Разграничење

Fence Wall

28..05.2019

Пише: Владимир Челекетић

Ми никада не смемо да допустимо да на Балкану, један народ који поседује осећај политичке мисије и историјске улоге, постане сувише моћан. Управо су Срби тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, као и велике, амбициозне циљеве, који иду чак до Егејског мора. Имам озбиљне резерве према томе да такав народ, у његовим настојањима и амбицијама, ја још посебно охрабрим и подржим!“ 

(Адолф Хитлер у разговору са Херманом Нојбахером, специјалним изаслаником за Југоисток)

 

Многим Србима, поготову онима који се, у данашње време, рачунају у тзв. патриоте, овај Хитлеров став је познат. Нажалост, многи од њих, антисрпску политику Запада, назваће „нацизмном“ или „фашизмом“, баш у светлу ове изјаве. Међутим, овакав Хитлеров став није имао никакве везе са његовом идеологијом. Свака империја, која наступа на једном подручју, којим жели дуго да доминира, мора да нађе начина да спречи отпор домородачког становништва и нема ничег логичнијег него, пре свега, деловати против најјачег народа или племена на том подручју. То је логика која постоји од кад постоје освајачи и домородачко становништво, као потенцијална опасност за освајача. На свим континентима и у свим временима.

Оптимизација Балкана, са становишта западне империје, која на Балкану жели да доминира, подразумева минимизацију Српства. Због тога што су Срби највећи народ, због тога што имају државотворну снагу, како је лепо прметио Хитлер и због тога што неће против Руса. То је једино логично и доказиво објашњење антисрпске политике Запада (САД и ЕУ), у последњих 30 година, упркос томе што би многи Срби волели да то има неке везе са антифашизмом и православљем.

Ако ово знамо, лако ћемо разумети зашто је Запад напао Србију и окупирао Косово. Зашто би Запад, иначе, подржао једно полудивље муслиманско племе, које у Европи нико очима не може да гледа, а у Америци нико ни не зна да постоји, окупирао територију за коју зна да је Србима важна, онда том племену дозволио да прогласи независност, са јасним циљем да преузме све што се на тој територији налази, укључујући и оно што је, у верском и културно-историјском смислу, од непроцењиве вредности за Србе?

Пошто брзо физичко истребљење није, још увек, политички прихватљиво, из разлога које можемо да наслутимо, али то је друга тема, пошто ће одумирање Срба, исељавање Срба и насељавање миграната да потраје, најбоље и највише што се сада може чинити јесте морално и духовно уништавање нације које се, поред мноштва других метода који су у примени, може убрзати и добровољним одрицањем Срба од Косова и Метохије. У сваком тренутку Запад може да одобри Шиптарима да направе погром над Србима и преузму све, укључујући и цркве и манастире. Може да им дозволи да цркве и манастире претворе у џамије или да им нареди да направе косовску „православну“ цркву. Чак и ако би Србија покушала нешто да брани, Запад има довољно снаге да Србију војно порази и спречи је у намери да било шта и одбрани. Међутим, чињеница да Запад, до сада, то није урадио, потврђује претпоставку да је, из политичких разлога, најбољи сценарио за Запад, да неки велеиздајник из Београда, у име Срба и уз сагласност Срба, што ће рећи „демократски“, потпише уговор о поклону са Шиптарима. Уз демографксу катастрофу, масовно исељавање, насељавање белосветске руље, економско ропство и културни и духовни геноцид који је, увелико у току, одрицање од Косова и Метохије је управо оно што Западу треба за трајно решавање „српског питања“ на Балкану.

Ако је све ово што сам горе написао тачно, јасно је да никакво „разграничење“, које би Србима донело било шта корисно, није могуће и није у интересу Запада. Запад се не руководи „шибицарском“ и просјачком логиком, толико типичном за Србе. Данас се договоримо једно, сутра тражим још мало, прекосутра мало више и тако у недоглед. Ако је интерес Запада да сломи Србе, једном за свагда, онда ће он ићи за тим својим интересом и никакво поданичко и циганско „удели мало“, из Београда, неће променити Западну политику. Онај ко влада Србима има само две могућности. Да призна Косово у границама које је окупатор одредио или да га не призна, без обзира шта окупатор радио на Косову или шта Шиптарима дозволио да раде. Шиптари би се, можда, задовољили и погромом, ако не може признање, али Западу треба признање, Запад хоће признање и коначни слом Срба. То је једино што, од 1999., чува Србе и све српско на КиМ. Никаква војска у Србији, никаква дипломатија, никакво „међународно право“, никаки Руси… Идеја да ће Шиптари учинити нешто мимо Запада је потпуно бесмислена. Они знају да без Запада, чак и са оваквом Србијом, могу бити мртви или с друге стране Проклетија, за седам дана, иако се ја не бих кладио да би се то десило када би се Србима указала прилика. У ствари, ако бих се кладио, кладио бих се да се то не би десило, али то је друга тема. Ако знамо да је Запад, једног Тачија, могао да натера да шета са педерима у Приштини, постаје јасно колико је подмукла Вучићева представа у којој Србима говори како ће „Албанци напасти“, а онда се жали Западу кад ови то учине.

Прича о „разграничењу“ је замајавање Срба. Можда је он и покушао да нешто измоли од Запада, али оно што треба разумети јесте да је сво његово „преговарање“ у Бриселу само процес којим Србија треба да призна Косово, а њему омогући да ту издају представи као компромис. Запад хоће да власт у Србији препише Косово Шиптарима и тако зада смртни ударац српском националном бићу. Шиптари хоће пуно међународно признање, јер без њега им не иде баш најбоље, као што видимо, Вучић хоће изговор за признање чиме би, коначно, испунио и ту обавезу из договора који има са Западом. Све остало је испунио, привреду и природна богатства је предао странцима, даје „ивеститорима“ српске паре, пушта белосветску руљу да улази и излази како хоће и где хоће, не брани границу, где год је могао да понизи Србе и Србију, то је учинио, шенио је пред ким је стигао, давао је изјаве које су незамисливе у дипломатској комуникацији, чак је и лезбејку поставио за премијера, … остало је још да формализује ово у вези са Косовом. Запад је свој део договора, у потпуности, испунио. Дозволио је њему и његовој банди да пљачка Србију и Запад неће одустати од онога што му, према том договору, припада, а то је српско признање Косова. Ако Вучић настави да одуговлачи са испуњењем својих обавеза, може да падне у немилост Запада и то је једино чега се он плаши и због чега је овако нервозан, због чега драми и шири панику.

Западна политика према Србима се неће променити док год Запад постоји у садашњем облику, САД-ЕУ, док год јединствено наступа на Балкану. Само великим променама на самом Западу, ослобађањем Европе од америчке окупације, сломом ЕУ или неким другим потресом, може се, можда, створити услов да се на Западу појаве владе које би биле спремне да уваже и неки српски инетрес. До тада, свака политика Запада према Србији биће антисрпска, без обзира шта Срби давали и издавали, шта распродавали, колико се понижавали, шта трпели и чега се одрицали. Ако период Вучићеве владавине није довољан да се то увиди и ако је једина опозиција коју Срби могу да изнедре она која тражи „демократију“ и „медије“, а не националну слободу, онда уистину, по самом закону живота, Срби и не могу и не треба да постоје као народ, јер, онда, они више и нису онај народ који је Хитлер познавао.

Чему служи Скупштина?

