недостајала личност која би популарисала идеје закопане у лепљивој прози Хоркхајмера и Адорна. Ту се појавио Херберт Маркузе који је дао одговор на Хоркхајмерово питање: “Ко ће играти улогу пролетеријата у будућој културној револуцији?“ Маркузеови кандидати били су: радикална омладина, феминисткиње, црни милитаристи, хомосексуалци, отуђени, асоцијални, револуционари трећег света, сви гневни гласови прогоњених „жртава“ Запада. То је био нови пролетеријат који ће збацити Западну културу.

Прошла друштва су била поткопавана речима и књигама, али Маркузе је веровао да секс и дрога представљају моћна оружја. Маркузе је препоручивао универзално прихватање Принципа задовољства. Одбацимо културни пордак у потпуности, рекао је Маркузе, и моћи ћемо да створимо свет „полимфорне перверзности“. Када су милиони деце „бејби-бума“ почели да преплављују факултете, његов тренутак је дошао. Маркузеове књиге су се гутале. Постао је култна фигура. Када су се студенти побунили у Паризу, 1968. године, носили су заставе на којима је писало, „Маркс, Мао, Маркузе“

„Водите љубав, а не рат“, био је надахнути слоган самог Маркузеа. У књизи Човек са једном димензијом, залагао се за образовну диктатуру. У Репресивној толеранцији, тражио је нову „ослобађајућу толеранцију“, која доноси „нетолеранцију према покретима на десници и толеранцију према покретима на левици“. Дупли стандард против кога се десница бори и која дозвољава да се конзервативци јавно излажу подсмеху због грехова који се левици опраштају, представља „репресивну толеранцију“ у акцији.

За културне марксисте најважнији циљ је био укидање породице, коју су презирали као легло диктатуре и сексизма, и друштвене неправде. Непријатељство према породици није било ново за марксисте. У Немачкој идеологији, сам Маркс је писао да патријархални мушкарци посматрају жене и децу, најпре као имовину. У Пореклу породице, приватне својине и државе, Енгелс је заговарао феминистичко убеђење да свака дискриминација жена потиче из патријархалне породице. Ерих Фром је тврдио да разлике међу половима нису наследне, већ представљају измишљотине Западне културе. Фром је постао оснивач феминизма. За Вилхелма Рајха, „ауторитарна породица је ауторитарна држава у малом . . . Породични империјализам . . . репродукује се у националном империјализму“ . За Адорна, патријархална породица је колевка фашизма.

Да би осакатила породицу са оцем на челу, Франкфуртска школа се залагала за алтернативе, као што су матријархат, где мајка командује, и „андрогина теорија“, где су улоге мушкарца и жене у оквиру породице променљиве, па чак и обрнуте. Женски бокс, жене у борби, жене рабини и бискупи, бог као Она, Деми Мур у филму Редов Џејн, Сигурни Вивер налик на Рамба која теши ужаснутог и кукавног војника у филму Осми путник, као и све емисије и филмови у којима се жене приказују као чврсте и агресивне, а мушкарци као осетљиви и рањиви, сведоче о успеху Франкфуртске школе и феминистичке револуције којој је она помогла да се створи. Као и Лукач, и Вилхелм Рајх је веровао да породицу треба уништити уз помоћ револуционарне сексуалне политике и раног сексуалног образовања. До појаве сексуалног образовања у основним школама у Америци дошло је захваљујући Лукачу, Рајху и Франкфуртској школи.

Милиони жена на Западу сада деле феминистичко непријатељство према браку и мајчинству. Милиони су прихватили план овог покрета и немају намеру да се удају, нити желе да имају децу. Европљани чији се број смањује, па чак и у старим католичким земљама, скоро сви користе контрацептивна средства. Контрацепција, стерилизација, абортус и еутаназија – то су четити јахача апокалипсе „културе смрти“, које ће Свети Отац кудити док не умре. Пилула и кондом постали су срп и чекић културне револуције.

РЕЧИ СУ ОРУЖЈЕ

Ако се супротставите позитивој акцији, онда сте расиста. Ако инсистирате на томе да постоје неке улоге у друштву које нису погодне за жене, као рецимо пилот на морнаричком носачу, онда сте сексиста. Ако мислите да је број досељеника сувише велик, онда сте нативиста или ксенофоб. Милитантни борци за права хомосексуалаца натерали су 1973. године Америчку психијатријску асоцијацију да скине хомосексуалност са листе поремећаја. Сада свако ко га сматра поремећајем, сам пати од душевне болести зване хомофобија.

„Речи су оружје“ рекао је Орвел. Традиционалисти тек треба да открију ефектне противмере. Када непријатеља назовете расистом или фашистом, више не морате да одговарате на његове аргументе. Он мора да брани свој карактер. На суду, оптужени је невин, све док му се не докаже кривица. Али, ако је оптужен за расизам, хомофобију или сексизам, данас се унапред сматра кривим. Оптужени мора да докаже невиност ван сваке сумње.

Орвел је чуо да се реч „фашиста“ толико често користи, те је претпоставио да ако Џоунс назове Смита фашистом, Џоунс у ствари мисли „Ја мрзим Смита!“. Али да је Џоунс рекао „Ја мрзим Смита“ – признао би нехришћанску мржњу. Називајући смита фашистом, он не мора да објашњава зашто мрзи смита, нити зашто не може да победи Смита у расправи; натерао је Смита да докаже да није потајни обожавалац Адолфа Хитлера. Хју Лонг је био у праву. Када фашизам буде дошао у Америку, доћи ће у име антифашизма.

Неоспорно је да су Лукач, Грамши, Адорно, Маркузе и Франкфуртска школа имали огроман утицај на америчку културну и интелектуалну историју. Али за разлику од бољшевика они нису напали Зимску палату, зграбили власт, и нису наметнули своје идеје уз помоћ силе и терора, нису били дивови као што је био Маркс. Мало Американаца уопште зна ко су они. Они су били интелектуални отпадници и морални изроди, тачно, али су такође, били људи који су мислили „ван кутије“, и који су пустили у промет идеје о томе како би се успешно могла обавити револуција на Западу, а против Запада. И њихове идеје су победиле. Америчка елита, која можда данас и не зна ко су били франкфуртски мислиоци, спремно је прихватила њихове идеје.

Американци који данас прихватају њихове идеје, не могу да знају да су оне настале у марксистичком одгајалишту, Вајмарској републици, или у фашистичком затвору у Мусолинијевој Италији, нити да је њихов циљ био подривање наше културе и збацивање наше цивилизације.

Потенцијална енергија и некористан рад

Obraz-i-Nasi-protest

Први пут објављено 17.09.2015

Пише: Владимир Челекетић

Протест против Вучићевог режима, одржан 6. септембра на Тргу Републике, као и догађји који су му претходили, показали су, још једном, ствари које су познате, али нам не преостаје ништа друго него да о њима пишемо и говоримо, ако већ пишемо и говоримо о српској политици.

