Умерена десница

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 30.10.2014.

На политичкој сцени Србије је поново покренута расправа о стварању „патриотског блока“, а као „стожер“ тог блока види се странка која саму себе дефинише као странку „умерене деснице“. Може ли умерена десница спасти Србију? Да би одговорили на то питање морамо видети шта је то умерена десница и од чега Србију треба спашавати.

У Британији је умерена десница легализовала педерске „бракове“. У Мађарској умерена десница национализује велике фирме, приватизоване после пада комунизма, али избегава да користи термин „национализација“, јер је то „терминологија левице“. У Србији, умерена десница сарађује са Шиптарима на истребљењу преосталих Срба са КиМ, организује педерске параде и причешћује се пред камерама о Васкрсу и Божићу. Али не, то није та десница у Србији. У Србији постоје две врсте умерене деснице: „издајничка“ и „патриотска“. И патриотска треба да спасе Србију од издајничке. О тој патриотској је овај текст.

Овде треба нагласити још нешто. Велика већина тзв. националне интелигенције, такође, идеолошки, спада у умерену десницу. То су они људи у оделима што се називају „стручњацима“ и „аналитичарима“ и што стално критикују власт због непоштовања Устава и „демократије“, због „блокаде медија“ и због националне издаје. Зато је умерена десница, у целини, битна (дакле, не само странке), јер њена идеологија представља „патриотску“ понуду слуђеној Србији.

„Демократија“ или смрт

Шта је, макар и имплицитно, основна порука умерене деснице? Проблем је у политичким одлукама власти, а не у систему. Систем је добар. Вишепартијски систем, тзв. грађанска демократија, слобода медија, „утакмица“ на политичком тржишту, владавина права… Шта је онда проблем? Власт је, фактички, суспендовала Устав (осим када треба шетати педере), извршила акт националне издаје, блокирала медије, води политику економског убиства земље, … Дакле, све што треба да се уради јесте да се промени власт?! Логично питање гласи: ако је систем добар, како га може, тако брутално, злоупотребити, једна власт?

У пракси, међутим, Србијом влада организовани криминал, а тзв. странке су удружења организованог криминала, чији је једини смисао постојања намиривање интереса својих чланова пљачком пореских обвезника. Чак је и „класичан“ криминал, нпр. нарко мафија, под директном заштитом власти, нарочито полиције. Другачије не би могао да функционише. Уосталом, тако је у свакој „демократији“.
Даље, тај организовани криминал је потпуно ускладио интересе са Западним центрима моћи, те његова улога није више само у пљачки Србије и Срба, већ је узео учешће у политици затирања сваке српске државности и српске нације, у складу са реалним геостратешким интересима Запада.

Упркос свему, умерена десница никада неће довести у питање сам систем, као што се окорели комунисти никада нису усуђивали да доведу у питање самоуправљање или „братство и јединство“. Уистину, могли су сатима ламентирати о „субјективним слабостима“ и „објективним тешкоћама“, али у титоизам се није смело дирати. Исто тако, за умерену десницу, „грађанска демократија“ је света крава, без обзира како реално функционише систем и без обзира да ли постоји или не постоји шанса да се постојећи систем преправи тако да функционише онако како га она замишља. Просто речено, умерена десница је део система, таквог криминалног, какав јесте.

Људска права

Тзв. људска права су још једна света крава умерене деснице. Лично, увек ми је био бесмислен израз „људска права“, као да у правосудном систему било које земље могу постојати права која нису људска. Додуше, говори се о „правима животиња“, али то, суштински, нису права животиња, већ скуп забрана и обавеза које се односе на људе. Но, то је друга тема.
Што се тиче људских права, разлика између умерене деснице и људскоправашког олоша, распоређеног по безбројним НВО, је само у томе што умерена десница тражи „равноправност за Србе“. Умерена десница ће уредно издавати саопштења и писати чланке „захтевајући“ равноправност Срба по околним банана државама, али ни у томе неће бити доследна, јер се никада неће побунити против законске дискриминације Срба у самој Србији. Да не говоримо о томе да се умерена десница никада неће побунити против циганизације, сомализације и педеризације Србије, против малоумног концепта „родне равноправности“, против чедоморства (то је „људско право“ убица) или против закона који „људска права“ криминалаца ставља испред заштите јавности. Наравно, ни право на самоодбрану не долази у обзир јер и то угрожава „људска права“ криминалаца. „Нужна самоодбрана“, међутим, јесте у складу са „људским правима“. Свако има право да убије насилника, уколико насилник прво убије њега.

Безбожни традиционализам

Умерена десница је „традиционална“. Слави славу и редовно се слика са владикама о каквом великом празнику. Али то и није нешто у „демократској“ Србији и са оваквим владикама. То раде и они што шетају са педерима.

Св. владика Николај каже:
„Ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.“

О, како умерена десница воли да се представља као „традиционална“, да ламентира о српској држави, српској Цркви, српској историји, српским светитељима… Но, упркос свему, умерена десница је секуларна, што ће рећи, залаже се за безбожничко друштво. У том смислу, не постоји никаква разлика између умерене деснице и било које друге странке „демократије“. За умерену десницу, у политичком смислу, не улазећи у верска осећања сваког појединца, Црква и светитељи су само декор, политички маркетинг, исто оно што су за тзв. грађанске странке педери или Цигани. Умерена десница ће инсистирати на појму „српска држава“, за разлику од „грађанских странака“, али њена „српска држава“ неће бити по мери Срба (по духу Хришћана, по крви аријеваца) већ, исто као и држава „грађанске Србије“, по мери криминалаца и по мери „мањина“ које морају бити „равноправне“, тако што ће Срби бити дискриминисани. Уосталом, није ли постојећи Устав Србије, који умерена десница тако грчевито брани и који је умерена десница донела, управо Устав такве земље?

Закључак

Умерена десница нема намеру да дира у систем владавине организованог криминала који се назива „демократијом“ нити у концепт „људских права“ који подразумева дискриминацију Срба. Додуше, умерена десница не би потписала предају Косова и Метохије Шиптарима, спречила би ЕУропску смрт Србије, а у последње време најављује да би одустала од (свог оригиналног) концепта тзв. неолибералне економије, мада не заговара никакав масовни државни интервенционизам или масовно хапшење лопова и заплену имовине. Очајни Срби ће рећи да би и то било нешто. Истина је, било би, али као ни било ко други, у било којој другој ситуацији, тако ни Срби не могу очекивати да могу да бирају битке који ће водити у рату који се води против њих. Морају се водити све битке, иначе се губи рат.

„Терористи“ и терорисање здравог разума

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 10.05.2015.

Већ неколико дана, сви медији на српском језику (да не кажем „српски медији“, јер огромна већина то није) објављују вести о сукобу „терориста“ и македонске полиције у Куманову. Питам се, зашто се оружани устанак Шиптара назива „тероризмом“?