FOTO 2 13.02.2014.

20.05.2019

Пише: Владимир Челекетић

Иако је Маја Гојковић заказала седницу Скупшине на којој ће се расправљати о Косову и Метохији, а што је опозиција више пута захтевала, сада та иста опозиција најављује да на тој седници неће учествовати.

Бошко Обрадовић:

„Док не буде дијалога на теме слободе медија и поштених избора, неће бити разлога за повратак у било које скупштине, за било које друге теме.“ [1]

Зоран Лутовац:

„Потписали смо да ћемо изаћи из скупштине Србије и из локалних скупштина, нисмо изашли због тема, већ јер институције не раде свој посао и нема теме због које ће се ући, то није у складу с оним што смо се договорили као опозиција. Став странке и став опозиције је да нема уласка у парламент док стварно не постане парламент. Став ДС је да се не учествује.” [2]

Свако ко ишта зна о политици у Србији и новијој историји Србије, зна да ни једна скупштина, на било ком нивоу власти, није место где се било шта одлучује, а то у Србији није тако тек од доласка Вучића на власт. Теоријски модел који каже да се одлуке доносе у скупштинама, а да доношењу одлука претходи расправа, која служи да се утиче на мишљење чланова скупштине,  нема никакве везе са праксом. Скупштина служи само да формално изгласа одлуку која је већ донета. Пошто је Србија ископирала тзв. демократију са Запада, она је морала да ископира и одређене форме, а једна од тих форми је и гласање у скупштинама. Међутим, ако је до доношења одлука, све скупштине у Србији би могле да буду распуштене. Поред формалног изгласавања, друга сврха скупштина је да служе као позорнице за политичку пропаганду. Уосталом, тако како функционише СНС и како функционише оно што се у Србији назива „државом“, тако функционишу и све партије, укључујући и оне опозиционе. Ни Лутовац ни Обрадовић немају намеру да сазивају страначке скупштине и питају чланство шта мисли о одлуци да се не учествује на седници на којој ће се разговарати о Косову и Метохији. Нема другачијих мишљења  и нема фракција.

Идеја да ће Вучић Србима „дати“ демократију, слободне медије и поштене изборе, потпуно је бесмислена. Инсистирање на теоријском моделу демократије који нема везе са праксом, а поготову нема везе са праксом у Србији, представља најобичније замајавање народа. Опозиција у Србији има само две могућности. Да насилно смени власт или да, пропагандном делатношћу, повећава број својих присталица. Говоранције у Скупштини су јој прилика да ради ово друго. Наравно, трећа могућност је да садашњу опозицију странци доведу на власт. Неспособни да угрозе Вучића на било који начин и неспособни да, добром пропагандом, повећају број својих присталица, опозиционари у Србији, како ствари стоје, чекају да их странци доведу на власт, исто онако као што су довели и Вучића на власт. То је једино што им је преостало.

Опозиција којој је стало до српског интереса појавила би се на овом заседању и учинила би све што је у њеној моћи да натера Вучића да одговори на два проста питања:

  • Коју то територију, коју српску имовину и које српске светиње хоће да препише Шиптарима у процесу тзв. разграничења?
  • Како мисли то да изведе у постојећем уставно-правном поретку Србије?

Просто констатовање како „ми не знамо“ и „Вучић нам не каже“ није довољно. Треба га, свим пропагандним средствима натерати, ако је икако могуће, да извади мапу Србије и покаже шта намерава да препише Шиптарима. Без обзира на разумевање да никакве демократије нема нити је, у Србији, може бити, у Србији се, ипак, дешавају ствари које су, по много чему, врло посебне. Да поглавар једне државе отворено и јавно заговара формално одрицање од дела сопствене територије, са све имовином и светињама на њој, у мирнодопским условима, претпостављам да је јединствен случај у свету данас и да је врло тешко, у историји, наћи сличне примере. Чињеница да он то заговара, тако дуго, а да се, при том, до дана данашњег не зна шта тачно намерава да поклони, представља већ врхунац безумља. Тако шта, могуће је само у Србији.

Замајавање народа демократијом, поштеним изборима и слободним медијима, у земљи у којој су све то теоријски појмови без икаквог упоришта у пракси и колективном сећању, у времену када Вучићева власт тако крвнички и темељно уништава Србију, није ништа друго до саучесништво или подмукло чекање да се Вучић „потроши“ и остави упражњено место које толико прижељкују. Шта ће остати од Србије, када се он „потроши“, можемо само да претпостављамо.

[1] http://rs.n1info.com/Vesti/a484929/Obradovic-Necemo-na-sednicu-o-Kosovu.html

[2] http://rs.n1info.com/Vesti/a485057/Lutovac-i-Ivanovic-Necemo-u-Skupstinu-napravili-su-mesto-gde-se-jedu-cevapi.html?fbclid=IwAR0ZSFDSJGEnM7lqSt9JXYzKpCX3h_PlD9-u_kFfR90GXQ206tGSqM4mqhw

Сетите се Алабаме

1024px-Flag_of_Alabama

17.05.2019.

Пише: Владимир Челекетић

Колико пута сте прочитали на српским тзв. патриотским сајтовима и колико пута сте чули да смо ми „прави“ хришћани, за разлику од других који то нису? Римокатолици су јеретици, а протестанте и свакојаке секте, изникле из протестантизма, којима ни имена не знамо, нити смо у стању да разликујемо, једне од других, готово да и не рачунамо у хришћане. Начелно, нема у томе ничег спорног, тако и јесте, у ствари, јер Црква може бити само једна, а та једна може бити само она којој корени иду до самог Христа и светих апостола.

Па ипак, ти и такви, отпали од праве вере, одавно, у америчкој савезној држави Алабами, усвојили су закон којим се забрањује абортус, скоро у свим случајевима, или, у преводу на српски, забрањује се чедоморство. [1] Уистину, не треба бити хришћанин да би се било против легалног убијања деце. Генерацијама људи, разних вера и култура, кроз историју, није падало на памет да легализују тако монструозан и безуман злочин. Оно што је, међутим, интересантно, јесте објашњење оних који су закон о забрани донели. Гувернер Алабаме, Кеј Ивеј, која је потписала тај закон, чиме је исти ступио на снагу, изјавила је:

„За многе присталице овог закона, овај закон представља снажан доказ да су грађани Алабаме дубоко уверени да је сваки живот драгоцен и да је сваки живот дар од Бога“

Разлоге за овакав закон, они који су га донели, нашли су управо у својој вери, тој „неправој“, не више ни секташкој, него скроз отпадничкој, како би рекли Срби. Како је могуће да у Србији, православној, како би је назвали многи Срби, иако по Уставу и законима, Србија то није, него, напротив, масовно легално убијање деце није ни тема у јавном простору, а у секташкој Алабами, таква пракса се забрањује? Да подсетим, у Србији се, годишње, убије неких 100 хиљада деце, што ће рећи, за седам година, у Србији се направи један Јасеновац. Легално! И онај у Хрватској је био легалан, не заборавимо.

Разлика између Срба и становника Алабаме је у томе што они своју веру, каква год да је и шта год ми о њој мислили, не исповедају и не сведедоче само у храмовима и на светковинама, него имају храбрости да је исповедају и сведоче и у јавном животу. Они се не задовољавају само тиме да се декларишу, они својом вером живе. Зато, сваки пут када у наступу гордости, испуњени поносом пред славом векова српске хришћанске историје, пожелите да кажете како смо ми, Срби, „прави хришћани“, одолите искушењу и одћутите.

