СВИТАЊЕ

Најава увођења педерских „бракова“ у Србији пролази готово без коментара у српској тзв. патриотској јавности. Дежурни борци „породичних вредности“ су утихнули. Јасно је да је огромна већина и Срба и других држављања Србије против таквог закона, али то је потпуно неважно. Политика хомосексуализма, примењена на Србију, као и на толике друге земље, спроводи се по већ добро установљеним правилима.

Вучић је Србима дао бронзаног Немању и Дару из Јасеновца. Педерима и лезбејкама ће дати „бракове“. За сваког по нешто. Целокупна Вучићева владавина своди се на то да патриоти добију симболику у замену за пљачку земље и дегенеризацију српског друштва, по захтевима западних центара моћи.

Педерске организације нису задовољне предлогом закона, траже и усвајање деце и, уопште, општу „равноправност“. Наравно, биће и то. Кад патриотска Србија добије још нешто у бронзи и Дару у форми Династије, педери ће добити усвајање деце.

Дегенеризација српског друштва идеологијом хомосексуализма није почела доласком Вучића на власт. Није почела ни доласком ДОС на власт. Почела је 1994., декриминализацијом хомосексуализма. Тако је почело у свим земљама. Уопште, целокупно светско искуство наводи на закључак да се декриминализацијом хомосексуализма отвара Пандорина кутија и да је, после тога, питање тровања свих аспеката друштвеног живота ЛГБТ… идеологијом питање времена. Само у земљама где је хомосексуализам криминализован тај процес није започео и само криминализација хомосексуализма представља брану том процесу.

После чврстог опредељења Србије да иде ЕУ путем, политика дегенерације српског друштва употребом настраности у политичке сврхе узела је маха. Српско друштво, исина је, покушало је томе да се одупре. Прва парада 2001., завршила је разбијеним главама педера. Друга парада, 2010., завршила је разбијеним главама Срба који су демонстрирали. Смишљеног и организованог отпора, међутим, никад није било. Они који су, по свом положају, требали да буду организатори и вође у тој борби задовољавали су се или ћутањем или бесмисленим саопштењима о „окретању главе“ и „породичним вредностима“. СПЦ је вешто избегавала свако сукобљавање са властима по том питању, да би, онда, на захтев власти,практично, јавно дала подршку целом програму, једним симболичним гестом, тако што се патријарх Иринеј сликао са Аном Брнабић одмах по најави њеног постављања на место председника Владе. Очекујем да нови патријарх изјави како са педерским „браковима“ СПЦ нема ништа, јер СПЦ има своју дефиницију брака.

Остали су још мало причали о „породичним вредностима“ уз обавезно „ја немам ништа против ЛГБТ популације …“, а сада су се и они ућутали. Све у свему, они који су требали да буду предводници у заштити српског друштва, постали су саучесници.

1994. дух је пуштен из боце. После параде 2010. пробијена је последња линија одбране одбијањем идеолога српског патриотизма да подрже радикалну акцију у заустављању пошасти. Остало је била рутина, освајање препуштеног терена.

Хомосексуализам је већ превазиђена тема на Западу. Сада је у моди трансхуманизам и небинарна стања. У крајњој линији ту се више не може говорити само о идеологији и политици. Ушло се дубоко на терен патологије. За разлику од класичних тоталитарних режима који су се бавили индоктринацијом, овде је у току процес дегенеризације.

После легализације педерских „бракова“ у Србији ће, вероватно, бити покренут поступак за усвајање деце, а можда ће, паралелно, кренути и силовање друштва трансхуманоидима и небинарнима, пошто се Србија показала као врло добар ученик на овом убрзаном курсу. О пропаганди за децу, школским програмима, суђењем људи за изговорену или написану реч или суђењу посластичара, на пример, који одбију педерима да праве свадбене торте, да не говорим. Све ће Србија прихватити, све ће прогутати за посао, ситну корист или из глупости или страха

Од почетка,заправо, ово није била битка против традиције или фамозних „породичних вредости“, шта год да то значи, ово је битка против човека, против врсте. Нарушавањем односа дефинисаних природом (или Богом, како год ко хоће да каже), заправо, угрожава се сама врста. Замислите да човек, на сличан начин, покуша да утиче на неку другу врсту. На лавове, на пример. Да почне са програмом одређене хормонске или какве друге терапије (ако шта друго постоји), којом би се утицало на природно понашање лавова. Могу замислити дреку друштава за заштиту животиња, с правом, јер би, у најбуквалнијем смислу, лавови као врста постали угрожени. Ако би се такви експерименти ограничили на један чопор, тај чопор би убрзо нестао јер јединке, поремећене у обављању својих природом задатих функција, не би биле у стању да обаве своју улогу у одбрани, лову и репродукцији. Неко ће сада рећи да то није добро поређење јер се људи (још увек) не успављују по улици, да би их пунили хормонским инјекцијама. То је тачно, али ако се једна органска заједница устроји мимо природних закона на којима је заснована, њена дегенерација и пропаст су неминовни. Ако патологју узмемо као норму, ако се у друштву поремете природне улоге мушкарца и жене, ако се чак оде тако далеко да се друштво уређује под претпоставком да постоје многи родови, не само мушки и женски, или под претпоставком да је род питање опредељења, а не биологије, што се, заправо, већ ради, онда у крајњем исходу, по самим законима природе, који остају на снази без обзира на све перверзије и друштвене конструкте, такво друштво, неминовно, мора да заврши у процесу самоуништења. Када би лав, који по својој природној функцији, има улогу заштитника чопора, одлучио да се уљезу удвара, уместо да се са њим побије, лако би био савладан. Међутим, природни механизам за заштиту врсте и брушења генетског материјала укључен је у генетски код, па ће тако нови вође чопора побити сво потомство свог претходника и пренети своје гене на следећу генерацију. Другим речима, чак и када би настран лав постојао, он не само да не би могао да уреди лављу заједницу по својој мери већ би, природном селекцијом, био елиминисан чиме се спречава пренос потенцијално лошег генетског материјала на будуће генерације.

Дозвољавање педерима и лезбејкама да гаје децу, макар и своју децу, заправо, није ништа друго до злочин над децом и човек не треба да буде психијатар да би то разумео. Дете које је изгубило мајку, тако да је није ни упамтило има појам о мајци, има мајчину слику, зна мајчино име и презиме, зна мајчину фамилију. Дете које расте са два педера не само да нема мајку, живу мајку поред себе, оно нема ни појам о мајци, не постоји мајка као део његовог живота и идентитета. Аналогно је са дететом које расте са две лезбејке.

У Јужној Африци, средином седамдесетих година, због великог броја слонова у неком парку, ренџери су одлучили да побију неке јединке. То је, иначе, уобичајена пракса, јер број слонова, који немају озбиљног природног непријатеља који је у стању да ограничи раст њихове популације, порасте толико да они сами почињу да угрожавају вегетацију, тако да поремете еколошку равнотежу. Ренџери су побили одрасле јединке, а младунце су покупили и пренели у неки други парк. Десетак, петнаест година касније, ти младунци, сада већ „тинејџери“, почели су врло чудно да се понашају, почели су да убијају носороге, без икаквог јасног разлога. После дуготрајног анализирања ситуације, закључено је да је недостатак одраслих мушких јединки, као узора, у процесу одрастања ових слонова, буквално, довео до психичког поремећаја. Проблем је решен управо тако што су у парк доведени одрасли мужјаци који су „дисциплиновали“ омладину и увели природни поредак и природну хијерархију у слоновску популацију тог парка.

Човек не мора да буде ни психијатар ни зоолог, већ сасвим просечно образован и са планете која се зове Земља, па да разуме да је у процесу одрастања јединки једне врсте неопходна природом дана друштвена структура врсте у којој одрасле јединке и једног и другог пола играју одређену улогу узора. То је нарочито важно код припадника врсте у којој припадници врсте живе у заједници, чопору, крду, стаду или људском чопору, на крају крајева.

Друштвени инжењеринг, којим се нарушава природна структура друштва, неминовно води у патологије и дегенерацију читаве заједнице. Уз културну и образовну политику, кроз вечито испирање мозга „људским правима“ у свим аспектима друштвеног живота и политику ЛГБТизације, елите модерног Запада и њихови поданици на рубним подручјима западне цивилизације, као што је то случај у Србији, практично, спроводе политику злочина над својим народима.

Оно што је почело као часна идеја да се људи не хапсе и не суде за оно што раде „у четири зида“, без да икога узнемиравају, довело је до релативизације појмова нормалног и природног. Одустајући од права да законски прогања поремећене, друштво је поремећај усвојило као норму. Суноврат после тога, био је само питање времена и нема говора да се дошло до дна, јер дно не постоји.

На свету има свакојаких лудака. Има, на пример, људи, који хоће да изгледају као мачке или као пси, или као папагаји итд, па се подвргавају пластичним операцијама не би ли, бар у неким детаљима, личили на те животиње. Сећам се емисије о типу који хоће да изгледа као папагај. У том циљу, дао је да му се одсеку ушне шкољке, јер папагаји немају ушне шкољке и дао је да му се убризга нека течност у зенице, да би ове постале наранџасте, јер посебно воли неку врсту папагаја који имају наранџасте очи. То је била рискантна процедура, јер је могао да изгуби вид. Не постоји ни једна препрека у људскоправашкој идеологији која сутра, таквом лику, неће дозволити да се ожени папигом. У следећем кораку, може се таквом „брачном пару“ дозволити да усваји младунче хомосапијенса, што ће рећи да ће таквом лудаку бити омогућено да добије на располагање дете којем ће одсећи уши у очи му обојити у наранџасто? Мислите да је ово пртереано? Да вам је пре две деценије неко рекао да ће бити дозвољено давање хормонске терапије малолетним лицима са циљем промене пола, зар не би то сматрали невероватним?

Много пута сам написао да супротно од педер није породичан него нормалан. Нажалост, идеолози српског патриотизма и не само српског, наши су то видели од других, наравно, инсистирали су на породичном и традиционалном, наводећи воду на педерску воденицу. Они су тако породицу сврставали у традицију, тј. у друштвени конструкт, дакле, као нешто што се може променити променама у друштву, уместо да инсистирају на породици као органиској заједници и на народу као органској заједници.

У неким земљама где је педерлук криминаллизован, закон каже да је педерлук чин против природног поретка. На пример, у закону Замбије се експлицитно каже да је педерлук чин против природног поретка (“against the order of nature”) и прописује се казна од четрнаест година.