1. Режим се плаши само националиста

Режим је прво забранио скуп против насељавања имиграната, заказан од стране истих политичких организација, под изговором да “фашистима” неће бити дозвољено да демонстрирају. [1]

Затим је, за други скуп, полиција најавила снимање демонстраната, са јасном намером застрашивања јавности. [2]

Полиција је затим испунила обећање и отворено снимала демонстранте. Малтене да су се људима у лице уносили док су, до зуба наоружане патроле, шетале међу демонстрантима. Док хиљаде илегалних имиграната од центра Београда прави прљаву и смрдљиву арапску касабу, “српска” полиција је чинила све што је у њеној моћи да застраши 200 до 300 Срба који су се скупили да дигну свој глас против убиства нације.

Наравно, ово није први пут и Србија није једина земља у којој се режим брутално обрачунава са националистима. Легитиман захтев да се Срби заштите од илегалних циганских насеља резултирао је хапшењем Филипа Гајића из Србске Акције, да би, нешто касније, била привођена и Весна Веизовић, због писања на исту тему. [3]

О прогону националиста у Европи не треба трошити пуно речи. Ко је залудан нек тражи по Интернету. Довољно је поменути прогон и убиства чланова грчке Златне Зоре, док је јавност уредно замајавана Сиризом, или бруталне обрачуне полиције са протестантима против масовне имиграције, широм Европе, укључујући и Русију.

Јасно је зашто се ЕУропски режими једино плаше нацоналиста. ЕУропске владе и политичке партије “демократије”, биле оне “леве” или “десне”, јесу предузећа за сервисирање интереса транснационалног капитала. Једини ко може сломити постојећи поредак јесу националисти, а не синдикати и Сиризе, који су део система и чије демонстрације и нису ништа друго до скупови просјака који траже који евро више. Националисти ударају на сам темељ система. Против ЕУ, против америчке хегемоније, за заштиту граница, за спречавање масовне имиграције, за заштиту националне привреде, против тзв. неолибералног концепта економије, духовни и морални препород на хришћанским темељима … Победа националиста значила би, не само политички крај садашњих носилаца власти, већ, сасвим могуће, хапшење и суђење истих за тешка дела велеиздаје и пљачке народа.

Конкретно, у Београду, ситуација је додатно компликована за режим. Велико присуство српских националиста у непосредној близини арапских хорди лако би могло да доведе до тога да догађаји измакну контроли, а у ситуацији у којој је режиму важнији један арапски нос од стотина српских глава, јасно је под каквим притиском се власт налази.

Коначно, треба разумети и то је врло важно, да је степен репресије обрнуто сразмеран величини националистичке странке. У земљама у којима националистичке странке добијају 20 или 30 %, као што су Француска или Мађарска, на пример, режим више не може да хапси и малтретира онако како то ради у Србији. [4] И не само да не може да хапси и малтретира, већ велика популарност националиста почиње да утиче на одлуке власти. То се најбоље види сада када и земље попут једне Данске почињу да уводе врло рестриктивне мере за илегалне имигранте, што је, до недавно, било незамисливо. [5]

2. Уједињење

У чланку “Довољно је триста!”, аутор, г. Бобан Гајић, позива на уједињење. [6] Скуп у Београду је показао, још једном, да никаквог јединства српских националиста нема. И не само да нема јединства, већ нема ни елементарне свести о потеби за јединством, а без јединственог националног покрета отпора Срби немају никакве шансе. У саопштењу министра полиције, које је уследило после забране првог скупа, оног против насељавања имиграната, писало је да су скуп, поред Образа и СНП Наши заказале и Двери. Уследила је брза реакција Двери у којој се наводи да Двери нису заказале никакав скуп, што је, уистину, било тачно. Ни помена о подршци скупу нити позив симпатизерима и члановима да се придруже. [7] Да Стефановић није направио грешку, извесно је, Двери скуп не би ни поменуле, као што га нису помињале ни друге тзв. родољубиве политичке организације. Заиста, зашто би га помињале? Нису ли скуп заказали Образ и СНП Наши? Зашто би неко ко није у Образу или СНП помињао скуп? Да, то је логика врхова српских политичких партија. Њима је страначки идентитет јачи од националног. За њих, скуп нису заказали неки Срби који се боре за исте циљеве као и они, већ друге партије са којима они немају никакве везе. Наравно, ово наводим само као један у мору примера без намере да посебну критику упућујем Дверима. Уосталом, тако би било и тако је и било када су Двери заказивале скупове. Други са тим нису имали везе јер нису Дверјани. То што су Срби није битно и није било битно. Коначно, поставио бих и ово питање. Скуп су организовали Образ и СНП заједно са Аутономним националистима и Студентском акцијом? Може ли неко да ми објасни зашто су Образ, СНП и Аутономни националисти три партије? Каква је идеолошка разлика међу њима?

Даље, запитајмо се, шта се то подразумева под “уједињењем”? Да ли је то кад “спонтано” милион људи изађе на улицу, зато што им је “доста свега”, па похватају банду и повешају је од Теразија до Славије? Уистину, зафалило би бандера на том потезу, али не надајмо се таквом сценарију. Уједињење, практично, може да значи само једно. Стварање једне јаке партије националистичке оријентације која ће имати подршку огромне већине Срба који подржавају идеје националне слободе и обнове српске државности. То не би била већина у односу на укупан број Срба, али би била партија која има подршку од 20 до 30%. Са таквом партијом и таквом подршком, на Тргу Републике се не би скупило 300 људи, него 100 хиљада људи и онда се плави батинаши не би бавили застрашивањем Срба него би гледали како да евакуишу окупаторе београдских паркова у околини, у страху да ствари не измакну контроли.

Уједињење се неће постићи техничким коалицијама малих диктаторских странака које себе називају “патриотским”. Уједињење се може постићи само ако постоји свест о неопходности јединственог националног покрета отпора у условима окупације. Таква свест не постоји код данашњих страначких вођа, али то не значи да не постоји код већине родољубивих Срба. То је тема којој морамо посветити пуну пажњу уместо бесконачног ламентирања над непочинствима Вучићеве власти.

3. Медијски рат

О “блокади медија” у Србији написано је испричано довољно, а то да Интернет није довољан, јасно је одавно. Но, оно што је мене изненадило јесте чињеница да организатори скупа нису нашли за сходно да полепе плакате бар у центру Београда, ако већ не у другим градовима. Ни једног јединог плаката, иако су организатори, на Интернету, представили, по мом мишљењу, јако добре плакате.

СНП Наши и Образ имају искуства са добрим плакатима који иритирају режим. Сетимо се списка страних агената и чувеног Образовог плаката “Чекамо вас” против педерске параде који се пробио до ударних вести на ББЦ.