Сетите се Алабаме. Пред њом треба да нас је срамота.

[1] https://srbin.info/2019/05/16/budi-se-hriscanska-amerika-zivot-je-boziji-dar-zakon-o-abortusu-uzdrmao-liberale/

 

Љотићевци и недићевци

Bosko Obradovic_090216_RAS foto Zoran Ilic5760_1000x0

17.04.2019

Пише: Владимир Челекетић

Пропаганда власти која говори о томе да су припадници Двери и њихове присталице некакви љотићевци и недићевци, не престаје. [1]

Ово је, наравно, врло бесмислена тврдња и врло лако је доказати да је бесмислена.

Љотић је био политичар који је био изразити противник и либералне демократије и комунизма. Љотић се залагао за сталешку државу. Петог јуна 1938. године Љотић пише:

„Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус – не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.“

С друге стране, Двери су типична партија демократије, која, не само да се својим програмом не супротставља либералној демократији него, у последњих неколико месеци, раме уз раме са најтврдокорнијим заговорницима тог система, троши све своје време и сву своју енергију на критику Вучићевог режима, баш зато што тај режим, наводно, угрожава демократију у Србији.

Тврдити да су припадници Двери недићевци, још је већа бесмислица. Шта, уопште, значи бити недићевац? За разлику од Љотића, Недић није био политичар који се може довести у везу са неком идеологијом. Као председник владе у окупираној земљи спроводио је одлуке окупатора и вршио пропаганду у корист идеологије окупатора. Ако се под недићевцем подразумева неко ко сарађује са окупатором, онда су представници власти недићевци пошто активно сарађују са окупатором на Косову и Метохији. Чак су и део власти тамо. Ако се под недићевцима подразумева неко ко се сматра изразитим националистом и конзервативцем, онда Двери то свакако нису, јер, као што смо видели, они су заговорници либералне демократије. У Недићевој Србији, на пример, није било могуће да Срби буду дискриминисани у односу на Цигане и да Срби плаћају рекет јеврејском лобију [2]. У Вучићевој Србији, не само  да је то могуће него тако и  јесте и Двери на то немају примедбу. Према томе, ја заиста не видим како и на који начин се Двери могу довести у везу са Недићем.

Остаје нејасно зашто Двери, на овај начин, не објасне одсуство сваке везе између себе, са једне стране и Недића и Љотића, са друге. Зар не би било једноставније да лепо кажу: ево, ми се већ месецима, са Трифуновићем, Ђиласом, Борком Стефановићем и осталима, боримо за демократију, а погледајте шта је Љотић писао о демократији. Уместо тога, они понављају да су „антифашисти“, онда ови њих опет оптуже да су фашисти и тако у круг. Цитирање самог Љотића било би много једноставније, зар не?

[1] https://stanjestvari.com/2019/04/16/vi-verujete-i-u-nedica/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/reket/

„Мирне“ демонстрације

protest-1459566__340

14.04.2019

Пише: Владимир Челекетић

За опозицију у Србији јако је важно да демонстрације буду „мирне“, тј. да не дође до насиља, сукоба са полицијом или симпатизерима власти. И не само да је то важно за опозицију, него је то, из неког разлога, јако важно у српском друштву, уопште, па сходно томе, власт покушава да смешне и изрежиране „инциденте“ представи као насиље, а опозицију назива „фашистима“, као да се насиље изазвано политичким сукобима, у целокупној људској историји, може довести у везу само са фашизмом. Ми видимо, у другим земљама, у Француској на пример, побију се сваког викенда са полицијом, па се не прави таква драма нити било коме озбљином пада на памет да инсистира на томе да су демонстранти фашисти.

Да видимо сада каква је сврха тзв. мирних демонстрација, према теоријском моделу демократије. Пре свега, демонстрација које организује политичка странка. Наши опозиционари кажу да демонстрирају зато што хоће да „пошаљу поруку“ властима, тј. зато да би испоставили своје захтеве властима. Међутим, ми знамо да за тако шта није потребно организовати демонстрације, довољно је организовати конференцију за штампу, ако већ постоји жеља да се ти захтеви упуте јавно. Дакле, основна сврха демонстрација мора бити нешто друго. Демонстрацијама, као наступом у јавном простору, политичка странка која их организује покушава да, анимирањем јавности, повећа број својих присталица, а смањи број присталица власти. Другим речима, мирне демонстрације имају пропагандну сврху, оне производе много већи утисак од обраћања на конференцији за штампу, иако је порука иста, што је последица људске природе. Пошто је у демократији битан само број, не и квалитет, више присталица значи већи број гласова на изборима, што значи већу могућност за долазак на власт. Све је то јасно и посматрано овако начелно, нема разлике између Србије и Америке, на пример. Међутим, између Србије и Америке ипак има разлике која је за ову тему битна. Неко ће сада рећи да је поређење између Србије и Америке бесмислено, али поређење је често најбољи начин за разумевање проблема. Уосталом, са чим да вршимо поређење? Срби су копирали систем са Запада, па је логично да оно што су направили пореде са оригиналом. У овом контексту, разлика између Србије и Америке је у следећем. Процентуално, далеко већи број Срба егзистенцијално зависи од припадности или лојалности партији на власти, у поређењу са Американцима. То, наравно,  није једина  разлика, али је она, сама по себи, довољна да можемо да тврдимо да осим имена и форме, наша копија демократије нема никакве везе са оригиналом.  Да би се неко у Америци запослио, на пример, у пошти, на шалтеру, он не мора да се учлани у Републиканску или Демократску странку и не морају он и његова родбина да гласју за одређену странку. Не само да особа не мора да буде лојална некој странци, да би добила такав посао, него је врло мали број Американаца којима се професионалне амбиције завршавају на поштанском шалтеру. Напротив, ко год има бар мало амбиције да нешто заради или ради посао који ће му бити занимљив и у којем ће моћи професионално да се усавршава, неће тражити посао шалтерског службеника у пошти. С друге стране, у Србији је немогуће постати шалтерски службеник у пошти без лојалности партији на власти и у Србији је такав посао, за велики број људи, један од најпожељнијих послова. Ово је, наравно, само један пример. Узмите сада у обзир све остале послове који су за српске прилике врло пожељни и зависе од лојалности партији и упоредите са истим пословима у Америци, који тамо нису ни приближно тако пожељни и где упослење не зависи од припадности и лојалности партији и видећете колика је разлика. Ако на то додамо један проценат јавности који увек гласа за власт, без обзира ко је власт и који се лако контролише простачком и глупом пропагандом, а проценат таквих није занемарљив, ми видимо да је број оних који остају лојални властима, без обзира шта власт ради самој земљи и њиховим сународницима, процентуално далеко већи у Србији него у Америци.

d116587e26e8825337f201f149c60c8e9f0931cf8ef9a7a13aa4bf56d853c761

Овакво стање, наравно, није успостављено доласком Вучића на власт. Ми знамо да, у Србији, није тешко наћи човека који ће, у искреном разговору, тачку по тачку, признати да је политика власти катастрофална и да је критика опозиције оправдана, али то га неће одвратити од гласања за владајућу странку. Објашњење је просто, посао на поштанском шалтеру или инстинкт јединке у крду која увек иде за вођом је оно што одређује лојалност партији на власти.