Како било, процедура је установљена, иду „бракови“, па усвајање деце, па манијаци који се облаче као жене, у женским тоалетима и женским одбојкашким тимовима, … Шта год болесници пожеле, морални талог на власти ће им обезбедити, ако му се исплати. А исплати се. Ови плаћају. Срби могу задржати право да се представљају као традиционални, православни, хришћани, домаћини… У томе ће им свесрдно помагати „држава“, СПЦ и дежурни национали идеолози. Могу до миле воље да упражњавају своје ритуале и дижу бронзане кипове, што и није тако лоше јер помаже у умиривању сопствене савести пред теретом националне и личне срамоте који пристичу из сазнања да се гласањем, ћутањем, окретањем главе и заговарањем компромиса учествовало у стварању тако дегенерисаног друштва. Једина алтернатива томе је враћање духа у боцу, криминализација хоосексуализма и других настарности и трајно спречавањементално поремећених особа да уређују друштво по својој мери. Но, тај филм нећемо гледати. За тако шта више нема ко.

Чекајући патријарха

17.02.2021

Пише: Владимир Челекетић

У наредном тексту појам „црква“ (са малим „ц“) означава институцију која има политички и шире друштвени утицај у једном друштву. Овај текст није о „Цркви“ (са великим „Ц“), заједници верних у Христу. Није о литургијама, крштењима, венчањима, опелима и спашавању људских друша. Овај текст је утицају и значају цркве на друштвено-политичка збивања.

Од када је Св. цар Констатнтин успоставио хришћанство као званичну религију Ромејског царства, црква постаје део владајућег система. Хришћанско свештенство, уз племство, постаје део владајућег сталежа.

Оно што Срби називају „симфонијом државе и цркве“ у доба Немањића, није ништа друго до политички поредак тог времена, заправо, исто оно што је цар Константин имао осам векова раније. Занимљива је аналогија са данашњим временом, где је тзв. цивилни сектор део владајућег сталежа. С правом, а по тој аналогији, Ломпар припаднике тог сектора назива „секуларним свештенством“.

Мени није познато да је икада, игде, у историји, црква устала против поретка у којем је она била део владајућег сталежа или, у модерно време, против поретка који је није директно угрожавао, није је прогонио и отимао јој имовину. Мислим на цркву у целини, не на политичке борбе у којима је, неретко, учествовао и део свештенства, али све је то било у оквирима система у којем црква има посебну и врло важну улогу.

Српска црква одиграла је кључну улогу у опстанку Срба за време турске окупације и у процесу борбе Срба против окупације. То је пример како црква делује против власти и постојећег система, али турска окупација је била систем који је цркву угрожавао, често пљачкао и прогонио.

По успостављању модерне српске државе, српска црква добија своје привилеговано место у друштву. Она више нема разлога да се бори против власти и система.

Комунистички период модерне српске историје, са становишта цркве, сличан је турском. Поново се ради о систему који цркву прогони и гура на маргине друштвених догађаја. Слично као и за време турске окупације, црква игра улогу „чувара ватре“, али нема потребе да учествује у устанку, јер се комунизам урушава сам од себе. Уистину, у време комунистичке владавине долази до раскола са делом цркве у Амеирци. али падом комунизма, разлози за сукоб престају и раскол се превазилази.

Значај српске цркве у ослобађању Срба од турске окупације је био толики да је модеран српски национални идентитет изграђен тако да српска црква у њему заузима кључно место. Иако је било оних који су говорили о Србима католицима и Србима муслиманима, иако таквих има и данас, суштински, у српском друштву, ко није православан не сматра се Србином. То Србе разликује од неких других европских народа чија је историја била таква да, на пример, и католици и протестанти могу бити део истог народа.

После пада комунизма пропаганда у корист цркве је била тако велика и црква је добила тако велики простор у друштву да је народ, који се скоро педесет година заклињао у Броза и братство и јединство, у року од, практично, годину или две, поново постао православан (декларативно, наравно), а црква је постала институција од највећег поверења. Овај феномен није тема овог текста и наводим га само зато да бих нагласио оно што јесте битно за тему: представа о цркви као заштитнику националног и традиционалног дубоко се укоренила у свест Срба.

Милошевићев режим би је изразито „нецрквен“. Иако је период његове владавине период када почиње велики повратак цркве у друштвени и политички живот Срба, сам Милошевић, као и сви комунисти пре њега, није тражио подршку цркве за своју политику. На његовим скуповима нису говорили владике и свештеници, није се махало српским националним симболима, његова реторика није носила ништа што би позивало на веру и традицију. Било је владика и свештеника који су, отворено, наступали против Милошевића, оправдано га оптужујући за непочинства његовог режима, али црква као институција, у целини, не устаје против Милошевићевог режима. Напротив, патријарх Павле одлази код Милошевића на сваки позив, што је, додуше, било ретко, али одлази и режим то после пропагандно користи са имплицитном, али јасном поруком: ево, видите да црква нема ништа против власти и политике, то само неке владике… Наравно, аргумент да би отворен сукоб цркве и режима у условима рата и санкција био врло неодговоран авантуризам, прилично је јак и данас, мада, може да се размишља и у другом смеру. Међутим, у то време, јавља се један други феномен који, такође, има везе са политиком власти, културном политиком власти. То је време настанка соц-радикалског „национализма“, „патриотизма“ и „традиционализма“ и формирања доброг дела српског друштва по том моделу, практично потпуном вулгаризацијом свега националног, традиционалног, па и верског, тј. хришћанског, што ће оставити трајне последице, а политички, омогућити Вучића и садашњу политику Вучићеве власти. Занимљиво је да црква не устаје ни против такве културне политике и свеукупног духовног, моралног па и интелектуалног срозавања нације, што би, бар тако се мени, као лаику, чини, морала да уради ако је, по дефиницији, по природи свог посла, задужена за духовно и морално стање народа. И овде можемо да тражимо објашњења типа да реч свештенства не може да се носи са дивљањем политичке пропаганде и индустрије забаве, али остаје чињеница да црква ни не покушава да се носи са том пошасти, већ се многи свештеници и владике у, како се то каже, „пригодним приликама“, могу видети у друштву људи, благо речено, врло сумњивих „занимања“и врло сумњивог морала.

Екипа која долази после Петог октобра доноси нове погодности, али и нове изазове за цркву. За разлику од Милошевића, који као и сваки прави комуниста, жели цркву која му не смета, кад већ не може имати свет без цркве, екипа од Петог октобра жели цркву која јој помаже и наравно, спремна је за то да плати. Без обзира на све што се дешавало, они који су стајали на позицијама националног и традиционалног, нису могли имати примедбу што су владике и попови сада већ озбиљни учесници свих политичких и друштвених манифестација организованих од стране режима. Маса Срба, наравно, и даље СПЦ сматра неприкосновеним борцем за национално и традиционално, тј. неприкосновеним чуваром националног и традиционалног.

Почетком двехиљадитих, када још увек нема пуног удара ЕУропских људскоправашких „вредности“ на Србију и док Косово још није прогласило независност, само неколицина Срба види погубност ЕУропеизације Србије и у смислу вредносног система и у смислу политике који се Србији намећу. Међутим, 2009. када Србија испоставља захтев за пријем у ЕУ, већ имамо проглашену косовску независност, имамо силовање Србије због Сребренице, уз пуну сарадњу Тадићевог режима и већ имамо убрзано спровођење педерске политике, такође по налогу из ЕУ. Дакле, тада више нико ко ишта зна и разуме не може да каже да не зна куда води политика ЕУропеизације Србије – у директно рушење националног и традиционалнг, тј. хришћанског. У таквој ситуацији, патријарх Иринеј јавно подржава српску кандидатуру уз напомену да Србија треба да сачува свој идентитет у таквој заједници. Нараво, та примедба јесте чисто лицемерје јер тада је већ јасно да политика ЕУ подразумева гушење сваког нациналног идентитета. То је као да некога подржавате да уђе у кавез са лавовима уз брижну напомену: али гледај да те лавови не поједу.

После тога следи убрзавање српске пропасти. Вучићев режим потписује Бриселски споразум и мимо Устава, укида институције државе Србије на територији државе Србије, у мирнодопским условима. Ја нисам баш сигуран, али ако се узму у обзир и околоности, то је, вероватно, највећи чин издаје у српској историји. Убрзава се педеризација Србије и, уопште, дегенеризација Србије са свим оним што, у пакету, са педерима иде. Лезбејка је постављена на место премијера и брука Србију где го се појави међу нормалним људима. У почетку је још мало и личила на женско, али како време одмиче, све више личи на мушко.

Легализује се потпуна дискриминација Срба у односу на тзв. мањине. Срби се хапсе и суде за написану и изговорену реч против педерзације и циганизације земље. Насељавају се илегални мигранти. Народу којем су се десили Шиптари, власт прави по једно Косово у Београду, Обреновцу, Суботици, Шиду, Кикинди… Срби бивају пљачкани и пребијани од стране белосветске руље, ори се „Алаху Акбар“ из мигрантских центара у сред Србије.

Сва та политика крунисана је орденом Св. Саве за Вучића.

Наравно, није црква крива што ми нисмо схватили раније. И што неки не схватају још увек. Имамо две хиљаде година историје цркве, имамо осам векова историје српске цркве. Имамо тридесет година од поновног великог ступања српске цркве на политичку и друштвену сцену Србије.

У модерној српској историји озбиљна и организована побуна цркве против режима десила се само два пута. У време тзв. Конкордатске кризе и недавно у Црној Гори. У оба случаја режим је угрожавао цркву. У првом случају, у случају Конкордатске кризе, специјалан третман који је Ватикан требао да добије у Југославији, СПЦ је протумачила као напад на сопствени положај и утицај, што, у основи и јесте био случај. У Црној Гори, радило се о отвореном нападу на црквену имовину. Ни промена језика, ни ЕУ, ни НАТО, ни признање Косова ни педеризација Црне Горе нису били довољан разлог да црква позове народ на литије, тј. на политичку борбу против режима. Овим не желим да кажем да, литије, по дефиницији, представљају облик политичке борбе, да су зато измишљење, али у овом случају за то јесу биле коришћење. За разлику од другосрбијанаца, ја у томе не видим ништа спорно и не заговарам тезу да „црква не треба да се бави политиком“. Црква се самим својим постојањем „бави политиком“, по свом положају и утицају она је институција од врхунског друштвеног и политичког утицаја, а то поготову важи за СПЦ. Она хтела, нехтела, сваким својим односом према друштвено-политичким темама врши утицај, без обзира да ли о нечему ћути и пасивизује отпор цитатима о „окретању образа“ и како је „све од Бога“ или директним наступом на страни власти или против власти. Но, једна законитост се намеће. Ако власт није директни непријатељ цркве, не треба очекивати окретање цркве против власти, ма колико та власт водила антинационалну и антихришћанску политику. Зато ће и Срби у Црној Гори, од свог литијања, добити сам промену закона којим ће бити уклоњена опасност од отимања црквене имовине. Све остале „српске теме“, НАТО, Косово, ЕУ, педеризација и дегенеризација друштва, остаће нетакнуте.