Као културна колонија Запада, Србија је прихватила Западну терминологију, па смо дошли до парадоксалне ситуације да оружани устанак Шиптара „тероризмом“ називају чак и на родољубивим сајтовима и да се исти термин користи и у саопштењима родољубивих странака.

Појам који означава начин борбе, „тероризам“ [1], наравно, није споран, али инсистирање на том термину треба разумети у контексту пропаганде Западних центара моћи, која је отишла тако далеко да се читаве војске, са све артиљеријом и авијацијом, називају „терористима“. Истини за вољу, тако малоумну пропаганду користе и други. Руси, на пример.

Инсистирање на појму „тероризам“ и избацивање истог у први план има двоструку намену. Прво, шаље се експлицитна порука јавности да се ради о „појдиначним“ актима насиља и да су етничка и верска припадност „терориста“ од другоразредног значаја. После бомбашких напада у подземној железници у Лондону 2005. пропаганда је отишла толико далеко да су се медији данима питали „зашто Британци постављају бомбе у Британији“, док су објављиване фотографије Арапа који су извршили напад. Оваква пропаганда је битна јер прикрива праве узроке сукоба аутохтоног европског становништва и уљеза из Африке и Азије, а то су масовна и планска имиграција социјалног талога са тих континената и злочиначка политика Западних влада према земљама и народима муслиманског света.

Други разлог за овакву пропаганду је могућност која се отвара Западним владама, да врше општу и масивну шпијунажу свих својих држављана. То је нарочито битно, јер оно чега се владајућа класа Европе и Америка заиста плаши није никакав „тероризам“ (они, свакако, не користе подземну железницу) већ побуна и устанак аутохтоног становништва Европе и белог и хришћанског становништва Америке.

У складу са деловањем Западних центара моћи, практично сви медији у Србији наставили су да инсистирају на појму „тероризам“, а прва ствар коју је власт у Београду урадила била је да пошаље полицију на границу са Македонијом, са задатком да омогући још једну несметану инвазију Шиптара на српску земљу. [2] Од полиције, чији је главни смисао постојања заштита организованог криминала и пружање услуга обезбеђења педерима и страним агентурама, ништа боље се и није могло очекивати. Нема никакве сумње да ће Београд учинити све што је у његовој моћи да Шиптари дођу до тог истог Београда – без испаљеног метка.

Није довољно знати, треба рећи

Скоро да нема Србина који нема најгоре могуће мишљење о Шиптарима, који не сматра да су Шиптари вирус који уништава сваки народ са којим дође у контакт и коме није јасно да се са Шиптарима једном неко мора обрачунати и да се они морају оградити у каквом резервату, који могу звати и „Великом Албанијом“, ако хоће и из којег више неће бити у стању да угрожавају друге. Па ипак, српска тзв. родољубива опозиција, која инсистира да говори у име народа и језиком народа, ово не сме да каже. А једини ко може зауставити Шиптаре јесте савез православних, савез Срба, Грка и Македонаца, шта год да су ови последњи; ваљда мешавина Срба и Бугара, шта би друго били? Но, да би се то постигло, прво морају „пасти“ Београд, Подгорица, Атина и Скопље. Ти градови се морају ослободити шиптарских савезника и Западних марионета који су директно одговорни за саучесништво у злочину над сопственим народима. Ни једна српска граница не може бити брањена док Београд поново не постане српски град и српска престоница.

Знам, рећи ће многи да је то данас немогуће, да Шиптари имају подршку Америке, да је то због турског гасовода или због овог или оног. Па ко каже да може данас? И ко каже да баш ништа не може данас? Ти исти Шиптари су пре више од сто година почели да зацртавају палнове које данас спроводе. Империје долазе и одлазе. Бар Балкан то зна, али Шиптари ће да остану и ширење вируса се мора зауставити и организам излечити, јер вирус се сам зауставити неће.

Уместо што Србе замајава прославама „победе“ у окупираној земљи и хвалоспевима Русији, која нема апсолутно нокаквог разлога и интереса да Србе спашава од сопствених одрода и једног полудивљег муслиманског племена, српској родољубивој опозицији би било боље да коначно почне да говори језиком народа којег, наводно, представља и суочи Србе са истином. У противном, њено садашње деловање само је у функцији пасивизације и замајавања јавности, што је, практично, исто што ради и систем. На српском се то каже „саучесништво“.

[1] https://sr.wikipedia.org/sr/Тероризам

[2] http://srbin.info/2015/05/09/stizu-izbeglice-srbijo-pomozi-autobusi-puni-albanaca-stizu-u-srbiju/

Мустафа из Брајтона

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 30.09.2014.

Марионетска власт из Београда је званично потврдила своју лојалност Империји [1], када је Империја кренула у још једну казнену екседицију над Арапима, који су дигли најновију побуну против окупације Блиског Истока. И не само да је званично изражена лојалност, већ је у писму шареном становнику Беле Куће понуђена и помоћ, додуше „скромна“, у складу са могућностима.
Одмах потом, Бриселски намесник за Србију је изјавио у Генералној скупштини Уједињених Нација да Србија разуме борбу против „тероризма“ јер је и сама била суочена са „тероризмом“ на својој територији. Оно што намесник није рекао је неважна чињеница да је власт коју он представља сада у званичној коалицији са онима које назива „терористима“ и да заједно раде на истребљењу Срба у делу Србије који се налази под окупацијом оне исте империје којој Србија нуди помоћ.
Срби су тако стали у исти строј са осталим ЕУропским народима од којих се очекује да чврсто верују како муслимани на другом континенту представљају опасност за њихову безбедност, али да то никако не важи за муслимане који су већ у Европи. Тако је Мустафа из Брајтона, са тренутном адресом у некој сиријској пустињи, званично означен као непријатељ Срба за разлику од потурица и Шиптара који су, по дефиницији, „угрожене мањине“ које се имају „штитити“ дискриминацијом Срба у њиховој рођеној земљи.

Брајтон је у Европи?

Уистину, Брајтон је у Европи, а Мустафа је „Британац“ и у томе се крије опасност коју неки Срби не схватају. Као што не схватају ни како је Мустафа Британац, али то не схватају ни неки Енглези. Наиме, Мустафа може да се врати!!! У Брајтон, наравно, то је врло опасна ствар за Србе. А ако неки Срби не мисле да је то опасно, нека поразмисле колико је само опасно ако неки од потурица или Шиптара оде на привремени рад у Исламску државу, па се врати. То је већ сасвим озбиљно, под условом да се не врати у пластичној врећи. Наивни Срби ће поставити питање: а зашто би му било дозвољено да се врати осим у врећи? Па зар неко заиста мисли да оно што називамо „полицијом“ још може да се бави и потурицама и Шиптарима, поред толико обавеза на заштити организованог криминала и педерског лобија и прековремених сати проведених на пребијању Срба.