Наравно, и СНП и Образ су, због ових плаката, трпели полицијски и судски прогон, баш као и Филип Гајић из Србске Акције, што је нормално у тоталитарном систему у којем постоји вербални деликт, али су показали који је једини начин борбе против система. Режим се, још увек, не плаши Интернета, али реагује врло хистерично, готово панично на сваку појаву “политички некоректне” пропаганде у јавности, а у условима када је приступ телевизији, радију и штампи немогућ, остаје плакатирање. И онда треба поново да буду хапшени и суђени, закључиће неко. Тако је, биће хапшени и суђени док год им могућности не прелазе неколико стотина људи. Онда када буду могли да сакупе десетине хиљада и када се такви плакати завиоре међу окупљеном масом нико неће бити хапшен и малтретиран као сада. И ту се поново враћамо на питања јединства српских националиста и стварања једне јаке политичке партије, а док на то питање не одговоримо вртећемо се у круг, док група криминалаца и манијака сахрањује Србију.

[1] http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Stefanovic-Zabrana-skupova-protiv-migranata.sr.html

[2] http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/588468/Policija-ce-snimati-skup-Obraza-i-SNP-Nasi-sutra-na-Trgu

[3] http://nacionalnapartija.net/srbine-organizuj-se/

[4] http://nacionalnapartija.net/zasto-treba-partija/

[5] http://www.telegraf.rs/vesti/1743447-danska-zatvorila-granicu-sa-nemackom-zbog-velikog-priliva-izbeglica-potpuno-zaustavljen-saobracaj-foto-video

[6] http://www.srpskikulturniklub.com/boban-gajic-dovoljno-je-trista

[7]  http://srbin.info/2015/08/26/bosko-obradovic-ne-plasimo-se-pretnji-dr-stefanovica/

Да ли изаћи на изборе?

voting-cartoon

09.02.2020

Пише: Владимир Челекетић

Свако ко ишта зна о српској „демократији“ у последњих 30 година и ко нема личне користи од подршке некој странци, лако може да закључи да је излазак на изборе увреда здравог разума. Ово није заговарање тзв. бојкота, што је, ових дана, врло популарно. Бојкот има смисла само ако онај ко бојкотује има такву снагу да својим неучествовањем, онима који учествују, квари посао. Када би, на пример, Ливерпул и Барселона бојкотовали Лигу шампиона то би већ озбиљно требало да забрине организаторе и друге клубове из разлога које, надам се, не морам посебно да објашњавам. Када би, на пример, исто такмичење бојкотовали Звезда и Олимпијакос, Лига шампиона то, буквално, не би осетила.

Да ли ће ДС и њени деривати, познати, сви скупа, под називом СзС, бојкотовати или не, са својих 10% подршке, заиста, ништа значајно неће променити на политичкој сцени Србије. Пре свега, земљи која је у неоколонијалном положају, земљи у којој влада страни фактор преко локалних криминалних кланова, заиста, суштински, ништа не мења, да ли један криминални клан са тако малом подршком реши да се, привремено, повуче из борбе за поделу плена. Да имају 30% то би већ био проблем и за Вучића и за странце, јер би, њиховим неучествовањем, цела демократска фарса била доведена у питање у очима милиона Срба што, свакако, не би смело да се деси. Но, да они имају 30%, прво, вероватно не би бојкотовали и друго, странци би морали да направе мало другачији „распоред“ у подели плена, тако да, реално, ни у том случају неких великих ломова не би било.

Шта онда да чини човек који је суверениста и има „два грама мозга“, који се противи политици убиства једног народа и потпуног уништења једне земље зарад интереса страних центара моћи? Он, свакако, неће „бојкотовати“ изборе да би, наводно, наудио Вучићу, који је Србима „укинуо демократију“, е не би ли га приволео на „поштене изборе“, тј. неће насести на глупу СзС пропаганду. Он може да одлучи да не учествује, зато да не би наудио свом здравом разуму. Дакле, лична, себична одлука да се не буде део фарсе и део стада, што ми је, признајем, врло блиска опција. Друга могућност за таквога је да гласа за суверенисте, ако се суверенисти појаве на изборима. Ако би се појавила странка коју воде људи без компромитујућих биографија и који заговарају престанак силовања Србије по ЕУроспком и људскоправашком програму, као и обрачун са постојећим владајућим сталежом, онда би искрени суверениста могао да се одлучи да гласа за такве. Наравно, не зато што би такви могли победити на овим изборима, већ зато да би се једна таква партија афирмисала, да би, онда, у некој перспективи, таква партија, евентуално, успела да угрози режим са суверенистичких позиција, изборима или мимо избора, свеједно. Да ли би, данас, АфД у Немачкој имала ту снагу коју има да Немци за њу нису гласали? Да ли би Трамп победио да тзв. друштвени конзервативци за њега нису гласали, а сам Трамп, свакако, није могао бити и није био први избор друштвених конзервативаца? Наравно, српски суверениста, с правом поучен искуством, може да каже да, у случају Србије, то нема смисла јер, практично, све што је почело као наводно патриотско, а имало је неку реалну снагу, од Вука Драшковића до Двери, завршавало је у бриселском и америчком табору. Каква је онда сврха гласати и слати у Скупштину некога ко је данас суверениста и анти ЕУ, а сутра, када осети „мирис крви“, као посланик, пређе у екипу која много боље плаћа? То је сасвим разумна позиција. С друге стране, сем покушаја да се афирмише суверенистичка странка и суверенистичке идеје, суверенисти ништа друго не преостаје, пошто немамо никакав покрет отпора који би, неким другим методама, прокушавао да спасе Србију. Може да проба и да, вероватно, опет испадне магарац или да дефинитивно одустане од било каквих активности и мирно чека да овај Вучић, или неки други Вучић, сахрани Србију. Наравно, да би се суверениста нашао пред таквим избором, некаква „права“ српска странка морала би да се пријави за те изборе. Дакле, не западни играчи налик Дверима, или налик самом Вучићу или компромитована ДСС, некада, такође, западни играч, са својим бесмисленим „и демократско и национално“, или Вучићеве марионете, попут Шешеља и Вацића. Коначно, то што „изборни услови“ нису добри, што су медији такви какви су, то није аргумент за суверенисте, јер у земљи коју воде марионете никада неће бити простора за идеје националне слободе. Питање је само да ли ћемо покушати да нешто учинимо да те идеје ширимо, или нећемо покушати убеђени у став да шта год покушамо неће имати неке користи.

Ето тако, чини ми се да има више смисла о овоме размишљати него учествовати у бесмисленим расправама о „бојкоту“.