Наравно, исто је и са другим црквама. Масовна дехристијанизација Запада извршена је не само уз ћутање западних цркава, него уз њихово саучесништво које се састојало у пасивизацији јавности пред антинационалном и антихришћанском политиком западних влада. Мислите ли да ће Римокатоличка црква анатемисати Бајдена зато што парама пореских обвезника финансира масовна убиства деце широм света, у име „женских права“? Наравно да неће, а ако и када се појави неки свештеник чија критика оде мало „превише“, сама Римокатоличка црква ће се са таквим обрачунати, неће Бајден морати ни да тражи. Мислите ли да се англикански надбискуп, када организује молитву за „расну једнакост“и „равноправност“, у ствари, моли за престанак дискриминације својих сунардника у сопственој земљи или за престанак страдања својих сународника од стране азијатских и афричких хорди? Италијани су дошли у позицију да бирају између Салвинија који хоће да спасе Италију и папе који им поручује да, у име Христа, земљу предају муслиманима.

То што ће Срби устврдити да су Римокатолици јеретици, а протестанти, практично, више и нису хришћани, ничим не обавезује ни историју ни политику и све оне законитости које важе за западне народе, важиће и за Србе, као што су и до сада важиле.

Цркве на западу пропадају. Верника је све мање, храмови се продају и претварају у објекте друге намене. У Енглеској можете купити кућу, која је, некада, била црква. И види се да је била. Само склоне крст, убаце преградне зидове и префарбају. Људи такве куће купују и у њима живе. У крајњем исходу, црква ће платити највећу могућу цену за пактирање са властима у име „мира у кући“, али, што би рекли Срби, ко са ђаволом тикве сади,… то би они из цркве требали добро да знају.

Иста судбина, неминовно, чека и СПЦ. Онај коме кћерку силује пакистанска банда или коме запрете одузимањем детета, јер дете показује „хомофобију“, слабо ће помоћи мудре речи Васкршње посланице о окретању образа и хришћанској самилости, ма колико се трудио да поштује хришћанско, традиционално и национално. А колико ће бити оних који, одрастајући у морално дегенерисаном друштву неће ни бити у прилици да се упознају са хришћанским, националним и традиционалним, можемо само да нагађамо, али такви ће бити већина, то је извесно. Баш као и на Западу.

Ако се у Србији икада формира озбиљна политичка организација на суверенистичким, идентитетским и конзервативним позицијама, озбиљна у смислу да може да представља неки битан политички фактор, она ће, неминовно, пре или касније, ући у сукоб и са СПЦ, баш као и Салвини са папом и РКЦ. Највећа заблуда српских суверениста, националиста, патриота, конзервативаца, десничара, како хоћете, ових последњих тридесет година јесте у томе што све време рачунају да ће СПЦ, по самој својој природи, бити на њиховој страни. Наравно, она ће то бити, врло радо, али кад дођу на власт.

Ових дана води се расправа о избору новог српског патријарха. Већ се види колико је СПЦ изгубила углед у оном верујућем, традиционалистичком и националистичком делу друштва јер се воде расправе на тему хоће ли нови патријарх бити „наш“ или „њихов“. Немајмо сумње, углавном ће бити „наш“, али не очекујмо да у име „нас“ буде против „њих“ док год су они на власти и не завлаче руку у црквени џеп, него га још и пуне. У том случају, биће „њихов“ кад год то њима затреба. Све остало време може бити „наш“. И то неће зависити од самог човека, то зависи од саме природе организације коју називамо „црквом“ (са малим „ц“ у овом тексту).

Франкфуртска школа

Година 2007.

Пише: Патрик Бјукенен

”Заиста ефикасна тоталитарна држава била би она у којој свемоћни, спроводиоци политичких шефова њихова армија менаџера, контролише становништво робова који се не морају приморавати ни на шта, јер воле да служе.”

Олдос Хаскли, Врли нови свет

Социјалдемократи су 4. августа 1914. стајали у Рајхстагу и, сви до једнога, гласали су за Кајзерове ратне кредите, док су војске Рајха упадале у Белгију.Марксисти су били запањени. Дуго очекивани европски рат требало је да буде њихово време.“Радници света, уједините се!“, грмео је Маркс у закључној реченици свог Комунистичког манифеста. Марксисти су предвидели да ће радници када дође до рата, пре се побунити против својих владара, него што ће се борити са колегама-радницима из суседних нација. Али то се није догодило. Ево како то описује историчар, Барбара Тачмен:

„Када је дошао позив, радник за кога је Маркс рекао да нема домовину, идентификовао се са земљом, а не са класом.Испоставило се да је и он члан националистичке породице, као и сви други. Сила антагонизма која је, наводно, требало да збаци капитализам, пронашла је бољу мету у странцу. Радничка класа је ишла у рат добровољно, па чак и жељно, као и средња класа, као и виша класа, као читава врста.“

Након Руске револуције, комунистички удари су покушани у Будимпешти, Минхену и Берлину. Немачки ратни ветерани брзо су сломили баварски совјет. Розу Луксембург и Карла Либкнехта, припадници Фрајкова су испребијали и стрељали у Берлину. Режим Беле Куна, у Будимпешти, трајао је неколико месеци.

Троцки је желео да Црвена Армија постане ударна снага револуције. Док је окупирао Пољску, пољска војска, на челу са маршалом Пилсудским, одбила га је код Вистуле. Ништа што су марксисти предвидели није се остварило.Њихов час је дошао и прошао. Радници са Запада, митски пролетеријат, одбили су да одиграју улогу коју им историја наменила. Како је Маркс могао толико да погреши?

Двојица Марксових ученика понудила су објашњење. Тачно је да Маркс није био у праву. Нису се дигли на устанак зато што су им душе биле засићене због две хиљаде година хришћанства, па су постали „слепи“ за своје класне интересе. Све док се хришћанство и Западна култура не искорене из душе Западњака, марксизам не може да се укорени.

Први ученик-отпадник био је Мађар Ђерђ Лукач, агент Комитерне. “Као једино решење сам видео револуционарно уништење друштва. До мењања вредности на светском нивоу, не може да дође без поништавања старих вредности и стварања нових, што чине револуционари“, рекао је Лукач. Као комесар за културу у режиму Беле Куна, Лукач је своје „демонске“ идеје, како их је сам назвао, спровео у дело кроз оно што је постало познато као „културни тероризам“.

Као део тог тероризма, увео је програм радничког сексуалног образовања у мађарске школе. Деца су учила о слободној љубави, сексуалним односима, архајској природи породичних правила средње класе, застарелости моногамије и неважности религије, која одузима човеку сва задовољства. И жене су позване да се побуне против сексуалног морала тог доба.
Лукачев циљ у промовисању разузданости жена и деце, био је уништење породице, тог језгра хришћанства и Западне културе. Пет деценија након што је Лукач побегао из Мађарске, његове идеје су одушевљено прихватили промотери „сексуалне револуције“.

Други ученик је био Антонио Грамши, италијански комуниста који, у послење време, бива заслужено признат као највећи марксистички стратег двадесетог века. Након Мусолинијевог марша на Рим 1922. године, Грамши је побегао у Русију. Тамо је Грамши увидео да бољшевизам не функционише. Режим је могао да приволи на послушност само уз помоћ терора. Закључио је да је Лењинизам пропао. Руски народ није преобраћен у комунисте, он је комунизам презирао. Њихова земља, вера, породице, иконе и Мајка Русија, све то је руском народу значило много више од било какве интернационалне солидарности међу радницима. Руски народ се није променио. Чак је и Цар изазивао више љубави и оданости од омржених бољшевика.

Грамши је закључио да њихове хришћанске душе спречавају руски народ да прихвати комунистичку револуцију. “Цивилизовани свет је био темељно натапан хришћанством 2000 година“ – писао је Грамши – „а режим утемељен на хришћанском веровању и вредностима, не може да се збаци док се ти корени не пресеку. “

Разбијених илузија, уплашен од Стаљина који је преузео власт након Лењинове смрти, Грамши се вратио кући да би стао на чело италијанске Комунистичке партије. Мусолини је имао другачију идеју. Затворио је Грамшија и изгубио кључ. Трунући у затвору од туберкулозе, Грамши је ипак ослобођен, али је умро 1937. године. Ипак је у својим затворским свескама оставио је план за извођење успешне марксистичке револуције на Западу.

Уместо да прво зграбе власт и наметну културну револуцију одозго, наводио је Грамши, марксисти на западу прво морају да промене културу, а онда ће им власт пасти у крило као зрело воће. Али за промену културе биће потребан „дуг марш кроз институције“ – уметност, филм, позориште, школе, колеџе, семинарије, новине, часописе, радио. Једну по једну, треба их освајати и преобразити, и политизовати у агенцију револуције. Онда би се људи могли полако научити да разумеју, па чак и да радо прихвате револуцију.

Грамши је инсистирао да његове колеге марксисти образују популарне фронтове са западњачким интелектуалцима који су делили њихов презир према хришћанству, и који су обликовали умове младих. Порука друговима:“То је култура, глупаци!“. Грамшијева идеја о томе како треба спровести револуцију у Западном друштву, показала се као тачна.

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА

Лукач, и чланови немачке Комунистичке партије, 1923. године основали су, на Франкфуртском универзитету, Институт за марксизам, по угледу на институт Маркса и Енгелса у Москви. Након мало размишљања, одлучили су се за мање провокативан назив, Институт за друштвена истраживања. Он ће убрзо постати познат једноставно под називом Франкфуртска школа.