Србија у цивилизацији

Опредељење Србије да ступи у „борбу против тероризма“ је пре свега „цивилизацијско“ и у складу са 21. веком, јер „терористи“ су „варвари“. Тако кажу сви „демократски“ медији. Скраћивање непријатеља за главу је надасве варварски поступак, потпуно у нескладу са људскоправашким тековинама 21. века. У 21. веку, цивилизацијски поступак је комадање арапских цивила пројектилима са сателитским навођењем, којима се рукује по принципу „испали и остави“. Они већ сами знају шта треба да раде. Србија је сасвим на страни цивилизације, само јој још фале такви пројектили.

Повећана опасност од тероризма

Сви српски стручњаци за безбедност одмах су устврдили да цивилизацијски поступак бриселског намесништва може довести до повећаног ризика од тероризма. Када Србија објави рат људима на другом континенту, са којима никада никаквог сукоба није имала и који не траже ни квадратни сантиметар српске земље, то се зове „борба против тероризма“. Када ови прихвате објаву рата, то се зове „тероризам“. Дакле, Срби треба да знају да могу једно јутро да се пробуде и угледају лепу арапску шару на репу авиона националне „српске“ авиокомпаније, како вири са двадесетог спрата Београђанке. Али не треба да брину. Велики српски Спасилац ће већ бити на задатку.

Који је рат „наш“?

Када су, ономад, неки Срби отишли да ратују на руској страни у Украјини, из Београда је стигло врло јасно упозорење да тај рат „није наш“, те да ће дотични бити хапшени и суђени. Исто саопштење упућено је и „држављанима Србије“, који су отишли у рат, који сада јесте „наш“, али ови што из Србије иду да ратују, ратују на погрешној страни. Тако су, у Србији, српски добровољци у руском рату, законски изједначени са Шиптарима и потурицама у арапском рату. Одбрана западне руске границе од НАТО инвазије није „наш“ рат. Казнена експедиција Империје против Арапа, на њиховој рођеној земљи, јесте „наш“ рат.

Где је калифат?

Највећа опасност за ЕУропске народе прети од оних који „могу да се врате“, а не од оних који су већ ту. Бар тако каже званична ЕУропска политика. Док муслимани морају да ратују против Империје, да би добили свој калифат на Блиском Истоку, у ЕУропи ће га, како сада ствари стоје, добити без испаљеног метка, уз пуну подршку оних који им не дају калифат на Блиском Истоку. Ако, којим чудом, ЕУропски народи ипак реше да преживе и преместе калифат из својих земаља на Блиски Исток и Срби ће добити прилику да све оне који су за калифат, пошаљу у калифат, без бојазни да ће да се врате. Но, познајући Србе, нисам сигуран да ће ту прилику искористити.

[1] http://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-obami-srbija-podrzava-borbu-protiv-isis-a-i-spremna-je-da-pomogne/0ght01f

Шта је НП?

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 02.09.2014.

Прва реченица, којом се дружина, која је написала начела Националне партије, обратила јавности, гласи:

“Основни циљ наше групе је формирање политичке партије националистичке оријентације (Националне партије) по узору на француски Национални фронт, немачку Националну демократску партију, Британску националну партију, грчку Златну зору …“

Добар познавалац прилика у Србији може у томе видети само још један доказ изузетне способности модерних Срба да копирају све што долази са Запада. Но, за разлику од ликова који се поливају хладном водом пред камерама, ми још можемо рационално да објаснимо овакав став.

Уистину, представници анти-Србије су у праву. Судбина Србије нераскидиво је везана са судбином Европе. Модерна сропска држава успостављена је у деветнаестом веку, када су у Европи стваране модерне нације и модерне националне државе. Први светски рат Србију није заобишао. У Другом, Срби су се међусобно убијали следећи идеологије које су настале у Европи и које Срби, сами по себи, можда никада не би смислили. Комунизам је дошао на совјетским тенковима. Пао је кад и комунизам у СССР-у и осталим земљама источне Европе. И коначно, данас је Србија под бриселским ропством, као и већина држава и народа Европе, са политичком класом која спроводи програм затирања националне државности и затирања саме нације.

Ако је све то тако, онда се логично, постављају два питања. Могу ли Срби повратити националну слободу и успоставити своју државу, док то не успеју остали народи Европе? Бар они највећи. И друго питање, постоји ли, у поробљеном делу Европе, међу другим народима, некакав покрет отпора?

Одговорити на друго питање је лако. Да, постоје покрети отпора. Једини ко пружа отпор и ко представља озбиљну претњу за ЕУропски поредак и америчку хегемонију јесу партије које се, у званичним медијима система, називају партијама „екстремне деснице“. А то су управо партије које ми помињемо.

У тзв. националној Србији, одавно трају расправе о томе како треба „удружити“ све национале снаге за борбу против система. Међутим, искуство других народа Европе, који се налазе у врло сличном положају, недвосмислено показује да идеја националне слободе и обнове националне државности има значајну подршку јавности само тамо где постоји једна јака национална политичка партија као носилац те идеје. То, наравно, не значи, да у тим земљама постоји само једна таква партија, али поента је у томе да та једна, својом снагом потпуно доминира и да онај део јавности који жели националну слободу нема много дилеме за кога треба да се определи када дође до избора. Упркос овим чињеницама и упркос невероватној способности Срба да копирају Запад, свест о потреби формирања једне и јединствене националне српске партије никада није постала доминантна међу национално оријентисаним Србима. Напротив, и дан данас, у најбољем случају, говори се о „удруживању“ постојећих партија и организација где би онда, двадесетак малих диктатора, требало колективно да представља једну српску Марин Ле Пен, иако тако шта нигде не постоји, па према томе, није ни проверено да може да ради.

Када говоримо о европским народима, па и о Србима, стварање једне и јединствене националне партије само је један од услова за успех. Постоји још један, о којем се на српској „националној сцени“ прича и пише још мање.

Националне партије у европским земљама превалиле су велики пут да би постале оно што су данас. Основни проблем са којим су оне биле суочене и са којим се још увек суочавају јесте страх „обичних“ људи да их подрже. Колико је тај страх последица званичне пропаганде система, а колико саме природе људског друштва и страха од неизвесности, јесте тема за озбиљну и стручну анализу. Тек, једно је извесно. Проблем није у томе да „обичан“ човек схвати исправност онога што националне партије заговарају. Проблем је да их прихвати као могуће носиоце власти. Како сам доста радио са Французима, а по мало и са Енглезима и другима, из ретких разговора, знам да многи од њих немају проблем да разумеју погубност званичне политике својих влада и исправност ставова националних партија, али када треба гласати постоји страх од неизвесности и промене.

