Очајници

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

28.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

У последњих тридесет година, три пута је мењан режим у Србији. Свакој промени режима претходило је, оправдано, незадовољство великог дела народа. Незадовољство антисрпском политиком српских комуниста претходило је доласку Милошевића на власт. Незадовољство пљачком земље и изгубљеним ратовима претходило је доласку ДОС на власт, а, поново, незадовољство пљачком и издајом важних националних интереса, претходило је доласку Николића, односно, СНС на власт. Шест и по година касније Срби су опет незадовољни и демонстрирају против Вучића.

Има она народна прича у којој сви проклињу агу, или беше, паша, не сећам се, а само једна баба моли Бога да тај ага, или паша, поживи што дуже. На питање зашто се тако моли када народ толико пати и страда, она одговара да је сваки следећи био гори од претходног. Многи Срби, данас, анализирајући период у последњих тридесет година, долазе до истог закључка. Рећи ће љути противници Вучића, на пример, да чак ни Тадић није био такав издајник, неки чак и да се Тадић може назвати „патриотом“ у поређењу са Вучићем.

Расправе на тему ко је бољи, а ко гори, од Обреновића до Вучића, могу бити врло жестоке, али, ја бих, овде, указао на нешто друго. Милошевић је био велики, харизматични вођа, за велики број Срба. Масе су биле „за“ Милошевића. Пад Милошевића дочекан је без такве подршке за неког конкретног вођу. Истина је, имали су и Коштуница и Ђинђић велики број присталица али ни један није имао такву подршку и није тако доживљаван као Милошевић у тренутку успона на власт. Многи су, више, били „против“ Милошевића него „за“ ДОС. Па ипак, ентузијазам је био велики, очекивале су се „промене“ и увођење „демократије“ после коначног „пада комунизма“, очекивало се стварање „уређене, правне и демократске“ државе, опоравак привреде и значајно повећање материјалног богатства становништва. После дванаест година владавине ДОС и досовских мутација, Николић је победио Тадића и СНС је дошла на власт. Победа тако ништавног створења какав је Николић била је могућа само зато што је оно „против“ постало много важније од оног „за“. Многи Срби су доведени до логике „и за црног Циганина ако треба“, само да се „ови“ уклоне са власти. Шест и по година касније, маса која се ваља Београдом нема више ни „црног Циганина“. Да Вучић сутра поднесе оставку ти исти који демонстрирају, замолили би га да остане на власти бар још седам дана, док се странци не договоре како да формирају нову власт. После таквог темељног и свеобухватног уништавања земље и народа све што је остало да се супротстави Вучићу јесу „грађани и грађанке“ који траже да Ђилас и Јеремић добијају пет минута у Дневнику и да Борко Стефановић не добија батине. Не рачунајући организаторе протеста, политичаре и „активисте“ који су на директној вези са странцима, који чекају да им Запад помогне да дођу на власт, као што је помогао и Вучићу или ДОС, улицама Београда ваља се гомила очајника. Ако међу њима и има мали проценат оних који и даље наивно верују у „демократију“ и „владавину права“, сумњам да огромна већина њих има више таквих илузија. На улици их држи само осећај угрожености и осећај тешке неправде. Они више нису у стању да дефинишу, јасно, као политички захтев, ни оно шта неће. Шта хоће, појма немају.

Очајање се може сматрати логичном последицом тридесет година изневерених обећања, илузија и заблуда, али, само очајање неће довести до промене. Ако се овако настави нестанак Срба као народа  је известан. Да ли ће се, у том процесу, Вучићева банда обогатити више од Ђиласове, или ће бити обрнуто, сасвим је неважно. Србији је потребна реална политичка снага, препознатљива и по имену организације и по именима људи на њеном челу, која ће доћи у позицију моћи тј.  на власт и која ће донети и спровести одређене политичке одлуке. Сасвим је неважно да ли ће дежурни теоретичари „демократије“ ту организацију називати „демократском“ и да ли ће њен долазак на власт и деловање са позиције власти сматрати „демократским“. Још мање је важно да ли ће та власт имати подршку већине, јер и сва ова пустошења Србије обављена су са, највише, тридесетак посто подршке. Једино што је битно јесте оно што ће та организација са позиције моћи . тј. власти, урадити, а, по мом мишљењу, треба да уради следеће.

Да трајно одустане од гурања Србије у ЕУ, не „због Косова“, него због оног што ЕУ јесте.

Да прекине преговоре са шиптарским зликовцима, да прогласи окупацију Косова и Метохије и јасно стави до знања да никакав уговор о поклону српске земље, ни са Шиптарима, ни са било ким другим, неће бити потписан. Ни за један једини квадратни сантиметар.

Да прекине сваки облик војне сарадње са НАТО.

Да национализује српску земљу, изворе воде, руднике и велика предузећа предате странцима. Да похапси и суди српске држављане у то умешане, а странце протера без икакве надокнаде.

Да испита порекло имовине свих носиоца власти на свим нивоима и све који су умешани у злоупотребе  пошаље на вишедеценијске робије, а имовину им заплени.

Да масовним државним интервенционизмом покрене српску привреду.

Да све носиоце власти који су починили дела велеиздаје, као што су Бриселски споразум или „сарадња са Хагом“ похапси и пошаље на доживотне робије, а имовину им заплени.

Да похапси и суди вође страних агентура из тзв. невладиних и других организација, а те организације забрани.

Да укине сваку законску дискриминацију Срба у односу на тзв. мањине.

Да укине право на тзв. азил, моментално протера све илегалне мигранте и пошаље војску да чува границу.

Да криминализује хомосексуализам, порнографију и чедоморство.

Да донесе и примени закон о јавном моралу који ће се односити на сваки јавни простор укључујући и медије. Да деконтаминира јавни простор забраном скарадних садржаја.

Да културном и образовном политиком крене у процес културне и духовне деконтаминације народа.

Ово што сам горе навео јесу јасни политички циљеви. Са њима се неко може слагати или неслагати, може их сматрати реално изводљивим или неизводљивим, може их сматрати добрим и лошим, штетним или, чак, опасним по Србију. Медијски простор за Ђиласа, благонаклоност Маје Гојковић према опозицији и пријатељски однос СНС батинаша према Борку Стефановићу нису политички циљеви него захтеви очајника којима манипулише шака бриселских марионета. Ток историје не могу променити очајници него само победници, а без промене тока историје, без скретања са овог пута у пропаст, једино што је извесно јесте нестанак Срба као народа. После гашења српске државности, после враћања у период од пре 1804. то је логичан и последњи корак. Никаква „демократија“, чак и кад би била могућа, чак и кад би је сутра увели, то више не може да спречи.

 

 

 

Демократија или смрт

voting-cartoon

16.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

Поново протест опозиције. Због демократије, тј. због недостатка демократије. Била демократија, дошао Вучић и укинуо је.

„Борба за демократију у Србији се мора поново отпочети.“ Пише Бобан Стојановић на НСПМ [1].

Слична ситуација као у време Милошевића. „Грађани“ су протествовали зато што Милошевић није хтео да им да демократију. Милошевић је владао после пада комунизма, што ће рећи, Милошевић није био укинуо демократију, као што је то учинио Вучић, него није хтео да је уведе. Онда је Милошевић смењен и уведена је демократија. „Млада“ и „крхка“, као што су то говорили и писали многи „аналитичари“ за време 12 година владања ДОС и досовских мутација, а онда је дошао Вучић и укинуо је, па се „грађанима“ поново ваља борити. Ето, тако, скоро 30 година. Без демократије, са „младом“ и „крхком“ демократијом и опет без демократије.

Питањем, шта се под „демократијом“ подразумева, Срби се не баве много. Траже да Вучић обезбеди „простор на медијима“ за представнике опозиције, траже да се владајућа већина понаша „демократски“ у Скупштини, да не опструише рад опозиције. Траже да их СНС батинаши не туку кад организују скупове и протесте.