Њен директор је, 1930. године, постао отпали марксиста и поштовалац Маркиза де Сада, Макс Хоркхајмер. По налогу Хоркхајмера, Франкфуртска школа је почела да преводи марксизам на културне изразе. Одбачена су стара упутства за борбу и написана нова. За старе марксисте непријатељ је био капитализам, за нове марксисте непријатељ је био Западна култура. За старе марксисте пут до стицања моћи било је насилно збацивање режима, као у Паризу 1789. и Санкт Петерзбургу 1917. За нове марксисте пут до стицања моћи није био насилан и захтевао је деценије стрпљивог труда. “Победа ће доћи тек након што у души Западног човека нестану хришћанска веровања. А то ће се догодити тек након што савезници и агенти револуције освоје и уновче институције културе и образовања. Освојите културне институције Запада, његова „утврђења и одбрамбене насипе“ и држава, „спољни јарак“ пашће без борбе“. Међутим и за старе и за нове марксисте остала је иста дефиниција морала; морално је оно што унапређује револуцију, а није оно што јој смета.

Отприлике у исто то време, музички критичар Теодор Адорно, психолог Ерих Фром и социолог Вилхелм Рајх, придружили су се Франкфуртској школи. Али 1933. историја се грубо умешала. Адолф Хитлер се уздигао до власти у Берлину, пошто су светиљке-водиље Франкфуртске школе били Јевреји и марксисти, они нису одговарали Трећем Рајху. Франкфуртска школа је спаковала своје кофере и побегла у Америку. Кренуо је и дипломирани студент по имену Херберт Маркузе. Уз помоћ универзитета Колумбија, успоставили су нову Франкфуртску школу у Њујорку, и преусмерили своје таленте и енергију на подривање културе земље која им је пружила уточиште.

Међу новим оружјем културног конфликта које је Франкфуртска школа измислила, била је и Критичка теорија. Један проучавалац Критичке теорије, дефинисао ју је као „суштински деструктивни критицизам свих главних елемената Западне културе, укључујући и хришћанство, капитализам, ауторитет, породицу, патријархат, хијератхију, морал, традицију, сексуално уздржавање, оданост, патриотизам, национализам, наслеђе, етноцентризам, конвенције и конзервативизам. “

Користећи Критичку теорију културни марксисти стално понављају оптужбу да је Запад крив за геноцидне злочине против сваке цивилизације и културе са којом је дошао у везу. По Критичкоје теорији Западна друштва представљају највећа склоништа у историји за расизам, сексизам, нативизам, ксенофобију, хомофобију, антисемитизам, фашизам и нацизам. По Критичкој теорији злочини Запада потичу од карактера Запада, како га је обликовало хришћанство.

Критичка теорија на крају доводи до „културног песимизма“, осећаја отуђености, безнадежности, очаја, када народ, иако је напредан и слободан, почиње да посматра своје друштво и земљу као угњетавачке, зле и недостоје љубави и одансти. Нови марксисти сматрали су да је културни песимизам неопходни предуслов револуционарне промене. Под утицајем критичке теорије многи припадници генерације из шесдесетих убедили су себе да живе у неподношљивом паклу. У књизи Озелењавање Америке Чарлс Рајх је говорио о „тоталној атмосфери насиља“ у америчким средњим школама: „Испит или тест представљају облик насиља. Обавезна настава физичког васпитања, за некога кога је срамота или се боји, представља облик насиља. Захтев да ученик мора да има пропусницу да би се шетао ходником, представља насиље. Обавезно присуство у учионици, обавезно учење у просторији за учење, престављају насиље“

Књиге Бекство од слободе Ерха Фрома и Масовна психологија фашизма и Сексуална револуција Вилхелма Рајха одржавају критичку теорију. Али, најутицајнија књига Франкфуртске школе која је икада објављена, била је Ауторитарна личност. У овој икони Франкфуртске школе, економски детерминизам Карла Маркса замењен је културним детерминизмом. Ако је породица дубоко хришћанска и капиталистичка, и на њеном челу је ауторитаран отац, можете очекивати да ће деца постати расисти и фашисти.

Када је „открио“ да фашизам настаје у патријархалним породицама, Адорно је сада „идентификовао“ и његово природно станиште, традиционалну културу: „Позната је хипотеза да подложност фашизму представља феномен који је највише карактеристичан за срењу класу, да је он „у култури“, и да ће, према томе, они који се највише равнају према тој култури, имати и највише предрасуда“. Адорно и Франкфуртска школа су хладнокрвно тврдили да су појединци одрасли у породицама у којима је домирнирао отац, иначе патриота који маше заставом и следбеник старомодне религије, потенцијални фашисти и нацисти.

Ове идеје присвојила је левица. Још средином шесдесетих година 20. века. конзервативци и ауторитарне фигуре који су се супротстављали револуцији на универзитетима, проглашавани су „фашистима“. Од тих година најефикасније оружје у рукама левице било је управо проглашење супарника за мрзиоца или ментално оболелу особу. “Ако хоћете да оспорите нешто што неко ради . . . назовите га менталном особом“. Оцењујући Студије о предрасудама Франкфуртске школе, од којих је најпознатија била Ауторитарна личност, Кристофер Лаш је написао: “Циљ и план Студија о предрасудама диктирао је закључак да се предрасуда, чији је корен у структури „ауторитарне личности“, може искоренити само се амерички народ подвргне колективној психотерапији – ако се они буду лечили као да се налазе у неком санаторијуму за лудаке“.

Хоркхајмер и Адорно су такође схватили да пут ка културној хегемонији води преко психолошког условљавања, а не филозофске расправе. Америчкој деци би могло да буде условљено да, у школама, социјална и морална веровања својих родитеља одбаце као расистичка, сексистичка и хомофобична, као и да прихвате нови морал. Школа је отворено рекла да мање важно да деца науче чињенице или вештине, него да заврше школу оспособљена да испољавају правилне ставове. Када је Алан Блум написао у Затварању америчког ума, да су „амерички свршени средњошколци једни од најосетљивијих необразованих људи на свету“, јер имају најгоре резултате на испитима, али најбоље када је у питању заштита човекове околине, Блум је сведочио о успеху Франкфуртске школе.

Колико је културна револуција била успешна у искорењивању старих вредности и успостављању нових у душама младих? У данима након Перл Харбора, колоне људи који су желели да се пријаве за морнарицу и војску били су дугачки. У тим редовима било је студената као и фармера. Али у данима после уништења СТЦ , пре него што је иједан амерички војник отишао у борбу, на америчким универзитетима започете су кампање против рата.

Али важност школа у испирању умова младих, убрзо су превазишли нови медији: телевизија и филмови. Као што пише Вилијам Линд, директор центра за културни конзервативизам при Фондацији слободног конгреса: „Индустрија забаве . . . у потпуности је присвојила идеологију културног марксизма и стално је понављала, не само у проповедима, већ и у параболама; јаке жене које пребијају слабе мушкарце, деца која су мудрија од својих родитеља, покварени свештеници које изиграју подругљиви бескућници, црнци из више класе који се супротстављају насиљу белаца из ниже класе, тврди хомосексуалци који воде нормалне животе. То је све измишљотина, преокрет стварности!, али медији забаве чине да то изгледа реалистично, чак више него свет око нас. “

Током педесетих, Франкфуртској школи је недостајала личност која би популарисала идеје закопане у лепљивој прози Хоркхајмера и Адорна. Ту се појавио Херберт Маркузе који је дао одговор на Хоркхајмерово питање: “Ко ће играти улогу пролетеријата у будућој културној револуцији?“ Маркузеови кандидати били су: радикална омладина, феминисткиње, црни милитаристи, хомосексуалци, отуђени, асоцијални, револуционари трећег света, сви гневни гласови прогоњених „жртава“ Запада. То је био нови пролетеријат који ће збацити Западну културу.

Прошла друштва су била поткопавана речима и књигама, али Маркузе је веровао да секс и дрога представљају моћна оружја. Маркузе је препоручивао универзално прихватање Принципа задовољства. Одбацимо културни пордак у потпуности, рекао је Маркузе, и моћи ћемо да створимо свет „полимфорне перверзности“. Када су милиони деце „бејби-бума“ почели да преплављују факултете, његов тренутак је дошао. Маркузеове књиге су се гутале. Постао је култна фигура. Када су се студенти побунили у Паризу, 1968. године, носили су заставе на којима је писало, „Маркс, Мао, Маркузе“

„Водите љубав, а не рат“, био је надахнути слоган самог Маркузеа. У књизи Човек са једном димензијом, залагао се за образовну диктатуру. У Репресивној толеранцији, тражио је нову „ослобађајућу толеранцију“, која доноси „нетолеранцију према покретима на десници и толеранцију према покретима на левици“. Дупли стандард против кога се десница бори и која дозвољава да се конзервативци јавно излажу подсмеху због грехова који се левици опраштају, представља „репресивну толеранцију“ у акцији.

За културне марксисте најважнији циљ је био укидање породице, коју су презирали као легло диктатуре и сексизма, и друштвене неправде. Непријатељство према породици није било ново за марксисте. У Немачкој идеологији, сам Маркс је писао да патријархални мушкарци посматрају жене и децу, најпре као имовину. У Пореклу породице, приватне својине и државе, Енгелс је заговарао феминистичко убеђење да свака дискриминација жена потиче из патријархалне породице. Ерих Фром је тврдио да разлике међу половима нису наследне, већ представљају измишљотине Западне културе. Фром је постао оснивач феминизма. За Вилхелма Рајха, „ауторитарна породица је ауторитарна држава у малом . . . Породични империјализам . . . репродукује се у националном империјализму“ . За Адорна, патријархална породица је колевка фашизма.

Да би осакатила породицу са оцем на челу, Франкфуртска школа се залагала за алтернативе, као што су матријархат, где мајка командује, и „андрогина теорија“, где су улоге мушкарца и жене у оквиру породице променљиве, па чак и обрнуте. Женски бокс, жене у борби, жене рабини и бискупи, бог као Она, Деми Мур у филму Редов Џејн, Сигурни Вивер налик на Рамба која теши ужаснутог и кукавног војника у филму Осми путник, као и све емисије и филмови у којима се жене приказују као чврсте и агресивне, а мушкарци као осетљиви и рањиви, сведоче о успеху Франкфуртске школе и феминистичке револуције којој је она помогла да се створи. Као и Лукач, и Вилхелм Рајх је веровао да породицу треба уништити уз помоћ револуционарне сексуалне политике и раног сексуалног образовања. До појаве сексуалног образовања у основним школама у Америци дошло је захваљујући Лукачу, Рајху и Франкфуртској школи.