Ако је све ово што сам изнео тачно онда је лако закључити да никакве „мирне“ демонстрације у Србији не могу, суштински, да промене однос између броја оних који подржавају власт и броја оних који подржавају опозицију која организује „мирне“ демонстрације. Ово није само нагађање и предвиђање. Ми већ имамо доказ да је то тачно. Негде од деведесет друге године, па све до пада Милошевића 2000., однос између броја Милошевићевих присталица и броја Милошевићевих опонената остаје приближно константан, упркос свим ломовима и изазовима, пљачки, сиромаштву, изгубљеним ратовима, моралном и духовном урушавању земље. Промена владајућих „гарнитура“, 2000. и 2012. уследиће после масивних интервенција Запада.

Несумљиво, најновија српска историја, историја ове варијанте српске „демократије“, учи нас да никакве „мирне“ демонстрације, рационални и морални аргументи, не могу да утичу на одлуке и политику власти. Једино на шта власт реагује, заправо, јесте насиље. То смо видели у периоду 1996-97. После низа ненасилних демонстрације, уследила је онолика туча и чак рањавање једног човека у Београду, што коначно доводи до одлуке власти да призна резултате локалних избора. После 2000., тако велики и значајан пример немамо, али имамо пример педерске параде 2010., где је, опет, насилним демнострација, издејствовано да наредне три године власт не силује Београд таквим скарадностима. Док ово пишем не могу да се сетим ни једног другог, макар сличног примера, осим малог инцидента из 2013. када је група људи из Обреновца, опет, користећи насилне методе, успела да „убеди“ власт да им не насељава мигранте и то само, конкретно, тог дана, једну групу миграната коју су хтели да ставе у неке бараке у Обреновцу. Примера нема баш зато што није било насиља, па је власт увек радила шта је хтела без обзира на последице, упозорења и „мирне“ протесте.

Све оне који заговарају „мирне демонстрације“, макар опозиција изводила по 200 хиада људи сваког викенда у Београду, као једини начин да се на власт утиче или суштински промени однос снага у корист опозиције, у смислу подршке јавности, молио бих да ми наведу примере из последњих тридесетак година, када је то „мирним демонстрацијама“ и моралним и рационалним аргументима промењена, не само политика власти, него једна једина одлука власти?

Дакле, имамо страни фактор који има реалан и разумљив интерес да Србија остане у статусу „банана државе“, извор јефтиних сировина, јефтине радне снаге и депонија људског отпада, под локалним надзором марионетске власти. Имамо српску варијанту демократије која би и без страног фактора подразумевала владавину криминала, потпуну контролу друштвеног живота од стране партије на власти и неразвијену привреду у којој је посао шалтерског службеника престижно занимање. Како се из те ситуације може изаћи „мирним“ демонстрацијама, мени остаје нејасно.  „Мирне“ демонстрације не воде ничему, оне су одржавање постојећег стања. Томе нас учи сво досадашње искуство у последњих тридесетак година. Насиље, као метод политичке борбе, може да води у промену постојећег стања, али у какву промену, и са каквом ценом, то можемо само да нагађамо. Онај ко користи физичку силу за обрачун са властима не мора да рачуна на велику подршку јавности. Он може да дође у позицију власти и са пет посто подршке.  У постојећем систему, ни 30% подршке не мора да значи ни 3% утицаја у процесу доношења одлука судбоносних за земљу.

Тако, по мом мишљењу, нажалост, стоје ствари. Према томе, заиста мислим да је сасвим неважно колико је људи било на ком скупу. Оног тренутка када их буде довољно да сруше власт, милион или стотину, свеједно је и ако се то изведе без заштите и подршке странаца, можемо говорити о потребном, не и довољном услову, за суштинску промену. До тада … наставите да се пребројавате, није то лоша ментална гимнастика.

„Демократија“ или живот?

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

18.03.2019

Пише: Владимир Челекетић

Од кад су почеле демонстрације против Вучићеве власти, не престају расправе међу родољубивим Србима. Да ли су ови што предводе демонстрације, гори, исти (сјаши Курта…) или, ипак, бољи. Да су добри, чини се, не тврди нико, али, … ипак, бар мало бољи, бар не толико погубни за државне и националне интересе као Вучић?

Опозицију чине Демократска странка у „икс“ варијанти, људскоправашки и педерски активисти од којих се родољубивим Србима преврће утроба и Двери, без чијег присуства, чини ми се, не би ни било оваквих расправа и цела ствар би била схваћена као типичан другосрбијански циркус у којем поштен и частан свет не треба да учествује. Из неког разлога, један део родољубиве јавности у Србији, још увек рачуна Двери у тзв. патриотску опозицију.

Како било, није ми овде намера да се бавим ликом и делом опозиционих политичара, него нечим другим.

Основни и, практично, једини захтеви опозиције су „слободни медији“ и „слободни и поштени избори“. После тридесет година  најновијег српског искуства са „демократијом“, то су захтеви!

Позивам све који ово читају да размисле о томе и да кажу сами себи, а могу и другима, шта то, у ствари, значи? Да смогну снаге да изађу из теоријског оквира „демократије“, у који се, бруталном пропагандом, утерују, као у тор, већ, скоро, три деценије и замисле, шта то, практично, значи, „слободни медији“ и „слободни избори“. Где то постоји? Како се препознаје. Да ли је медиј „слободан“ ако Бошко Обрадовић добије 5 минута у Дневнику, а није слободан ако га не добије? Да ли, поред 5 минута за Бошка Обрадовића, треба да буде и пет минута, на пример, за Младена Обрадовића, или је довољно Бошкових пет минута? Шта значи „слободни и поштени избори“? Ако једна странка потроши хиљаду пута више пара од друге, да ли је то „поштено“? Ако неко гласа за некога због 2000 динара или картона уља, да ли је то „поштено“ и да ли је „слободно“? Зашто, на пример, не би било „слободно“? Неко му „слободно“ понудио, овај „слободном вољом“ одлучио да гласа. Није овај први претио да ће да га убије ако не гласа. И тако даље и тако редом.

Друга ствар на коју бих хтео да укажем је следећа. У менталном тору „демократије“ постоје само две врсте одлука, „демократске“ и „недемократске“. У реалном животу, међутим, онај који трпи последице одлука, исте препознаје само као добре и лоше. Шта некоме мења у животу сазнање да је нека одлука донешена „демократски“, ако је за њега катастрофална? Шта Србима мења у животу чињеница да су одлуке о, на пример, распродаји српске имовине и земље странцима и о плаћању десет хиљада евра по радном месту, донете „демократски“? Зар Србима не би било боље да су донете одлуке да се све то не ради, макар те одлуке и не биле донете „демократски“? Када се слушају говорници на демонстрацијама испада да се маса, која се око њих скупља, уби од муке због недостатка „демократије“. Када би, међутим, неко интервјуисао те људе из масе и питао их чиме су, заиста, незадовољни, шта мислите, колико њих би поменуло „демократију“? Колико њих би излазило на улице да су задовољни својим материјалним статусом, да им не сметају разне друштвене неправде, криминал, корупција, дискриминација Срба, перверзије које се намећу као друштвена норма … шта већ коме смета? Колико њих би излазило на улице зато што Маја Гојковић не води Скупштину „демокатски“ и зато што Бошко нема пет минута на РТС? Да ли сте чули, икада, да би хиљаде држављана Кувајта или Саудијске Арабије, на пример, изашли на улице, само да смеју, због недостатка „демократије“? Да би изашли из својих Мерцедеса, Ленд Крузера и велелепних станова и шетали по Ријаду на плус педесет зато што неки њихов Мустафа Обрадовић нема својих пет минута?