Избори 2020

voting-cartoon

21.01.2020

Пише: Владимир Челекетић

За ових тридесет година Срби су показали да нису у стању да се организују и озбиљно угрозе било који режим без подршке из иностранства

И ове године имаћемо националну занимацију која се зове „избори“. Погани медијски рат који води, практично, свако са сваким, подразумева и жучне распреве, унутар опозиције, на тему: да ли бојкотовати изборе или не? Да ли се бојкотом Вучић слаби или јача? Нема никакве сумње да ће ова расправа трајати до избора, а и после избора, по систему: „јесмо ли вам рекли“, у разним ситуацијама које ће, наводно, доказивати исправност одлуке једне или друге стране. Наравно, никаквог општег бојкота неће бити, у смислу да ће на изборе изаћи само Вучић са својим званичним сателитима. Не, имаће Србија, опет, више учесника избора него земље у којима нема ни говора о бојкоту.

Како било, суштина је у нечем другом. Много пута сам поновио да је Србија земља којом влада организовани криминал, од почетка деведесетих. После пада комунизма, Срби су преузели тзв. модел демократије, копирајући законе са Запада и у Србији се, у пракси, то претворило у владавину мафијашких кланова. Другови аналитичари, и грађанисти и родољупци, већ скоро тридесет година објашњавају Србима како би демократија требала да функционише, али она функционише онако како у српском друштву може да функционише и наставиће тако да функционише ма шта они мислили о томе како „треба“. Да је могло другачије, за ових тридесет година, било би другачије, али пошто није, упркос свом кукумакању дежурних теоретичара демократије, ваљда је тридесет година довољно дуго да схватимо да у Србији другачије не може?

За ових тридесет година систем се није мењао, али режим је промењен два пута. Петог октобра 2000. и после избора 2012. када је на власт дошла СНС, односно Вучић. Шта је заједничко за обе те промене режима? И једна и друга не би биле могуће без подршке странаца или, прецизније речено, ако би и било променa режима оне не би биле изведене на онај начин на који су изведене. Незадовољство Милошевићевим режимом било је оправдано али без странаца, страних пара, пре свега, не би била могућа онаква политичка организација и реална политичка снага која је срушила Милошевићев режим. Слично је било и са СНС, као западним пројектом у чијој реализацији је био укључен и тадашњи режим Бориса Тадића. Све су то познате ствари. Дакле, у тридесет година, имамо исти систем и две промене режима које не би биле могуће, на онај начин на који су се догодиле, без помоћи Запада. Даље, имамо Вучићеву марионетску власт и имамо највећи опозициони савез, СзС који, несумњиво, има извесну подршку и заштиту странаца. Онај ко ово друго не разуме нека проба да блокира зграду РТС или да упадне у зграду РТС, или нека покуша насилно да уђе у Скупштину, па нека јави како је прошао и нека то упореди са сличним представама које је изводио СзС. Дакле, ствар је изузетно проста. Једини начин да се Вучићев режим сруши јесте да странци одлуче да га сруше. За ових тридесет година Срби су показали да нису у стању да се организују и озбиљно угрозе било који режим без подршке из иностранства, а и дан данас нема релевантне политичке снаге, независне од страног фактора, која би, макар и у перспективи, у неком реалном сценарију, могла да угрози власт у Србији. Када одлучују о томе ко ће владати Србијом странци не узимају у обзир само то ко је спреман да спроводи њихову политику, јер за то су спремни сви, већ и ко је способан да упавља Србима. Зато је одабран Вучић, а не Чеда Јовановић, на пример. Јер каква је сврха имати оданог човека у Београду кога ће подржавати 5% становништва и који ће, онда, морати да користи много више репресије да би се одржао на власти? Такав систем је непоуздан и много скупљи од постојећег. „Национална“, радикалска реторика и бриселска политика. То је опробан рецепт који ради и за то, за сада, нема бољег човека од Вучића што значи да Вучић остаје на власти до даљњег, док странци не одлуче да га сруше, без обзира на то ко учествује, а ко не учествује у представи која се зове „избори“.

После избора Вучић ће имати комотну већину и може да покрене поступак за помену Устава и коначно призна Косово. Остаје да видимо како намерава то да изведе јер он зна да оног тренутка када призна Косово почиње поступак његовог рушења од стране Запада или, бар, почиње припрема за тај поступак. То може да потраје, али то је неминовно и то је једини проблем и једина кочница кад је у питању признање Косова.

Све у свему, са становишта политике која одређује судбине Србије избори су важни као неопходна фарса у систему који Срби називају „демократијом“, а бојкот је потпуно неважан. То ће тако бити док год се у Србији не формира реална политичка снага, независна од Запада, која би могла да угрози режим. Вучићев или, сутра, неки други, свеједно. Логично, такву политичку снагу би могли да формирају само суверенисти, пошто, ЕУропци, по дефиницији, не могу деловати независно од Запада. Но, за ових тридесет година, видели смо да Срби нису у стању да формирају такву снагу и немамо никакав показатељ, данас, који би указивао да би то могли да учине у неком догледном времену. Напротив, у тзв. патриотској јавности, види се то из говора, текстова и коментара, нема чак ни свести о томе да ово глуматање демократије нема никаквог смисла и да само један српски фронт, једна једина организација, неки „српски Хезболах“, која би се борила против неоколонијалног положаја Србије, може нешто да уради. До тада, са Вучићем или без Вучића, наставља се западна политика пљачке, велеиздаје, распродаје, јефтине радне снаге, насељавања белосветске руље, културног геноцида и законске дискриминације Срба.

А ви, драги Срби, наставите да расправљате о изборима, бојкотима и демократији.

Писмо „обичним“ грађанистима

1100235606

15.10.2019

Пише: Владимир Челекетић

Видим да се озбиљно препирете међусобно. Изаћи на изборе или не изаћи? А видим и да сте љути на ЕУ. Ови што заговарају преговоре под „покровитељством“ ЕУ, оптужују ове што неће да преговарају да су одустали од ЕУ. Ови други се правдају и кажу да нису, али, видим, неки већ озбиљно критикују и саму ЕУ.

ЕУ би требала да подржава демократију, слободу медија, владавину права, … тако вас уче годинама, а она подржава Вучића. Нема логике, зар не? Смета вам што Вучић крши Устав. Први пут га је прекршио када је потписао Бриселски споразум. Тада вам није сметало. То је била „реалност“. Е па, реалност је и када крши Устав, кад вама смета. Ако сматрате да треба прихватити реалност, прихватите и то. Добро, нећу више о Вучићу, њега смо и апсолвирали и докторирали. Све знамо и о медијима и о Уставу и о демократији и о изборима. Али, како је могуће да га ЕУ подржава? На то питање, сада, неки од вас почињу да дају одговоре. Брига ЕУ за Србију, они имају интерес да Вучић призна Косово. Када смо вам ми то говорили, називали сте нас „фашистима“. Добро, називате ви нас и даље фашистима, па, ето, да знате да и фашисти „по неку убоду“, сад се, бар у томе, морате слагати са фашистима.