Упитајмо се, ипак, шта је, уистину, „демократија“? Теоријски модел говори о „вољи народа“ и о „изражавању“ те воље, говори о „слободним и поштеним“ изборима, о „слободи медија“, о „владавини права“, о „слободи говора“. Посматрајући праксу, демократију можемо назвати системом владавине новца. Међутим, хајде да усвојимо практичан приступ и упоредимо српско друштво и политички систем са друштвима и системима оних земаља у којима је тај систем демократије измишљен и усавршен, са Британијом и САД, на пример. Можемо приметити да у Британији и САД постоје „велике партије“ у којима постоје бројне, како се то каже, фракције. Разлике између фракција могу бити огромне. Један од највећих примера можемо видети у Британији ових дана, када се воде расправе о изласку из Европске Уније. У оквиру једне исте партије, постоје они који су против изласка из ЕУ и други који су за, а и међу онима који су „за“ не постоји општа сагласност како то урадити и какве односе са ЕУ имати у будућности. Па ипак, све те огромне разлике не доводе у питање опстанак саме партије. Ником не пада на памет да „цепа“ партију. Да је слична ситуација у Србији, давних дана би, од те једне партије, настало бар неколико њих. Исто можемо видети и у Америци, једни су за Трампа, други против, или, можемо видети разне фракције које немају везе са Трампом. Једни су друштвени конзервативци, други нису, једни би да мењају законе о праву на ношење оружја, други не би итд. У Србији је, тако шта, у оквиру једне партије, незамисливо. Даље, у конкретним ситуацијама, када се расправља о конкретним законским предлозима, видимо да различити посланици исте партије гласају различито. И то је у Србији незамисливо. Или се гласа према наређењу вође или  следи избацивање из партије.

Друга ствар коју можемо да приметимо јeсте постојање различитих интересних група и њихова способност да политички делују. На пример, баш недавно, беше репортажа о еванђелистима у Америци који подржавају Трампа. Пита новинарка, неког њиховг попа или, како год да се то код њих зове, како је могуће да они, као хришћани, подржавају Трампа, кад Трамп баш и није неки пример узорног хришћанина? Човек, каже, отприлике, овако. Истина је, Трамп има „костуре у орману“ и он није био наш избор док је трајала борба у оквиру Републиканске странке, али, када је он изабран, као представник те странке, било је између њега и Хилари. Е сад, Трамп је обећао да ће вратити религијска права која је Обама укинуо и они су га подржали. Трамп је то обећање испунио и они га и даље подржавају и подржаваће га док их не изневери. Ако их изневери више га неће подржавати. Овде треба нагласити да се под појмом „подржавају“ тамо не подразумева пука вербална подршка у јавном простору, већ то подразумева давање новца, огранизовање скупова, учешће у разним пропагандним активностим и сл. Гледајући овај и многе друге примере, можемо да уочимо постојање различитих интересних група које тачно знају шта хоће и које су у стању да се укључе у политички живот и постану битна политичка величина која је у стању да утиче на политичаре тј. на политичке одлуке. И ово је у Србији незамисливо. Осим групација организованих из иностранства, као што је педерски лоби, на пример, чији спонзори директно могу да врше притисак на марионетску власт, ми тешко да можемо да говоримо о постојању било каквих профилисаних интересних групација или сталежа у оквиру српског друштва, а камоли о постојању реалне политичке снаге тих групација или сталежа. Оно што се у Србији назива демократијом своди се на огорчену борбу десетине стаљинистички устројених партија, дакле, партија у којима, не само да је постојање фракција незамисливо, него је незамисливо и било какво одступање појединаца од курса који задаје вође. Сада неколико таквих партија, партија тако стаљинистички устројених, у оквиру Савеза за Србију, захтева од Вучића да врати демократију коју је, наводно, укинуо. Занимљиво је како су, једног од вођа СзС, Драгана Ђиласа, новинари упитали да ли ће да направи „своју“ партију, на шта је он одговорио да хоће [2]. Наши борци за демократију ни не примећују како ова изјава показује сву бесмисленост покушаја увођења демократје међу Србима. Не само да називање партије „својом“ показује да се, у Србији, партија поима сасвим другачије него на Западу, већ је занимљива и чињеница да међу толиким партијама нема ни једне која би одговарала Ђиласу, којој би могао да приступи, већ мора да прави „своју“.

За такво стање на српској политичкој сцени не можемо кривити никога конкретно. Срби су копирали систем друштвеног устројства из других земаља чија друштва се, умногоме, разликују од српског и ово је резултат. Начин на који функционише оно што се зове „демократија“, код Срба, описао је још Нушић у „Народном посланику“. Иако, у том делу, Нишић не пише о Вучићевој Србији, јасно је, да се, практично, ништа није променило. После четрдесет и пет година комунизма, Срби су поново увели „демократију“, систем, који се, убрзо, претворио у отворену владавину организованог криминала и борбу криминалних кланова за позицију са које се земља и народ могу пљачкати. Није се то десило због посебне намере овог или оног политичара, већ због саме природе српског друштва које је, у таквом систему, избацивало и дан данас избацује на површину искључиво морални талог, оне које већина више поима као стараоце, а не као носиоце јавних функција за које су одговорни, без обзира да ли се ради о клану на власти или о клановима у „опозицији“. Иоле частан човек нема никакве шансе да се попење лествицом партијске хијерархије ни до одборника у каквој градској скупштини, а камоли до неке значајније функције. Ако је за утеху, десетине и десетине других земаља у свету, копирале су, исто тако, некритички, западни систем демократије, потпуно стран њиховим друштвима, са истим или сличним последицама. Не заборавимо и једна Нигерија или један Хондурас, на пример, су, такође, „демократије“. Увиђајући како „демократија“ у Србији функционише, све што је Запад требало да уради, било је, управо оно што је и урадио. Нашао је један криминални клан и помогао му да дође на власт и остане на власти, добијајући, заузврат, контролу над целом земљом. Поред тог клана на власти, Запад увек, мање или више, на овај или онај начин, помаже још неколико криминалних кланова у „опозицији“ чију снагу повећава или смањује у зависности од тога колико и како је потребно да контролише оне на власти. То је сва мудрост о „демократији“ у Србији.

Упркос свему овоме, демократија остаје неупитно друштвено устројство у српском јавном простору. Идеја да се у Србији може направити систем према теоријском моделу демократије, представља чисту бесмислицу, јер такав систем не постоји нигде. Демократија је систем владавине новца. Идеја да се у Србији може направити систем какав постоји на Западу, са више јаких играча у политичком зверињаку, уз постојање онога што се на Западу назива „институцијама“, чиме се обезбеђује да земља не може бити у потпуној милости или немилости једног човека, такође је бесмислица, јер да је тако шта у српском друштву могуће, до сад би било направљено. Србијом се увек управљало из једне канцеларије. Све остало је фарса која служи за расипање енергије тј. за очување таквог поретка. Даље обмањивање Срба демократијом, тј. даље обмањивање Срба идејом да ће пуким копирањем туђег доћи до друштвеног устројства које ће бити на корист земљи и народу, може водити само у наставак владавине криминалних кланова, а како ће се то завршити, можемо да претпоставимо. Зато је време да бар они који су познати као „национални интелектуалци“ признају себи да идеали њихове младости о „демократској“ Србији више немају никакав практични значај, да нема Срба са којима такву Србију могу да направе. Ако хоће да спасу Србе и Србију, мораће да смисле нешто друго.

[1] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/opozicija-nije-samo-savez-za-srbiju-opozicija-su-svi-oni-koji-ne-podrzavaju-ovu-i-ovakvu-vlast-protesti-su-nacin-da-se-gradjani-oslobode-straha.html

[2] https://www.danas.rs/politika/djilas-napravicu-stranku-ali-fokus-sada-borba-protiv-vlasti/

У пролазу

europe-migrants-turkey_foto-reuters-768x461

12.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

Једанаестог новембра 2018., на сајту СРБИН.ИНФО, објављен је чланак под називом „ДВЕРИ: Вучић крије превару с мигрантима, нападима на Бошка Обрадовића“

Чланак и коментари испод њега могу се наћи овде:

https://srbin.info/2018/12/11/dveri-vucic-krije-prevaru-s-migrantima-napadima-na-boska-obradovica/

У горе наведеној изјави Српског поктера Двери, налази се, између осталог и овај став.

„Наглашавамо да немамо ништа против да се унесрећеним људима помогне да се врате у своје домове или стигну на жељену дестинацију – а то свакако није Србија већ државе западне Европе и САД, али да ћемо се свим легитимним средствима борити против насељавања миграната у напуштена српска ( по Вучићевом плану најпре војвођанска) села.”