Даље, можемо поставити овакво питање. Чак и да је све то могуће, „слободни избори“ и „слободни медији“, на планети која се зове „Земља“, међу врстом која се зове „хомосапијенс“, ко гарантује да би одлуке власти, у таквом систему, биле добре? Да Вучић поднесе оставку, да се „ослободе медији“, да се за шест месеци или годину дана одрже „поштени избори“, ко гарантује и чиме се гарантује да политика власти не би били исто толико катастрофална за Србе и Српство? Шта значи „добра одлука“, питаће неко, зар то није релативно? Оно што је за неког добро, за неког другог не мора бити. Тако је, да ли је одлука добра или лоша, врло је релативно за посматрача, међутим, за онога кога се одлука тиче, уопште није релативно, него је врло апсолутно. Цео смисао бављена политиком и јесте у томе да се дође на власт да би се спровеле одлуке које се сматрају добрим. Неспособна да види ван „демократске“ ограде, маса искрено родољубивих Срба, без икакве логике утемељене у реалном искуству, и даље „верује“ да ће се стварањем неке „демократске“ атмосфере, доћи до власти која ће доносити и спроводити у дело одлуке које та родољубива маса сматра „добрим“. Тако се губи време и пролази живот. Тридесет година. Оно што родољубивој Србији треба јесте дефинисање одлука које се сматрају добрим и стварање реалне политичке снаге која ће доћи у позицију да такве одлуке доноси и спроводи. Ако се садашњи циркус за то може искористити, добро је. Ако не може, да се тиме више не бавимо. За живот су потребне добре одлуке. Да ли су оне донете „демократски“ или не, мање је важно. У ствари, није важно уопште јер, у сусрету са последицама, питање да ли је одлука донешена „демократски“, потпуно је неважно.

Чему служи орден?

95px-order_of_alexander_nevsky_(russia)

18.01.2019

Пише: Владимир Челекетић

Путин је Вучића одликовао орденом Александра Невског. То је направило значајан проблем нашим родољупцима који мрзе Вучића и воле Путина. Пошто су, по њиховој логици, Путин и Русија српски пријатељи (шта год да то значи, по тој логици), а Вучић марионета страног фактора који уништава Србију, мало је незгодно да Путин и Русија задрже статус „пријатеља“ кад деле ордење непријатељу. Но, наши родољупци не би били то што јесу када не би пронашли неко задовољавајуће објашњење које дозвољава да Путин остане пријатељ, а Вучић непријатељ. Објашњење гласи: „орден је додељен српском народу.“

Ако је веровати Википедији, орден Александра Невског додељује се, не рачунајући руске држављане, страним држављанима: страним политичарима, јавним личностима или представницима пословне заједнице због заслуга које имају за развој сарадње са Руском Федерацијом  и за допринос социо-економском развоју.

„May also be awarded to prominent foreign politicians, public figures or representatives of business communities of foreign states, for merit in the development of multilateral cooperation with the Russian Federation and to assist in its socio-economic development.“ [1]

Као што можемо да видимо, орден се не додељује народу него појединцима због нечега што је на корист Руској Федерацији, што је логично, јер би било глупо да се орден Руске Федерације додељује због нечега што је на корист некој другој земљи. Према томе, Вучић је добио орден зато што је урадио нешто што је на корист Русији и то нема никакве везе са Србијом. То што Вучић уништава Србију нема везе са орденом, то само потврђује да уништавање Србије није на штету Руској Федерацији јер да је на штету, можемо да претпоставимо да Вучић не би добио орден или, да будем врло прецизан, то што бриселски сатрап уништава Србију није на штету владајућем сталежу у Русији. Њима је довољно то што је у корист Русије оно што ради за Русију. Да ли ће, једнога дана, неки други властодршци Русије закључити да су подршка и ордење Вучићу били на штету и Русији, видећемо.

Наравно, српским родољупцима је врло тешко да ово схвате, јер свако деловање Русије које се, на било који начин тиче Србије, они хоће да виде као пријатељско и корисно за Србију и Србе. Кад Путин одликује Вучића онда то није орден за Вучића него за српски народ, кад сутра, после потписивања уговора о поклону са Шиптарима, Вучић уведе санкције Русији, по инструкцијама из Брисела, наши родољупци ће тврдити како је санкције увео Вучић, а не српски народ, који се томе изричито противи јер, у универзуму наших родољубаца, постоје две константе, брзина светлости и „пријатељство“ Србије и Русије.

Што рече неко паметан: ако се моја убеђења не слажу са чињеницама, утолико горе по чињенице.

[1] https://en.wikipedia.org/wiki/Orders,_decorations,_and_medals_of_Russia

 

 

Очајници

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

28.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

У последњих тридесет година, три пута је мењан режим у Србији. Свакој промени режима претходило је, оправдано, незадовољство великог дела народа. Незадовољство антисрпском политиком српских комуниста претходило је доласку Милошевића на власт. Незадовољство пљачком земље и изгубљеним ратовима претходило је доласку ДОС на власт, а, поново, незадовољство пљачком и издајом важних националних интереса, претходило је доласку Николића, односно, СНС на власт. Шест и по година касније Срби су опет незадовољни и демонстрирају против Вучића.

Има она народна прича у којој сви проклињу агу, или беше, паша, не сећам се, а само једна баба моли Бога да тај ага, или паша, поживи што дуже. На питање зашто се тако моли када народ толико пати и страда, она одговара да је сваки следећи био гори од претходног. Многи Срби, данас, анализирајући период у последњих тридесет година, долазе до истог закључка. Рећи ће љути противници Вучића, на пример, да чак ни Тадић није био такав издајник, неки чак и да се Тадић може назвати „патриотом“ у поређењу са Вучићем.

Расправе на тему ко је бољи, а ко гори, од Обреновића до Вучића, могу бити врло жестоке, али, ја бих, овде, указао на нешто друго. Милошевић је био велики, харизматични вођа, за велики број Срба. Масе су биле „за“ Милошевића. Пад Милошевића дочекан је без такве подршке за неког конкретног вођу. Истина је, имали су и Коштуница и Ђинђић велики број присталица али ни један није имао такву подршку и није тако доживљаван као Милошевић у тренутку успона на власт. Многи су, више, били „против“ Милошевића него „за“ ДОС. Па ипак, ентузијазам је био велики, очекивале су се „промене“ и увођење „демократије“ после коначног „пада комунизма“, очекивало се стварање „уређене, правне и демократске“ државе, опоравак привреде и значајно повећање материјалног богатства становништва. После дванаест година владавине ДОС и досовских мутација, Николић је победио Тадића и СНС је дошла на власт. Победа тако ништавног створења какав је Николић била је могућа само зато што је оно „против“ постало много важније од оног „за“. Многи Срби су доведени до логике „и за црног Циганина ако треба“, само да се „ови“ уклоне са власти. Шест и по година касније, маса која се ваља Београдом нема више ни „црног Циганина“. Да Вучић сутра поднесе оставку ти исти који демонстрирају, замолили би га да остане на власти бар још седам дана, док се странци не договоре како да формирају нову власт. После таквог темељног и свеобухватног уништавања земље и народа све што је остало да се супротстави Вучићу јесу „грађани и грађанке“ који траже да Ђилас и Јеремић добијају пет минута у Дневнику и да Борко Стефановић не добија батине. Не рачунајући организаторе протеста, политичаре и „активисте“ који су на директној вези са странцима, који чекају да им Запад помогне да дођу на власт, као што је помогао и Вучићу или ДОС, улицама Београда ваља се гомила очајника. Ако међу њима и има мали проценат оних који и даље наивно верују у „демократију“ и „владавину права“, сумњам да огромна већина њих има више таквих илузија. На улици их држи само осећај угрожености и осећај тешке неправде. Они више нису у стању да дефинишу, јасно, као политички захтев, ни оно шта неће. Шта хоће, појма немају.

