Featured

Списак текстова

 

 

 

ПОЛИТИКА БЕШЧАШЋА

Поверење (02.06.2018)

„Дијалог“ (16.10.2017)

Опредељење (29.06.2017)

Понижење (17.06.2017)

Председник/ца (09.06.2017)

Како смо постали Цигани (10.04.2017)

Хероинске сузе (21.03.2017)

Разочарани (23.02.2017)

Опет хоће да га убију (30.10.2016)

На Косову је све српско осим Шиптара (10.10.2016)

Рекет (31.03.2016)

Хоће да га убију (01.12.2015)

Шта је то „издаја“? (28.10.2015)

Марионете марионета (22.10.2015)

Олује из Београда (06.08.2015)

Шокиран (19.06.2015)

Миша Ђурковић: О СНС за крај (11.02.2011)

Разоружавање Срба – од слободних људи до кметова и робова (2011)

 

СРБИНЕ, ОРГАНИЗУЈ СЕ!

Упутство за пробијање медијска блокаде (17.09.2017)

Аристотел је био у праву (20.09.2016)

Сабирање вектора (26.11.2015)

Зашто треба партија? (04.12.2014)

Србине, организуј се! (03.12.2014)

Србија Србима (24.11.2014)

 

РОДОЉУПЦИ

Подршка (16.11.2018)

Патриотска логика: нећемо оно што хоћемо (10.10.2018)

Неоколонијализам (23.10.2017)

Криви смо ми (11.03.2017)

Уставобранитељи (03.03.2017)

Мајмунисање (25.02.2017)

Фракције (24.05.2016)

Шетање (28.03.2016)

Већина (08.03.2016)

Нападнути (06.02.2016)

Конкурс за српску Фрауке (04.02.2016)

Партије и покрети (16.01.2016)

Скуп и скупови (10.07.2015)

„Слобода“ медија (18.05.2015)

Принципи и коалиције (16.04.2015)

Умерена десница (30.10.2014)

Потенцијална енергија (09.09.2014)

 

ИЗБОРИ

Избори 2017. (03.04.2017)

Бели (17.03.2017)

О председничким кандидатима (15.02.2017)

Избори (02.05.2016)

Има ли избора мимо избора? (17.02.2016)

Бити или не бити (23.01.2016)

 

ИМИГРАЦИЈА

У пролазу (12.12.2018) 

Шид је Србија (11.04.2017)

Хроника безумља (24.03.2017)

Ксенофобија (26.03.2016)

Збогом памети (2) (23.11.2015)

На путу у „стабилност“ (02.10.2015)

Последња линија одбране (17.09.2015)

Цртање нилског гргеча (11.09.2015)

Зидови за „гостопримство“ (18.08.2015)

Азил у служби геноцида (20.10.2014)

 

ТЕРОРИЗАМ

Европска дилема: мртав или „екстреман“? (19.11.2015)

Алах акбар мон ами! (14.11.2015)

„Терористи“ и терорисање здравог разума (10.05.2015)

Мустафа из Брајтона (30.09.2014)

 

ПОЛИТИКА ПЕРВЕРЗИЈА

Снага речи (15.09.2016)

Конкурс за српског Џерија Адамса (20.09.2015)

О лаву и педерима (18.09.2014)

 

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Везани за мртваца (12.04.2016)

Системи и режими (03.12.2015)

 

СРПСКО ЛУДИЛО

Сале код Мила (02.01.2017)

Питање избора или избор питања (10.06.2015)

Коме треба извињење? (21.04.2015)

Опет парада (19.04.2015)

Поверење (21.03.2015)

Теорије завера и политичка пракса (09.12.2014)

Од параде до параде (04.10.2014)

 

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА – ОСНОВНА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ

Србија – суверена српска држава

Демократија

Брак и породица

Економија

Криминал

Територијално и политичко уређење државе

Српска војска

Спољна политика

Европска Унија

НАТО

Косово и Метохија

 

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА

Разлаз (26.01.2017)

Шта је НП? (02.09.2014)

Advertisements

У пролазу

europe-migrants-turkey_foto-reuters-768x461

12.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

Једанаестог новембра 2018., на сајту СРБИН.ИНФО, објављен је чланак под називом „ДВЕРИ: Вучић крије превару с мигрантима, нападима на Бошка Обрадовића“

Чланак и коментари испод њега могу се наћи овде:

https://srbin.info/2018/12/11/dveri-vucic-krije-prevaru-s-migrantima-napadima-na-boska-obradovica/

У горе наведеној изјави Српског поктера Двери, налази се, између осталог и овај став.

„Наглашавамо да немамо ништа против да се унесрећеним људима помогне да се врате у своје домове или стигну на жељену дестинацију – а то свакако није Србија већ државе западне Европе и САД, али да ћемо се свим легитимним средствима борити против насељавања миграната у напуштена српска ( по Вучићевом плану најпре војвођанска) села.”

Моја критика овог става и Двери, уопште, изазвала је негативне реакције неколицине коментатора. Овај текст представља неку врсту одговора на те критике као и покушај да додатно појасним своје ставове.

Исправан став

Замислимо родитеља који изјави како, због тога што његово дете хоће да научи да свира клавир, намерава да га пошаље на приватне часове код професора клавира. Лако ћемо закључити да је тај став „исправан“ јер је логично да некога ко хоће да свира клавир пошаљете код професора клавира. Када би родитељ изјавио да ће своје дете да пошаље у школу фудбала, да научи да свира клавир, разуман човек би такав став сматрао „неисправним“. Замислимо, даље, да је професор клавира педофил. Став да дете, које хоће да научи да свира клавир, треба послати код професора клавира и даље је „исправан“, али ни један нормалан родитељ не би послао своје дете на часове код професора клавира који је педофил и то нема никакве везе са клавиром нити са професионалним квалитетима дотичног професора. Дакле, конкретан потез, једно спровођење одлуке у дело, може да изазове последице које логика која је довела до делања, не узима у обзир. Овде намерно не пишем „до последице која је непредвидива“, јер се овде ради о последици која јесте предвидива (ако родитељ зна да је професор педофил), али јесте „невидљива“ у оквиру замисли која се бави искључиво учењем свирања клавира.

