Featured

Списак текстова

 

 

 

ПОЛИТИКА БЕШЧАШЋА

Поверење (02.06.2018)

„Дијалог“ (16.10.2017)

Опредељење (29.06.2017)

Понижење (17.06.2017)

Председник/ца (09.06.2017)

Како смо постали Цигани (10.04.2017)

Хероинске сузе (21.03.2017)

Разочарани (23.02.2017)

Опет хоће да га убију (30.10.2016)

На Косову је све српско осим Шиптара (10.10.2016)

Рекет (31.03.2016)

Хоће да га убију (01.12.2015)

Шта је то „издаја“? (28.10.2015)

Марионете марионета (22.10.2015)

Олује из Београда (06.08.2015)

Шокиран (19.06.2015)

Миша Ђурковић: О СНС за крај (11.02.2011)

Разоружавање Срба – од слободних људи до кметова и робова (2011)

 

СРБИНЕ, ОРГАНИЗУЈ СЕ!

Сетите се Алабаме (17.05.2019)

Упутство за пробијање медијска блокаде (17.09.2017)

Аристотел је био у праву (20.09.2016)

Сабирање вектора (26.11.2015)

Зашто треба партија? (04.12.2014)

Србине, организуј се! (03.12.2014)

Србија Србима (24.11.2014)

 

РОДОЉУПЦИ

Чему служи Скупштина? (20.05.2019)

Љотићевци и недићевци (17.04.2019)

„Мирне“ демонстрације (14.04.2019)

„Демократија“ или живот? (18.03.2019)

Чему служи орден? (18.01.2019)

Очајници (28.12.2018)

Подршка (16.11.2018)

Патриотска логика: нећемо оно што хоћемо (10.10.2018)

Неоколонијализам (23.10.2017)

Криви смо ми (11.03.2017)

Уставобранитељи (03.03.2017)

Мајмунисање (25.02.2017)

Фракције (24.05.2016)

Шетање (28.03.2016)

Већина (08.03.2016)

Нападнути (06.02.2016)

Конкурс за српску Фрауке (04.02.2016)

Партије и покрети (16.01.2016)

Скуп и скупови (10.07.2015)

„Слобода“ медија (18.05.2015)

Принципи и коалиције (16.04.2015)

Умерена десница (30.10.2014)

Потенцијална енергија (09.09.2014)

 

ИЗБОРИ

Избори 2017. (03.04.2017)

Бели (17.03.2017)

О председничким кандидатима (15.02.2017)

Избори (02.05.2016)

Има ли избора мимо избора? (17.02.2016)

Бити или не бити (23.01.2016)

 

ИМИГРАЦИЈА

У пролазу (12.12.2018) 

Шид је Србија (11.04.2017)

Хроника безумља (24.03.2017)

Ксенофобија (26.03.2016)

Збогом памети (2) (23.11.2015)

На путу у „стабилност“ (02.10.2015)

Последња линија одбране (17.09.2015)

Цртање нилског гргеча (11.09.2015)

Зидови за „гостопримство“ (18.08.2015)

Азил у служби геноцида (20.10.2014)

 

ТЕРОРИЗАМ

Европска дилема: мртав или „екстреман“? (19.11.2015)

Алах акбар мон ами! (14.11.2015)

„Терористи“ и терорисање здравог разума (10.05.2015)

Мустафа из Брајтона (30.09.2014)

 

ПОЛИТИКА ПЕРВЕРЗИЈА

Снага речи (15.09.2016)

Конкурс за српског Џерија Адамса (20.09.2015)

О лаву и педерима (18.09.2014)

 

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Демократија или смрт (16.12.2018)

Везани за мртваца (12.04.2016)

Системи и режими (03.12.2015)

 

СРПСКО ЛУДИЛО

Сале код Мила (02.01.2017)

Питање избора или избор питања (10.06.2015)

Коме треба извињење? (21.04.2015)

Опет парада (19.04.2015)

Поверење (21.03.2015)

Теорије завера и политичка пракса (09.12.2014)

Од параде до параде (04.10.2014)

 

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА – ОСНОВНА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ

Србија – суверена српска држава

Демократија

Брак и породица

Економија

Криминал

Територијално и политичко уређење државе

Српска војска

Спољна политика

Европска Унија

НАТО

Косово и Метохија

 

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА

Разлаз (26.01.2017)

Шта је НП? (02.09.2014)

Advertisements

Чему служи Скупштина?

FOTO 2 13.02.2014.