Разумем ја вас. Ви сте хели да живите у „нормалној“ земљи, иако је то, што рече неко паметан, медицински појам, а не политички и за то што је земља „ненормална“ кривили сте националисте тј. суверенисте. Могу и то да разумем. Ако сте о српском и Српству учили од шешељеваца и милошевићеваца, морало вам се згадити, згадило се и нама, но, то вас не спречава да погледате и у нешто друго што се подразумева под суверенистичким, националним и српским, али избор да не гледате је ваш.

Ваша логика је, од почетка, јасна. Пошто Срби нису у стању да направе државу какву би сте ви желели, демократску и са владавином права, како се то каже, онда нека то ураде странци. Уистину, у чему је разлика? Ако ће вама да буде добро, какве везе има ко државу прави и ко њоме управља? Ко је бољи и компетентнији од ЕУ, да вам испоручи такву државу?

Тежећи ка том свом циљу, пристали сте на све. Пристали сте на педерске гадости, насељавање миграната, дискриминацију у односу на мањине, распродају свега и свачега странцима, чак се не буните ни кад власт финансира стране „инвеститоре“ парама које ви зарађујете. Већ вас чујем како вичете „фашисто“, али знајте да знам да сте лицемери. Нико од вас не жели хиљаде Арапа и црнаца у комшилику и нико од вас не жели мушко за снајку, само сте научили да се фолирате. Ако вам је нека утеха, патриоте се фолирају још више и још поганије, у неким ситуацијама. Нисте ви одрасли у Лос Анђелесу, Сан Франциску или Њу Јорку. У Крушевцу, Краљеву, Ваљеву,…, па чак и у Београду, та се „толеранција“ не учи. И не учи се, што се каже, матор пас новим триковима. Многи од вас, већ одрасли људи, морали су, у ходу, да се прилагођавају свим перверзним бриселским захтевима, али сте се прорачунали и закључили сте да сте спрмни да платите ту цену за „бољи живот“. За демократију, људска права и тако то, зар не? Нажалост, живот је мало компликованији него што то, по некад, изгледа. Ево, сад, када би сте хтели да будете искрени и признате и кажете: „да, у праву си, мука нам је од свега тога, али то је прогрес, морамо то да прихватимо да бисмо добили демократију и владавину права“, опет не би говорили пуну истину, а да тога нисте ни свесни.

Према свим анкетама, људи у Србији су највише незадовољни материјалним статусом и највише им смета корупција и криминал, што ће рећи, смета им оно што их лично погађа. Празан новчаник и немогућност да од државе добију услуге које очекују. Није људима толико стало до демократије колико им је стало до пара. Немојте да се љутите што то пишем, јер то важи за све, не само за Србе. То је најнормалнија ствар на свету. Да вам сутра неко понуди пет хиљада долара месечно у Саудијској Арабији, многи од вас би отишли без размишљања, а и ако би било размишљања, не би вас, сигурно, спутавало то што тамо педeрима секу главе или, шта год да са њима раде. Да су демократија и људска права најважније ствари за појединца, не би хиљаде Американаца, Канађана, Европљана, Аустралијанаца, … боравили у Саудијској Арабији, Кувајту, Катару, Емиратима, … по разним „африкама“ и „азијама“.

Но добро, ви сте научили да ће вам „бити боље“ кад у Србији буде „демократија“, а демократију ће да донесе ЕУ и сада нема логике да та иста ЕУ подржава Вучића који „угрожава демократију“. Нажалост, има ствари у животу које не раде на логику него на знање. У Питагорино време не би се сматрао много паметним човек који би тврдио да гомила гвожђурије може да лети, не би имало логике, али неки паметни људи су, много после Питагоре, измислили авион. О ЕУ и политици уопште, треба нешто и знати.

Немојте да се много љутите на себе што вас је ЕУ намагарчила, иако сте сами криви. ЕУ је отворена књига, али нисте хтели да читате. Тако то иде у животу. Но, паметан човек схвати заблуду па промени мишљење. Ако вам је за утеху, слично су и патриоти прошли. Русија је требало да „притисне“ Вучића када је овај од земље направио НАТО вазала, а Путин му дао орден. Од СПЦ су очекивали да га анатемише због Косова и не само Косова, а и од СПЦ је добио орден. Можете мислити како је патриотама? Још се патријарх сликао са Аном Брнабић. Тотални распад система! Ни они нису хтели да читају, хтели су да верују.

Ви сте очекивали да странци направе земљу каква вама одговара, а они су, гле чуда, направили земљу каква њима одговара. Исто као што Руси подржавају режим који одговара њима, а не Србима. Аха, сад видите да није баш без логике, зар не?

Има од тада, равно, двадесет година. Седео сам у колима са једним, како их тамо називају, обојеним, тј. мелезом, заглављен у саобраћају на улицама Харареа, Зимбабве. У једном тренутку, он је погледао кроз прозор, у неке зграде и, видно иритиран гужвом, рекао: „видиш, бели човек је овај град направио за себе.“ Да, док су бели владали Родезијом, тј. данашњим Зимбабвеом, није било гужви у саобраћају, јер је град био направљен за њих, а не за домороце.

Разлика између колонијализма и неоколонијализма је у томе што колонијални господар прави ствари за себе, па кад колонија постане независна, то што је направио остане аутохтоном становништву. Неоколонијализам је много гори. Неоколонијализам је чиста пљачка. Зато је Запад и направио Србију тако како ју је направио. Да све што вреди пређе у њихове руке, да се обезбеди да радна снага буде јефтина и остане јефтина и да оно што им од радне снаге треба за њихове земље, тамо и оде. Што зафали надоместиће се насељавањем белосветске руље. Није то Вучић смислио, није то његова политика, нема он своју политику, он спроводи туђу. За одређену надокнаду, наравно. То су смислили они у које се ви кунете тј. они у које сте се клели док вас нису разочарали и нису они то смислили за Србију, они су те вештине тренирали вековима.

Ваши идеолози вас обмањују, уче вас да и даље треба да верујете у ЕУ и у то како ће странци да вам уреде земљу тако да вама буде добра. Не раде они то зато што верују у то што причају већ зато што рачунају да се уграде у систем, да замене ове Вучићеве. Вама ће да буде исто.

Тако вам стоје ствари. Док будете чекали да вам странци уређују земљу, они ће то и чинити и ви никада нећете бити задовољни, осим ако не упаднете у оних неколико процената привилегованих. Ако хоћете да направите земљу која вама одговара, мораћете то да учините мимо ЕУ и упркос ЕУ. У основи, ви имате исти избор као и патриоти. Хоћете ли да останете утврђени у својим заблудама, да наставите да верујете или да се, како ви то волите да кажете, суочите са реалношћу?