Какве, сад, све ово, има везе са Дверима и мигрантима?

Размотримо став који каже да мигрантима треба дозволити да стигну на жељену дестинацију која није Србија, тако што ће им бити дозвољено да прођу кроз Србију, или, што би се рекло језиком модерних путника, да у Србији буду у пролазу (транзиту). Рецимо да је тај став „исправан“. Тешко ће се наћи рационалан аргумент против тог става. Људи дођу, бораве дан-два и оду. Шта је проблем?

Размотримо даље став да им не треба дозволити право на стални боравак. И са тим ставом лако ће се сложити родољубиви и национално свесни Срби.

Из овога, логички закључујемо, да је став Двери „исправан“, дозволити пролаз, не дозволити насељавање. Зар се може имати примедба на такву позицију Двери, зар то није патриотска и национално одговорна позиција?

Сада ћемо мало да се одморимо од менталне гимнастике и да погледамо свет око себе. Прво, данас је, вероватно, немогуће, на целој земаљској кугли, наћи илегалног мигранта који жели да се настани у Србији. Друго, ми знамо да је од почетка тзв. мигрантске кризе, тј., у преводу на српски,  од најезде азијских и афричких хорди на евроспки континент 2015. „српска“ власт у више наврата, слала у јавност поруку да су мигранти само у пролазу, да Србија није њихова крајња дестинација. У ствари, онај ко је пратио догађаје, зна да је схватање огромне већине Срба управо такво, да су мигранти само у пролазу и да неће да се насељавају у Србији. Према томе, све се слаже, они неће у Србију, Срби их само пуштају да оду где хоће. Откуд онда хиљаде и хиљаде илегалних миграната у Србији који у њој бораве месецима па и годинама? Мађари затворили границу, Хрвати не дају да уђу, „српска“ полиција им не дозвољава да оду, … шта год да је разлог, они су ту. Уистину, непредвидив проблем, рећи ће неупућени посматрач, они су хтели да оду, Срби су били ради да их пусте, бар тако каже „српска“ власт, па ипак, остали су. Упућени посматрач, међутим, знаће да је власт у Београду марионетска, да је више пута јасно показала да је спремна да насељава мигранте по Србији, да је јасно одбила да уради оно што ради Мађарска, на пример. Даље, знаће да је политика масовног насељавања туђинаца друге расе и друге вере политика глобалистичке касте која влада ЕУропом [1], да марионетска власт у Београду беспоговорно следи инструкције из западних центара моћи и да све указује на то да је Србија одређења као складиште људског отпада [2] чиме ће се, једном за свагда, решити „српско питање“ на Балкану према интересу Запада, трајном променом демографске слике, тако што ће Срби престати да постоје као народ. Ако се све ово зна и узме у обзир, а не само начелан став који је „исправан“, а који гласи: они хоће да прођу и ми их пуштамо, онда је лако закључити да се илегални мигранти насељавају у Србији тако што су „у пролазу“. Другим речима, под изговором да су у пролазу, „српска“ власт им дозвољава да уђу, знајући да ће остати „заглављени“, тј. трајно на српској земљи. И поред све малодушности и незаинтересовани, српске масе још увек нису толико скренуле с памети да подрже власт која отворено каже како ће да насељава десетине и стотине хиљада илегалних миграната по Србији. Зато се примењује тактика где се, у јавност, вешто и дозирано пуштају информације о томе како су они само „у пролазу“ док се, с друге стране, чини све да остану.

Ако све ово знамо, онда је лако закључити да свако онај ко заговара идеју како им треба дозволити да прођу, у ствари, ради у корист политике која се води са намером масовног и трајног насељавања Србије нежељеним туђинцима. Чак и када би Срби имали власт која није део злочиначког плана о трајном и масовном насељавању, која заиста искрено жели само да их пропусти преко српске земље, таква политика би била наивна до безумља, јер ако су друге границе затворене, они немају могућност да оду, све и да хоће, а депортовати их није ни мало једноставно, а ни јефтино, ма колико намера власти да и то учини, била искрена. Дакле, човек не треба да буде превише паметан и упућен да би дошао до следећег закључка: једини начин да земља нема проблем са илегалним мигрантима, јесте да нема илегалне мигранте. Исто као са Шиптарима, на пример. Зато су земље које имају национално одговорне владе, попут Мађарске, Словачке или Пољске, заузеле врло јасан став да неће бити никаквог уласка илегалних миграната на њихову територију. И један је превише јер им не требају ни за шта и само су проблем кад их имају. Нема проласка, гостопримљивости, помагања, …

Да ли је могуће да Двери ово не знају и да, из чисте наивности, заговарају да им се дозволи да улазе ако ће да оду, у ситуацији када се зна да им је врло тешко да оду и у ситуацији када марионетска власт у Београду чини све да их задржи? Уместо да укажу на подмуклу политику која Србе заварава причом о „транзиту“, док се руља насељава, да заговарају укидање азила и пуцање на граници, они учествују у анестезирању јавности и директно подржавају злочиначку политику идејом да им треба дозволити „пролаз“, што, како смо видели, у пракси, значи остајање. Другим речима, чињење једне радње (дозвољавање да уђу) повлачи за собом последицу (да остају) иако то, декларативно, није намера, али тако јесте, тако нас учи пракса. Дакле, ако се вратимо на пример о професору клавира, чињење једне радње (слање детета на часове) повлачи са собом други радњу (напаствовање детета) иако то није намера оног ко је дете послао.