Очајање се може сматрати логичном последицом тридесет година изневерених обећања, илузија и заблуда, али, само очајање неће довести до промене. Ако се овако настави нестанак Срба као народа  је известан. Да ли ће се, у том процесу, Вучићева банда обогатити више од Ђиласове, или ће бити обрнуто, сасвим је неважно. Србији је потребна реална политичка снага, препознатљива и по имену организације и по именима људи на њеном челу, која ће доћи у позицију моћи тј.  на власт и која ће донети и спровести одређене политичке одлуке. Сасвим је неважно да ли ће дежурни теоретичари „демократије“ ту организацију називати „демократском“ и да ли ће њен долазак на власт и деловање са позиције власти сматрати „демократским“. Још мање је важно да ли ће та власт имати подршку већине, јер и сва ова пустошења Србије обављена су са, највише, тридесетак посто подршке. Једино што је битно јесте оно што ће та организација са позиције моћи . тј. власти, урадити, а, по мом мишљењу, треба да уради следеће.

Да трајно одустане од гурања Србије у ЕУ, не „због Косова“, него због оног што ЕУ јесте.

Да прекине преговоре са шиптарским зликовцима, да прогласи окупацију Косова и Метохије и јасно стави до знања да никакав уговор о поклону српске земље, ни са Шиптарима, ни са било ким другим, неће бити потписан. Ни за један једини квадратни сантиметар.

Да прекине сваки облик војне сарадње са НАТО.

Да национализује српску земљу, изворе воде, руднике и велика предузећа предате странцима. Да похапси и суди српске држављане у то умешане, а странце протера без икакве надокнаде.

Да испита порекло имовине свих носиоца власти на свим нивоима и све који су умешани у злоупотребе  пошаље на вишедеценијске робије, а имовину им заплени.

Да масовним државним интервенционизмом покрене српску привреду.

Да све носиоце власти који су починили дела велеиздаје, као што су Бриселски споразум или „сарадња са Хагом“ похапси и пошаље на доживотне робије, а имовину им заплени.

Да похапси и суди вође страних агентура из тзв. невладиних и других организација, а те организације забрани.

Да укине сваку законску дискриминацију Срба у односу на тзв. мањине.

Да укине право на тзв. азил, моментално протера све илегалне мигранте и пошаље војску да чува границу.

Да криминализује хомосексуализам, порнографију и чедоморство.

Да донесе и примени закон о јавном моралу који ће се односити на сваки јавни простор укључујући и медије. Да деконтаминира јавни простор забраном скарадних садржаја.

Да културном и образовном политиком крене у процес културне и духовне деконтаминације народа.

Ово што сам горе навео јесу јасни политички циљеви. Са њима се неко може слагати или неслагати, може их сматрати реално изводљивим или неизводљивим, може их сматрати добрим и лошим, штетним или, чак, опасним по Србију. Медијски простор за Ђиласа, благонаклоност Маје Гојковић према опозицији и пријатељски однос СНС батинаша према Борку Стефановићу нису политички циљеви него захтеви очајника којима манипулише шака бриселских марионета. Ток историје не могу променити очајници него само победници, а без промене тока историје, без скретања са овог пута у пропаст, једино што је извесно јесте нестанак Срба као народа. После гашења српске државности, после враћања у период од пре 1804. то је логичан и последњи корак. Никаква „демократија“, чак и кад би била могућа, чак и кад би је сутра увели, то више не може да спречи.

 

 

 

Демократија или смрт

voting-cartoon

16.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

Поново протест опозиције. Због демократије, тј. због недостатка демократије. Била демократија, дошао Вучић и укинуо је.

„Борба за демократију у Србији се мора поново отпочети.“ Пише Бобан Стојановић на НСПМ [1].

Слична ситуација као у време Милошевића. „Грађани“ су протествовали зато што Милошевић није хтео да им да демократију. Милошевић је владао после пада комунизма, што ће рећи, Милошевић није био укинуо демократију, као што је то учинио Вучић, него није хтео да је уведе. Онда је Милошевић смењен и уведена је демократија. „Млада“ и „крхка“, као што су то говорили и писали многи „аналитичари“ за време 12 година владања ДОС и досовских мутација, а онда је дошао Вучић и укинуо је, па се „грађанима“ поново ваља борити. Ето, тако, скоро 30 година. Без демократије, са „младом“ и „крхком“ демократијом и опет без демократије.

Питањем, шта се под „демократијом“ подразумева, Срби се не баве много. Траже да Вучић обезбеди „простор на медијима“ за представнике опозиције, траже да се владајућа већина понаша „демократски“ у Скупштини, да не опструише рад опозиције. Траже да их СНС батинаши не туку кад организују скупове и протесте.

Упитајмо се, ипак, шта је, уистину, „демократија“? Теоријски модел говори о „вољи народа“ и о „изражавању“ те воље, говори о „слободним и поштеним“ изборима, о „слободи медија“, о „владавини права“, о „слободи говора“. Посматрајући праксу, демократију можемо назвати системом владавине новца. Међутим, хајде да усвојимо практичан приступ и упоредимо српско друштво и политички систем са друштвима и системима оних земаља у којима је тај систем демократије измишљен и усавршен, са Британијом и САД, на пример. Можемо приметити да у Британији и САД постоје „велике партије“ у којима постоје бројне, како се то каже, фракције. Разлике између фракција могу бити огромне. Један од највећих примера можемо видети у Британији ових дана, када се воде расправе о изласку из Европске Уније. У оквиру једне исте партије, постоје они који су против изласка из ЕУ и други који су за, а и међу онима који су „за“ не постоји општа сагласност како то урадити и какве односе са ЕУ имати у будућности. Па ипак, све те огромне разлике не доводе у питање опстанак саме партије. Ником не пада на памет да „цепа“ партију. Да је слична ситуација у Србији, давних дана би, од те једне партије, настало бар неколико њих. Исто можемо видети и у Америци, једни су за Трампа, други против, или, можемо видети разне фракције које немају везе са Трампом. Једни су друштвени конзервативци, други нису, једни би да мењају законе о праву на ношење оружја, други не би итд. У Србији је, тако шта, у оквиру једне партије, незамисливо. Даље, у конкретним ситуацијама, када се расправља о конкретним законским предлозима, видимо да различити посланици исте партије гласају различито. И то је у Србији незамисливо. Или се гласа према наређењу вође или  следи избацивање из партије.