Моја критика овог става и Двери, уопште, изазвала је негативне реакције неколицине коментатора. Овај текст представља неку врсту одговора на те критике као и покушај да додатно појасним своје ставове.

Исправан став

Замислимо родитеља који изјави како, због тога што његово дете хоће да научи да свира клавир, намерава да га пошаље на приватне часове код професора клавира. Лако ћемо закључити да је тај став „исправан“ јер је логично да некога ко хоће да свира клавир пошаљете код професора клавира. Када би родитељ изјавио да ће своје дете да пошаље у школу фудбала, да научи да свира клавир, разуман човек би такав став сматрао „неисправним“. Замислимо, даље, да је професор клавира педофил. Став да дете, које хоће да научи да свира клавир, треба послати код професора клавира и даље је „исправан“, али ни један нормалан родитељ не би послао своје дете на часове код професора клавира који је педофил и то нема никакве везе са клавиром нити са професионалним квалитетима дотичног професора. Дакле, конкретан потез, једно спровођење одлуке у дело, може да изазове последице које логика која је довела до делања, не узима у обзир. Овде намерно не пишем „до последице која је непредвидива“, јер се овде ради о последици која јесте предвидива (ако родитељ зна да је професор педофил), али јесте „невидљива“ у оквиру замисли која се бави искључиво учењем свирања клавира.

Какве, сад, све ово, има везе са Дверима и мигрантима?

Размотримо став који каже да мигрантима треба дозволити да стигну на жељену дестинацију која није Србија, тако што ће им бити дозвољено да прођу кроз Србију, или, што би се рекло језиком модерних путника, да у Србији буду у пролазу (транзиту). Рецимо да је тај став „исправан“. Тешко ће се наћи рационалан аргумент против тог става. Људи дођу, бораве дан-два и оду. Шта је проблем?

Размотримо даље став да им не треба дозволити право на стални боравак. И са тим ставом лако ће се сложити родољубиви и национално свесни Срби.

Из овога, логички закључујемо, да је став Двери „исправан“, дозволити пролаз, не дозволити насељавање. Зар се може имати примедба на такву позицију Двери, зар то није патриотска и национално одговорна позиција?

Сада ћемо мало да се одморимо од менталне гимнастике и да погледамо свет око себе. Прво, данас је, вероватно, немогуће, на целој земаљској кугли, наћи илегалног мигранта који жели да се настани у Србији. Друго, ми знамо да је од почетка тзв. мигрантске кризе, тј., у преводу на српски,  од најезде азијских и афричких хорди на евроспки континент 2015. „српска“ власт у више наврата, слала у јавност поруку да су мигранти само у пролазу, да Србија није њихова крајња дестинација. У ствари, онај ко је пратио догађаје, зна да је схватање огромне већине Срба управо такво, да су мигранти само у пролазу и да неће да се насељавају у Србији. Према томе, све се слаже, они неће у Србију, Срби их само пуштају да оду где хоће. Откуд онда хиљаде и хиљаде илегалних миграната у Србији који у њој бораве месецима па и годинама? Мађари затворили границу, Хрвати не дају да уђу, „српска“ полиција им не дозвољава да оду, … шта год да је разлог, они су ту. Уистину, непредвидив проблем, рећи ће неупућени посматрач, они су хтели да оду, Срби су били ради да их пусте, бар тако каже „српска“ власт, па ипак, остали су. Упућени посматрач, међутим, знаће да је власт у Београду марионетска, да је више пута јасно показала да је спремна да насељава мигранте по Србији, да је јасно одбила да уради оно што ради Мађарска, на пример. Даље, знаће да је политика масовног насељавања туђинаца друге расе и друге вере политика глобалистичке касте која влада ЕУропом [1], да марионетска власт у Београду беспоговорно следи инструкције из западних центара моћи и да све указује на то да је Србија одређења као складиште људског отпада [2] чиме ће се, једном за свагда, решити „српско питање“ на Балкану према интересу Запада, трајном променом демографске слике, тако што ће Срби престати да постоје као народ. Ако се све ово зна и узме у обзир, а не само начелан став који је „исправан“, а који гласи: они хоће да прођу и ми их пуштамо, онда је лако закључити да се илегални мигранти насељавају у Србији тако што су „у пролазу“. Другим речима, под изговором да су у пролазу, „српска“ власт им дозвољава да уђу, знајући да ће остати „заглављени“, тј. трајно на српској земљи. И поред све малодушности и незаинтересовани, српске масе још увек нису толико скренуле с памети да подрже власт која отворено каже како ће да насељава десетине и стотине хиљада илегалних миграната по Србији. Зато се примењује тактика где се, у јавност, вешто и дозирано пуштају информације о томе како су они само „у пролазу“ док се, с друге стране, чини све да остану.

Ако све ово знамо, онда је лако закључити да свако онај ко заговара идеју како им треба дозволити да прођу, у ствари, ради у корист политике која се води са намером масовног и трајног насељавања Србије нежељеним туђинцима. Чак и када би Срби имали власт која није део злочиначког плана о трајном и масовном насељавању, која заиста искрено жели само да их пропусти преко српске земље, таква политика би била наивна до безумља, јер ако су друге границе затворене, они немају могућност да оду, све и да хоће, а депортовати их није ни мало једноставно, а ни јефтино, ма колико намера власти да и то учини, била искрена. Дакле, човек не треба да буде превише паметан и упућен да би дошао до следећег закључка: једини начин да земља нема проблем са илегалним мигрантима, јесте да нема илегалне мигранте. Исто као са Шиптарима, на пример. Зато су земље које имају национално одговорне владе, попут Мађарске, Словачке или Пољске, заузеле врло јасан став да неће бити никаквог уласка илегалних миграната на њихову територију. И један је превише јер им не требају ни за шта и само су проблем кад их имају. Нема проласка, гостопримљивости, помагања, …

Да ли је могуће да Двери ово не знају и да, из чисте наивности, заговарају да им се дозволи да улазе ако ће да оду, у ситуацији када се зна да им је врло тешко да оду и у ситуацији када марионетска власт у Београду чини све да их задржи? Уместо да укажу на подмуклу политику која Србе заварава причом о „транзиту“, док се руља насељава, да заговарају укидање азила и пуцање на граници, они учествују у анестезирању јавности и директно подржавају злочиначку политику идејом да им треба дозволити „пролаз“, што, како смо видели, у пракси, значи остајање. Другим речима, чињење једне радње (дозвољавање да уђу) повлачи за собом последицу (да остају) иако то, декларативно, није намера, али тако јесте, тако нас учи пракса. Дакле, ако се вратимо на пример о професору клавира, чињење једне радње (слање детета на часове) повлачи са собом други радњу (напаствовање детета) иако то није намера оног ко је дете послао.

Политика и родољупци

Нажалост, огромна већина, бар тако се мени чини, национално свесних Срба, има врло наивна и погрешна схватања о политици. Политика није о томе да ли је неко „у праву“ или не, да ли је „праведан“, „принципијелан“, да ли има „исправан“ или „неисправан“ став итд. Политика је борба за позицију друштвене моћи, за позицију са које се може управљати људском заједницом, политика је делатност која оставља врло конкретне последице. Према томе, није суштинско питање да ли је неки став начелно „исправан“ него какве последице изазива чињење онога који се бави политиком. Ако је за власт потребно да Срби верују да су мигранти само „у пролазу“, док чини све да их задржи, онда је сваки други јавни наступ који оставља макар и најмању могућност да могу да буду „у пролазу“, у ствари, у пракси, реално, саучесништво у злочину над сопственим народом, па макар изнешени став и био, начелно, „исправан“. С обзиром од кога тај став долази, конкретно у овој ситуацији, ту нема никаквог изненађења и никакве дилеме да се ради о свесном саучесништву у злочину, оних који се боре да замене Вучића на месту бриселског гувернера у Србији, јер савезници демократа, Ђиласа, Јеремића и Борка Стефановића, саборци Мирјане Карановић и Душана Вујошевића, само и могу да буду марионете страних центара моћи. У слободној Србији, били би на истом месту где и илегални мигранти.