Политика и родољупци

Нажалост, огромна већина, бар тако се мени чини, национално свесних Срба, има врло наивна и погрешна схватања о политици. Политика није о томе да ли је неко „у праву“ или не, да ли је „праведан“, „принципијелан“, да ли има „исправан“ или „неисправан“ став итд. Политика је борба за позицију друштвене моћи, за позицију са које се може управљати људском заједницом, политика је делатност која оставља врло конкретне последице. Према томе, није суштинско питање да ли је неки став начелно „исправан“ него какве последице изазива чињење онога који се бави политиком. Ако је за власт потребно да Срби верују да су мигранти само „у пролазу“, док чини све да их задржи, онда је сваки други јавни наступ који оставља макар и најмању могућност да могу да буду „у пролазу“, у ствари, у пракси, реално, саучесништво у злочину над сопственим народом, па макар изнешени став и био, начелно, „исправан“. С обзиром од кога тај став долази, конкретно у овој ситуацији, ту нема никаквог изненађења и никакве дилеме да се ради о свесном саучесништву у злочину, оних који се боре да замене Вучића на месту бриселског гувернера у Србији, јер савезници демократа, Ђиласа, Јеремића и Борка Стефановића, саборци Мирјане Карановић и Душана Вујошевића, само и могу да буду марионете страних центара моћи. У слободној Србији, били би на истом месту где и илегални мигранти.

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/azil-u-sluzbi-genocida/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/poslednja-linija-odbrane/

Подршка

1114102171.jpg

16.11.2018

Пише: Владимир Челекетић

Ако постоји нешто у вези са чим се све фракције тзв. патриотске Србије слажу, онда је то став да Србија није суверена држава. Једни кажу да је Србија колонија. О томе, на пример, пише Слободан Антонић [1], дакле, не тек било ко, тако да тај став не можемо сматрати произвољном оценом неког лаика за друштвена питања. Други тврде да је Србија земља под окупацијом, трећи да је у неоколонијалном положају итд. Како било, ако пођемо од претпоставке да Србија није суверена земља тј. да је колонија, окупирана територија или нешто треће, слично, онда сасвим сигурно можемо да закључимо да власт у Србији не води своји политику, него само спроводи туђу, што ће рећи, власт у Србији је марионетска. То проистиче из саме дефиниције статуса земље. Са овим закључком сложиће се, практично, сви родољубиви Срби.

Погледајмо сада политику Русије, тј. Путинове власти према Србији. Огромна већина тзв. патриотских Срба, они који Вучића називају издајником, сматра да је политика Москве према Србији и Србима пријатељска. То се нарочито односи на политику Русије у вези са Косовом и Метохијом. Ми, међутим, видимо, да руска власт експлицитно и снажно подржава Вучића, баш самог Вучића и СНС [2], а што се Косова и Метохије тиче, заузима став да ће прихватити сваку одлуку Београда. То значи, на пример, да ће Москва признати Косово и пустити га у УН, ако Београд призна Косово. Када неки Срби, такву политику Москве назову антисрпском и отворено непријатељском према Србима, велика већина српских родољуба успротивиће се таквој оцени наводећи да је политика Русије „принципијелна“, шта год да то значи (обично не значи ништа у политици) и да „Руси не могу бити већи Срби од Срба“. Неретко, критичари руске политике биће и сами названи издајницима. Ја знам да српским родољупцима логика није јача страна, али да покушамо. Вратимо се на први пасус. Шта каже Антонић, он је ваљда компетентан. Антонић каже да је Србија колонија. Шта кажу толики други? Да је окупирана, у неоколонијалном положају итд. Шта то значи? То значи, да поновим, да је власт у Србији марионетска, тј. та власт нема своју политику, него само спроводи туђу. Према томе, кад Русија подржава такву власт, она, у ствари, подржава оног ко је ту власт поставио, а то су Западни центри моћи, српски непријатељи, према логици коју заступа родољубива Србија. Даље, кад Русија каже да ће подржати сваку одлуку Београда, то значи да ће подржати сваку одлуку Западних центара моћи, јер, да подсетим, закључили смо да Београд не доноси никакве одлуке, он их само спроводи.

Вратимо се неколико деценија уназад и замислимо неку афричку или азијску колонију и замислимо сада неку земљу која се представља као велики пријатељ аутохтоног становништва колоније, а која експлицитно и врло снажно подржава власт у колонији.  Има ли то логике са становишта оног дела аутохтоног становништва које је против колонијалног статуса земље и жели националну слободу? Или, замислимо неку земљу која се представља као велики пријатељ Срба и Србије у периоду од 1941. до 1944. и која каже да поджава сваку „одлуку“ Београда, па кад Немци почну да постојавају Србе за стрељање она каже како нема ништа против јер, ето, власт у Београду се томе не противи, чак у томе, по некад и учествује.

Према томе, поштовани родољупци, определите се. Или је Србија земља у колонијалном положају, окупирана или нешто треће, слично, што значи да је руска подршка властима, у ствари, подршка колонијалном господару тј. окупатору или је Србија суверена земља. Обоје не може. То није ствар ни политике ни идеологије ни русофилије или русофобије, то је ствар логике.

[1] https://stanjestvari.com/category/мислије/колонија-србија/

[2] http://srpskanarodnapartija.rs/kosacov-za-sputnjik-jedinstvena-rusija-podrzava-sns-i-snp/

 

Патриотска логика: нећемо оно што хоћемо

simson

10.10.2018

Пише: Владимир Челекетић

Гледам и слушам, ових дана, родољубиве Србе, како кукају због „шетања“ НАТО по Србији.

Србија је бомбардована и Косово и Метохија су окупирани 1999.  Од краја 2000. године, дакле, само нешто више од годину дана после бомбардовања, власт у Србији води политику уласка Србије у ЕУ. Та политика није наметнута од стране власти, није као када се, мимо воље већине, нација силује мигрантима или педерима, на пример, него напротив. За улазак Србије у ЕУ, практично, постоји консензус од 2000. до 2008., када је мноштво земаља Запада признало Косово. „Патриотска“ власт Војислава Коштунице, води политику гурања Србије у ЕУ у том периоду. Сам врх СПЦ, патријарх и владике, у више наврата, експлицитно подржавају идеју о уласку Србије у ЕУ. Патријарх, чак, упућује неку врсту честитке, „државном“ врху после прихватања српске кандидатуре за ЕУ.