Антоније

download

17.09.2019

Пише: Владимир Челекетић

Како јављају медији, група Срба протествовала је против оджавања педерске параде у Београду. Жандари су одрадили свој посао, неколицину су ухапсили. Блиц је, сутрадан, писао да је организатор скупа био монах Антоније, не пропуштајући прилику да га медијски линчује. Према неким другим извештајима, на том протесту је било око 150 људи. У Ваљеву, неколико дана пре тога, када су педери растерани, било је више људи, а неки од тих што су дошли у Београд, на протест, дошли су из Ваљева, укључујући и Антонија. Ваљево има педесет хиљада становника, Београд два и по милиона. Србија је клинички мртва.

Антонија сам упознао пре неколико година, негде 2012., ако се не варам. Борио се тада за спас Ваљевксе Грачанице, али је, редовно, одлазио у Београд, да протествује против педерске параде. Био је учесник протеста због педерске параде 2010. од када је остала и ова чувена фотографија.

mantonije

Шта је тај човек све радио, где је све ишао, куда је све стигао, да би спасао Ваљевску Грачаницу…некоме би требала три цела живота, мени, вероватно, ни десет не би било довољно. Никада нисам срео некога ко тако чврсто верује у нешто, ко са тавом упорношћу ради на ономе у шта верује и ко, упркос свим недаћама, тешкоћама, хапшењима, малтретирањима и оскудици, остаје ведар, готово, увек насмејан, често духовит, пун ентузијазма за будућа деловања. То је могуће само човеку бесконачне вере и челичне воље.

Грачаницу није успео да спасе, потопили су је. Ако се за неког може рећи да је учинио све што је могао, за њега се то може рећи.

Педерски разврат се шири Србијом и трује све аспекте живота, како се и могло очекивати. Многи дежурни српски родољупци који су се, као, бунили против педерског силовања Србије, данас су или са Вучићем или у савезу са другосрбијанцима и ни реч не смеју да кажу против педерског лобија. Патријарх, владике и свештенство срамно ћуте, чекају Божић и Ускрс да издају посланице. У основи, пасивизују народ и гасе и оно мало искри отпора, што се појаве. Остао је само Антоније.

Оптужују га да се одметнуо од Цркве, чак су га и размонашили иако он тврди да тако шта није могуће, јер не може нико поништити његов завет дат Богу. Ја о томе не могу да судим јер не знам. Православни чистунци су свој кукавичлук решили да правдају тиме како Антоније није исправно православан. То је био разлог да се седи кући док је Антоније позивао у борбу за спас Грачанице. Или да се седи кући и на Интернету избацују цитати из Библије док педери дивљају Србијом.  Ако се није могло са Антонијем, могло се независно од Антонија, зар не? Није Антоније никога терао да буде са њим.

Упркос бруталној медијској хајци, нико Антонија није могао, аргументовано, да оптужи за секташтво. Не, Антоније је остао веран Цркви, никакву секту није правио, да би се, као вођа, тиме користио и људе варао. Секте су наше политичке партије, где стадо иде за недодирљивим вођом очекујући материјану корист и положаје. Антоније види зло и позива људе да се против зла боре, а за разлику од многих других, укључујући и аутора овог текста, он после позива иде први. Пошто знам човека и пошто сам и сам учествовао на неколико протесних скупова због потапања Грачанице, могу, мирне савести, да тврдим да би Антоније био најсрећнији човек на свету када би неко други био први, способан да поведе хиљаде и хиљаде Срба и заустави уништавање Србије, а, он, Антоније, да буде потпуно заборављен. Не, никакве личне интересе и амбиције тај човек не крије иза свог деловања. Ако постоји неко, у чију се искреност намера и вере може веровати, онда је то Антоније.

Док се режимски кербери саблажњавају зато што је, у свом говору, поменуо, љубљене им Јевреје и масоне, а истина је, Антоније воли да их помене, и док радољупци, домаћини, породични и исправно православи, продају маглу и чекају да их Брисел или Вашингтон убаце на Вучићево место, Антоније остаје на првој линији фронта и последњој линији одбране Српства.

Педер Ваљевом неће шетати! (за сада)

images_cms-image-000023095

13.09.2019

Пише: Владимир Челекетић

Догађају се ређају, један за другим, онако како се могло предвидети.  Није им доста што скрнаве Београд сваке године, што је премијер лезбејка, што су ушли у све медије и што добијају милионе. Кренули су да трују и по Србији. „Прајд караван“, како уредно извештавају „српски“ медији, кренуо је да организује шетње и по другим градовима Србије. У преводу на српски, група педера и педерских активиста рекламира своје перверзно понашање и болесне навике широм Србије.

У Ваљеву нису прошли! [1] A баш су лепо смислили. Да се скупе на Десанкином венцу (код споменика Десанки Максимовић), па да оду до трга Живојина Мишића, где је војводин споменик и одатле скрену на десно и прошетају улицом Кнеза Милоша. Од Десанке до војводе, и дуж Кнеза Милоша, да објасне Ваљевцима како је то што они раде једни другима нормално и како су на то поносни. Била је довољна група од неколико стотина младића, па да „поносни“ остану заглављени у неком ресторану, одакле су, уз пратњу полиције, морали да „подвију репове“ и оду одакле су дошли. Само је толико било потребно, неколико стотина младића. Не, није било наших дежурних родољубаца, који се убише у борби за спас Српства, није било радикала, двераца, ДСС, „националних инетелекталаца“, да их подрже, да, макар после тога, изађу са изјавама да ће се идуће године и они придружити, да ће искористити свој утицај и приступ медијима, да позову народ на улицу. Није било ни ваљевског владике ни свештеника. Сви су имали важнија посла у борби за васколико српство и свето православље и да не беше тих неколико стотина, „поносни“ би своје гадости истресали пред носом и Десанки и војводи.

Ја знам да су људи незаинтересовани за политичка окупљања и демонстрације, да више никоме не верују и да их је тешко организовати, поготову их је тешко убедити да изађу на улицу. Но, овде се не ради о веровању  у некога него о веровању у нешто. Није потребно много да би се ова скрнављења Србије спречила. У Ваљеву хиљаду или две хиљаде људи је довољно да полиција ни не помисли да силом обезбеди иживљавање „поносних“. У Београду неколико десетина хиљада. Зар је то много? Не, не треба излазити кад зову лажне патриоте, ушушкане у политичке партије, које чекају да Запад њих одабере, уместо Вучића, док продају маглу о патриотизму, светосављу и породичним вредностима, а нема их нигде у оваквим ситуацијама. И не треба рачунати на владике и свештенство СПЦ, прстом неће мрднути против ове власти, ма шта ова власт радила Србима и Србији. Ко треба да буде са народом у оваквим ситуацијама ако не владика и свештеници? Сутра ће организовати литије и причати о светитељима и славној прошлости, а кад шака позадинаца дође да скрнави оно што су светитељи и славни преци направили, ни њих нема нигде.

Кад педерски каравани дођу да скрнаве ваш град, вашу улицу, изађите. Ако их сад не зауставите биће све горе.

Кад власт почне да вам довлаче мигранте, изађите. Неће стати, довлачиће све више и више, ако будете ћутали.