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/azil-u-sluzbi-genocida/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/poslednja-linija-odbrane/

Подршка

1114102171.jpg

16.11.2018

Пише: Владимир Челекетић

Ако постоји нешто у вези са чим се све фракције тзв. патриотске Србије слажу, онда је то став да Србија није суверена држава. Једни кажу да је Србија колонија. О томе, на пример, пише Слободан Антонић [1], дакле, не тек било ко, тако да тај став не можемо сматрати произвољном оценом неког лаика за друштвена питања. Други тврде да је Србија земља под окупацијом, трећи да је у неоколонијалном положају итд. Како било, ако пођемо од претпоставке да Србија није суверена земља тј. да је колонија, окупирана територија или нешто треће, слично, онда сасвим сигурно можемо да закључимо да власт у Србији не води своји политику, него само спроводи туђу, што ће рећи, власт у Србији је марионетска. То проистиче из саме дефиниције статуса земље. Са овим закључком сложиће се, практично, сви родољубиви Срби.

Погледајмо сада политику Русије, тј. Путинове власти према Србији. Огромна већина тзв. патриотских Срба, они који Вучића називају издајником, сматра да је политика Москве према Србији и Србима пријатељска. То се нарочито односи на политику Русије у вези са Косовом и Метохијом. Ми, међутим, видимо, да руска власт експлицитно и снажно подржава Вучића, баш самог Вучића и СНС [2], а што се Косова и Метохије тиче, заузима став да ће прихватити сваку одлуку Београда. То значи, на пример, да ће Москва признати Косово и пустити га у УН, ако Београд призна Косово. Када неки Срби, такву политику Москве назову антисрпском и отворено непријатељском према Србима, велика већина српских родољуба успротивиће се таквој оцени наводећи да је политика Русије „принципијелна“, шта год да то значи (обично не значи ништа у политици) и да „Руси не могу бити већи Срби од Срба“. Неретко, критичари руске политике биће и сами названи издајницима. Ја знам да српским родољупцима логика није јача страна, али да покушамо. Вратимо се на први пасус. Шта каже Антонић, он је ваљда компетентан. Антонић каже да је Србија колонија. Шта кажу толики други? Да је окупирана, у неоколонијалном положају итд. Шта то значи? То значи, да поновим, да је власт у Србији марионетска, тј. та власт нема своју политику, него само спроводи туђу. Према томе, кад Русија подржава такву власт, она, у ствари, подржава оног ко је ту власт поставио, а то су Западни центри моћи, српски непријатељи, према логици коју заступа родољубива Србија. Даље, кад Русија каже да ће подржати сваку одлуку Београда, то значи да ће подржати сваку одлуку Западних центара моћи, јер, да подсетим, закључили смо да Београд не доноси никакве одлуке, он их само спроводи.

Вратимо се неколико деценија уназад и замислимо неку афричку или азијску колонију и замислимо сада неку земљу која се представља као велики пријатељ аутохтоног становништва колоније, а која експлицитно и врло снажно подржава власт у колонији.  Има ли то логике са становишта оног дела аутохтоног становништва које је против колонијалног статуса земље и жели националну слободу? Или, замислимо неку земљу која се представља као велики пријатељ Срба и Србије у периоду од 1941. до 1944. и која каже да поджава сваку „одлуку“ Београда, па кад Немци почну да постојавају Србе за стрељање она каже како нема ништа против јер, ето, власт у Београду се томе не противи, чак у томе, по некад и учествује.

Према томе, поштовани родољупци, определите се. Или је Србија земља у колонијалном положају, окупирана или нешто треће, слично, што значи да је руска подршка властима, у ствари, подршка колонијалном господару тј. окупатору или је Србија суверена земља. Обоје не може. То није ствар ни политике ни идеологије ни русофилије или русофобије, то је ствар логике.

[1] https://stanjestvari.com/category/мислије/колонија-србија/

[2] http://srpskanarodnapartija.rs/kosacov-za-sputnjik-jedinstvena-rusija-podrzava-sns-i-snp/

 

Патриотска логика: нећемо оно што хоћемо

simson

10.10.2018

Пише: Владимир Челекетић

Гледам и слушам, ових дана, родољубиве Србе, како кукају због „шетања“ НАТО по Србији.

Србија је бомбардована и Косово и Метохија су окупирани 1999.  Од краја 2000. године, дакле, само нешто више од годину дана после бомбардовања, власт у Србији води политику уласка Србије у ЕУ. Та политика није наметнута од стране власти, није као када се, мимо воље већине, нација силује мигрантима или педерима, на пример, него напротив. За улазак Србије у ЕУ, практично, постоји консензус од 2000. до 2008., када је мноштво земаља Запада признало Косово. „Патриотска“ власт Војислава Коштунице, води политику гурања Србије у ЕУ у том периоду. Сам врх СПЦ, патријарх и владике, у више наврата, експлицитно подржавају идеју о уласку Србије у ЕУ. Патријарх, чак, упућује неку врсту честитке, „државном“ врху после прихватања српске кандидатуре за ЕУ.

Какве сад то има везе са НАТО? Уистину, какве? Замислимо земљу која је чланица ЕУ и која је, истовремено, чланица НАТО. Ратно ваздухопловство те земље је учествовало у бомбардовању Србије. Само нешто више од годину дана после злочина и почетка окупације, васколико Српство се и формално, преко званичне политике власти у Београду, опредељује за политички и економски савез са том земљом. Према томе, питање какве везе има НАТО са ЕУ се своди на питање, какве везе има ратно ваздухопловство једне земље са том земљом? Не, ми нећемо у савез са ратним ваздухопловством, али хоћемо у савез са онима који су том ратном ваздухопловству издали наредбу да бомбардује Србију. Ми нећемо у савез са зликовцима, а зликовци нису они који су наређивали, него они који су, залудни, у касне сате, седећи у скученим пилотским кабинама, гађали тачкице на екрану. То је логика патриотске Србије.

Поверење

vakcina

02.06.2018

Пише: Владимир Челекетић

Да ли су вакцине штетне за здравље пита се, већ одавно, српска јавност. И не само да се пита него се воде жестоке расправе, власт прети, а противници обавезне вакцинације организују демонстрације. Ко је компетентан да одговори на питање да ли су вакцине штетне? Логично, само онај ко испуњава два услова: да је стручан и да располаже потребним информацијама у вези са конкретним вакцинама. Колико је таквих људи у Србији? Дакле, лако се намеће закључак да је врло мали број људи у Србији, занемарљиво мали, можда тек неколико њих, заиста компетентно да одговори на постављено питање. Ако је тако, зашто онда толики Срби воде расправе о нечему у шта се не разумеју?

Заборавимо, сада, на вакцине и замислимо следећу ситуацију. Замислимо „просечног“ путника који је сео у авион и чека полетање. И замислимо да га неко приупита, мисли ли он да је безбедно летети том компанијом, тим авионом, са том посадом. Шта ће му наш „просечан“ путник одговорити? Највероватније, одговориће му да мисли да је јесте безбедно. На основу чега је, он, формирао такво мишење? Зна ли он ишта о авиону у који је сео, зна ли ишта о посади, о механичарима који су авион одржавали, о безбедности на аеродрому са којег полеће? Не, ништа од тога он не зна, па ипак, он „мисли“ да је безбедно или, да будем врло прецизан, он „верује“ да је безбедно зато што има „поверење“ у ту компанију, због тога што је позната, због тога што је велика, због  што је из те и те земље, због тога што је летео са њима више пута, због тога што нису имали несрећа у скоријој прошлости … због овог, оног, трећег, четвртог или десетог разлога и ти разлози ће му бити довољни да не мисли о томе да ли је капетан претходно вече попио пола литра вискија и да ли је механичар заборавио шрафцигер у десном мотору, на пример. А и да мисли о томе, ништа му неће помоћи, јер до одговора неће доћи. Он је суочен са врло простим избором. Имати поверење и летети или немати поверење и тражити друго превозно средство.

Какве ово има везе са вакцинама? Па принцип је исти. „Просечан“ Србин не зна да ли су вакцине штетне и нема начина да сазна. Он има прост избор. Имати поверење у онога ко вакцине набавља и вакцинисати се или немати поверење и не вакцинисати се. Са сличним избором суочавају се милијарде људи свакога дана у разним животним ситуацијама. Без поверења у институције, организације, фирме, удружења, у друге људе, уопште, друштвени живот не би био могућ. Људи су „програмирани“ да имају поверење, по дефиницији и тек када се то поверење изневери, када се покаже супротно од онога у шта се, по аутоматизму верује, тек тада се може имати основана сумња.