Какве сад то има везе са НАТО? Уистину, какве? Замислимо земљу која је чланица ЕУ и која је, истовремено, чланица НАТО. Ратно ваздухопловство те земље је учествовало у бомбардовању Србије. Само нешто више од годину дана после злочина и почетка окупације, васколико Српство се и формално, преко званичне политике власти у Београду, опредељује за политички и економски савез са том земљом. Према томе, питање какве везе има НАТО са ЕУ се своди на питање, какве везе има ратно ваздухопловство једне земље са том земљом? Не, ми нећемо у савез са ратним ваздухопловством, али хоћемо у савез са онима који су том ратном ваздухопловству издали наредбу да бомбардује Србију. Ми нећемо у савез са зликовцима, а зликовци нису они који су наређивали, него они који су, залудни, у касне сате, седећи у скученим пилотским кабинама, гађали тачкице на екрану. То је логика патриотске Србије.

Поверење

vakcina

02.06.2018

Пише: Владимир Челекетић

Да ли су вакцине штетне за здравље пита се, већ одавно, српска јавност. И не само да се пита него се воде жестоке расправе, власт прети, а противници обавезне вакцинације организују демонстрације. Ко је компетентан да одговори на питање да ли су вакцине штетне? Логично, само онај ко испуњава два услова: да је стручан и да располаже потребним информацијама у вези са конкретним вакцинама. Колико је таквих људи у Србији? Дакле, лако се намеће закључак да је врло мали број људи у Србији, занемарљиво мали, можда тек неколико њих, заиста компетентно да одговори на постављено питање. Ако је тако, зашто онда толики Срби воде расправе о нечему у шта се не разумеју?

Заборавимо, сада, на вакцине и замислимо следећу ситуацију. Замислимо „просечног“ путника који је сео у авион и чека полетање. И замислимо да га неко приупита, мисли ли он да је безбедно летети том компанијом, тим авионом, са том посадом. Шта ће му наш „просечан“ путник одговорити? Највероватније, одговориће му да мисли да је јесте безбедно. На основу чега је, он, формирао такво мишење? Зна ли он ишта о авиону у који је сео, зна ли ишта о посади, о механичарима који су авион одржавали, о безбедности на аеродрому са којег полеће? Не, ништа од тога он не зна, па ипак, он „мисли“ да је безбедно или, да будем врло прецизан, он „верује“ да је безбедно зато што има „поверење“ у ту компанију, због тога што је позната, због тога што је велика, због  што је из те и те земље, због тога што је летео са њима више пута, због тога што нису имали несрећа у скоријој прошлости … због овог, оног, трећег, четвртог или десетог разлога и ти разлози ће му бити довољни да не мисли о томе да ли је капетан претходно вече попио пола литра вискија и да ли је механичар заборавио шрафцигер у десном мотору, на пример. А и да мисли о томе, ништа му неће помоћи, јер до одговора неће доћи. Он је суочен са врло простим избором. Имати поверење и летети или немати поверење и тражити друго превозно средство.

Какве ово има везе са вакцинама? Па принцип је исти. „Просечан“ Србин не зна да ли су вакцине штетне и нема начина да сазна. Он има прост избор. Имати поверење у онога ко вакцине набавља и вакцинисати се или немати поверење и не вакцинисати се. Са сличним избором суочавају се милијарде људи свакога дана у разним животним ситуацијама. Без поверења у институције, организације, фирме, удружења, у друге људе, уопште, друштвени живот не би био могућ. Људи су „програмирани“ да имају поверење, по дефиницији и тек када се то поверење изневери, када се покаже супротно од онога у шта се, по аутоматизму верује, тек тада се може имати основана сумња.

Дакле, питање за „просечног“ Србина није да ли су вакцине штетне, јер он на то питање не може да одговори, него је питање има ли он поверење у оне који вакцине набављају и оне који их наговарају да се вакцинишу?

А ко су то „они“? То је „држава“. Шта „просечан“ Србин зна или, бар, може да зна о онима који се у Србији називају „државом“? Двехиљаде и девете године, пошто је 50 Кинеза добило кијавицу, Тадићева власт је потрошила силне државне паре и увезла вакцине против „свињског грипа“, али не са намером да вакцинише свиње, већ Србе. Велики део стручне јавности био је против масовне вакцинације становништва, тврдећи да су вакцине вишеструко штетне, али ја власт истрајала у свом науму. Срећом, Срби се нису одазвали позиву па је масован погром изостао. Овај пример нам говори да је тадашња власт била спремна, буквално, на злочин, само да би се неки људи из власти и око власти „уградили“ у посао са вакцинама. Мисли ли неко да је данашња власт другачија у смислу да није спремна на злочин над сопственим народом? Мисли ли неко да се, од тада, нешто, у том смислу, променило?

Србија је земља у којој се, сваких седам година, чедоморствима, направи један Јасеновац. Истини за вољу, Хрвати су, још увек, ефикаснији, али злочин Срба над Србима, оним најневинијим и најбеспомоћнијим, траје много дуже и жртве се већ мере милионима. И ова власт, као и толике пре ње, стоји чврсто на становишту да је тај масован злочин ствар „женских права“. Да „право“ оправдава злочин. Исти став су имале и усташе, зар не?

Србија је земља чија је власт политички савезник Харадинаја и Тачија, земља чију власт саветује Блер, земља чија власт пријатељски дочекује Шредера и Столтенберга, земља чији први човек те власти шени пред Клинтоном, земља у којој се сваког дана ризикују животи и здравље хиљада Срба у име „права“ белосветске руље која тумара Србијом, земља у којој је снагом пендрека и медија омогућено педерском лобију да трује све аспекте друштвеног живота, земља у којој водећи медији неће и не смеју да кажу да је  су једног Рашу Попова пребили Цигани, земља чији је премијер по занимању лезбејка која је и постављена на то место само зато што је лезбејка у складу са политиком потпуног и свакодневног понижавања Срба.