Милиони жена на Западу сада деле феминистичко непријатељство према браку и мајчинству. Милиони су прихватили план овог покрета и немају намеру да се удају, нити желе да имају децу. Европљани чији се број смањује, па чак и у старим католичким земљама, скоро сви користе контрацептивна средства. Контрацепција, стерилизација, абортус и еутаназија – то су четити јахача апокалипсе „културе смрти“, које ће Свети Отац кудити док не умре. Пилула и кондом постали су срп и чекић културне револуције.

РЕЧИ СУ ОРУЖЈЕ

Ако се супротставите позитивој акцији, онда сте расиста. Ако инсистирате на томе да постоје неке улоге у друштву које нису погодне за жене, као рецимо пилот на морнаричком носачу, онда сте сексиста. Ако мислите да је број досељеника сувише велик, онда сте нативиста или ксенофоб. Милитантни борци за права хомосексуалаца натерали су 1973. године Америчку психијатријску асоцијацију да скине хомосексуалност са листе поремећаја. Сада свако ко га сматра поремећајем, сам пати од душевне болести зване хомофобија.

„Речи су оружје“ рекао је Орвел. Традиционалисти тек треба да открију ефектне противмере. Када непријатеља назовете расистом или фашистом, више не морате да одговарате на његове аргументе. Он мора да брани свој карактер. На суду, оптужени је невин, све док му се не докаже кривица. Али, ако је оптужен за расизам, хомофобију или сексизам, данас се унапред сматра кривим. Оптужени мора да докаже невиност ван сваке сумње.

Орвел је чуо да се реч „фашиста“ толико често користи, те је претпоставио да ако Џоунс назове Смита фашистом, Џоунс у ствари мисли „Ја мрзим Смита!“. Али да је Џоунс рекао „Ја мрзим Смита“ – признао би нехришћанску мржњу. Називајући смита фашистом, он не мора да објашњава зашто мрзи смита, нити зашто не може да победи Смита у расправи; натерао је Смита да докаже да није потајни обожавалац Адолфа Хитлера. Хју Лонг је био у праву. Када фашизам буде дошао у Америку, доћи ће у име антифашизма.

Неоспорно је да су Лукач, Грамши, Адорно, Маркузе и Франкфуртска школа имали огроман утицај на америчку културну и интелектуалну историју. Али за разлику од бољшевика они нису напали Зимску палату, зграбили власт, и нису наметнули своје идеје уз помоћ силе и терора, нису били дивови као што је био Маркс. Мало Американаца уопште зна ко су они. Они су били интелектуални отпадници и морални изроди, тачно, али су такође, били људи који су мислили „ван кутије“, и који су пустили у промет идеје о томе како би се успешно могла обавити револуција на Западу, а против Запада. И њихове идеје су победиле. Америчка елита, која можда данас и не зна ко су били франкфуртски мислиоци, спремно је прихватила њихове идеје.

Американци који данас прихватају њихове идеје, не могу да знају да су оне настале у марксистичком одгајалишту, Вајмарској републици, или у фашистичком затвору у Мусолинијевој Италији, нити да је њихов циљ био подривање наше културе и збацивање наше цивилизације.

Потенцијална енергија и некористан рад

Obraz-i-Nasi-protest

Први пут објављено 17.09.2015

Пише: Владимир Челекетић

Протест против Вучићевог режима, одржан 6. септембра на Тргу Републике, као и догађји који су му претходили, показали су, још једном, ствари које су познате, али нам не преостаје ништа друго него да о њима пишемо и говоримо, ако већ пишемо и говоримо о српској политици.

1. Режим се плаши само националиста

Режим је прво забранио скуп против насељавања имиграната, заказан од стране истих политичких организација, под изговором да “фашистима” неће бити дозвољено да демонстрирају. [1]

Затим је, за други скуп, полиција најавила снимање демонстраната, са јасном намером застрашивања јавности. [2]

Полиција је затим испунила обећање и отворено снимала демонстранте. Малтене да су се људима у лице уносили док су, до зуба наоружане патроле, шетале међу демонстрантима. Док хиљаде илегалних имиграната од центра Београда прави прљаву и смрдљиву арапску касабу, “српска” полиција је чинила све што је у њеној моћи да застраши 200 до 300 Срба који су се скупили да дигну свој глас против убиства нације.

Наравно, ово није први пут и Србија није једина земља у којој се режим брутално обрачунава са националистима. Легитиман захтев да се Срби заштите од илегалних циганских насеља резултирао је хапшењем Филипа Гајића из Србске Акције, да би, нешто касније, била привођена и Весна Веизовић, због писања на исту тему. [3]

О прогону националиста у Европи не треба трошити пуно речи. Ко је залудан нек тражи по Интернету. Довољно је поменути прогон и убиства чланова грчке Златне Зоре, док је јавност уредно замајавана Сиризом, или бруталне обрачуне полиције са протестантима против масовне имиграције, широм Европе, укључујући и Русију.

Јасно је зашто се ЕУропски режими једино плаше нацоналиста. ЕУропске владе и политичке партије “демократије”, биле оне “леве” или “десне”, јесу предузећа за сервисирање интереса транснационалног капитала. Једини ко може сломити постојећи поредак јесу националисти, а не синдикати и Сиризе, који су део система и чије демонстрације и нису ништа друго до скупови просјака који траже који евро више. Националисти ударају на сам темељ система. Против ЕУ, против америчке хегемоније, за заштиту граница, за спречавање масовне имиграције, за заштиту националне привреде, против тзв. неолибералног концепта економије, духовни и морални препород на хришћанским темељима … Победа националиста значила би, не само политички крај садашњих носилаца власти, већ, сасвим могуће, хапшење и суђење истих за тешка дела велеиздаје и пљачке народа.

Конкретно, у Београду, ситуација је додатно компликована за режим. Велико присуство српских националиста у непосредној близини арапских хорди лако би могло да доведе до тога да догађаји измакну контроли, а у ситуацији у којој је режиму важнији један арапски нос од стотина српских глава, јасно је под каквим притиском се власт налази.

Коначно, треба разумети и то је врло важно, да је степен репресије обрнуто сразмеран величини националистичке странке. У земљама у којима националистичке странке добијају 20 или 30 %, као што су Француска или Мађарска, на пример, режим више не може да хапси и малтретира онако како то ради у Србији. [4] И не само да не може да хапси и малтретира, већ велика популарност националиста почиње да утиче на одлуке власти. То се најбоље види сада када и земље попут једне Данске почињу да уводе врло рестриктивне мере за илегалне имигранте, што је, до недавно, било незамисливо. [5]

2. Уједињење

У чланку “Довољно је триста!”, аутор, г. Бобан Гајић, позива на уједињење. [6] Скуп у Београду је показао, још једном, да никаквог јединства српских националиста нема. И не само да нема јединства, већ нема ни елементарне свести о потеби за јединством, а без јединственог националног покрета отпора Срби немају никакве шансе. У саопштењу министра полиције, које је уследило после забране првог скупа, оног против насељавања имиграната, писало је да су скуп, поред Образа и СНП Наши заказале и Двери. Уследила је брза реакција Двери у којој се наводи да Двери нису заказале никакав скуп, што је, уистину, било тачно. Ни помена о подршци скупу нити позив симпатизерима и члановима да се придруже. [7] Да Стефановић није направио грешку, извесно је, Двери скуп не би ни поменуле, као што га нису помињале ни друге тзв. родољубиве политичке организације. Заиста, зашто би га помињале? Нису ли скуп заказали Образ и СНП Наши? Зашто би неко ко није у Образу или СНП помињао скуп? Да, то је логика врхова српских политичких партија. Њима је страначки идентитет јачи од националног. За њих, скуп нису заказали неки Срби који се боре за исте циљеве као и они, већ друге партије са којима они немају никакве везе. Наравно, ово наводим само као један у мору примера без намере да посебну критику упућујем Дверима. Уосталом, тако би било и тако је и било када су Двери заказивале скупове. Други са тим нису имали везе јер нису Дверјани. То што су Срби није битно и није било битно. Коначно, поставио бих и ово питање. Скуп су организовали Образ и СНП заједно са Аутономним националистима и Студентском акцијом? Може ли неко да ми објасни зашто су Образ, СНП и Аутономни националисти три партије? Каква је идеолошка разлика међу њима?

Даље, запитајмо се, шта се то подразумева под “уједињењем”? Да ли је то кад “спонтано” милион људи изађе на улицу, зато што им је “доста свега”, па похватају банду и повешају је од Теразија до Славије? Уистину, зафалило би бандера на том потезу, али не надајмо се таквом сценарију. Уједињење, практично, може да значи само једно. Стварање једне јаке партије националистичке оријентације која ће имати подршку огромне већине Срба који подржавају идеје националне слободе и обнове српске државности. То не би била већина у односу на укупан број Срба, али би била партија која има подршку од 20 до 30%. Са таквом партијом и таквом подршком, на Тргу Републике се не би скупило 300 људи, него 100 хиљада људи и онда се плави батинаши не би бавили застрашивањем Срба него би гледали како да евакуишу окупаторе београдских паркова у околини, у страху да ствари не измакну контроли.

Уједињење се неће постићи техничким коалицијама малих диктаторских странака које себе називају “патриотским”. Уједињење се може постићи само ако постоји свест о неопходности јединственог националног покрета отпора у условима окупације. Таква свест не постоји код данашњих страначких вођа, али то не значи да не постоји код већине родољубивих Срба. То је тема којој морамо посветити пуну пажњу уместо бесконачног ламентирања над непочинствима Вучићеве власти.

3. Медијски рат

О “блокади медија” у Србији написано је испричано довољно, а то да Интернет није довољан, јасно је одавно. Но, оно што је мене изненадило јесте чињеница да организатори скупа нису нашли за сходно да полепе плакате бар у центру Београда, ако већ не у другим градовима. Ни једног јединог плаката, иако су организатори, на Интернету, представили, по мом мишљењу, јако добре плакате.

СНП Наши и Образ имају искуства са добрим плакатима који иритирају режим. Сетимо се списка страних агената и чувеног Образовог плаката “Чекамо вас” против педерске параде који се пробио до ударних вести на ББЦ.