Дакле, питање за „просечног“ Србина није да ли су вакцине штетне, јер он на то питање не може да одговори, него је питање има ли он поверење у оне који вакцине набављају и оне који их наговарају да се вакцинишу?

А ко су то „они“? То је „држава“. Шта „просечан“ Србин зна или, бар, може да зна о онима који се у Србији називају „државом“? Двехиљаде и девете године, пошто је 50 Кинеза добило кијавицу, Тадићева власт је потрошила силне државне паре и увезла вакцине против „свињског грипа“, али не са намером да вакцинише свиње, већ Србе. Велики део стручне јавности био је против масовне вакцинације становништва, тврдећи да су вакцине вишеструко штетне, али ја власт истрајала у свом науму. Срећом, Срби се нису одазвали позиву па је масован погром изостао. Овај пример нам говори да је тадашња власт била спремна, буквално, на злочин, само да би се неки људи из власти и око власти „уградили“ у посао са вакцинама. Мисли ли неко да је данашња власт другачија у смислу да није спремна на злочин над сопственим народом? Мисли ли неко да се, од тада, нешто, у том смислу, променило?

Србија је земља у којој се, сваких седам година, чедоморствима, направи један Јасеновац. Истини за вољу, Хрвати су, још увек, ефикаснији, али злочин Срба над Србима, оним најневинијим и најбеспомоћнијим, траје много дуже и жртве се већ мере милионима. И ова власт, као и толике пре ње, стоји чврсто на становишту да је тај масован злочин ствар „женских права“. Да „право“ оправдава злочин. Исти став су имале и усташе, зар не?

Србија је земља чија је власт политички савезник Харадинаја и Тачија, земља чију власт саветује Блер, земља чија власт пријатељски дочекује Шредера и Столтенберга, земља чији први човек те власти шени пред Клинтоном, земља у којој се сваког дана ризикују животи и здравље хиљада Срба у име „права“ белосветске руље која тумара Србијом, земља у којој је снагом пендрека и медија омогућено педерском лобију да трује све аспекте друштвеног живота, земља у којој водећи медији неће и не смеју да кажу да је  су једног Рашу Попова пребили Цигани, земља чији је премијер по занимању лезбејка која је и постављена на то место само зато што је лезбејка у складу са политиком потпуног и свакодневног понижавања Срба.

Мисли ли неко да у таквој земљи, ризиковање живота милиона, зарад материјалног интереса неколицине, није могуће?

Но, будимо објективни до краја. То што је нешто могуће не значи и да јесте. Да ли су те конкретне вакцине, о којима се пише и говори, штетне за здравље? Не знам. Но, знам нешто друго.  Свако онај ко мисли да у постојечем систему, „демократски“, Срби могу доћи до власти у коју могу имати поверење, која неће бити спремна на злочин над сопственим народом зарад личне користи појединаца из власти, мора бити врло наиван. Постојећи систем не може изнедрити другачију власт.

Давно је то било, негде на обали језера Кариба, у Зимбабвеу, видео сам црнца који пеца, загазивши у воду до изнад колена. Упитао сам другог црнца, који је био у близини, зар то није опасно, зар се пецарош не плаши крокодила и нилских коња? Овај је само слегнуо раменима и лаконски одговорио: „шта ћеш, живот је опасан“.

Пецароши са Карибе морају да живе са ризиком пред који их је живот поставио. Морају ли и Срби, због шаке олоша, којем су дозволили да управља њиховим животима?

Неоколонијализам

neo

Пише: Владимир Челекетић

23.10.2017.

Да ли је Србија колонија, вазал или под окупацијом? Тешко питање за тзв. патриотску Србију, јер сва три термина су у употреби. У сваком случају, у једном се сви слажу, Србија није суверена земља већ има марионетску власт која спроводи политику Брисела и Вашингтона на штету земље и народа.

Ја предлажем термин „неоколонијализам“ јер је, по мом мишљењу, то термин који најбоље описује тренутни положај Србије. Ево како неоколонијализам описује Енциклопедија Британика.

„Неоколонијализам, индиректна контрола мање развијених држава од стране развијених држава.

Термин „неоколонијализам“ је почео да се користи после Другог светског рата и означавао је положај бивших колонија које су и даље у зависном положају у односу на друге државе, али, дефиниција је проширена на све земље где се снага развијених држава користи за експлоатацију сличну оној каква постоји у колонијама. За пример се могу узети земље Латинске Америке, где је директна страна управа окончана почетком 19. века.

Термин је, несумљиво, негативан и широко се користи да означи облик глобалне власти у којој транснационалне корпорације и глобалне,  мултилатералне институције комбинују свој утицај да би продужиле колонијалне облике експлоатације земаља у развоју. Теорија каже да је неоколонијализам развојна фаза капитализма која омогућава капиталистичким силама (државама и корпорацијама) да доминирају потчињеним народима деловањем међународног капитала, а не путем директне владавине.

Неоколонијализам се, генерално, препознаје као усаглашено деловање бивше колонијалне силе и других развијених земља, са циљем да се блокира раст у земљама у развоју и да се ове задрже као извор јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Ова пракса је довођена у везу са Хладним ратом, а нарочито са америчком политичком која је позната под именом „Труманова доктрина“. Та политика је подразумевала да америчка влада нуди велике количине новца свакој земљи која је спремна да прихвати америчку заштиту од комунизма. То је омогућило Америци да прошири своју сферу утицаја и, у неким случајевима, да стави владе других земаља под своју контролу. Критичари кажу да су Америка и друге развијене земље осигурале потчињен положај земаља у развоју мешањем у сукобе и постављањем режима који су вољни да раде у интересу страних компанија, а против интереса сопствених земаља.

Шире гледано, неоколонијално управљање се препознаје као идиректан облик контроле, посебно путем економске политике, финансијске политике и трговинске политике транснационалних корпорација и глобалних и мултилатералних институција. 

Критичари тврде да се неоколонијални положај земље обезбеђује кроз инвестиције мултинационалних корпорација које, иако богате неколицину у неразвијеним земљама, држе те земље у зависном положају; такве инвестиције, такође, служе да се обезбеди да неразвијене земље остану извор јефтине радне снаге и сировина. 

Међународне финансијске институције као што су Међународни монетарни фонд и Светска банка често су оптужени за учешће у неоколонијалној управи, дајући кредите (и друге облике економске помоћи) под условима који су у интересу оних који представљају ове институције, а на штету земаља које кредите и помоћ примају.

…“

 

Цео чланак може да се нађе овде:

https://www.britannica.com/topic/neocolonialism

Свако онај ко ишта зна о Србији, одмах ће препознати Србију као  земљу у неоколонијалном положају, међутим, из горе наведеног описа види се да се страна контрола спроводи, углавном, из економских интереса. Када је Србија у питању има још:

  • Комадање територије и прављење других, несрпских и антисрпских држава на српској земљи.
  • Промена демографске слике масовним насељавањем странаца, тзв. миграната, који се не могу асимиловати.
  • Вођење политике против културно-историјског наслеђа Срба са циљем њиховог потпуног и трајног отуђења од темељних вредности које њих (Србе) чине народом. То се постиже културном и образовном политиком и политиком наметања друштвених норми као што су тзв. родна равоправност, јавни педерлук и све перверзије које уз педерлук, у пакету, иду, итд.

Ако неоколонијализам видимо као нешто лоше, нешто против чега се треба борити, као непожељан положај земље који треба променити, онда морамо да знамо шта је супротно од „неоколонијализам“. Супротно од „неоколонијализам“ није велики економски раст, није „социјална правда“, није борба против корупције и криминала, није поштовање Устава и закона, нису „поштени избори“, није „слобода медија“, нису „породичне вредности“ … супротно од „неоколонијализам“ је национална слобода.

За националну слободу се може борити само народ чија је земља, дакле, у овом случају, Срби. Не грађани и не радници, тј. запослени. Грађани се могу борити против корупције, против јавашлука у јавним установама, против локалне власти која хоће да посече дрворед, против власника кафића из којих допире несносна бука, против лошег третмана који имају пси луталице, … али за националну слободу, грађани се не могу борити.

Запослени се могу борити за веће плате и боље услове рада, у предузећима и установама у којима раде, али за националну слободу, радници се не могу борити.