20.05.2019

Пише: Владимир Челекетић

Иако је Маја Гојковић заказала седницу Скупшине на којој ће се расправљати о Косову и Метохији, а што је опозиција више пута захтевала, сада та иста опозиција најављује да на тој седници неће учествовати.

Бошко Обрадовић:

„Док не буде дијалога на теме слободе медија и поштених избора, неће бити разлога за повратак у било које скупштине, за било које друге теме.“ [1]

Зоран Лутовац:

„Потписали смо да ћемо изаћи из скупштине Србије и из локалних скупштина, нисмо изашли због тема, већ јер институције не раде свој посао и нема теме због које ће се ући, то није у складу с оним што смо се договорили као опозиција. Став странке и став опозиције је да нема уласка у парламент док стварно не постане парламент. Став ДС је да се не учествује.” [2]

Свако ко ишта зна о политици у Србији и новијој историји Србије, зна да ни једна скупштина, на било ком нивоу власти, није место где се било шта одлучује, а то у Србији није тако тек од доласка Вучића на власт. Теоријски модел који каже да се одлуке доносе у скупштинама, а да доношењу одлука претходи расправа, која служи да се утиче на мишљење чланова скупштине,  нема никакве везе са праксом. Скупштина служи само да формално изгласа одлуку која је већ донета. Пошто је Србија ископирала тзв. демократију са Запада, она је морала да ископира и одређене форме, а једна од тих форми је и гласање у скупштинама. Међутим, ако је до доношења одлука, све скупштине у Србији би могле да буду распуштене. Поред формалног изгласавања, друга сврха скупштина је да служе као позорнице за политичку пропаганду. Уосталом, тако како функционише СНС и како функционише оно што се у Србији назива „државом“, тако функционишу и све партије, укључујући и оне опозиционе. Ни Лутовац ни Обрадовић немају намеру да сазивају страначке скупштине и питају чланство шта мисли о одлуци да се не учествује на седници на којој ће се разговарати о Косову и Метохији. Нема другачијих мишљења  и нема фракција.

Идеја да ће Вучић Србима „дати“ демократију, слободне медије и поштене изборе, потпуно је бесмислена. Инсистирање на теоријском моделу демократије који нема везе са праксом, а поготову нема везе са праксом у Србији, представља најобичније замајавање народа. Опозиција у Србији има само две могућности. Да насилно смени власт или да, пропагандном делатношћу, повећава број својих присталица. Говоранције у Скупштини су јој прилика да ради ово друго. Наравно, трећа могућност је да садашњу опозицију странци доведу на власт. Неспособни да угрозе Вучића на било који начин и неспособни да, добром пропагандом, повећају број својих присталица, опозиционари у Србији, како ствари стоје, чекају да их странци доведу на власт, исто онако као што су довели и Вучића на власт. То је једино што им је преостало.

Опозиција којој је стало до српског интереса појавила би се на овом заседању и учинила би све што је у њеној моћи да натера Вучића да одговори на два проста питања:

  • Коју то територију, коју српску имовину и које српске светиње хоће да препише Шиптарима у процесу тзв. разграничења?
  • Како мисли то да изведе у постојећем уставно-правном поретку Србије?

Просто констатовање како „ми не знамо“ и „Вучић нам не каже“ није довољно. Треба га, свим пропагандним средствима натерати, ако је икако могуће, да извади мапу Србије и покаже шта намерава да препише Шиптарима. Без обзира на разумевање да никакве демократије нема нити је, у Србији, може бити, у Србији се, ипак, дешавају ствари које су, по много чему, врло посебне. Да поглавар једне државе отворено и јавно заговара формално одрицање од дела сопствене територије, са све имовином и светињама на њој, у мирнодопским условима, претпостављам да је јединствен случај у свету данас и да је врло тешко, у историји, наћи сличне примере. Чињеница да он то заговара, тако дуго, а да се, при том, до дана данашњег не зна шта тачно намерава да поклони, представља већ врхунац безумља. Тако шта, могуће је само у Србији.

Замајавање народа демократијом, поштеним изборима и слободним медијима, у земљи у којој су све то теоријски појмови без икаквог упоришта у пракси и колективном сећању, у времену када Вучићева власт тако крвнички и темељно уништава Србију, није ништа друго до саучесништво или подмукло чекање да се Вучић „потроши“ и остави упражњено место које толико прижељкују. Шта ће остати од Србије, када се он „потроши“, можемо само да претпостављамо.