Па ипак, упркос свему, после многих година, један Национални фронт у Француској дошао је до 20% подршке, а баш јуче сам чуо вест да Марин Ле Пен, тренутно, има већу подршку јавности од председника . Аустријска партија слободе је стандардна са 20 до 30%, Јобик у Мађарској са 20%, Златна зора у Грчкој је на 10%, упркос прогону и терору власти, У Немачкој, мало-мало, па траже забрану НДП, итд. Чак је и у Британији, УКИП, за који многи, с правом тврде, да није права националистичка партија, успео да идеје у вези са изласком из ЕУ и заустављањем имиграције постави као легитимне идеје на политичкој сцени Британије.

Како су они у овоме успели? Наравно, катастрофална политика глобалистичке елите, која све те народе гура у пропаст, допринела је највише овом успеху. Међутим, има још нешто. Националне партије научиле су како да воде медијски рат и како да своје наступе и целокупно своје понашање прилагоде јавности којој се обраћају. Ако је неприхватање националних партија, последица страха јавности, који додатно распирује режимска пропаганда, онда је логично да представници тих партија својим наступима не учвршћују тај страх. Зато је јако важно да једна национална партија покаже способност да биде носилац власти, што значи да мора да има озбиљан и свеобухватан програм и да се бави свим темама од значаја за вођење једне државе, а не само темама које су од примарног интереса за националну партију, као што је имиграција, на пример. Баш од Француза сам чуо размишљање: „да, да, у праву је НФ што се тиче имиграције, али они не могу да владају земљом“. Друга ствар, јесте убедити јавност да долазак националиста на власт не значи никакву диктатуру, тиранију, изолацију и економску пропаст. Напротив! То се постиже паметним вођењем медијског рата и одсуством сваког политичког егзибиционизма или онога што би се, с обзиром на тренутно стање нације, сматрало егзибиционизмом.

Зашто је ово битно за Србе? Међу Србима данас, постоје, у грубој подели, да кажемо, три различите струје, носилаца идеје националне слободе. Прво, имамо струју којој припада највећи број тзв. аналитичара, која заговара тезу „и национално и демократски“. Главни политички носилац те идеологије јесте ДСС. То је практично идеологија тзв. десног центра који додатно инсистира на одређеном степену националног суверенитета и систему вредности који је у Европи владао негде до педесетих година прошлог века. Они нису у стању да одговоре на изазове новог времена и прихвате просту чињеницу да су методи којима су се национални суверенитет и идентитет бранили тада, данас потпуно бескорисни. Другу струју чине тзв. „православне“ организације и појединци. Они, углавном, чекају руског цара, воле да разрађују теорије завере против Православља и сваки програм или саопштење почињу позивањем на Свете Немањиће и Косовски завет. Трећу струју чине они који себе називају „национал-социјалистима“. Представљају се још и као „расни социјалисти“ или „национални револуционари“. Воле да цртају кукасте крстове, да каче Хитлерове слике по форумима, а није им страно ни да, на хрватском делу Стормфронта, Хрвате називају „расном браћом“ (или тако некако).

Дакле, кога сада, „обичан“ и „просечан“ Србин да види као свог заступника, као своју политичку опцију, као правог и озбиљног носиоца идеја националне слободе и будућег носиоца власти?

Јасно је да се српска национална партија мора разликовати од француске или немачке, на пример, онолико колико се Срби разликују од Француза или Немаца. Сви комунисти су исти и све „демократе“ су исте, али националисти се разликују, по дефиницији. Јасно је да се српски национализам не може замислити без Светих Немањића, али је, ваљда, исто тако јасно, да модерна српска држава 21. века не може бити уређена онако како је била уређена Немањићка Србија.

Пошто Срби, до сада, нису успели да смисле никакав оригиналан начин борбе против марионетске власти и једног криминалног и антинационалног система, не би било лоше да пробају са начином који је опробан и који доказано ради. Бар док не смисле ништа оригинално и ефикасније. Ово је нарочито битно ако се има у виду неколико врло простих чињеница.

Да је судбина Срба повезана са судбином других европских народа.

Да антинационална, глобалистичка владајућа класа, која влада Србима, исто тако влада и већином других европских народа.

Да су Срби, исто као и други европски народи, спремни, практично неограничено, да трпе и толеришу сваку антинационалну и криминалну политику и, уопште, политику бешчашћа, све дотле док неко заиста не понуди потпуну и праву алтернативу.

Да, у овом тренутку, нема реалног отпора и реалне алтернативе постојећем систему мимо националних партија које званична ЕУропска пропаганда назива „екстремном десницом“.

Да је потребна једна јака и једниствена национална парија, а не коалиција бројних безначајних организација.

Да национална партија мора да одговори на све изазове модерног друштва, а не да бира теме којима ће се бавити.

Да јавни наступ мора да буде добро смишљен, а не да служи за забављање једног процента становништва док код осталих ствара утисак потпуне неозбиљности.

Коначно, ја знам да многи Срби данас сматрају да овај политички систем не може бити срушен ни на каквим изборима нити било каквим гласањем и да ће, у крајњем исходу, владајућа политичка класа бранити постојећи поредак силом. То је врло вероватно али, када до тога дође, биће врло битно и велика је разлика, да ли ће онога ко поредак буде рушио подржавати 5 или 50% јавности.

Цртање нилског гргеча

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 11.09.2015.

Нилски гргеч није аутохтона врста језера Викторија. Убачен је у језеро педесетих година прошлог века. Присуство нилског гргеча довело је до потпуног истребљења или велике угрожености неколико стотина аутохтоних врста у језеру. Ово је један од најупечатљивијих примера како страна врста може да има негативне последице на екосистем [1].

Примера има још. У последњих неколико деценија аутохтоно становништво Европе суочено је са инвазијом разних врста „нилских гргеча“. Афричке и азијске хорде су потпуно потиснуле Европљане из читавих четврти великих европских градова. И Срби имају свог „нилског гргеча“ који се зове Шиптар. Посебно агресивна и деструктивна врста одговорна, уз кључну подршку власти из Београда, наравно, за истребљење Срба са Косова и Метохије.

Упркос свом сопственом и европском искуству, огромна већина Срба је годинама живела у илузији да нових инвазија разних врста „нилских гргеча“ неће бити чак и када се „српска“ владајућа каста заклела да неће скретати са ЕУропског пута без обзира на цену, што је било лако, јер ту цену (та владајућа каста), свакако неће плаћати. Уосталом, овде се не ради више само о искуству, већ и о јасно препознатљивој политици ЕУропске владајуће касте која, између осталог, подразумева масовно насељавање неевропског становништва са циљем трајне промене демографске слике и обарања цене рада.

Малобројни Срби, који су указивали да напад на Србију тек предстоји и који су критиковали ЕУропску политику насељавања туђинаца, називани су „нацистима“, „расистима“ и „ултрадесничарима“. Те називе им није додељивала само режимска пропаганда, већ, неретко, и српски националисти „демократског“ и „православног“ типа.