Мисли ли неко да у таквој земљи, ризиковање живота милиона, зарад материјалног интереса неколицине, није могуће?

Но, будимо објективни до краја. То што је нешто могуће не значи и да јесте. Да ли су те конкретне вакцине, о којима се пише и говори, штетне за здравље? Не знам. Но, знам нешто друго.  Свако онај ко мисли да у постојечем систему, „демократски“, Срби могу доћи до власти у коју могу имати поверење, која неће бити спремна на злочин над сопственим народом зарад личне користи појединаца из власти, мора бити врло наиван. Постојећи систем не може изнедрити другачију власт.

Давно је то било, негде на обали језера Кариба, у Зимбабвеу, видео сам црнца који пеца, загазивши у воду до изнад колена. Упитао сам другог црнца, који је био у близини, зар то није опасно, зар се пецарош не плаши крокодила и нилских коња? Овај је само слегнуо раменима и лаконски одговорио: „шта ћеш, живот је опасан“.

Пецароши са Карибе морају да живе са ризиком пред који их је живот поставио. Морају ли и Срби, због шаке олоша, којем су дозволили да управља њиховим животима?

Неоколонијализам

neo

Пише: Владимир Челекетић

23.10.2017.

Да ли је Србија колонија, вазал или под окупацијом? Тешко питање за тзв. патриотску Србију, јер сва три термина су у употреби. У сваком случају, у једном се сви слажу, Србија није суверена земља већ има марионетску власт која спроводи политику Брисела и Вашингтона на штету земље и народа.

Ја предлажем термин „неоколонијализам“ јер је, по мом мишљењу, то термин који најбоље описује тренутни положај Србије. Ево како неоколонијализам описује Енциклопедија Британика.

„Неоколонијализам, индиректна контрола мање развијених држава од стране развијених држава.

Термин „неоколонијализам“ је почео да се користи после Другог светског рата и означавао је положај бивших колонија које су и даље у зависном положају у односу на друге државе, али, дефиниција је проширена на све земље где се снага развијених држава користи за експлоатацију сличну оној каква постоји у колонијама. За пример се могу узети земље Латинске Америке, где је директна страна управа окончана почетком 19. века.

Термин је, несумљиво, негативан и широко се користи да означи облик глобалне власти у којој транснационалне корпорације и глобалне,  мултилатералне институције комбинују свој утицај да би продужиле колонијалне облике експлоатације земаља у развоју. Теорија каже да је неоколонијализам развојна фаза капитализма која омогућава капиталистичким силама (државама и корпорацијама) да доминирају потчињеним народима деловањем међународног капитала, а не путем директне владавине.

Неоколонијализам се, генерално, препознаје као усаглашено деловање бивше колонијалне силе и других развијених земља, са циљем да се блокира раст у земљама у развоју и да се ове задрже као извор јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Ова пракса је довођена у везу са Хладним ратом, а нарочито са америчком политичком која је позната под именом „Труманова доктрина“. Та политика је подразумевала да америчка влада нуди велике количине новца свакој земљи која је спремна да прихвати америчку заштиту од комунизма. То је омогућило Америци да прошири своју сферу утицаја и, у неким случајевима, да стави владе других земаља под своју контролу. Критичари кажу да су Америка и друге развијене земље осигурале потчињен положај земаља у развоју мешањем у сукобе и постављањем режима који су вољни да раде у интересу страних компанија, а против интереса сопствених земаља.

Шире гледано, неоколонијално управљање се препознаје као идиректан облик контроле, посебно путем економске политике, финансијске политике и трговинске политике транснационалних корпорација и глобалних и мултилатералних институција. 

Критичари тврде да се неоколонијални положај земље обезбеђује кроз инвестиције мултинационалних корпорација које, иако богате неколицину у неразвијеним земљама, држе те земље у зависном положају; такве инвестиције, такође, служе да се обезбеди да неразвијене земље остану извор јефтине радне снаге и сировина. 

Међународне финансијске институције као што су Међународни монетарни фонд и Светска банка често су оптужени за учешће у неоколонијалној управи, дајући кредите (и друге облике економске помоћи) под условима који су у интересу оних који представљају ове институције, а на штету земаља које кредите и помоћ примају.

…“

 

Цео чланак може да се нађе овде:

https://www.britannica.com/topic/neocolonialism

Свако онај ко ишта зна о Србији, одмах ће препознати Србију као  земљу у неоколонијалном положају, међутим, из горе наведеног описа види се да се страна контрола спроводи, углавном, из економских интереса. Када је Србија у питању има још:

  • Комадање територије и прављење других, несрпских и антисрпских држава на српској земљи.
  • Промена демографске слике масовним насељавањем странаца, тзв. миграната, који се не могу асимиловати.
  • Вођење политике против културно-историјског наслеђа Срба са циљем њиховог потпуног и трајног отуђења од темељних вредности које њих (Србе) чине народом. То се постиже културном и образовном политиком и политиком наметања друштвених норми као што су тзв. родна равоправност, јавни педерлук и све перверзије које уз педерлук, у пакету, иду, итд.

Ако неоколонијализам видимо као нешто лоше, нешто против чега се треба борити, као непожељан положај земље који треба променити, онда морамо да знамо шта је супротно од „неоколонијализам“. Супротно од „неоколонијализам“ није велики економски раст, није „социјална правда“, није борба против корупције и криминала, није поштовање Устава и закона, нису „поштени избори“, није „слобода медија“, нису „породичне вредности“ … супротно од „неоколонијализам“ је национална слобода.

За националну слободу се може борити само народ чија је земља, дакле, у овом случају, Срби. Не грађани и не радници, тј. запослени. Грађани се могу борити против корупције, против јавашлука у јавним установама, против локалне власти која хоће да посече дрворед, против власника кафића из којих допире несносна бука, против лошег третмана који имају пси луталице, … али за националну слободу, грађани се не могу борити.