Наравно, и СНП и Образ су, због ових плаката, трпели полицијски и судски прогон, баш као и Филип Гајић из Србске Акције, што је нормално у тоталитарном систему у којем постоји вербални деликт, али су показали који је једини начин борбе против система. Режим се, још увек, не плаши Интернета, али реагује врло хистерично, готово панично на сваку појаву “политички некоректне” пропаганде у јавности, а у условима када је приступ телевизији, радију и штампи немогућ, остаје плакатирање. И онда треба поново да буду хапшени и суђени, закључиће неко. Тако је, биће хапшени и суђени док год им могућности не прелазе неколико стотина људи. Онда када буду могли да сакупе десетине хиљада и када се такви плакати завиоре међу окупљеном масом нико неће бити хапшен и малтретиран као сада. И ту се поново враћамо на питања јединства српских националиста и стварања једне јаке политичке партије, а док на то питање не одговоримо вртећемо се у круг, док група криминалаца и манијака сахрањује Србију.

[1] http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Stefanovic-Zabrana-skupova-protiv-migranata.sr.html

[2] http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/588468/Policija-ce-snimati-skup-Obraza-i-SNP-Nasi-sutra-na-Trgu

[3] http://nacionalnapartija.net/srbine-organizuj-se/

[4] http://nacionalnapartija.net/zasto-treba-partija/

[5] http://www.telegraf.rs/vesti/1743447-danska-zatvorila-granicu-sa-nemackom-zbog-velikog-priliva-izbeglica-potpuno-zaustavljen-saobracaj-foto-video

[6] http://www.srpskikulturniklub.com/boban-gajic-dovoljno-je-trista

[7] http://srbin.info/2015/08/26/bosko-obradovic-ne-plasimo-se-pretnji-dr-stefanovica/

Да ли изаћи на изборе?

voting-cartoon

09.02.2020

Пише: Владимир Челекетић

Свако ко ишта зна о српској „демократији“ у последњих 30 година и ко нема личне користи од подршке некој странци, лако може да закључи да је излазак на изборе увреда здравог разума. Ово није заговарање тзв. бојкота, што је, ових дана, врло популарно. Бојкот има смисла само ако онај ко бојкотује има такву снагу да својим неучествовањем, онима који учествују, квари посао. Када би, на пример, Ливерпул и Барселона бојкотовали Лигу шампиона то би већ озбиљно требало да забрине организаторе и друге клубове из разлога које, надам се, не морам посебно да објашњавам. Када би, на пример, исто такмичење бојкотовали Звезда и Олимпијакос, Лига шампиона то, буквално, не би осетила.

Да ли ће ДС и њени деривати, познати, сви скупа, под називом СзС, бојкотовати или не, са својих 10% подршке, заиста, ништа значајно неће променити на политичкој сцени Србије. Пре свега, земљи која је у неоколонијалном положају, земљи у којој влада страни фактор преко локалних криминалних кланова, заиста, суштински, ништа не мења, да ли један криминални клан са тако малом подршком реши да се, привремено, повуче из борбе за поделу плена. Да имају 30% то би већ био проблем и за Вучића и за странце, јер би, њиховим неучествовањем, цела демократска фарса била доведена у питање у очима милиона Срба што, свакако, не би смело да се деси. Но, да они имају 30%, прво, вероватно не би бојкотовали и друго, странци би морали да направе мало другачији „распоред“ у подели плена, тако да, реално, ни у том случају неких великих ломова не би било.

Шта онда да чини човек који је суверениста и има „два грама мозга“, који се противи политици убиства једног народа и потпуног уништења једне земље зарад интереса страних центара моћи? Он, свакако, неће „бојкотовати“ изборе да би, наводно, наудио Вучићу, који је Србима „укинуо демократију“, е не би ли га приволео на „поштене изборе“, тј. неће насести на глупу СзС пропаганду. Он може да одлучи да не учествује, зато да не би наудио свом здравом разуму. Дакле, лична, себична одлука да се не буде део фарсе и део стада, што ми је, признајем, врло блиска опција. Друга могућност за таквога је да гласа за суверенисте, ако се суверенисти појаве на изборима. Ако би се појавила странка коју воде људи без компромитујућих биографија и који заговарају престанак силовања Србије по ЕУроспком и људскоправашком програму, као и обрачун са постојећим владајућим сталежом, онда би искрени суверениста могао да се одлучи да гласа за такве. Наравно, не зато што би такви могли победити на овим изборима, већ зато да би се једна таква партија афирмисала, да би, онда, у некој перспективи, таква партија, евентуално, успела да угрози режим са суверенистичких позиција, изборима или мимо избора, свеједно. Да ли би, данас, АфД у Немачкој имала ту снагу коју има да Немци за њу нису гласали? Да ли би Трамп победио да тзв. друштвени конзервативци за њега нису гласали, а сам Трамп, свакако, није могао бити и није био први избор друштвених конзервативаца? Наравно, српски суверениста, с правом поучен искуством, може да каже да, у случају Србије, то нема смисла јер, практично, све што је почело као наводно патриотско, а имало је неку реалну снагу, од Вука Драшковића до Двери, завршавало је у бриселском и америчком табору. Каква је онда сврха гласати и слати у Скупштину некога ко је данас суверениста и анти ЕУ, а сутра, када осети „мирис крви“, као посланик, пређе у екипу која много боље плаћа? То је сасвим разумна позиција. С друге стране, сем покушаја да се афирмише суверенистичка странка и суверенистичке идеје, суверенисти ништа друго не преостаје, пошто немамо никакав покрет отпора који би, неким другим методама, прокушавао да спасе Србију. Може да проба и да, вероватно, опет испадне магарац или да дефинитивно одустане од било каквих активности и мирно чека да овај Вучић, или неки други Вучић, сахрани Србију. Наравно, да би се суверениста нашао пред таквим избором, некаква „права“ српска странка морала би да се пријави за те изборе. Дакле, не западни играчи налик Дверима, или налик самом Вучићу или компромитована ДСС, некада, такође, западни играч, са својим бесмисленим „и демократско и национално“, или Вучићеве марионете, попут Шешеља и Вацића. Коначно, то што „изборни услови“ нису добри, што су медији такви какви су, то није аргумент за суверенисте, јер у земљи коју воде марионете никада неће бити простора за идеје националне слободе. Питање је само да ли ћемо покушати да нешто учинимо да те идеје ширимо, или нећемо покушати убеђени у став да шта год покушамо неће имати неке користи.

Ето тако, чини ми се да има више смисла о овоме размишљати него учествовати у бесмисленим расправама о „бојкоту“.

Избори 2020

voting-cartoon

21.01.2020

Пише: Владимир Челекетић

За ових тридесет година Срби су показали да нису у стању да се организују и озбиљно угрозе било који режим без подршке из иностранства

И ове године имаћемо националну занимацију која се зове „избори“. Погани медијски рат који води, практично, свако са сваким, подразумева и жучне распреве, унутар опозиције, на тему: да ли бојкотовати изборе или не? Да ли се бојкотом Вучић слаби или јача? Нема никакве сумње да ће ова расправа трајати до избора, а и после избора, по систему: „јесмо ли вам рекли“, у разним ситуацијама које ће, наводно, доказивати исправност одлуке једне или друге стране. Наравно, никаквог општег бојкота неће бити, у смислу да ће на изборе изаћи само Вучић са својим званичним сателитима. Не, имаће Србија, опет, више учесника избора него земље у којима нема ни говора о бојкоту.

Како било, суштина је у нечем другом. Много пута сам поновио да је Србија земља којом влада организовани криминал, од почетка деведесетих. После пада комунизма, Срби су преузели тзв. модел демократије, копирајући законе са Запада и у Србији се, у пракси, то претворило у владавину мафијашких кланова. Другови аналитичари, и грађанисти и родољупци, већ скоро тридесет година објашњавају Србима како би демократија требала да функционише, али она функционише онако како у српском друштву може да функционише и наставиће тако да функционише ма шта они мислили о томе како „треба“. Да је могло другачије, за ових тридесет година, било би другачије, али пошто није, упркос свом кукумакању дежурних теоретичара демократије, ваљда је тридесет година довољно дуго да схватимо да у Србији другачије не може?

За ових тридесет година систем се није мењао, али режим је промењен два пута. Петог октобра 2000. и после избора 2012. када је на власт дошла СНС, односно Вучић. Шта је заједничко за обе те промене режима? И једна и друга не би биле могуће без подршке странаца или, прецизније речено, ако би и било променa режима оне не би биле изведене на онај начин на који су изведене. Незадовољство Милошевићевим режимом било је оправдано али без странаца, страних пара, пре свега, не би била могућа онаква политичка организација и реална политичка снага која је срушила Милошевићев режим. Слично је било и са СНС, као западним пројектом у чијој реализацији је био укључен и тадашњи режим Бориса Тадића. Све су то познате ствари. Дакле, у тридесет година, имамо исти систем и две промене режима које не би биле могуће, на онај начин на који су се догодиле, без помоћи Запада. Даље, имамо Вучићеву марионетску власт и имамо највећи опозициони савез, СзС који, несумњиво, има извесну подршку и заштиту странаца. Онај ко ово друго не разуме нека проба да блокира зграду РТС или да упадне у зграду РТС, или нека покуша насилно да уђе у Скупштину, па нека јави како је прошао и нека то упореди са сличним представама које је изводио СзС. Дакле, ствар је изузетно проста. Једини начин да се Вучићев режим сруши јесте да странци одлуче да га сруше. За ових тридесет година Срби су показали да нису у стању да се организују и озбиљно угрозе било који режим без подршке из иностранства, а и дан данас нема релевантне политичке снаге, независне од страног фактора, која би, макар и у перспективи, у неком реалном сценарију, могла да угрози власт у Србији. Када одлучују о томе ко ће владати Србијом странци не узимају у обзир само то ко је спреман да спроводи њихову политику, јер за то су спремни сви, већ и ко је способан да упавља Србима. Зато је одабран Вучић, а не Чеда Јовановић, на пример. Јер каква је сврха имати оданог човека у Београду кога ће подржавати 5% становништва и који ће, онда, морати да користи много више репресије да би се одржао на власти? Такав систем је непоуздан и много скупљи од постојећег. „Национална“, радикалска реторика и бриселска политика. То је опробан рецепт који ради и за то, за сада, нема бољег човека од Вучића што значи да Вучић остаје на власти до даљњег, док странци не одлуче да га сруше, без обзира на то ко учествује, а ко не учествује у представи која се зове „избори“.

После избора Вучић ће имати комотну већину и може да покрене поступак за помену Устава и коначно призна Косово. Остаје да видимо како намерава то да изведе јер он зна да оног тренутка када призна Косово почиње поступак његовог рушења од стране Запада или, бар, почиње припрема за тај поступак. То може да потраје, али то је неминовно и то је једини проблем и једина кочница кад је у питању признање Косова.