Кад хоће да изазову еколошку катастрофу, мини-хидроелектранама или на неки други начин, изађите. Уништиће све што могу, само да зараде. Морају бити заустављени на почетку.

Кад хоће да вам потапају светиње, као што су то учинили са Ваљевском Грачаницом, изађите. Потапаће неку следећи пут, ако ћутите.

Једино чега се банда, која влада Србима, плаши јесте гневна маса која се налази на последњој линији одбране. Само пред таквом масом ће устукнути, само ако устукну, нешто ћемо одбранити и сачувати.

Ваљево је показало како може. Ове године. Да ли ће тако бити и следеће?

[1] https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3099954-prajd-u-valjevu-sprecen-protivnici-setnje-pokrili-oci-spomenicima-velikana-da-ne-gledaju-sramotu

Округли сто без витезова

cartoon-round-table-discussion

08.08.2019

Пише: Владимир Челекетић

Србија нема краља Артура и витезове, али има округли сто. Округли сто власти и опозиције. Преговарају о изборним условима. [1]

Исход преговора је неизвестан. Једино што је извесно јесте судбина Србије. Без обзира да ли се договоре или се не договоре, без обзира да ли опозиција бојкотује или не бојкотује изборе, после избора, идуће године, Србија ће бити иста земља, земља којом управљају странци преко марионетске власти и земља у којој ће та власт бити, суштински, криминални картел. То даље значи наставак досадашње политике која подразумева општу пљачку и распродају, масовно исељавање Срба, насељавање белосветске руље, финансирање „инвеститора“, законску дискриминацију Срба, тражење форме за признање Косова, културни геноцид … Чак и без страног фактора, Србијом би владала мафија, јер оно што се у Србији назива „демократијом“, са свим тим партијама и изборима, под овим или оним условима, на власт може да доведе само мафију и никог другог. [2]

Занимљиво, верујем да је ово многима јасно, нарочито онима који у овоме учествују. Да ли неко, заиста, верује да ће неки „изборни услови“ или неки „бојкот“ нешто да промене?

Ја разумем да се криминални кланови састају и договарају како да поделе плен, али је врло интересантно да они који су плен не показују баш никакву вољу да пруже отпор. Да баш никога, чија реч има тежину, нема да каже: доста са том фарсом, никакви услови и никакви избори неће променити политику која уништава Србију. Србији нису потребни услови и избори, потребна јој је политичка снага која ће угрозити власт без подршке странаца, која ће доћи на власт и променити политику. Да ли ће та политичка снага бити, према процени дежурних, демократска или недемократска, потпуно је свеједно. Никаква демократија у Србији не постоји, никакву демократију, у Србији, Вучић није укинуо, никаква „воља народа“ или „грађана“, како би се то данас рекло, не постоји, јер нико тако шта није у стању да дефинише, па чак и у детаљима у којима би се могло говорити о вољи некаквог мноштва, на пример, када је у питању однос према јавном педерлуку, насељавању миграната или дискриминацији Срба, воља народа се не поштује. Не ради се о томе да је демократија покварена па је треба поправљати, или да је укинута па је треба поново успоставити, не ради се чак ни о томе да је демократија, у Србији, толико покварена да се не може поправити, ради се о фарси у којој се прича и пише о нечему што не постоји, нити је икада постојало, а чак и кад би могло да постоји, у неким околностима, то свакако не може бити у околностима у којима је земља под управом страних центара моћи, преко организованог криминала. Из те ситуације, не долази се до суверенистичке и национално одговорне политике изборним условима и изборима. Врло мало памети и животног искуства је потребно да би се то разумело. То што се некоме не свиђа ни помисао на путеве који би водили до суштинских промена и националне слободе, друга је ствар. У сваком случају, боље је и закључити да се, реално, ништа не може учинити, него се замајавати тражењем излаза тамо где га нема, јер такво замајавање само служи за утврђивање постојећег поретка и положаја банди које владају Србима или чекају прилику да владају.

[1] http://www.nspm.rs/hronika/u-petak-drugi-okrugli-sto-predstavnika-vlasti-i-opozicije-u-organizaciji-fonda-za-otvoreno-drustvo-i-fpn.html

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2019/06/24/bakic-vucic-i-mafija/

Бакић, Вучић и мафија

248799_bakic_f

24.06.2019

Пише: Владимир Челекетић

Ових дана, српска јавност се занима изјавама социолога Јова Бакића који је рекао, између осталог, „мафијашки режим у Србији неће отићи добровољно, морамо бити спремни и на озбиљну тучу“. [1] После је Бакић приведен на „информативни разговор“. [2]

Не знам колико сам пута и на колико места написао да Србијом влада организовани криминал. Међутим, тај систем у Србији није успоставио Вучић. Тај систем је успостављен почетком деведесетих, после пада комунизма. Владајући сталеж створен отимачином и пљачком државне имовине и не може бити ништа друго сем мафија. Слично као у Русији, на пример. Петог октобра систем није промењен, него је само дошло до „препакивања“ унутар мафијашких кланова. Истина је, неколицина је страдала, али систем је остао. Владајући сталеж је остао. Мафија је остала. Тај систем, Срби називају „демократијом“. Вучић је само човек који је најбоље умео да га искористи, да из њега извуче максимум за себе и своју банду. Према томе, тврдити да ће самим рушењем Вучића, доћи до рушења мафијашког система, нема логике. Истина је, Бакић то није ни рекао. Он је рекао „мафијашки режим у Србији неће отићи добровољно“, не систем. Наравно, ако је то тачно, поставља се питање, чему све то? Рушити једнан мафијашки клан да би дошао други, или да би се постојећи мало „препаковао“, као Петог октобра? Зар је то вредно „озбиљне туче“.

Треба бити искрен па признати да и систем који се на Западу назива „демократијом“, а који, сем имена и неких формалности, суштински, нема везе са оним што Срби називају „демократијом“ у Србији, подразумева постојање мафије. Историја показује да се са мафијом могу обрачунати само системи који нису демократски. Мусолини је, на пример, уништио мафију у Италији, а онда су је Американци васкрсли. [3] У демократији, као систему владавине новца, свако ко има новац може да нађе начин да плати за своје место, па тако и мафија. Мафија управо подразумева повезаност са људима унутар државног апарата, пре свега са људима из полиције и правосуђа. Без тога, организовани криминал није могућ. Међутим, за разлику од Србије, на Западу можемо да разликујемо државу од мафије, можемо да кажемо да постоји „здрав“ део државе који се бори против мафије.

Другосрбијанци попут Бакића, или дежурни родољупци, који заговарају „и демократско и национално“, наравно, неће отићи оволико далеко у објашњавању ситуације у Србији, јер би то довело у питање саму демократију, а не само оно што Срби називају „демократијом“ у Србији. Зато је лакше свалити све на Вучића иако, ко год хоће бар мало да види и мисли, врло лако ће схватити колико је бесмислена идеја да ће владавина мафије престати доласком на власт Ђиласа, Јеремића или Обрадовића, чак и да имају икакве шансе да у томе успеју без подршке странаца.