А онда се то догодило. Или, боље рећи, почело да се догађа и крај се не наслућује. Блискоисточне хорде су, у хиљадама, почеле да прелазе српску границу, која наравно, није брањена. Уз пуну подршку марионетске власти, без икакве контроле и ограничења, оне се крећу и бораве у Србији. На све то, дошле су изјаве представника власти о смештају 400 хиљада имиграната и о распоређивању истих по „ненасељеним крајевима“ Србије. Брутална искреност власти, уз целокупно европско и српско искуство, не даје више никакав простор за недоумицу. Још је само остало да се црта.

Готово преко ноћи, врхови политичких странака и идеолози „демократског“ и „православног“ типа српског национализма, почели су да пишу и говоре о „промени демографске слике“ и „рату против хришћанске Европе“. Ствар је отишла толико далеко да један Слободан Антонић, доајен „демократског“ типа српског национализма, у најновијем броју „Геополитике“, пише да 40% посто становника Лондона чине етничке и расне мањине, а онда наводи речи Умберта Ека који говори о томе да ће Европа у наредном столећу бити „обојена“. Оно што је годинама била реторика неколицине „нациста“, „расиста“ и „ултрадесничара“, постало је реторика „демократског“ и „православног“ типа српских националиста који, до недавно, скоро да нису могли да саставе текст у којем не помињу српски „антифашизам“.

Док су ретки српски националисти дизали свој глас против циганизације Србије или против насељавања Кинеза, што су примери који се не могу правдати никаквим рационалним и моралним аргументом, представници „демократског“ и „православног“ типа српског национализма су ћутали или чак критиковали такве позиције. Зашто су се сад, одједном, побунили и то користећи реторику које су се тако гнушали? Одговор на ово питање је врло једноставан. Број најнових уљеза је толики да се може поредити само са шиптарском инвазијом на Косово и Метохију, а Срби добро знају како се то завршава. Просто речено, Срби су коначно осетили за вратом задах „нилске“ немани и више није остало никаквог простора за фолирање и типично српско лицемерје. У питању је голи опстанак народа.

Наравно, Срби не би били Срби када не би компликовали и онако компликован живот. Јасне критичке позиције, представници „демократског“ и „православног“ типа српског национализма покушали су да затрпају говоранцијама о „одговорности“ ЕУ и САД за ситуацију на Блиском Истоку, о српском „гостопримству“, зидовима или о томе ко где и како издаје избегличке папире, додатно збуњујући ионако слуђену српску јавност. Суштина није, бар што се самог народа тиче, ко је одговоран за ситуацију на Блиском Истоку, него у једној врло простој чињеници: ни један европски народ не може преживети масовно насељавање људи друге расе и друге вере на својој територији, а то је управо оно што се сада дешава. Једини начин да се то спречи јесте да се Уставом и законима онемогући такво насељавање. Све мање од тога води у сценарио виђен у језеру Викторија. Тачка.

Нажалост, „демократски“ тип српског национализма, уз свесрдну подршку „православног“, „увалио“ је Србима Устав и законе који, итекако, омогућују масовно насељавање људи друге расе и друге вере на територији Србије. Критике „нациста“ и „расиста“ су биле игнорисане или су Срби, у својим главама, типично, закључивали како „код нас то не бива“. Иако је већ било, јел, али српско лудило захтева стручну анализу која далеко превазилази могућности аутора овог текста.

У својој историји, Срби имају више примера масовног насељавања странаца на српску земљу.

Први пример, турска инвазија. Оно што су Карађорђе и Милош ослобађали ослобођено је како треба. Оно што је ослобађано касније, није ослобођено како треба, што ће крваво платити генерације Срба које нису биле ни рођене у време ослобађања и што ће целокупно Српство платити трајним губитком територија.

Други пример. Најезда Шиптара на Косово и Метохију завршена је истребљењем Срба и окупацијом Косова и Метохије.

Трећи пример. Руска имиграција после Првог светског рата. Лекари, правници, наставници, професори универзитета, официри, уметници… и по неки Србин, и дан данас, који ће рећи: „Знаш, мој деда је био Рус.“ Чини ли га то мање Србином?

Паметном доста.

[1] https://en.wikipedia.org/wiki/Nile_perch

Списак текстова

ПОЛИТИКА БЕШЧАШЋА

Дегенерација (02.03.2021)

Чекајући патријарха (17.02.2021)

Избори 2020 (21.01.2020)

Писмо „обичним“ грађанистима (15.10.2019)

Округли сто без витезова (08.08.2019)

Разграничење (28.05.2019)

Поверење (02.06.2018)

„Дијалог“ (16.10.2017)

Опредељење (29.06.2017)

Понижење (17.06.2017)

Председник/ца (09.06.2017)

Како смо постали Цигани (10.04.2017)

Хероинске сузе (21.03.2017)

Разочарани (23.02.2017)

Опет хоће да га убију (30.10.2016)

На Косову је све српско осим Шиптара (10.10.2016)

Рекет (31.03.2016)

Хоће да га убију (01.12.2015)

Шта је то „издаја“? (28.10.2015)

Марионете марионета (22.10.2015)

Олује из Београда (06.08.2015)

Шокиран (19.06.2015)

Миша Ђурковић: О СНС за крај (11.02.2011)

Разоружавање Срба – од слободних људи до кметова и робова (2011)

Патрик Бјукенен: Франкфуртска школа (2007)

СРБИНЕ, ОРГАНИЗУЈ СЕ!

Антоније (17.09.2019)

Сетите се Алабаме (17.05.2019)

Упутство за пробијање медијска блокаде (17.09.2017)

Аристотел је био у праву (20.09.2016)

Сабирање вектора (26.11.2015)

Зашто треба партија? (04.12.2014)

Србине, организуј се! (03.12.2014)

Србија Србима (24.11.2014)

РОДОЉУПЦИ

Бакић, Вучић и мафија (24.06.2019)

У Србији је право од Устава, а не од Бога (05.06.2019)

Ватрогасци (30.05.2019)

Чему служи Скупштина? (20.05.2019)

Љотићевци и недићевци (17.04.2019)

„Мирне“ демонстрације (14.04.2019)

„Демократија“ или живот? (18.03.2019)

Чему служи орден? (18.01.2019)

Очајници (28.12.2018)

Подршка (16.11.2018)

Патриотска логика: нећемо оно што хоћемо (10.10.2018)

Неоколонијализам (23.10.2017)

Криви смо ми (11.03.2017)

Уставобранитељи (03.03.2017)

Мајмунисање (25.02.2017)

Фракције (24.05.2016)

Шетање (28.03.2016)

Већина (08.03.2016)

Нападнути (06.02.2016)

Конкурс за српску Фрауке (04.02.2016)

Партије и покрети (16.01.2016)

Потенцијална енергија и некористан рад (17.09.2015)