Запослени се могу борити за веће плате и боље услове рада, у предузећима и установама у којима раде, али за националну слободу, радници се не могу борити.

Сада неко може да каже: али ти Срби које помињеш, истовремено су и грађани и запослени. Тако је, појединац може да буде много тога, али његове активности у друштвеном животу или његове приватне релације са другим људима не зависе, у свакој ситуацији, од свега онога што тај појединац јесте. Када се бори против сече дрвореда, битно је то што је грађанин, сасвим је неважно то што је Србин или што је негде запослен. Зашто? Зато што је дрворед у јавном простору, „на располагању“ сваком грађанину, па и њему. Када тражи већу плату, битно је само то што је запослен у конкретном предузећу или установи, неважно је то што је Србин или то што је грађанин. Неки други грађанин, који није запослен у том предузећу или установи, нема право да тражи већу плату (у том конкретном предузећу или установи). Када је неко члан удружења риболоваца, на пример, он има право да учествује у раду тог удружења само по том основу што је члан. Опет је неважно то што је Србин или грађанин или запослен. Итд.

Погледајмо сада шта ради наша тзв. национална опозиција и њени идеолози, познатији као национални тј. патриотски интелектуалци. Они закључе да је земља у неоколонијалном положају или у колонијалном положају или је вазал или је под окупацијом, свеједно, и не само да то закључе него то и докажу бројним примерима, а онда позову „грађане“ да се томе супротставе. У ствари, да будем прецизан, не да се томе супротставе. Они уопште не позивају у борбу за националну слободу, него позивају грађане да се боре за „поштене изборе“, „слободне медије“, против корупције, против партијског запошљавања и тако то.

Дакле, даме и господо, браћо и сестре „патриоти“, време је да одговорите на врло просто питање. Да ли је неоколонијални положај Србије нешто што је за вас прихватљиво? Ако јесте, нема потребе да се више китите епитетима „национални“ и „патриотски“, јер ако је ово стање прихватљиво, положај и третман Срба, као народа, за вас су прихватљиви и статус државе тог народа, Србије, за вас је прихватљив, те вам остаје да делујете искључиво са позиције грађана и наставите да се борите за све оно за шта сте се и до сада борили. Ако неоколонијализам није стање које желите свом народу и својој држави, онда треба да знате да мобилизација и борба грађана неће помоћи. Можда сачувате неки дрворед, али Србију и Србе, грађани неће сачувати, одбранити или ослободити. То могу само Срби. Потребан је национални покрет отпора, организовање и деловање Срба, са циљем освајања националне слободе и успостављања српске државе у правом смислу те речи. Потребно је расформирати ваше партије демократије и грађана и све људске и материјалне ресурсе ставити у службу националног покрета отпора. Нико нормалан неће слати ватерполо тим на кошаркашки турнир, или фудбалски тим на хокејашки турнир. Одлучите се у ком такмичењу желите даучествујете и према томе формирајте тим. Вучић врши последње припреме за сахрану српске Србије. Додуше, и у постсрпској Србији биће места за сналажљиве, али то је друга прича.

„Дијалог“

Dialogue!

Пише: Владимир Челекетић

16.10.2017

Вучић је „позвао на унутрашњи дијалог о Косову“, причају и пишу медији у Србији, још од кад је овај упутио „позив“, дакле, негде од времена кад је устоличен за председника. Питањем шта то уопште значи, медији се не баве много. Уистину, шта значи „позив на дијалог о Косову“?

Прво, реч „дијалог“ изведена је од грчке речи „диалогос“ што, у преводу на српски, значи „разговор“. Дакле, Вучић је „позвао на унутрашњи разговор о Косову“. Зашто Срби, разговор две домаћице, поред преврнутих шоља после пијења кафе, називају „разговором“, а разговор о Косову „дијалогом“, не бих знао да кажем. Знам само да многи Срби, када говоре или пишу о нечем што сматрају важним, воле да користе стране речи, уместо српских, и где мора и где не мора, али то је друга тема.

Друго, Срби, свакако, међусобно (ако то значи оно „унутрашњи“) разговарају о Косову. Разговарају о окупацији, могућем статусу у будућности, културно-историјском наслеђу Срба, рудним богатствима, историји, митовима, народним песмама…, а ови Вучићеви и око Вучића, вероватно и о томе како, где, шта и с ким, опљачкати на Косову. Дакле, разговори се већ воде, увелико. Но, обратимо пажњу да је Вучић позвао на „разговор“ (једнина), а не на разговоре, што ће рећи да ће бити један једини разговор са јасно дефинисаним темама. Кад ће тај разговор бити, где ће бити и шта ће бити теме, то се још не зна.

Треће, неко сад може да каже да се зна шта ће бити тема. Тема је статус Косова. Другим речима, питање је да ли Србија треба да призна Косово или не треба. Међутим, подсећам да Вучић то (још увек) није најавио као тему, а ако би се то најавило као тема, то би значило да се разговара о доношењу политичке одлуке (признање Косова) која је противуставна.

Четврто, ни једна одлука се не доноси разговором. Разговор може да претходи доношењу одлуке, али сама одлука се доноси или у некој процедури, гласањем, или је доноси један човек који сноси сву одговорност. Видели смо у Британији, обављен је читав низ разговора о изласку из ЕУ, многи су добили прилику да изнесу јавно свој став, али одлука је донета на референдуму. Они су прво донели одлуку да распишу референдум у вези са тим питањем, па су онда имали озбиљне и дуге разговоре, пред камерама, у ударним терминима на најгледанијим телевизијама. У Србији није најављен референдум или нека друга процедура чијом применом би се дошло до одлуке.