Друга ствар коју можемо да приметимо јeсте постојање различитих интересних група и њихова способност да политички делују. На пример, баш недавно, беше репортажа о еванђелистима у Америци који подржавају Трампа. Пита новинарка, неког њиховг попа или, како год да се то код њих зове, како је могуће да они, као хришћани, подржавају Трампа, кад Трамп баш и није неки пример узорног хришћанина? Човек, каже, отприлике, овако. Истина је, Трамп има „костуре у орману“ и он није био наш избор док је трајала борба у оквиру Републиканске странке, али, када је он изабран, као представник те странке, било је између њега и Хилари. Е сад, Трамп је обећао да ће вратити религијска права која је Обама укинуо и они су га подржали. Трамп је то обећање испунио и они га и даље подржавају и подржаваће га док их не изневери. Ако их изневери више га неће подржавати. Овде треба нагласити да се под појмом „подржавају“ тамо не подразумева пука вербална подршка у јавном простору, већ то подразумева давање новца, огранизовање скупова, учешће у разним пропагандним активностим и сл. Гледајући овај и многе друге примере, можемо да уочимо постојање различитих интересних група које тачно знају шта хоће и које су у стању да се укључе у политички живот и постану битна политичка величина која је у стању да утиче на политичаре тј. на политичке одлуке. И ово је у Србији незамисливо. Осим групација организованих из иностранства, као што је педерски лоби, на пример, чији спонзори директно могу да врше притисак на марионетску власт, ми тешко да можемо да говоримо о постојању било каквих профилисаних интересних групација или сталежа у оквиру српског друштва, а камоли о постојању реалне политичке снаге тих групација или сталежа. Оно што се у Србији назива демократијом своди се на огорчену борбу десетине стаљинистички устројених партија, дакле, партија у којима, не само да је постојање фракција незамисливо, него је незамисливо и било какво одступање појединаца од курса који задаје вође. Сада неколико таквих партија, партија тако стаљинистички устројених, у оквиру Савеза за Србију, захтева од Вучића да врати демократију коју је, наводно, укинуо. Занимљиво је како су, једног од вођа СзС, Драгана Ђиласа, новинари упитали да ли ће да направи „своју“ партију, на шта је он одговорио да хоће [2]. Наши борци за демократију ни не примећују како ова изјава показује сву бесмисленост покушаја увођења демократје међу Србима. Не само да називање партије „својом“ показује да се, у Србији, партија поима сасвим другачије него на Западу, већ је занимљива и чињеница да међу толиким партијама нема ни једне која би одговарала Ђиласу, којој би могао да приступи, већ мора да прави „своју“.

За такво стање на српској политичкој сцени не можемо кривити никога конкретно. Срби су копирали систем друштвеног устројства из других земаља чија друштва се, умногоме, разликују од српског и ово је резултат. Начин на који функционише оно што се зове „демократија“, код Срба, описао је још Нушић у „Народном посланику“. Иако, у том делу, Нишић не пише о Вучићевој Србији, јасно је, да се, практично, ништа није променило. После четрдесет и пет година комунизма, Срби су поново увели „демократију“, систем, који се, убрзо, претворио у отворену владавину организованог криминала и борбу криминалних кланова за позицију са које се земља и народ могу пљачкати. Није се то десило због посебне намере овог или оног политичара, већ због саме природе српског друштва које је, у таквом систему, избацивало и дан данас избацује на површину искључиво морални талог, оне које већина више поима као стараоце, а не као носиоце јавних функција за које су одговорни, без обзира да ли се ради о клану на власти или о клановима у „опозицији“. Иоле частан човек нема никакве шансе да се попење лествицом партијске хијерархије ни до одборника у каквој градској скупштини, а камоли до неке значајније функције. Ако је за утеху, десетине и десетине других земаља у свету, копирале су, исто тако, некритички, западни систем демократије, потпуно стран њиховим друштвима, са истим или сличним последицама. Не заборавимо и једна Нигерија или један Хондурас, на пример, су, такође, „демократије“. Увиђајући како „демократија“ у Србији функционише, све што је Запад требало да уради, било је, управо оно што је и урадио. Нашао је један криминални клан и помогао му да дође на власт и остане на власти, добијајући, заузврат, контролу над целом земљом. Поред тог клана на власти, Запад увек, мање или више, на овај или онај начин, помаже још неколико криминалних кланова у „опозицији“ чију снагу повећава или смањује у зависности од тога колико и како је потребно да контролише оне на власти. То је сва мудрост о „демократији“ у Србији.

Упркос свему овоме, демократија остаје неупитно друштвено устројство у српском јавном простору. Идеја да се у Србији може направити систем према теоријском моделу демократије, представља чисту бесмислицу, јер такав систем не постоји нигде. Демократија је систем владавине новца. Идеја да се у Србији може направити систем какав постоји на Западу, са више јаких играча у политичком зверињаку, уз постојање онога што се на Западу назива „институцијама“, чиме се обезбеђује да земља не може бити у потпуној милости или немилости једног човека, такође је бесмислица, јер да је тако шта у српском друштву могуће, до сад би било направљено. Србијом се увек управљало из једне канцеларије. Све остало је фарса која служи за расипање енергије тј. за очување таквог поретка. Даље обмањивање Срба демократијом, тј. даље обмањивање Срба идејом да ће пуким копирањем туђег доћи до друштвеног устројства које ће бити на корист земљи и народу, може водити само у наставак владавине криминалних кланова, а како ће се то завршити, можемо да претпоставимо. Зато је време да бар они који су познати као „национални интелектуалци“ признају себи да идеали њихове младости о „демократској“ Србији више немају никакав практични значај, да нема Срба са којима такву Србију могу да направе. Ако хоће да спасу Србе и Србију, мораће да смисле нешто друго.

[1] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/opozicija-nije-samo-savez-za-srbiju-opozicija-su-svi-oni-koji-ne-podrzavaju-ovu-i-ovakvu-vlast-protesti-su-nacin-da-se-gradjani-oslobode-straha.html

[2] https://www.danas.rs/politika/djilas-napravicu-stranku-ali-fokus-sada-borba-protiv-vlasti/

У пролазу

europe-migrants-turkey_foto-reuters-768x461

12.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

Једанаестог новембра 2018., на сајту СРБИН.ИНФО, објављен је чланак под називом „ДВЕРИ: Вучић крије превару с мигрантима, нападима на Бошка Обрадовића“

Чланак и коментари испод њега могу се наћи овде:

https://srbin.info/2018/12/11/dveri-vucic-krije-prevaru-s-migrantima-napadima-na-boska-obradovica/

У горе наведеној изјави Српског поктера Двери, налази се, између осталог и овај став.

„Наглашавамо да немамо ништа против да се унесрећеним људима помогне да се врате у своје домове или стигну на жељену дестинацију – а то свакако није Србија већ државе западне Европе и САД, али да ћемо се свим легитимним средствима борити против насељавања миграната у напуштена српска ( по Вучићевом плану најпре војвођанска) села.”

Моја критика овог става и Двери, уопште, изазвала је негативне реакције неколицине коментатора. Овај текст представља неку врсту одговора на те критике као и покушај да додатно појасним своје ставове.

Исправан став

Замислимо родитеља који изјави како, због тога што његово дете хоће да научи да свира клавир, намерава да га пошаље на приватне часове код професора клавира. Лако ћемо закључити да је тај став „исправан“ јер је логично да некога ко хоће да свира клавир пошаљете код професора клавира. Када би родитељ изјавио да ће своје дете да пошаље у школу фудбала, да научи да свира клавир, разуман човек би такав став сматрао „неисправним“. Замислимо, даље, да је професор клавира педофил. Став да дете, које хоће да научи да свира клавир, треба послати код професора клавира и даље је „исправан“, али ни један нормалан родитељ не би послао своје дете на часове код професора клавира који је педофил и то нема никакве везе са клавиром нити са професионалним квалитетима дотичног професора. Дакле, конкретан потез, једно спровођење одлуке у дело, може да изазове последице које логика која је довела до делања, не узима у обзир. Овде намерно не пишем „до последице која је непредвидива“, јер се овде ради о последици која јесте предвидива (ако родитељ зна да је професор педофил), али јесте „невидљива“ у оквиру замисли која се бави искључиво учењем свирања клавира.