Како било, „озбиљне туче“ може да буде, али ако она не буде против система, већ само против Вучића, мртви и повређени ће бити само на корист ономе ко „узјаше“ после Вучића.

[1] http://www.nspm.rs/hronika/nis-odrzana-tribina-diktatura-i-autoritarnost-jovo-bakic-mafijaski-rezim-u-srbiji-nece-otici-dobrovoljno-moramo-biti-spremni-i-na-ozbiljnu-tucu.html

[2] http://www.nspm.rs/hronika/jovo-bakic-vlast-u-srbiji-povezana-sa-mafijom-vucic-moze-da-radi-sta-god-zeli-dokle-god-uziva-podrsku-sad-i-eu.html

[3] http://www.unz.com/pub/jhr__the-death-and-life-of-the-mafia-in-italy/

У Србији је право од Устава, а не од Бога

 

116998

Пише: Владимир Челекетић

05.06.2019

Владимир Димитријевић је доктор филолошких наука, професор Чачанске гимназије и православни публициста. Против њега је покренута тужба, зато што је писао нешто што се не свиђа педерском лобију или, да цитирам: „покренут је судски поступак по тужби удружења грађана „Да се зна“, које се бави заштитом права ЛГБТ особа.“ [1]

Владимир Димитријевић је написао нешто на свом сајту  www.vladimirdimitrijevic.com, што су, изгледа, дежурни „заштитиници“ педера и осталих из ЛГБ… категорије протумачили као „тежак облик дискриминације – поновљену дискриминацију припадника и припадница ЛГБТ популације по основу сексуалне оријентације“ [1]. Ко је ту „припадник“, а ко „припадница“, где је ту „популација“ и како је он могао некога да „дискриминише“ писањем на сопственом сајту, није баш сасвим јасно, али оно што је јасно и што је битно, јесте да човека туже, што значи да могу и да му суде и да га осуде.

Наравно, у домаћинској, традицијоналној, светосавској, православној итд. Србији, одмах је организована одбрана Владимира Димитријевића. Прво је направљено писмо које је потписало 104, како се каже, „јавне личности“, укључујучи осам странаца. Нема Цеце и Карлеуше на списку, али има пуно доктора наука и професора, тако да нисам баш сигуран да се већина тих личности у Србији могу сматрати „јавним“, али, како било, људи потписали.

У писму, између осталог, стоји:

„Уз то, подсећамо да пракса Европског суда за људска права јасно потврђује да се гарантија слободе изражавања „не примењује само на оне информације или идеје које се примају са одобравањем, зато што се сматрају не- нападним, него исто тако и на оне које могу да увреде, запање или узнемире државу или неки део становништва. Такви су захтеви плурализма, толеранције и ширине духа без којих не може бити демократског друштва“ .

“Насупрот томе, судски поступак покренут против др Владимира Димитријевића злослути на повратак „деликта мишљења“ из времена Брозовог једноумља.”

„Већ сада поручујемо јавности Републике Србије, али и надлежном суду, да поступак у коме се др Димитријевићу суди због написаних вредносних ставова доживљавамо као суђење нашем неотуђивом, од Бога дарованом праву на слободу мисли и изражавања”

„Судски поступак против др Владимира Димитријевића показује да је данас и те како актуелно упозорење Алексиса де Токвила, да само од нас, грађана Републике Србије, зависи хоћемо ли имати „републику либералну или тлачитељску, републику која угрожава света права власништва и породице или републику која их признаје и потврђује.“ [1]

Убрзо после тога, покренута је „петиција подршке“. [2]

Све је то лепо, али да подсетим „јавне личности“ и „грађене Републике Србије“ на неколико ситница.

Устав Републике Србије

Световност државе

Члан 11

Република Србија је световна држава.

Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.

Ни једна религија не може се успоставити као обавезна или државна.

Слобода мишљења и изражавања

Члан 46

Јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје.

Слобода изражавања може се законом ограничити ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.

Дакле, као што видимо, Уставом Србије прописано је да се „слобода изражавања може законом ограничити“, између осталог и због заштите „угледа других“, што је и учињено. То јесте „деликт мишљења“. Према томе, ово нема везе са „Брозовим временом“ јер овај Устав није донет у Брозово време, него двадесет и шест година после Брозове смрти од стране оних који су се декларисали као изразити „антиброзисти“, ДСС, Коштуница и уз пуну подршку са самог врха СПЦ.

Даље, као што видимо, Србија је дефинисана као безбожничка држава, у том истом Уставу, или, како се то каже, „световна“, што значи да Устав не познаје никакво „од Бога даровано право“, па самим тим ни закони који из њега произилазе не познају ни право од Бога ни самога Бога. За толико би ове сто  четири „јавне личности“ требали да знају, за разлику од многих других „јавних личности“ које то, вероватно, не знају нити се, од њих, очекује да знају.

Ако сте даме и господо „јавни“, хтели да упутите неку поруку „грађанима Србије“, која би имала смисла и која би указивала на суштину поблема, требали сте да скренете пажњу на то шта пише у Уставу. Ако хоћете да престану прогони људи због написане и изговорене речи, предложите промену Устава којом би се, на пример, унело у Устав оно што пише у Првом амандману америчког устава, а тамо, између осталог, пише да „Конгрес неће донети закон којим се ограничава слобода говора“ (Congress shall make no law… abridging the freedom of speech). [3] Дакле, да је Димитријевић писао, шта год да је писао, педерски лоби, ма колико да је јак у Америци, тамо не би могао да га тера на суд. Друго, ако мислите да педерски лоби трује све аспекте друштвеног живота и да ће тек да их трује, ако вам је доста педерског силовања Србије, а знам да јесте, тражите да се хомосексуализам криминализује или тражите да се криминализује јавно пропагирање хомосексуализма. Примера имате колико хоћете, у многим земљама хомосексуализам је криминализован. Пошто Срби јако воле да преписују туђе законе, предложите преписивање релевантних закона из тих земаља.

Тако стоје ствари. Писати писма и петиције и замајавати Србе „слободом говора“ и „правима од Бога“, док ни једно ни друго, у српском уставно-правном поретку не постоји, јесте једноставније, али је лицемерно и неодољиво подсећа на оно што се зове „пилатовско прање руку“.

Коначно, ако баш хоћете да нешто корисно урадите за човека, скупите паре и платите му доброг адвоката.

[1] https://stanjestvari.com/2019/05/29/otvoreno-pismo-dr-dimitrijevic/

[2] https://stanjestvari.com/2019/06/03/onlajn-peticija-vd/

[3] https://www.law.cornell.edu/constitution/first_amendment