Све у свему, са становишта политике која одређује судбине Србије избори су важни као неопходна фарса у систему који Срби називају „демократијом“, а бојкот је потпуно неважан. То ће тако бити док год се у Србији не формира реална политичка снага, независна од Запада, која би могла да угрози режим. Вучићев или, сутра, неки други, свеједно. Логично, такву политичку снагу би могли да формирају само суверенисти, пошто, ЕУропци, по дефиницији, не могу деловати независно од Запада. Но, за ових тридесет година, видели смо да Срби нису у стању да формирају такву снагу и немамо никакав показатељ, данас, који би указивао да би то могли да учине у неком догледном времену. Напротив, у тзв. патриотској јавности, види се то из говора, текстова и коментара, нема чак ни свести о томе да ово глуматање демократије нема никаквог смисла и да само један српски фронт, једна једина организација, неки „српски Хезболах“, која би се борила против неоколонијалног положаја Србије, може нешто да уради. До тада, са Вучићем или без Вучића, наставља се западна политика пљачке, велеиздаје, распродаје, јефтине радне снаге, насељавања белосветске руље, културног геноцида и законске дискриминације Срба.

А ви, драги Срби, наставите да расправљате о изборима, бојкотима и демократији.

Писмо „обичним“ грађанистима

1100235606

15.10.2019

Пише: Владимир Челекетић

Видим да се озбиљно препирете међусобно. Изаћи на изборе или не изаћи? А видим и да сте љути на ЕУ. Ови што заговарају преговоре под „покровитељством“ ЕУ, оптужују ове што неће да преговарају да су одустали од ЕУ. Ови други се правдају и кажу да нису, али, видим, неки већ озбиљно критикују и саму ЕУ.

ЕУ би требала да подржава демократију, слободу медија, владавину права, … тако вас уче годинама, а она подржава Вучића. Нема логике, зар не? Смета вам што Вучић крши Устав. Први пут га је прекршио када је потписао Бриселски споразум. Тада вам није сметало. То је била „реалност“. Е па, реалност је и када крши Устав, кад вама смета. Ако сматрате да треба прихватити реалност, прихватите и то. Добро, нећу више о Вучићу, њега смо и апсолвирали и докторирали. Све знамо и о медијима и о Уставу и о демократији и о изборима. Али, како је могуће да га ЕУ подржава? На то питање, сада, неки од вас почињу да дају одговоре. Брига ЕУ за Србију, они имају интерес да Вучић призна Косово. Када смо вам ми то говорили, називали сте нас „фашистима“. Добро, називате ви нас и даље фашистима, па, ето, да знате да и фашисти „по неку убоду“, сад се, бар у томе, морате слагати са фашистима.

Разумем ја вас. Ви сте хели да живите у „нормалној“ земљи, иако је то, што рече неко паметан, медицински појам, а не политички и за то што је земља „ненормална“ кривили сте националисте тј. суверенисте. Могу и то да разумем. Ако сте о српском и Српству учили од шешељеваца и милошевићеваца, морало вам се згадити, згадило се и нама, но, то вас не спречава да погледате и у нешто друго што се подразумева под суверенистичким, националним и српским, али избор да не гледате је ваш.

Ваша логика је, од почетка, јасна. Пошто Срби нису у стању да направе државу какву би сте ви желели, демократску и са владавином права, како се то каже, онда нека то ураде странци. Уистину, у чему је разлика? Ако ће вама да буде добро, какве везе има ко државу прави и ко њоме управља? Ко је бољи и компетентнији од ЕУ, да вам испоручи такву државу?

Тежећи ка том свом циљу, пристали сте на све. Пристали сте на педерске гадости, насељавање миграната, дискриминацију у односу на мањине, распродају свега и свачега странцима, чак се не буните ни кад власт финансира стране „инвеститоре“ парама које ви зарађујете. Већ вас чујем како вичете „фашисто“, али знајте да знам да сте лицемери. Нико од вас не жели хиљаде Арапа и црнаца у комшилику и нико од вас не жели мушко за снајку, само сте научили да се фолирате. Ако вам је нека утеха, патриоте се фолирају још више и још поганије, у неким ситуацијама. Нисте ви одрасли у Лос Анђелесу, Сан Франциску или Њу Јорку. У Крушевцу, Краљеву, Ваљеву,…, па чак и у Београду, та се „толеранција“ не учи. И не учи се, што се каже, матор пас новим триковима. Многи од вас, већ одрасли људи, морали су, у ходу, да се прилагођавају свим перверзним бриселским захтевима, али сте се прорачунали и закључили сте да сте спрмни да платите ту цену за „бољи живот“. За демократију, људска права и тако то, зар не? Нажалост, живот је мало компликованији него што то, по некад, изгледа. Ево, сад, када би сте хтели да будете искрени и признате и кажете: „да, у праву си, мука нам је од свега тога, али то је прогрес, морамо то да прихватимо да бисмо добили демократију и владавину права“, опет не би говорили пуну истину, а да тога нисте ни свесни.

Према свим анкетама, људи у Србији су највише незадовољни материјалним статусом и највише им смета корупција и криминал, што ће рећи, смета им оно што их лично погађа. Празан новчаник и немогућност да од државе добију услуге које очекују. Није људима толико стало до демократије колико им је стало до пара. Немојте да се љутите што то пишем, јер то важи за све, не само за Србе. То је најнормалнија ствар на свету. Да вам сутра неко понуди пет хиљада долара месечно у Саудијској Арабији, многи од вас би отишли без размишљања, а и ако би било размишљања, не би вас, сигурно, спутавало то што тамо педeрима секу главе или, шта год да са њима раде. Да су демократија и људска права најважније ствари за појединца, не би хиљаде Американаца, Канађана, Европљана, Аустралијанаца, … боравили у Саудијској Арабији, Кувајту, Катару, Емиратима, … по разним „африкама“ и „азијама“.

Но добро, ви сте научили да ће вам „бити боље“ кад у Србији буде „демократија“, а демократију ће да донесе ЕУ и сада нема логике да та иста ЕУ подржава Вучића који „угрожава демократију“. Нажалост, има ствари у животу које не раде на логику него на знање. У Питагорино време не би се сматрао много паметним човек који би тврдио да гомила гвожђурије може да лети, не би имало логике, али неки паметни људи су, много после Питагоре, измислили авион. О ЕУ и политици уопште, треба нешто и знати.

Немојте да се много љутите на себе што вас је ЕУ намагарчила, иако сте сами криви. ЕУ је отворена књига, али нисте хтели да читате. Тако то иде у животу. Но, паметан човек схвати заблуду па промени мишљење. Ако вам је за утеху, слично су и патриоти прошли. Русија је требало да „притисне“ Вучића када је овај од земље направио НАТО вазала, а Путин му дао орден. Од СПЦ су очекивали да га анатемише због Косова и не само Косова, а и од СПЦ је добио орден. Можете мислити како је патриотама? Још се патријарх сликао са Аном Брнабић. Тотални распад система! Ни они нису хтели да читају, хтели су да верују.

Ви сте очекивали да странци направе земљу каква вама одговара, а они су, гле чуда, направили земљу каква њима одговара. Исто као што Руси подржавају режим који одговара њима, а не Србима. Аха, сад видите да није баш без логике, зар не?

Има од тада, равно, двадесет година. Седео сам у колима са једним, како их тамо називају, обојеним, тј. мелезом, заглављен у саобраћају на улицама Харареа, Зимбабве. У једном тренутку, он је погледао кроз прозор, у неке зграде и, видно иритиран гужвом, рекао: „видиш, бели човек је овај град направио за себе.“ Да, док су бели владали Родезијом, тј. данашњим Зимбабвеом, није било гужви у саобраћају, јер је град био направљен за њих, а не за домороце.

Разлика између колонијализма и неоколонијализма је у томе што колонијални господар прави ствари за себе, па кад колонија постане независна, то што је направио остане аутохтоном становништву. Неоколонијализам је много гори. Неоколонијализам је чиста пљачка. Зато је Запад и направио Србију тако како ју је направио. Да све што вреди пређе у њихове руке, да се обезбеди да радна снага буде јефтина и остане јефтина и да оно што им од радне снаге треба за њихове земље, тамо и оде. Што зафали надоместиће се насељавањем белосветске руље. Није то Вучић смислио, није то његова политика, нема он своју политику, он спроводи туђу. За одређену надокнаду, наравно. То су смислили они у које се ви кунете тј. они у које сте се клели док вас нису разочарали и нису они то смислили за Србију, они су те вештине тренирали вековима.

Ваши идеолози вас обмањују, уче вас да и даље треба да верујете у ЕУ и у то како ће странци да вам уреде земљу тако да вама буде добра. Не раде они то зато што верују у то што причају већ зато што рачунају да се уграде у систем, да замене ове Вучићеве. Вама ће да буде исто.

Тако вам стоје ствари. Док будете чекали да вам странци уређују земљу, они ће то и чинити и ви никада нећете бити задовољни, осим ако не упаднете у оних неколико процената привилегованих. Ако хоћете да направите земљу која вама одговара, мораћете то да учините мимо ЕУ и упркос ЕУ. У основи, ви имате исти избор као и патриоти. Хоћете ли да останете утврђени у својим заблудама, да наставите да верујете или да се, како ви то волите да кажете, суочите са реалношћу?

Антоније

download

17.09.2019

Пише: Владимир Челекетић

Како јављају медији, група Срба протествовала је против оджавања педерске параде у Београду. Жандари су одрадили свој посао, неколицину су ухапсили. Блиц је, сутрадан, писао да је организатор скупа био монах Антоније, не пропуштајући прилику да га медијски линчује. Према неким другим извештајима, на том протесту је било око 150 људи. У Ваљеву, неколико дана пре тога, када су педери растерани, било је више људи, а неки од тих што су дошли у Београд, на протест, дошли су из Ваљева, укључујући и Антонија. Ваљево има педесет хиљада становника, Београд два и по милиона. Србија је клинички мртва.

Антонија сам упознао пре неколико година, негде 2012., ако се не варам. Борио се тада за спас Ваљевксе Грачанице, али је, редовно, одлазио у Београд, да протествује против педерске параде. Био је учесник протеста због педерске параде 2010. од када је остала и ова чувена фотографија.

mantonije

Шта је тај човек све радио, где је све ишао, куда је све стигао, да би спасао Ваљевску Грачаницу…некоме би требала три цела живота, мени, вероватно, ни десет не би било довољно. Никада нисам срео некога ко тако чврсто верује у нешто, ко са тавом упорношћу ради на ономе у шта верује и ко, упркос свим недаћама, тешкоћама, хапшењима, малтретирањима и оскудици, остаје ведар, готово, увек насмејан, често духовит, пун ентузијазма за будућа деловања. То је могуће само човеку бесконачне вере и челичне воље.