Скуп и скупови (10.07.2015)

„Слобода“ медија (18.05.2015)

Принципи и коалиције (16.04.2015)

Умерена десница (30.10.2014)

Потенцијална енергија (09.09.2014)

ИЗБОРИ

Да ли изаћи на изборе? (09.02.2020)

Избори 2017. (03.04.2017)

Бели (17.03.2017)

О председничким кандидатима (15.02.2017)

Избори (02.05.2016)

Има ли избора мимо избора? (17.02.2016)

Бити или не бити (23.01.2016)

ИМИГРАЦИЈА

У пролазу (12.12.2018) 

Шид је Србија (11.04.2017)

Хроника безумља (24.03.2017)

Ксенофобија (26.03.2016)

Збогом памети (2) (23.11.2015)

На путу у „стабилност“ (02.10.2015)

Последња линија одбране (17.09.2015)

Цртање нилског гргеча (11.09.2015)

Зидови за „гостопримство“ (18.08.2015)

Азил у служби геноцида (20.10.2014)

ТЕРОРИЗАМ

Европска дилема: мртав или „екстреман“? (19.11.2015)

Алах акбар мон ами! (14.11.2015)

„Терористи“ и терорисање здравог разума (10.05.2015)

Мустафа из Брајтона (30.09.2014)

ПОЛИТИКА ПЕРВЕРЗИЈА

Педер Ваљевом неће шетати! (за сада) (13.09.2019)

Снага речи (15.09.2016)

Конкурс за српског Џерија Адамса (20.09.2015)

О лаву и педерима (18.09.2014)

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Демократија или смрт (16.12.2018)

Везани за мртваца (12.04.2016)

Системи и режими (03.12.2015)

СРПСКО ЛУДИЛО

Сале код Мила (02.01.2017)

Питање избора или избор питања (10.06.2015)

Коме треба извињење? (21.04.2015)

Опет парада (19.04.2015)

Поверење (21.03.2015)

Теорије завера и политичка пракса (09.12.2014)

Од параде до параде (04.10.2014)

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА – ОСНОВНА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ

Србија – суверена српска држава

Демократија

Брак и породица

Економија

Криминал

Територијално и политичко уређење државе

Српска војска

Спољна политика

Европска Унија

НАТО

Косово и Метохија

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА

Разлаз (26.01.2017)

Шта је НП? (02.09.2014)

Последња линија одбране

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 17.09.2015.

Напад имиграната на мађарску полицију уз пуну логистичку подршку „српских“ власти [1], изјаве Александра Вучића у вези са овим (“ако буде потребно и од Европске уније штитићемо европске вредности“) [2] и наступ високог комесара УН за избеглице („потребно је да у Србији брзо установимо капацитете за систематски пријем (избеглица) и вероватно за програм релокације“) [3], јесу догађаји који више не остављају никакву сумњу шта је план за Србију.

Свако онај ко је мислио да су изјаве о насељавању 400 хиљада имиграната или распоређивању истих по Србији чист политички егзибиционизам или провокација сада може да се (можда, по ко зна који пут) увери у сопствену наивност (или глупост).

Дакле, план је јасан и врло једноставан. У Србији ће се скупљати имигранти. Да не буде забуне, сада говоримо о стотинама хиљада, а можда и милионима. ЕУ ће финансирати изградњу мигрантских насеља. Опет, да не буде забуне, нису то никакви „азилантски центри“, то ће, ефективно, бити несрпска насеља у градовима у Србији. Из тих насеља, ЕУ ће пробрати оно што јој треба. Образованији и богатији свет и просте радне снаге колико им треба. Остало, махом социјални талог, остаће Србима. У стотинама хиљада са тенденцијом да прерасте у милионе!

Изградњу насеља ће, у почетку, финансирати ЕУ. То ће бити на обострану корист ЕУ и владајуће класе Србије. ЕУ то мање кошта него да таква насеља прави по Немачкој и Шведској, на пример, а владајућа класа Србије ће имати још једну прилику за „уграђивање“. Временом, финансирање ће се смањити. Цена српске имовине у непосредној близини избегличких насеља ће падати што значи да се насеља могу јефтино проширивати. Богате муслиманске земље неће оставити муслимане на Балкану без довољних средстава за живот и све могуће потребе, укључујући и верске, наравно. Оно што су Карађорђе и Милош и хиљаде Срба, крвљу уклонили из Србије, сада ће почети да ниче као печурке.

На овај начин, Запад ће имати двоструку корист. Прво, од Србије ће бити направљена једна врста људског складишта, одакле ће се узимати оно што треба, а све оно што не треба моћи ће да остане у Србији и, евентуално, репродукцијом, створи оно што треба. Друго, на тај начин трајно се решава „српско питање“ на Балкану, практично, нестанком Срба као народа, на дужи рок, који уопште не мора бити тако дуг како се то некима данас чини, јер у односу на српску популацију, број оних који могу доћи у Србију са Блиског Истока и северне Африке, практично је неограничен. Док год Срби постоје као народ, макар и под окупацијом, они остају увек потенцијални савезник Русије у сукобу Русије и Запада. Другим речима, Запад ће моћи да каже да је коначно и потпуно освојио Балкан, само онда када Срби, више, као народ, тј. политички субјект, не буду постојали.

Поред користи за Запад, корист ће имати и српска владајућа класа. Бар корист за живота оних који сада одлучују о судбини Србије, а њих, свакако, дуже од тога и не интересује. Поред „уграђивања“ у „пројекте“ који ће бити финансирани, прво из ЕУ, а потом из муслиманских земаља, може се рачунати на стабилну и дугорочну подршку Брисела и Вашингтона што омогућава останак на власти и даље „уграђивање“ у многе друге „пројекте“, што и јесте смисао битисања на власти у Србији. Масовна имиграција, њих, углавном, неће погађати, јер имигранти ће бити „уваљени“ српској сиротињи и „елитна“ насеља ће остаће заштићена.

Може ли се спречити овакав сценарио?

Прво, треба да буде јасно да никакви морални и рационални аргументи не могу одвратити власт од спровођења овакве политике. Психологија криминалца је другачија од психологије „нормалних“ људи. Да није тако, проблем криминала би решавали психолози и свештеници и не би било потребе за полицијом, судовима и затворима. Сем тога, последња Вучићева изјава, да ће штитити европске вредности од ЕУ, говори у прилог сумњама, додуше, за сада, лаичким, да се ради о особи која има неки ментални проблем. Просто и лаички речено, Србијом влада организовани криминал на чијем челу се налази лудак. Сумњам да је са таквом организацијом могуће постићи било какав нормалан дијалог.