Сада неко може да каже: али ти Срби које помињеш, истовремено су и грађани и запослени. Тако је, појединац може да буде много тога, али његове активности у друштвеном животу или његове приватне релације са другим људима не зависе, у свакој ситуацији, од свега онога што тај појединац јесте. Када се бори против сече дрвореда, битно је то што је грађанин, сасвим је неважно то што је Србин или што је негде запослен. Зашто? Зато што је дрворед у јавном простору, „на располагању“ сваком грађанину, па и њему. Када тражи већу плату, битно је само то што је запослен у конкретном предузећу или установи, неважно је то што је Србин или то што је грађанин. Неки други грађанин, који није запослен у том предузећу или установи, нема право да тражи већу плату (у том конкретном предузећу или установи). Када је неко члан удружења риболоваца, на пример, он има право да учествује у раду тог удружења само по том основу што је члан. Опет је неважно то што је Србин или грађанин или запослен. Итд.

Погледајмо сада шта ради наша тзв. национална опозиција и њени идеолози, познатији као национални тј. патриотски интелектуалци. Они закључе да је земља у неоколонијалном положају или у колонијалном положају или је вазал или је под окупацијом, свеједно, и не само да то закључе него то и докажу бројним примерима, а онда позову „грађане“ да се томе супротставе. У ствари, да будем прецизан, не да се томе супротставе. Они уопште не позивају у борбу за националну слободу, него позивају грађане да се боре за „поштене изборе“, „слободне медије“, против корупције, против партијског запошљавања и тако то.

Дакле, даме и господо, браћо и сестре „патриоти“, време је да одговорите на врло просто питање. Да ли је неоколонијални положај Србије нешто што је за вас прихватљиво? Ако јесте, нема потребе да се више китите епитетима „национални“ и „патриотски“, јер ако је ово стање прихватљиво, положај и третман Срба, као народа, за вас су прихватљиви и статус државе тог народа, Србије, за вас је прихватљив, те вам остаје да делујете искључиво са позиције грађана и наставите да се борите за све оно за шта сте се и до сада борили. Ако неоколонијализам није стање које желите свом народу и својој држави, онда треба да знате да мобилизација и борба грађана неће помоћи. Можда сачувате неки дрворед, али Србију и Србе, грађани неће сачувати, одбранити или ослободити. То могу само Срби. Потребан је национални покрет отпора, организовање и деловање Срба, са циљем освајања националне слободе и успостављања српске државе у правом смислу те речи. Потребно је расформирати ваше партије демократије и грађана и све људске и материјалне ресурсе ставити у службу националног покрета отпора. Нико нормалан неће слати ватерполо тим на кошаркашки турнир, или фудбалски тим на хокејашки турнир. Одлучите се у ком такмичењу желите даучествујете и према томе формирајте тим. Вучић врши последње припреме за сахрану српске Србије. Додуше, и у постсрпској Србији биће места за сналажљиве, али то је друга прича.

„Дијалог“

Dialogue!

Пише: Владимир Челекетић

16.10.2017

Вучић је „позвао на унутрашњи дијалог о Косову“, причају и пишу медији у Србији, још од кад је овај упутио „позив“, дакле, негде од времена кад је устоличен за председника. Питањем шта то уопште значи, медији се не баве много. Уистину, шта значи „позив на дијалог о Косову“?

Прво, реч „дијалог“ изведена је од грчке речи „диалогос“ што, у преводу на српски, значи „разговор“. Дакле, Вучић је „позвао на унутрашњи разговор о Косову“. Зашто Срби, разговор две домаћице, поред преврнутих шоља после пијења кафе, називају „разговором“, а разговор о Косову „дијалогом“, не бих знао да кажем. Знам само да многи Срби, када говоре или пишу о нечем што сматрају важним, воле да користе стране речи, уместо српских, и где мора и где не мора, али то је друга тема.

Друго, Срби, свакако, међусобно (ако то значи оно „унутрашњи“) разговарају о Косову. Разговарају о окупацији, могућем статусу у будућности, културно-историјском наслеђу Срба, рудним богатствима, историји, митовима, народним песмама…, а ови Вучићеви и око Вучића, вероватно и о томе како, где, шта и с ким, опљачкати на Косову. Дакле, разговори се већ воде, увелико. Но, обратимо пажњу да је Вучић позвао на „разговор“ (једнина), а не на разговоре, што ће рећи да ће бити један једини разговор са јасно дефинисаним темама. Кад ће тај разговор бити, где ће бити и шта ће бити теме, то се још не зна.

Треће, неко сад може да каже да се зна шта ће бити тема. Тема је статус Косова. Другим речима, питање је да ли Србија треба да призна Косово или не треба. Међутим, подсећам да Вучић то (још увек) није најавио као тему, а ако би се то најавило као тема, то би значило да се разговара о доношењу политичке одлуке (признање Косова) која је противуставна.

Четврто, ни једна одлука се не доноси разговором. Разговор може да претходи доношењу одлуке, али сама одлука се доноси или у некој процедури, гласањем, или је доноси један човек који сноси сву одговорност. Видели смо у Британији, обављен је читав низ разговора о изласку из ЕУ, многи су добили прилику да изнесу јавно свој став, али одлука је донета на референдуму. Они су прво донели одлуку да распишу референдум у вези са тим питањем, па су онда имали озбиљне и дуге разговоре, пред камерама, у ударним терминима на најгледанијим телевизијама. У Србији није најављен референдум или нека друга процедура чијом применом би се дошло до одлуке.

Дакле, на основу горе изнешеног, прва логична реакција на Вучићев „позив“ је да се тај исти Вучић приупита: о чему ће се разговарати, где ће се разговарати, ко ће разговарати и како ће се, евентуално, донети одлука, после завршеног разговора? Не видим да неко, довољно важан, то пита, неко коме би Вучић, пре или касније, морао да одговори. СПЦ, на пример, пошто видим да људи из врха СПЦ помињу „дијалог“ у својим изјавама и најављују спремност да у њему учествују. Мислим, било би логично да знају у чему учествују. Или можда знају, а неће да кажу, али о томе могу само да нагађам.

Да видимо даље, шта је оно што, за сада, сигурно знамо.

Прво, Србија није Британија, у Србији власт тера своје док не „удари у тврдо“, без прихватања било каквих савета са стране.

Друго, сам Вучић, од доласка на власт, практично, није водио, пред камерама, разговоре са представницима опозиције нити је био у позицији да брани своје политичке одлуке у разговору са новинарима који се не плаше да аргументовано критикују његову политику. Оно што мора амерички председник или британски премијер, Вучић не мора. У том смислу, Вучић је сличан Милошевићу. Од 5. октобра до 2012., највиши представници власти у Србији, Коштуница, Ђинђић и Тадић, трудили су се да се понашају „нормално“, да глуме Запад, да „нормално“ разговарају и са опозицијом и са новинарима, па самим тим и са јавношћу. Какву су они политику водили и колико су ти разговори утицали на политичке одлуке, то је друга тема. Вучић је другачији. Вучић је, за разлику од њих, знао са каквим народом има посла, знао је да му сва та занимација не треба, па се никада није ни трудио да глуми западне политичаре и испуњава услове које они морају да испуне. Оно што се на Западу сматра недопустивим понашањем политичара, нарочито политичара власти, у Србији се сматра доказом снаге власти, бар у једном делу јавности. Додуше, за разлику од Милошевића који, нити је давао интервјуе нити се појављивао као саговорник у медијима, Вучић се „не скида“ са екрана, али Вучић не разговара са другима, он разговара сам са собом или, ако Срби више воле, Вучић не води дијалоге, Вучић води монологе. И сада, тај и такав Вучић, „позива на дијалог“.

Треће, Вучићева власт је, вишеструко, прекршила Устав и законе Србије, спроводећи тзв. Бриселски споразум. Па не само да је прекршила Устав и законе него је и онемогућила да Уставни суд такво деловање власти прогласи неуставним и покрене одговарајући поступак. Вучић и његова банда су, практично, узурпатори. Према томе, „позив на дијалог“ је исто као када би мафија позвала на разговор о промени закона са циљем да се легализује оно што мафија ради, а што се, према важећим законима, сматра кривичним делима.