Дакле, на основу горе изнешеног, прва логична реакција на Вучићев „позив“ је да се тај исти Вучић приупита: о чему ће се разговарати, где ће се разговарати, ко ће разговарати и како ће се, евентуално, донети одлука, после завршеног разговора? Не видим да неко, довољно важан, то пита, неко коме би Вучић, пре или касније, морао да одговори. СПЦ, на пример, пошто видим да људи из врха СПЦ помињу „дијалог“ у својим изјавама и најављују спремност да у њему учествују. Мислим, било би логично да знају у чему учествују. Или можда знају, а неће да кажу, али о томе могу само да нагађам.

Да видимо даље, шта је оно што, за сада, сигурно знамо.

Прво, Србија није Британија, у Србији власт тера своје док не „удари у тврдо“, без прихватања било каквих савета са стране.

Друго, сам Вучић, од доласка на власт, практично, није водио, пред камерама, разговоре са представницима опозиције нити је био у позицији да брани своје политичке одлуке у разговору са новинарима који се не плаше да аргументовано критикују његову политику. Оно што мора амерички председник или британски премијер, Вучић не мора. У том смислу, Вучић је сличан Милошевићу. Од 5. октобра до 2012., највиши представници власти у Србији, Коштуница, Ђинђић и Тадић, трудили су се да се понашају „нормално“, да глуме Запад, да „нормално“ разговарају и са опозицијом и са новинарима, па самим тим и са јавношћу. Какву су они политику водили и колико су ти разговори утицали на политичке одлуке, то је друга тема. Вучић је другачији. Вучић је, за разлику од њих, знао са каквим народом има посла, знао је да му сва та занимација не треба, па се никада није ни трудио да глуми западне политичаре и испуњава услове које они морају да испуне. Оно што се на Западу сматра недопустивим понашањем политичара, нарочито политичара власти, у Србији се сматра доказом снаге власти, бар у једном делу јавности. Додуше, за разлику од Милошевића који, нити је давао интервјуе нити се појављивао као саговорник у медијима, Вучић се „не скида“ са екрана, али Вучић не разговара са другима, он разговара сам са собом или, ако Срби више воле, Вучић не води дијалоге, Вучић води монологе. И сада, тај и такав Вучић, „позива на дијалог“.

Треће, Вучићева власт је, вишеструко, прекршила Устав и законе Србије, спроводећи тзв. Бриселски споразум. Па не само да је прекршила Устав и законе него је и онемогућила да Уставни суд такво деловање власти прогласи неуставним и покрене одговарајући поступак. Вучић и његова банда су, практично, узурпатори. Према томе, „позив на дијалог“ је исто као када би мафија позвала на разговор о промени закона са циљем да се легализује оно што мафија ради, а што се, према важећим законима, сматра кривичним делима.

Четврто, Вучић је добио подршку Запада и још увек има подршку Запада зато што је обећао предају и признање Косова и Метохије. Предају је већ обавио применом Бриселског споразума, сада још остаје формално признање. „Дијалог“ је фарса која кривицу за капитулацију треба да пребаци на „народ“ или „грађане“, како то другови политичари, ових дана, више воле да кажу. Дакле, да се капитулација, тј. формално признање Косова, добровољно и формално одрицање од Косова и Метохије, представи као „воља већине“ изражена у „демократском дијалогу“. Зар је неко заиста толико наиван да верује да Вучић, који пет година има подршку Запада, која је њему и његовој банди толико тога омогућила у Србији, сада може да изађе пред своје Западне газде и каже: извините, ми смо, у „демократском дијалогу“, одлучили да не признамо Косово и да се не одрекнемо Косова. Коначно, не заборавимо да је Вучић у политичком савезу са Тачијем и Харадинајем, да већ пет година ради на изградњи Косовске државности и саучествује у политици злочина над сопственим народом на Косову и Метохији. Разговарати са Вучићем о Косову је исто што и разговарати са Тачијем или Харадинајем о Косову. Шта Вучић може да понуди Србима, више од ове двојице, када је већ са њима на заједничком послу, тако дуго?

Видим да српске „патриоте“, партије, појединци, па и сам врх СПЦ, као што већ написах, причају и пишу о „дијалогу“ и нуде се да у истом учествују. Криминалац је починио тешка кривична дела, прекршио је Устав, блокирао рад Уставног суда, издао земљу и, понављам, учествује, са Шиптарима, у изградњи косовске државности и у политици злочина над сопственим народом на Косову и Метохији. Сада већ и формално, учешћем на изборима и учешћем у Хардинајевој „Влади Косова“. Колико неко мора бити наиван или покварен па да са њим улази у „дијалог о Косову“? Као што је, изненада, „позвао на дијалог“, сутра ће објавити да је „дијалог успешно окончан“ и да су Срби пристали да признају Косово или да ће пристати да Косово уђе у УН иако га „Србија неће формално признати“. Он, и да хоће, другачије не може. Он мора ићи до краја, сад кад је довде дошао. Но, други не морају, али они који буду учествовали у овој фарси биће саучесници, ма шта изјављивали и ма које становиште, формално, у вези са Косовом заступали.

Упутство за пробијање медијске блокаде

media_monkeys

Пише: Владимир Челекетић

18.09.2017

У суботу, 16. септембра, Двери су одржале протест у Београду, захтевајући медијски простор на РТС и Пинку. Српска опозиције не престаје да кука због „медијске блокаде“, упорно тражећи од Вучића да јој препусти једно од најмоћних средстава којима се одржава на власти. Из неког чудног разлога, Вучић то одбија да учини, што је врло „недемократски“, али то ће већ објаснити бројни идеолози „патриотске“ опозиције.

У међувремену, нудим Дверима неколико предлога за освајање медијског простора, предлога који не подразумевају демонстрације пред медијским кућама.

