Сабирање вектора

Пише: Владимир Челекетић

Први пут објављено 26.11.2015.

Прогон Андреја Фајгеља само је потврдио неспособност тзв. родољубиве Србије да пружи било какав отпор марионетској власти. Слично је било и у случајевима прогона Ивана Ивановића из СНП Наши због плаката са списком „страних агената“, или прогона Филипа Гајића из Србске Акције због летка о илегалним циганским насељима.

У сва три наведена случаја, хистерична реакција власти на јавно деловање појединаца и организација отварала је маневарски простор за медијски рат. Међутим, прилика није коришћена. Уместо да сви они чија реч у јавности има неку тежину, безусловно подрже Фајгеља, на медијски најагресивнији могући начин, уследила су класична „мудровања“ о томе да ли је Фајгељ требало да каже ово или оно или неубедљива саопштења о „слободи говора“. Ова критика се, пре свега, односи на тзв. родољубиве политичке партије, поготову оне највеће, које имају највише могућности за пробој у медијски простор. Нажалост, свако онај ко зна нешто о тим партијама, зна да је то за њих, ипак, превише, јер би то значило да би морале да се баве темом у којој главни јунак не би био љубљени, неприкосновени и вечити партијски вођа. Лакше је кукати како у Србији нема „слободе медија“ или организовати трибине на ту тему, него учествовати у медијском рату.

Замислимо шта би се десило да су после напада на СНП Наши и други почели да штампају сличне плакате, да је цела Србија била преплављена плакатама! Да ли је на тим плакатима било нешто спорно? Нешто са чим се већина родољубивих Срба не слаже? Замислимо шта би се десило да је после хапшења Филипа Гајића, цела Србија била преплављена плакатама који позивају на борбу против илегалних циганских насеља? Имају ли, Срби, право, да у својој рођеној земљи траже од власти да спречи нешто што је илегално и што их, реално, угрожава? Коначно, замислимо да је Андреј Фајгељ добио безрезервну подршку, да су после његовог видеа освануле десетине сличних, са сличним порукама људи чија реч у јавности има неку тежину. Уосталом, ето прилике за велике и љубљене вође да буду у главној улози. Колико је потребно пара и храбрости да се каже: да, слажем се са Фајгељом; да Србија је у блату; да ова власт је саучесник у злочину над сопственим народом; да ова власт је од Србије направила педерску земљу; да они треба да плате за ово онако како се за велеиздају плаћа; да ми ћемо пружити сваку правну и другу помоћ за одбрану Андреја Фајгеља!

Кључне реченице у Фајгељевом говору нису о НАТО, Вучићу или устанку. Кључне реченице гласе:

„Ови људи су немилосрдни. Они никада неће стати.“

Сва родољубива Србија то зна. Криминалци се не могу зауставити моралним и рационалним аргументима.

Дежурни душебрижници ће сада рећи да је то позивање на грађански рат. Нека не забораве да се ратови не дешавају због позивања, него због сукоба. Замислимо да неко у Швајцарској, на пример, направи видео и позове на устанак против власти. Да ли би то повећало могућност од избијања грађанског рата тамо?

Потпуним одсуством солидарности са прогоњенима, родољубива Србија одржава систем у којем нема граница самовољи и репресији власти. Јединственим и јаким наступом, родољубива Србија би, коначно, постала битан политички фактор што би банду на власти навело да сваки пут добро размисли пре него што некога хапси и малтретира. Они могу да хапсе једног Ивановића и једног Гајића и једног Фајгеља, али не могу хиљаде и десетине хиљада. Или, замислимо да, на пример, у једном дану ухапсе неколико партијских вођа и десетак личности познатих онолико колико је познат Фајгељ. Колико је то вероватно? Једино чега се власт плаши јесте инцидент који ће водити у масовну побуну. Они знају какав су злочин починили над земљом и народом и у каквим непочинствима још увек учествују.

Сетимо се комунизма. Деценијама су појединци хапшени и прогањани, али онда је систем почео да се урушава, а урушавао се управо тако што је било све више и више гласова против система и једног тренутка их је постало толико много да је режим морао да одустане од репресије јер физички више није могао да је спроводи над толиким бројем људи. На крају се систем урушио без српско-српског рата, иако је успостављен после српско-српског рата.

Рушење постојећег система је основни услов за опстанак Срба као народа и за поновно успостављање српске државности. Избегавање већег сукоба могуће је само ако глас обесправљене и понижене српске Србије постне довољно гласан и претећи да „пацови почну да напуштају брод“, управо као што су и комунисти чинили, а за то је потребно само мало појединачне храбрости и мало солидарности. Мноштво малих, на први поглед безначајних сила, али сила које делују у истом смеру дајући, у збиру, једну велику силу која ће однети један накарадни антисрпски систем тамо где му је и место, тамо где је и комунизам отишао – на сметлиште историје.