Међутим, оно што би могло да се деси јесте да ствари почну да измичу контроли и да власт, која сада изгледа тако монолитно, почне да се урушава. Последњи догађаји на мађарској граници јасно показују о каквим се људима ради. Ако су они сада у стању да насрћу на полицију земље у коју покушавају илегално да уђу, да руше и пале, можемо само замислити шта ће бити за годину или две када легално регулишу свој статус. Међутим, на ово не треба много рачунати, јер чак и ако дође до урушавања постојеће власти и спорадичних немира, то само по себи неће бити довољно јер ће Запад увек имати довољно новца и других средстава да наметне другу власт по сопственој мери.

Што се тзв. родољубиве опозиције тиче, за сада нема никакве назнаке да би она било шта могла да уради по овом питању. У ствари, она ништа и не ради осим што пише саопштења или странке, појединачно, покушавају да организују неке скупове којима присуствује смешно мали број људи. Сем тога, највеће опозиционе странке, оне о којима се говори да су на ивици цензуса, у својим саопштењима се више баве тражењем кривца за рат у Сирији него одбраном Србије. Једини начин да таква опозиција нешто уради, био би да скупи неколико стотина хиљада људи у Београду и тиме озбиљно угрози власт, али у овом тренутку тако шта је немогуће јер Срби, очигледно, више немају намеру да губе своје време слушајући тираде о „злом“ Западу и „мајци“ Русији и присуствују манифестацијама чији је једини смисао постојања храњење сујете малих партијских диктатора.

Дакле, може ли се ишта урадити? Да би се одговорило на то питање треба само видети како ће се пројекат реализовати. Да би пројекат успео морају се направити имигрантска насеља. Без тога, пројекат не може да успе, јер стотине хиљада људи, не могу, на дужи рок, спавати у парковима и под шаторима. Где ће бити прављена насеља? Па видели смо и до сада. Не на Дедињу, сигурно, него у Боговађи, Бањи Ковиљачи, Младеновцу, Кањижи… Према томе, једини начин, једини реалан начин да се план осујети, узимајући у обзир потпуну неспособност и неспремност врхова странака тзв. родољубиве опозиције да било шта ураде, јесте да Срби, у местима где се планира насељавање имиграната, пруже отпор. Видели смо да то није немогуће у случају онога што се десило у Обреновцу 2013. [4] Међутим, та мала локална побуна сада неће бити довољна. Потребно је много боље и шире организовање.

Дакле, потребно је регистровати удружење чији ће примарни циљ бити борба против изградње имигрантског насеља. Затим то удружење треба да ради све оно што се може радити. Прво и што пре, нарочито у местима која се помињу као потенцијалне мете, али и у другим местима широм Србије, организовати јасну антиимигрантску пропаганду. С обзиром на општу медијску цензуру, остају плакатирање и скупови као најефикаснији начин. Добро урађене плакте (а Србима, хвала Богу, идеја не недостаје за такав посао) могу имати великог утицаја на јавност, нарочито у мањим срдинама, а тамо се баш и планира насељавање имиграната. Људима се мора објаснити да је ђаво однео шалу, да није више поента у Вучићу и политици, да је сада питање елементарне безбедности и опстанка. Јасно им се мора указати о каквим потенцијалним насилницима се ради. Видели смо на мађарској граници и имамо безбројне примере из Европе. Провалне и насилне крађе ће се повећати. Не за неколико процената него неколико пута. Силовања ће бити, малтене, нормална појава, а све то ће власт и медији заташкавати. О послу да не говоримо. Социјални талог који ће нам ЕУ оставити радиће за било шта па ће, ионако срамна цена рада, још више бити оборена. А тек о исламизацији не треба трошити речи. Џамије ће ницати као печурке. Свеукупна нетрпељивост уљеза према домородачком становништву ће се повећавати, како њихов број буде растао и како више буду „пуштали корене“ и на крају ћемо имати исти сценарио као на Косову и Метохији, само сада широм Србије. Постоји начин и постоји метод да се ова порука пренесе јавности док још није касно. Када их населе биће касно. Наравно, медијски одговор власти биће жесток. Сви који се побуне против масовне имиграције биће проглашени „нацистима“и „фашистима“, али онај који истраје у својој средини, ко буде упоран и храбар, успеће да мобилише јавност и тада ће се власт наћи у много тежем положају. Нарочито је битно да се изврши притисак на локалну власт. Наравно, то су исте лопине као и они на врху, али на локалу је другачије, људи се знају, заједно живе и озбиљан притисак јавности на локалне политичаре може бити од велике користи, јер изградња таквих насеља директно зависи од подршке локалне власти. Коначно, уколико власт свим силама буде инсистирала на реализацији својих замисли, увек остаје опција да се блокирају путеви или убацују свињске главе тамо где насеља треба да се граде, али једну ствар треба разумети. Ако се не мобилише јавност, ако српски родољуби на локалу буду подељени, као што су на нивоу целе Србије, власт ће, без проблема, успети у свом науму и тада Срби, као народ, више неће постојати.

Ако Срби нису у стању оволико да ураде, ако нису у стању да стану у одбрану сопственог града, где су рођени и одрасли, где су им очеви и дедови рођени, где су се женили и удавали и децу рађали, онда, уистину, нема никаквог разлога да ти градови више буду српски и онда ће то, бити Божија правда да се ти градови предају Арапима и другим уљезима. Уосталом, зашто би Срби очекивали да их од тога бране Шешељ, Санда Рашковић или Бошко Обрадовић, на пример? Какви год да су врхови странака и колико год можемо лоше писати о њима, требају ли они да штите некога у Боговађи или Бањи Ковиљачи, ако Срби, који су, директно, тамо угрожени, нису спремни да се бране?

[1] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/591121/RATNA-ZONA-NA-HORGOSU-Oko-300-povredjenih-madjarska-policija-pretukla-novinare-RTS

[2] http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/2120-vucic-vr-ps-vr-dn-s-i-c-sh-i-i-i-z-r-b-i-d-vr-ps-uni

[3] http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/2119-vis-i-s-r-un-z-izb-glic-srbi-c-n-r-z-izb-glic

[4] http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/887850-mestani-blokirali-put-kod-obrenovca-zbog-azilanata-foto

Азил у служби геноцида

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 20.10.2014.

Средином друге недеље октобра, одржан је у Младеновцу протест против насељавања тзв. азиланата у тај град. Оно што неки налазе као посебно интересантно јесте чињеница да су на протесту учествовали локални представници различитих странака, које иначе, практично никада не наступају на истој страни. Заједно су били демократе, Нова Србија, Дверјани… Ово није први овакав протест. Било је протеста и пре, у Бањи Ковиљачи или Боговађи, на пример.