Прогласите се странком Срба, а не „свих грађана“ и реците то јасно за скупшинском говорницом. Тај медијски простор вам не могу одузети. Сви наши „народи и народности“ имају своје партије, само Срби немају ни једну. Будите прва српска партија. То ће, свакако, привући медијску пажњу.  Реците да је ваш циљ српска држава , направљена искључиво према мери и интересима Срба и утемељена у културно историјском наслеђу Срба и никог другог. Ко није Србин, а не свиђа му се, нека иде у своју матичну државу. Ко нема своју матичну државу, нека се пријави за путовање на Марс. Кажу да је упис кандидата у току.

Учините нешто што режим изузетно иритира, нешто на шта ће морати да одговори бесомучном медијском хајком. Кад вас нападну у медијима бићете „медијски присутни“, јел тако? Додуше, можда вам неће дати директно учешће, али опет, имате скупштинску говорницу и конференције за штампу у Скупштини.

Учините, на пример, оно што су учинили момци из Србске Акције, својевремено, одштампајте летак против илегалних циганских насеља и позовите Србе у борбу за уклањање истих.

srbska-akcija-letak

Не могу вас прогањати као људе из СА јер имате посланичке имунитете. Мораће прво да их укину, а то је већ читав циркус који ће вам данети додатну медијску пажњу. То хоћете, зар не? Мислим, медијску пажњу, не укидање имунитета. Или можда мислите да Циганима треба дозволити илегална насеља?

Побуните се против законске дискриминације Срба у односу на мањине. Тражите законску равноправност свих држављана без обзира на етничку и верску припадност. Људскоправашке агентуре ће хистерисати. То им је посао, за то су плаћени. Тако ћете имати додатну медијску пажњу, поред преноса из Скупштине. Или, можда, мислите да Срби треба да буду законски дискриминисани у односу на „мањине“?

Организујте демонстрације против миграната. Учините нешто слично ономе што је Фараж учинио у Британији.

nigel_f_vndn8u_uvhsxa

Или штампајте летке, као што је овај, на пример.

autonomni nacionalisti

Или овај.

zastitimo-svoje-bliznje-plakat

Подржите Србе који протествују против насељавање миграната или слања мигрантске деце у српске школе. Организујте скупове или штампајте брошуре где ћете говори и писати о промени демографске слике, мигрантском насиљу, окупацији читавих делова градова и болештинама. Није тешко, говорите и пишите само оно што сви знају, само истину. Тражите законско укидање тзв. азила, тражите да се руља на граници дочекује бојевом муницијом. Можете се кладити да ће вам најгледанији и најслушанији медији посветити велики простор. Ако се баш потрудите постаћете медијски хит, популарнији од курвештина из такозваних „ријалитија“. Превазићи ћете и Шешеља, а нећете морати да се бламирате, понижавате и курвате. Многи Срби ће искрено навијати за вас иако, многи од њих, то неће смети јавно да признају. Или, можда, мислите да Србију треба препустити азијским и афричким хордама?

Побуните се против плаћања рекета јеврејском лобију. [1] Реците да Срби Јеврејима нису ништа дужни и рецити да ако се Јеврејима не буде свиђало у Србији, која ће бити српска, има једна љупка држава на Блиском Истоку која је јеврејска, уистину и потпуно само јеврејска, тамо им се, можда, допадне. Ох, какву ћете медијску пажњу имати. Такву не бисте могли да очекујете таман да премлатите сво особље Пинка. Или можда мислите да Срби треба да плаћају рекет јеврејском лобију?

Организујте протесте испред болница где се врше чедоморства. Ставите у програм да ћете убиства невиних забранити, а убице кажњавати. Покажите јавности ужасе тих злочина. Не секирајте се, навикла је српска јавност на бруталности, крв и раскомадана тела. Замислите како ће женскоправашке организације реаговати. Ако и буду покушали вас да игноришу њих неће. Њих не смеју да игноришу. Или можда мислите да масовно убијање најневинијих и најбеспомоћнијих Срба треба да буде легално?

Реците да ћете хомосексуализам и све остале настраности законски прогласити поремећајем, а свако њихово јавно представљање и величање законски кажњавати. Штампајте и делите летке као што је овај, на пример.

70 years degeneration

Кажите да ћете забранити све организације настраних, да ћете њихове вође судити. Предложите и криминализацију содомије. Зашто да не? Само у земљама где је криминализована немају проблема са тим перверзњацима.

Подржите прогоњене Србе који су прогањани, хапшени и суђени само зато што су се побунили против антисрпске политике и антисрпске власти. Горана Давидовића, на пример. Не морате са њим да се слажете у свему, али га подржите. Ако медији могу да праве хајку против Давидовића, можете мислите какав ће одјек имати кад га отворено подрже народни посланици?

Дакле, као што видите, много је могућности за освајање медијског простора без демонстрација и свих перипетија које уз то иду. У сваком случају, имате три могућности. Да будете предузеће власти, за шта вас сада многи оптужују и за шта, истини за вољу, има добрих доказа. Ако је то избор, онда у реду, можда вас Американци поново убаце у Скупштину, што је основни циљ у тој варијанти. Друга могућност је да се држите учења водећих српских „патриотских“ идеолога, да наставите да тражите „слободне и фер изборе“ и „слободне медије“ и наставите да објашњавате нацији како ћете доћи на власт кад ти услови буду испуњени, а онда ћете да похапсите и судите садашњи режим за велеиздају и пљачку, све то у „демократској“ и људскоправашкој Србији која ће имати национално одговорну власт предвођену „домаћинима“ и „породичним људима“. То је леп и надасве „демократски“ план, остаје још само да убедите Вучића, Брисел и Американце у његово спровођење. И коначно, трећа могућност је да будете српска партија. Да вас прогласе за нацисте, фашисте, расисте, ксенофобе, хомофобе, исламофобе и тако даље и тако редом. У том случају српска Србија вас неће оптуживати за шуровање са Вучићем, а имаћете и велики медијски простор на располагању. То је оно што хоћете, због чега сте демонстрирали у суботу, зар не? И не, не секирајте се да ће вам популарност опасти. То се, свакако, неће десити. Подршка јавности политичкој странци се не може изразити негативним бројем.

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/reket/