Четврто, Вучић је добио подршку Запада и још увек има подршку Запада зато што је обећао предају и признање Косова и Метохије. Предају је већ обавио применом Бриселског споразума, сада још остаје формално признање. „Дијалог“ је фарса која кривицу за капитулацију треба да пребаци на „народ“ или „грађане“, како то другови политичари, ових дана, више воле да кажу. Дакле, да се капитулација, тј. формално признање Косова, добровољно и формално одрицање од Косова и Метохије, представи као „воља већине“ изражена у „демократском дијалогу“. Зар је неко заиста толико наиван да верује да Вучић, који пет година има подршку Запада, која је њему и његовој банди толико тога омогућила у Србији, сада може да изађе пред своје Западне газде и каже: извините, ми смо, у „демократском дијалогу“, одлучили да не признамо Косово и да се не одрекнемо Косова. Коначно, не заборавимо да је Вучић у политичком савезу са Тачијем и Харадинајем, да већ пет година ради на изградњи Косовске државности и саучествује у политици злочина над сопственим народом на Косову и Метохији. Разговарати са Вучићем о Косову је исто што и разговарати са Тачијем или Харадинајем о Косову. Шта Вучић може да понуди Србима, више од ове двојице, када је већ са њима на заједничком послу, тако дуго?

Видим да српске „патриоте“, партије, појединци, па и сам врх СПЦ, као што већ написах, причају и пишу о „дијалогу“ и нуде се да у истом учествују. Криминалац је починио тешка кривична дела, прекршио је Устав, блокирао рад Уставног суда, издао земљу и, понављам, учествује, са Шиптарима, у изградњи косовске државности и у политици злочина над сопственим народом на Косову и Метохији. Сада већ и формално, учешћем на изборима и учешћем у Хардинајевој „Влади Косова“. Колико неко мора бити наиван или покварен па да са њим улази у „дијалог о Косову“? Као што је, изненада, „позвао на дијалог“, сутра ће објавити да је „дијалог успешно окончан“ и да су Срби пристали да признају Косово или да ће пристати да Косово уђе у УН иако га „Србија неће формално признати“. Он, и да хоће, другачије не може. Он мора ићи до краја, сад кад је довде дошао. Но, други не морају, али они који буду учествовали у овој фарси биће саучесници, ма шта изјављивали и ма које становиште, формално, у вези са Косовом заступали.

Упутство за пробијање медијске блокаде

media_monkeys

Пише: Владимир Челекетић

18.09.2017

У суботу, 16. септембра, Двери су одржале протест у Београду, захтевајући медијски простор на РТС и Пинку. Српска опозиције не престаје да кука због „медијске блокаде“, упорно тражећи од Вучића да јој препусти једно од најмоћних средстава којима се одржава на власти. Из неког чудног разлога, Вучић то одбија да учини, што је врло „недемократски“, али то ће већ објаснити бројни идеолози „патриотске“ опозиције.

У међувремену, нудим Дверима неколико предлога за освајање медијског простора, предлога који не подразумевају демонстрације пред медијским кућама.

Прогласите се странком Срба, а не „свих грађана“ и реците то јасно за скупшинском говорницом. Тај медијски простор вам не могу одузети. Сви наши „народи и народности“ имају своје партије, само Срби немају ни једну. Будите прва српска партија. То ће, свакако, привући медијску пажњу.  Реците да је ваш циљ српска држава , направљена искључиво према мери и интересима Срба и утемељена у културно историјском наслеђу Срба и никог другог. Ко није Србин, а не свиђа му се, нека иде у своју матичну државу. Ко нема своју матичну државу, нека се пријави за путовање на Марс. Кажу да је упис кандидата у току.

Учините нешто што режим изузетно иритира, нешто на шта ће морати да одговори бесомучном медијском хајком. Кад вас нападну у медијима бићете „медијски присутни“, јел тако? Додуше, можда вам неће дати директно учешће, али опет, имате скупштинску говорницу и конференције за штампу у Скупштини.

Учините, на пример, оно што су учинили момци из Србске Акције, својевремено, одштампајте летак против илегалних циганских насеља и позовите Србе у борбу за уклањање истих.

srbska-akcija-letak

Не могу вас прогањати као људе из СА јер имате посланичке имунитете. Мораће прво да их укину, а то је већ читав циркус који ће вам данети додатну медијску пажњу. То хоћете, зар не? Мислим, медијску пажњу, не укидање имунитета. Или можда мислите да Циганима треба дозволити илегална насеља?

Побуните се против законске дискриминације Срба у односу на мањине. Тражите законску равноправност свих држављана без обзира на етничку и верску припадност. Људскоправашке агентуре ће хистерисати. То им је посао, за то су плаћени. Тако ћете имати додатну медијску пажњу, поред преноса из Скупштине. Или, можда, мислите да Срби треба да буду законски дискриминисани у односу на „мањине“?

Организујте демонстрације против миграната. Учините нешто слично ономе што је Фараж учинио у Британији.

nigel_f_vndn8u_uvhsxa

Или штампајте летке, као што је овај, на пример.

autonomni nacionalisti

Или овај.

zastitimo-svoje-bliznje-plakat

Подржите Србе који протествују против насељавање миграната или слања мигрантске деце у српске школе. Организујте скупове или штампајте брошуре где ћете говори и писати о промени демографске слике, мигрантском насиљу, окупацији читавих делова градова и болештинама. Није тешко, говорите и пишите само оно што сви знају, само истину. Тражите законско укидање тзв. азила, тражите да се руља на граници дочекује бојевом муницијом. Можете се кладити да ће вам најгледанији и најслушанији медији посветити велики простор. Ако се баш потрудите постаћете медијски хит, популарнији од курвештина из такозваних „ријалитија“. Превазићи ћете и Шешеља, а нећете морати да се бламирате, понижавате и курвате. Многи Срби ће искрено навијати за вас иако, многи од њих, то неће смети јавно да признају. Или, можда, мислите да Србију треба препустити азијским и афричким хордама?

Побуните се против плаћања рекета јеврејском лобију. [1] Реците да Срби Јеврејима нису ништа дужни и рецити да ако се Јеврејима не буде свиђало у Србији, која ће бити српска, има једна љупка држава на Блиском Истоку која је јеврејска, уистину и потпуно само јеврејска, тамо им се, можда, допадне. Ох, какву ћете медијску пажњу имати. Такву не бисте могли да очекујете таман да премлатите сво особље Пинка. Или можда мислите да Срби треба да плаћају рекет јеврејском лобију?

Организујте протесте испред болница где се врше чедоморства. Ставите у програм да ћете убиства невиних забранити, а убице кажњавати. Покажите јавности ужасе тих злочина. Не секирајте се, навикла је српска јавност на бруталности, крв и раскомадана тела. Замислите како ће женскоправашке организације реаговати. Ако и буду покушали вас да игноришу њих неће. Њих не смеју да игноришу. Или можда мислите да масовно убијање најневинијих и најбеспомоћнијих Срба треба да буде легално?

Реците да ћете хомосексуализам и све остале настраности законски прогласити поремећајем, а свако њихово јавно представљање и величање законски кажњавати. Штампајте и делите летке као што је овај, на пример.

70 years degeneration

Кажите да ћете забранити све организације настраних, да ћете њихове вође судити. Предложите и криминализацију содомије. Зашто да не? Само у земљама где је криминализована немају проблема са тим перверзњацима.

Подржите прогоњене Србе који су прогањани, хапшени и суђени само зато што су се побунили против антисрпске политике и антисрпске власти. Горана Давидовића, на пример. Не морате са њим да се слажете у свему, али га подржите. Ако медији могу да праве хајку против Давидовића, можете мислите какав ће одјек имати кад га отворено подрже народни посланици?

Дакле, као што видите, много је могућности за освајање медијског простора без демонстрација и свих перипетија које уз то иду. У сваком случају, имате три могућности. Да будете предузеће власти, за шта вас сада многи оптужују и за шта, истини за вољу, има добрих доказа. Ако је то избор, онда у реду, можда вас Американци поново убаце у Скупштину, што је основни циљ у тој варијанти. Друга могућност је да се држите учења водећих српских „патриотских“ идеолога, да наставите да тражите „слободне и фер изборе“ и „слободне медије“ и наставите да објашњавате нацији како ћете доћи на власт кад ти услови буду испуњени, а онда ћете да похапсите и судите садашњи режим за велеиздају и пљачку, све то у „демократској“ и људскоправашкој Србији која ће имати национално одговорну власт предвођену „домаћинима“ и „породичним људима“. То је леп и надасве „демократски“ план, остаје још само да убедите Вучића, Брисел и Американце у његово спровођење. И коначно, трећа могућност је да будете српска партија. Да вас прогласе за нацисте, фашисте, расисте, ксенофобе, хомофобе, исламофобе и тако даље и тако редом. У том случају српска Србија вас неће оптуживати за шуровање са Вучићем, а имаћете и велики медијски простор на располагању. То је оно што хоћете, због чега сте демонстрирали у суботу, зар не? И не, не секирајте се да ће вам популарност опасти. То се, свакако, неће десити. Подршка јавности политичкој странци се не може изразити негативним бројем.