Какве, сад, све ово, има везе са Дверима и мигрантима?

Размотримо став који каже да мигрантима треба дозволити да стигну на жељену дестинацију која није Србија, тако што ће им бити дозвољено да прођу кроз Србију, или, што би се рекло језиком модерних путника, да у Србији буду у пролазу (транзиту). Рецимо да је тај став „исправан“. Тешко ће се наћи рационалан аргумент против тог става. Људи дођу, бораве дан-два и оду. Шта је проблем?

Размотримо даље став да им не треба дозволити право на стални боравак. И са тим ставом лако ће се сложити родољубиви и национално свесни Срби.

Из овога, логички закључујемо, да је став Двери „исправан“, дозволити пролаз, не дозволити насељавање. Зар се може имати примедба на такву позицију Двери, зар то није патриотска и национално одговорна позиција?

Сада ћемо мало да се одморимо од менталне гимнастике и да погледамо свет око себе. Прво, данас је, вероватно, немогуће, на целој земаљској кугли, наћи илегалног мигранта који жели да се настани у Србији. Друго, ми знамо да је од почетка тзв. мигрантске кризе, тј., у преводу на српски,  од најезде азијских и афричких хорди на евроспки континент 2015. „српска“ власт у више наврата, слала у јавност поруку да су мигранти само у пролазу, да Србија није њихова крајња дестинација. У ствари, онај ко је пратио догађаје, зна да је схватање огромне већине Срба управо такво, да су мигранти само у пролазу и да неће да се насељавају у Србији. Према томе, све се слаже, они неће у Србију, Срби их само пуштају да оду где хоће. Откуд онда хиљаде и хиљаде илегалних миграната у Србији који у њој бораве месецима па и годинама? Мађари затворили границу, Хрвати не дају да уђу, „српска“ полиција им не дозвољава да оду, … шта год да је разлог, они су ту. Уистину, непредвидив проблем, рећи ће неупућени посматрач, они су хтели да оду, Срби су били ради да их пусте, бар тако каже „српска“ власт, па ипак, остали су. Упућени посматрач, међутим, знаће да је власт у Београду марионетска, да је више пута јасно показала да је спремна да насељава мигранте по Србији, да је јасно одбила да уради оно што ради Мађарска, на пример. Даље, знаће да је политика масовног насељавања туђинаца друге расе и друге вере политика глобалистичке касте која влада ЕУропом [1], да марионетска власт у Београду беспоговорно следи инструкције из западних центара моћи и да све указује на то да је Србија одређења као складиште људског отпада [2] чиме ће се, једном за свагда, решити „српско питање“ на Балкану према интересу Запада, трајном променом демографске слике, тако што ће Срби престати да постоје као народ. Ако се све ово зна и узме у обзир, а не само начелан став који је „исправан“, а који гласи: они хоће да прођу и ми их пуштамо, онда је лако закључити да се илегални мигранти насељавају у Србији тако што су „у пролазу“. Другим речима, под изговором да су у пролазу, „српска“ власт им дозвољава да уђу, знајући да ће остати „заглављени“, тј. трајно на српској земљи. И поред све малодушности и незаинтересовани, српске масе још увек нису толико скренуле с памети да подрже власт која отворено каже како ће да насељава десетине и стотине хиљада илегалних миграната по Србији. Зато се примењује тактика где се, у јавност, вешто и дозирано пуштају информације о томе како су они само „у пролазу“ док се, с друге стране, чини све да остану.

Ако све ово знамо, онда је лако закључити да свако онај ко заговара идеју како им треба дозволити да прођу, у ствари, ради у корист политике која се води са намером масовног и трајног насељавања Србије нежељеним туђинцима. Чак и када би Срби имали власт која није део злочиначког плана о трајном и масовном насељавању, која заиста искрено жели само да их пропусти преко српске земље, таква политика би била наивна до безумља, јер ако су друге границе затворене, они немају могућност да оду, све и да хоће, а депортовати их није ни мало једноставно, а ни јефтино, ма колико намера власти да и то учини, била искрена. Дакле, човек не треба да буде превише паметан и упућен да би дошао до следећег закључка: једини начин да земља нема проблем са илегалним мигрантима, јесте да нема илегалне мигранте. Исто као са Шиптарима, на пример. Зато су земље које имају национално одговорне владе, попут Мађарске, Словачке или Пољске, заузеле врло јасан став да неће бити никаквог уласка илегалних миграната на њихову територију. И један је превише јер им не требају ни за шта и само су проблем кад их имају. Нема проласка, гостопримљивости, помагања, …

Да ли је могуће да Двери ово не знају и да, из чисте наивности, заговарају да им се дозволи да улазе ако ће да оду, у ситуацији када се зна да им је врло тешко да оду и у ситуацији када марионетска власт у Београду чини све да их задржи? Уместо да укажу на подмуклу политику која Србе заварава причом о „транзиту“, док се руља насељава, да заговарају укидање азила и пуцање на граници, они учествују у анестезирању јавности и директно подржавају злочиначку политику идејом да им треба дозволити „пролаз“, што, како смо видели, у пракси, значи остајање. Другим речима, чињење једне радње (дозвољавање да уђу) повлачи за собом последицу (да остају) иако то, декларативно, није намера, али тако јесте, тако нас учи пракса. Дакле, ако се вратимо на пример о професору клавира, чињење једне радње (слање детета на часове) повлачи са собом други радњу (напаствовање детета) иако то није намера оног ко је дете послао.

Политика и родољупци

Нажалост, огромна већина, бар тако се мени чини, национално свесних Срба, има врло наивна и погрешна схватања о политици. Политика није о томе да ли је неко „у праву“ или не, да ли је „праведан“, „принципијелан“, да ли има „исправан“ или „неисправан“ став итд. Политика је борба за позицију друштвене моћи, за позицију са које се може управљати људском заједницом, политика је делатност која оставља врло конкретне последице. Према томе, није суштинско питање да ли је неки став начелно „исправан“ него какве последице изазива чињење онога који се бави политиком. Ако је за власт потребно да Срби верују да су мигранти само „у пролазу“, док чини све да их задржи, онда је сваки други јавни наступ који оставља макар и најмању могућност да могу да буду „у пролазу“, у ствари, у пракси, реално, саучесништво у злочину над сопственим народом, па макар изнешени став и био, начелно, „исправан“. С обзиром од кога тај став долази, конкретно у овој ситуацији, ту нема никаквог изненађења и никакве дилеме да се ради о свесном саучесништву у злочину, оних који се боре да замене Вучића на месту бриселског гувернера у Србији, јер савезници демократа, Ђиласа, Јеремића и Борка Стефановића, саборци Мирјане Карановић и Душана Вујошевића, само и могу да буду марионете страних центара моћи. У слободној Србији, били би на истом месту где и илегални мигранти.

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/azil-u-sluzbi-genocida/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/poslednja-linija-odbrane/