За иоле национално свесне Србе ово би требало да буде добра вест. Но, да ли је баш тако? Од када се праве овакви протести, као разлози се, увек, наводи следеће: можда су људи који долазе криминалци; можда носе разне болештине; угрожена је безбедност локалног становништва, нарочито деце, … У званичним изјавама, организатори протеста се увек ограђују: ми нисмо никакви расисти, али знате, морамо да се заштитимо, …

Међу Србима постоје они који се свим силама труде да Србија „уђе у Европу“, а постоје и они који тврде да је Србија већ у Европи, те да не може улазити. Но, пажљиви посматрач догађаја из Младеновца или Боговађе, могао би лако да закључи да је Србија дефинитивно на другом континенту, или, још изгледније, на другој планети. Јер и да се вратимо хиљаду година у прошлост, врхови политичких странака које организују протест, имали су довољно времена да се информишу, из те исте Европе, да најезда туђинаца са других континената, као пројекат власти, има за циљ нешто много опасније.

Главни циљ ове политике јесте трајна промена демографске слике земље, тј., ефективно, геноцид над аутохтоним становништвом, у овом случају над Србима. Јасно је да многи Срби из Младеновца или Боговађе ово не морају да знају нити морају да знају шта се дешава у другим европским земљама. Уосталом, када да сазнају? Док погледају Фарму, Великог Брата, Сулејмана … и расправе ко се са ким швалерише у индустрији проституције коју називају „естрадом“, не остаје им времена ни за нешто важније. Али, они који себе називају вођама, великим или, чак оним малим, локалним, требали би да знају. И сигуран сам да знају.

Дакле, какав је програм? Прво се довлачи белосветски социјални талог, пре свега неевропско становништво, дакле становништво које је потпуно некомпатибилно са локалним становништвом и не може се асимиловати, као што су могли, на пример, руски имигранти после Октобарске револуције. Паралелно иде пропаганда како је то „наша“ ЕУропска обавеза, како је „хришћански помоћи“, како су Срби увек били „гостољубиви“, … Следећи корак је обезбеђивање трајног боравка уљезима. После тога иде „интеграција“ истих у српско друштво. Деца се шаљу у школе, а одраслима се тражи посао. Доносе се посебни закони којима се стимулише запошљавање странаца тј. доносе се закони о дискриминацији Срба приликом запошљавања или уписа на факултете. То већ имамо када су у питању Цигани. Исти се укључују у социјална давања и здравствену заштиту, иако пара нема ни за српске држављане, а све то док држава спроводи „мере штедње“. Паралено са тим се доносе закони о „говору мржње“, где се Срби који се буне против овакве политике власти хапсе и суде. На тај начин, аутохтоно становништво се застрашује и слама се сваки отпор. Временом, број доведених туђинаца се повећава и они почињу да окупирају делове градова из којих се, мање или више принудно, исељавају Срби. Политичка класа, на тај начин, добија поуздане гласаче, јер ови, у међувремену, добијају и држављанство, а заради се нешто и од пара које долазе са стране за овакве „пројекте“. Када се накупи „довољан“ број муслимана, у неком месту, кренуће прављење џамије. Саудијска Арабија, Катар и Емирати имају довољно пара да направе по џамију на сваком ћошку у свакој српској вароши. Али то ће бити „демократско право“, „гарантовано Уставом“, а наћи ће се и по неки српски одрод да се „угради“ (не у џамију, наравно). Да ли је могуће да се ово направи народу којем се десило Косово? Који је пет векова трпео Турке? Који је платио тако страшну цену слободе од 1804. до 1918? Да, могуће је и то се управо дешава.

Даље, пропаганда се појачава. У разним емисијама, укључујући и дечије, појављују се ликови уљеза, а исти почињу да се називају „Србима“. Појам нације се потпуно релативизује. „Србин“ је свако ко има српско држављанство. Или, још вероватније, за нацију се усваја појам „Србијанац“. Медијски се максимално стимулишу тзв. мешовити бракови.У крајњој линији, све ово је већ примењено у толиком европским земљама. Британија, Француска, Белгија, Холандија, Шпанија, … чак и Грчка! Да, да и Грчка.

Зашто вође политичких партија које организују протесте не кажу ово народу? Зашто све своде на патетичне приче о безбедности деце и болестима? Зашто не кажу да „српска“ власт спроводи политику геноцида над Србима, као што то ради и у сарадњи са Шиптарима на Косову и Метохији? Чега се плаше? Кога се плаше? Не знам. Да ли су свесни да замајавањем народа шупљим причама о безбедности и болестима отварају маневарски простор властима за медијску офанзиву и на тај начин скрећу теме са суштине проблема на, суштински, мање значајне последице? Да ли знају да тиме постају сарадници власти на политици геноцида над сопственим народом? Ово није о Младеновцу и Боговађи, ово је о Србима и Србији и потребан је покрет отпора на националном нивоу.

Постоји само један начин да се ово трајно реши и то би требао да буде циљ оних који се боре: потпуно укинути азил и дозволити само боравак странцима са туристичким и пословним визама. То би требало да буде довољно Србима да праве будале од себе и шене око странаца да би доказивали „гостољубивост“.

Нема дискусије о имиграцији, на британским сајтовима, а да бар неко од коментатора не напише: „Енох Пауел је био у праву“. Ко је Енох Пауел, упитаће Србин из Боговађе? Није битно буразеру, гледај да за 50 година твоји унуци не понављају како је неки српски Енох Пауел био у праву, јер тада више неће бити битно ни ко је тај српски Енох Пауел, а камоли, енглески. Тада ће бити касно.

Разлаз

Пише: Владимир Челекетић

26.01.2017

Моја одлука да престанем свако писање на порталу Национална партија донешена је 16.01.2017. Последњи коментар који сам на том порталу објавио изгледа овако:

„Ово није нормално. Ово је патологија. Ово није расправа о политичким темама, ово је зверињак. Овако хијене кидишу на свој плен, али код хијена нема мржње и код хијена није патологија. Овде нема шта да се укапира што неки не капирају. Овде, осим мржње, међу људима који се чак ни не познају, ничег другог нема.“

Коментар је написан испод чланка који има назив: „Ај лешу комуњарски Милане Миленковићу, обриши одавде“.

И даље стојим иза програма Националне партије, али се ограђујем од уређивачке политике портала и начина на који се идеје из НП програма представљају. Бесконачно вулгарни и морбидни текстови и коментари, слепа мржња према појединцима, промоција шунда, кича и разврата, по мом мишљењу, нису начин за промоцију идеје националне слободе. Ствар је отишла толико далеко да се даје отворена подршка Вучићу, човеку који води политику комадања Србије, политику предаје српске земље, имовине и привреде странцима, политику насељавања Србије белосветском руљом, укључујући и затворенике из Гвантанама, политику тоталне педеризације Србије, политику културног и духовног геноцида итд, а све то због безумне мржње према појединцима, углавном, потпуно наважним за судбину Србије.

Ја мислим да је једна Српска радикална странка сасвим довољна за вулгаризацију и компромитацију идеје националне слободе. И превише.

Текстове које сам писао за НП пребацићу на овај блог, а пребацићу и програм НП.