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/reket/

Опредељење

DDB-QAxWsAUpeV5

Пише: Владимир Челекетић

29.06.2017

Ово је мала реакција на текст Александра Павића, „Видовдан дугиних боја“ [1]

Садашњи Устав Србије изгласан је, умногоме, захваљујући подршци из СПЦ и самог патријарха Павла. Целокупна педеризација Србије изводи се у складу са тим Уставом. Ми знамо да подршка из СПЦ није дошла зато да би се Србија педеризовала, да би се насељавали црнци и Арапи или да би Срби били законски дискриминисани, већ због једне једине реченице, која се, данас, свакако, не поштује. Устав је изгласан пре једанаест година, што је кратак период за историју једне земље каква је Србија и донет је када је већ било јасно да чврсто опредељење за ЕУ мора значити и педеризацију Србије, између осталог. Били су ретки гласови оних који су, у то време, упозоравали на погубност пута којим Србија иде и њихови гласови били су безначајни пред чврстим савезом „патриотске“ власти и Српске Православне Цркве који су заступали идеју да Србија треба у ЕУ под условом да јој остану Косово и Метохија. Безумност те политике показала се у годинама које су долазиле. Дуго, потом, Срби су одмахивали руком, на ретка упозорења о педеризацији, арабизацији и циганизацији Србије [2], у стилу, „то код нас не бива“, а онда им је шака криминалаца који владају Србима, показала да бива, итекако.

Неко сада може рећи да је данас лако бити паметан, да је тада било важно ставити КиМ у Устав и да је сваки компромис, због тога, био прихватљив. О томе какве су биле намере људи који су тада доносили такав Устав може се расправљати, али за мене је фасцинантно да дежурни српски тзв. патриотски аналитичари и интелектуалци, попут Павића или Антонића, кога Павић помиње, никада ову просту чињеницу не износе у својим текстовима. Вучић јесте објавио рат лазаревско-немањичкој Србији, као што Павић пише, али Србија је, Уставом, дефинисана, црно на бело, што се каже, као анти-лазаревска, анти-немањићка, анти-српска и анти-хришћанска. Ово треба да знамо и они људи чија се реч чује и чита, треба ово да кажу Србима.

Од када је кренуло силовање Србије педерским парадама, 2009. године, СПЦ се задовољавала саопштењима пред параде и, евентуално, помињањем содомије у Ускршњим и Божићним посланицама. Српски „патриотски“ интелектуалци и „патриотске“ партије, прихватили су тезу да је хомосексуализам „опредељење“ (не објашњавајући како нагон може да буде „опредељење“), а прихватили су и педерску терминологију, „геј“, „ЛГБТ“ итд. За то време педерска машинерија радила је пуном паром трујући све аспекте друштвеног живота, баш као и у другим педеризованим земљама. Све у свему, СПЦ, „патриотска“ интелигенција и „патриотске“ партије, служили су за пасивизацију јавности, практично, директно асистирајући педерском лобију. То је било јасно нарочито после српске побуне 2010. О томе сам већ писао [3]. И овде можемо расправљати о томе шта су биле намере појединих људи и шта су им намере данас, али како рече неко паметан, пут у пакао поплочан је добрим намерама.

Да резимирам. Врх СПЦ, „патриотски“ интелектуалци и „патриотска“ опозиција нису само учествовали у доношењу уставно-правног поретка који дозвољава педеризацију Србије, они су асистирали и асистирају педерском лобију у том послу. Они су одиграли кључну улогу пасивизације јавности, без које власт не би успела у свом науму па макар имала сву подршку Запада и све паре овог света.

Доласком Вућића на власт педеризација земље се убрзала. Вучић је, као стари радикал, знао како српско друштво функционише, како се Србима влада. Успео је, за пед година, да од себе направи апсолутног господара. Чудимо се данас, чуди се и Павић, како је могуће да патријарх и владике више ни саопштења не издају? Наравно, немам информације „из прве руке“, што се каже, али мислим да је ствар врло проста. Вучић им је рекао да се Србија има педеризовати и да се на сваку традицију има пљунути и да ће то бити урађено милом или силом, а на њима је, или да ћуте или да буду уклоњени, ако се буду бунили. Чињеница да су одабрали ћутање, да су савили кичму пред бриселским сатрапом, иако би требали да представљају моралну и духовну елиту народа, даје одговоре на Павићева питања:

„Српска Православна Црква нема проблем с тим? Она више није активни чувар Косовског завета?“

Да, они више нису чувари никаквих српских завета, они су чувари својих положаја. Неугодна истина, као и она у вези са Уставом, али тако јесте и, како се то каже, нојевско забијање главе у песак неће помоћи, што је врло неправично према нојевима, јер они то не раде. Мислим, не забијају главу у песак, ни буквално ни у преносном значењу, за разлику од српских родољубаца и српских владика.

Павић се пита да ли је потребно почети борбу унутар саме Цркве. Не знам како то иде са борбама унутар Цркве, али борбу свакако треба почети, тотални рат треба почети, против ове антисрпске и антихришћанске власти. Павић је у праву када пише:

„Они се неће смирити док њихов став коначно не превлада. И док свака критика или традиционално исповедање не буду брутално, полицијски и судски угушена.“

То сви знамо, то знају и владике и наши дежурни родољупци. Знамо годинама уназад. Па ако је тако, докле ће заговарати компромисе? Докле ће сам Павић ментални поремећај називати „опредељењем“, на пример? Одакле да почне борба него од речи? Пре свега од речи оних чија се реч чује и чита. Свако онај ко данас користи термине, педерског лобија, попут „опредељења“ или „геј“, ко заговара „толеранцију“, било ону „грађанску“, било, наводно хришћанску, ко ову власт назива „нашом“, а не непријатељском, ко дели савете шта Влада треба да уради, ко јавни педерлук, дакле удар на саме темељне вредности једног народа, који назива хришћанским, везује за „породичну политику“  и тако даље и тако редом, јесте део педерске армаде, директно ради на педеризаији Србије, пасивизирањем јавности, па макар тога не био свестан.

Зато позивам Павића, позивам Антонића, позивам Ковића, Ћурковића, … оне људе чији глас још нешто значи, да престану са обуздавањем сопственог речника и да не постављају питања тамо где се од њих очекују одговори.

У време највеће дебате у вези са избором Ане Брнабић, у време када је српска Србија са ужасом, гнушањем и неверицом покушавала са свари ову вест, патријарх је отишао код Вучића на журку и сликао се са том истом Брнабићевом, уз блажени осмех на лицу. Сам Вучић и целокупан педерски лоби тако тежак и подмукао ударац српској Србији нису никада задали и не могу га никада задати, као што је то учинио патријарх. Био би убијен да није то урадио? Претили му фамилији? Изгубио би посао? Пензију? Не би добио кредит? Шта год да је разлог. Он се заиста определио, за разлику од оних дегенерика. Оно што је он учинио јесте опредељење и ми треба то опредељење да поштујемо. Одабрао је страну у овом рату, и он и владике, колико можемо да видимо. Немамо ми више шта ту да питамо. То само можемо да констатујемо и да се према томе управљамо. Време је да се сами определимо и сходно томе, одредимо свој однос према другима. У праву је Павић када пише да време ћутања и забијања главе у песак истиче. Истина је сурова, али бежањем од ње нећемо ништа урадити. Патријарх и владике су њихови. Вучићеви, педерски и бриселски. Имамо све разлоге да у то верујемо док год неки од њих не покаже супротно.

[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vidovdan-duginih-boja/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/03/pitanje-izbora-ili-izbor-pitanja/

[3] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/snaga-reci/