Грачаницу није успео да спасе, потопили су је. Ако се за неког може рећи да је учинио све што је могао, за њега се то може рећи.

Педерски разврат се шири Србијом и трује све аспекте живота, како се и могло очекивати. Многи дежурни српски родољупци који су се, као, бунили против педерског силовања Србије, данас су или са Вучићем или у савезу са другосрбијанцима и ни реч не смеју да кажу против педерског лобија. Патријарх, владике и свештенство срамно ћуте, чекају Божић и Ускрс да издају посланице. У основи, пасивизују народ и гасе и оно мало искри отпора, што се појаве. Остао је само Антоније.

Оптужују га да се одметнуо од Цркве, чак су га и размонашили иако он тврди да тако шта није могуће, јер не може нико поништити његов завет дат Богу. Ја о томе не могу да судим јер не знам. Православни чистунци су свој кукавичлук решили да правдају тиме како Антоније није исправно православан. То је био разлог да се седи кући док је Антоније позивао у борбу за спас Грачанице. Или да се седи кући и на Интернету избацују цитати из Библије док педери дивљају Србијом. Ако се није могло са Антонијем, могло се независно од Антонија, зар не? Није Антоније никога терао да буде са њим.

Упркос бруталној медијској хајци, нико Антонија није могао, аргументовано, да оптужи за секташтво. Не, Антоније је остао веран Цркви, никакву секту није правио, да би се, као вођа, тиме користио и људе варао. Секте су наше политичке партије, где стадо иде за недодирљивим вођом очекујући материјану корист и положаје. Антоније види зло и позива људе да се против зла боре, а за разлику од многих других, укључујући и аутора овог текста, он после позива иде први. Пошто знам човека и пошто сам и сам учествовао на неколико протесних скупова због потапања Грачанице, могу, мирне савести, да тврдим да би Антоније био најсрећнији човек на свету када би неко други био први, способан да поведе хиљаде и хиљаде Срба и заустави уништавање Србије, а, он, Антоније, да буде потпуно заборављен. Не, никакве личне интересе и амбиције тај човек не крије иза свог деловања. Ако постоји неко, у чију се искреност намера и вере може веровати, онда је то Антоније.

Док се режимски кербери саблажњавају зато што је, у свом говору, поменуо, љубљене им Јевреје и масоне, а истина је, Антоније воли да их помене, и док радољупци, домаћини, породични и исправно православи, продају маглу и чекају да их Брисел или Вашингтон убаце на Вучићево место, Антоније остаје на првој линији фронта и последњој линији одбране Српства.

Педер Ваљевом неће шетати! (за сада)

images_cms-image-000023095

13.09.2019

Пише: Владимир Челекетић

Догађају се ређају, један за другим, онако како се могло предвидети. Није им доста што скрнаве Београд сваке године, што је премијер лезбејка, што су ушли у све медије и што добијају милионе. Кренули су да трују и по Србији. „Прајд караван“, како уредно извештавају „српски“ медији, кренуо је да организује шетње и по другим градовима Србије. У преводу на српски, група педера и педерских активиста рекламира своје перверзно понашање и болесне навике широм Србије.

У Ваљеву нису прошли! [1] A баш су лепо смислили. Да се скупе на Десанкином венцу (код споменика Десанки Максимовић), па да оду до трга Живојина Мишића, где је војводин споменик и одатле скрену на десно и прошетају улицом Кнеза Милоша. Од Десанке до војводе, и дуж Кнеза Милоша, да објасне Ваљевцима како је то што они раде једни другима нормално и како су на то поносни. Била је довољна група од неколико стотина младића, па да „поносни“ остану заглављени у неком ресторану, одакле су, уз пратњу полиције, морали да „подвију репове“ и оду одакле су дошли. Само је толико било потребно, неколико стотина младића. Не, није било наших дежурних родољубаца, који се убише у борби за спас Српства, није било радикала, двераца, ДСС, „националних инетелекталаца“, да их подрже, да, макар после тога, изађу са изјавама да ће се идуће године и они придружити, да ће искористити свој утицај и приступ медијима, да позову народ на улицу. Није било ни ваљевског владике ни свештеника. Сви су имали важнија посла у борби за васколико српство и свето православље и да не беше тих неколико стотина, „поносни“ би своје гадости истресали пред носом и Десанки и војводи.

Ја знам да су људи незаинтересовани за политичка окупљања и демонстрације, да више никоме не верују и да их је тешко организовати, поготову их је тешко убедити да изађу на улицу. Но, овде се не ради о веровању у некога него о веровању у нешто. Није потребно много да би се ова скрнављења Србије спречила. У Ваљеву хиљаду или две хиљаде људи је довољно да полиција ни не помисли да силом обезбеди иживљавање „поносних“. У Београду неколико десетина хиљада. Зар је то много? Не, не треба излазити кад зову лажне патриоте, ушушкане у политичке партије, које чекају да Запад њих одабере, уместо Вучића, док продају маглу о патриотизму, светосављу и породичним вредностима, а нема их нигде у оваквим ситуацијама. И не треба рачунати на владике и свештенство СПЦ, прстом неће мрднути против ове власти, ма шта ова власт радила Србима и Србији. Ко треба да буде са народом у оваквим ситуацијама ако не владика и свештеници? Сутра ће организовати литије и причати о светитељима и славној прошлости, а кад шака позадинаца дође да скрнави оно што су светитељи и славни преци направили, ни њих нема нигде.

Кад педерски каравани дођу да скрнаве ваш град, вашу улицу, изађите. Ако их сад не зауставите биће све горе.

Кад власт почне да вам довлаче мигранте, изађите. Неће стати, довлачиће све више и више, ако будете ћутали.

Кад хоће да изазову еколошку катастрофу, мини-хидроелектранама или на неки други начин, изађите. Уништиће све што могу, само да зараде. Морају бити заустављени на почетку.

Кад хоће да вам потапају светиње, као што су то учинили са Ваљевском Грачаницом, изађите. Потапаће неку следећи пут, ако ћутите.

Једино чега се банда, која влада Србима, плаши јесте гневна маса која се налази на последњој линији одбране. Само пред таквом масом ће устукнути, само ако устукну, нешто ћемо одбранити и сачувати.

Ваљево је показало како може. Ове године. Да ли ће тако бити и следеће?

[1] https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3099954-prajd-u-valjevu-sprecen-protivnici-setnje-pokrili-oci-spomenicima-velikana-da-ne-gledaju-sramotu

Округли сто без витезова

cartoon-round-table-discussion

08.08.2019

Пише: Владимир Челекетић

Србија нема краља Артура и витезове, али има округли сто. Округли сто власти и опозиције. Преговарају о изборним условима. [1]

Исход преговора је неизвестан. Једино што је извесно јесте судбина Србије. Без обзира да ли се договоре или се не договоре, без обзира да ли опозиција бојкотује или не бојкотује изборе, после избора, идуће године, Србија ће бити иста земља, земља којом управљају странци преко марионетске власти и земља у којој ће та власт бити, суштински, криминални картел. То даље значи наставак досадашње политике која подразумева општу пљачку и распродају, масовно исељавање Срба, насељавање белосветске руље, финансирање „инвеститора“, законску дискриминацију Срба, тражење форме за признање Косова, културни геноцид … Чак и без страног фактора, Србијом би владала мафија, јер оно што се у Србији назива „демократијом“, са свим тим партијама и изборима, под овим или оним условима, на власт може да доведе само мафију и никог другог. [2]

Занимљиво, верујем да је ово многима јасно, нарочито онима који у овоме учествују. Да ли неко, заиста, верује да ће неки „изборни услови“ или неки „бојкот“ нешто да промене?

Ја разумем да се криминални кланови састају и договарају како да поделе плен, али је врло интересантно да они који су плен не показују баш никакву вољу да пруже отпор. Да баш никога, чија реч има тежину, нема да каже: доста са том фарсом, никакви услови и никакви избори неће променити политику која уништава Србију. Србији нису потребни услови и избори, потребна јој је политичка снага која ће угрозити власт без подршке странаца, која ће доћи на власт и променити политику. Да ли ће та политичка снага бити, према процени дежурних, демократска или недемократска, потпуно је свеједно. Никаква демократија у Србији не постоји, никакву демократију, у Србији, Вучић није укинуо, никаква „воља народа“ или „грађана“, како би се то данас рекло, не постоји, јер нико тако шта није у стању да дефинише, па чак и у детаљима у којима би се могло говорити о вољи некаквог мноштва, на пример, када је у питању однос према јавном педерлуку, насељавању миграната или дискриминацији Срба, воља народа се не поштује. Не ради се о томе да је демократија покварена па је треба поправљати, или да је укинута па је треба поново успоставити, не ради се чак ни о томе да је демократија, у Србији, толико покварена да се не може поправити, ради се о фарси у којој се прича и пише о нечему што не постоји, нити је икада постојало, а чак и кад би могло да постоји, у неким околностима, то свакако не може бити у околностима у којима је земља под управом страних центара моћи, преко организованог криминала. Из те ситуације, не долази се до суверенистичке и национално одговорне политике изборним условима и изборима. Врло мало памети и животног искуства је потребно да би се то разумело. То што се некоме не свиђа ни помисао на путеве који би водили до суштинских промена и националне слободе, друга је ствар. У сваком случају, боље је и закључити да се, реално, ништа не може учинити, него се замајавати тражењем излаза тамо где га нема, јер такво замајавање само служи за утврђивање постојећег поретка и положаја банди које владају Србима или чекају прилику да владају.

[1] http://www.nspm.rs/hronika/u-petak-drugi-okrugli-sto-predstavnika-vlasti-i-opozicije-u-organizaciji-fonda-za-otvoreno-drustvo-i-fpn.html

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2019/06/24/bakic-vucic-i-mafija/

	Ubogi srpski seljak на Чекајући патријарха
	Владимир Челекетић на Чекајући патријарха
	Ubogi srpski seljak на Чекајући патријарха
	Ubogi srpski seljak на „Демократија“ или…
	Владимир Челекетић на „Демократија“ или…