[1] http://rs.n1info.com/Vesti/a484929/Obradovic-Necemo-na-sednicu-o-Kosovu.html

[2] http://rs.n1info.com/Vesti/a485057/Lutovac-i-Ivanovic-Necemo-u-Skupstinu-napravili-su-mesto-gde-se-jedu-cevapi.html?fbclid=IwAR0ZSFDSJGEnM7lqSt9JXYzKpCX3h_PlD9-u_kFfR90GXQ206tGSqM4mqhw

Сетите се Алабаме

1024px-Flag_of_Alabama

17.05.2019.

Пише: Владимир Челекетић

Колико пута сте прочитали на српским тзв. патриотским сајтовима и колико пута сте чули да смо ми „прави“ хришћани, за разлику од других који то нису? Римокатолици су јеретици, а протестанте и свакојаке секте, изникле из протестантизма, којима ни имена не знамо, нити смо у стању да разликујемо, једне од других, готово да и не рачунамо у хришћане. Начелно, нема у томе ничег спорног, тако и јесте, у ствари, јер Црква може бити само једна, а та једна може бити само она којој корени иду до самог Христа и светих апостола.

Па ипак, ти и такви, отпали од праве вере, одавно, у америчкој савезној држави Алабами, усвојили су закон којим се забрањује абортус, скоро у свим случајевима, или, у преводу на српски, забрањује се чедоморство. [1] Уистину, не треба бити хришћанин да би се било против легалног убијања деце. Генерацијама људи, разних вера и култура, кроз историју, није падало на памет да легализују тако монструозан и безуман злочин. Оно што је, међутим, интересантно, јесте објашњење оних који су закон о забрани донели. Гувернер Алабаме, Кеј Ивеј, која је потписала тај закон, чиме је исти ступио на снагу, изјавила је:

„За многе присталице овог закона, овај закон представља снажан доказ да су грађани Алабаме дубоко уверени да је сваки живот драгоцен и да је сваки живот дар од Бога“

Разлоге за овакав закон, они који су га донели, нашли су управо у својој вери, тој „неправој“, не више ни секташкој, него скроз отпадничкој, како би рекли Срби. Како је могуће да у Србији, православној, како би је назвали многи Срби, иако по Уставу и законима, Србија то није, него, напротив, масовно легално убијање деце није ни тема у јавном простору, а у секташкој Алабами, таква пракса се забрањује? Да подсетим, у Србији се, годишње, убије неких 100 хиљада деце, што ће рећи, за седам година, у Србији се направи један Јасеновац. Легално! И онај у Хрватској је био легалан, не заборавимо.

Разлика између Срба и становника Алабаме је у томе што они своју веру, каква год да је и шта год ми о њој мислили, не исповедају и не сведедоче само у храмовима и на светковинама, него имају храбрости да је исповедају и сведоче и у јавном животу. Они се не задовољавају само тиме да се декларишу, они својом вером живе. Зато, сваки пут када у наступу гордости, испуњени поносом пред славом векова српске хришћанске историје, пожелите да кажете како смо ми, Срби, „прави хришћани“, одолите искушењу и одћутите.

Сетите се Алабаме. Пред њом треба да нас је срамота.

[1] https://srbin.info/2019/05/16/budi-se-hriscanska-amerika-zivot-je-boziji-dar-zakon-o-abortusu-uzdrmao-liberale/

 

Љотићевци и недићевци

Bosko Obradovic_090216_RAS foto Zoran Ilic5760_1000x0

17.04.2019

Пише: Владимир Челекетић

Пропаганда власти која говори о томе да су припадници Двери и њихове присталице некакви љотићевци и недићевци, не престаје. [1]

Ово је, наравно, врло бесмислена тврдња и врло лако је доказати да је бесмислена.

Љотић је био политичар који је био изразити противник и либералне демократије и комунизма. Љотић се залагао за сталешку државу. Петог јуна 1938. године Љотић пише:

„Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус – не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.“

С друге стране, Двери су типична партија демократије, која, не само да се својим програмом не супротставља либералној демократији него, у последњих неколико месеци, раме уз раме са најтврдокорнијим заговорницима тог система, троши све своје време и сву своју енергију на критику Вучићевог режима, баш зато што тај режим, наводно, угрожава демократију у Србији.

Тврдити да су припадници Двери недићевци, још је већа бесмислица. Шта, уопште, значи бити недићевац? За разлику од Љотића, Недић није био политичар који се може довести у везу са неком идеологијом. Као председник владе у окупираној земљи спроводио је одлуке окупатора и вршио пропаганду у корист идеологије окупатора. Ако се под недићевцем подразумева неко ко сарађује са окупатором, онда су представници власти недићевци пошто активно сарађују са окупатором на Косову и Метохији. Чак су и део власти тамо. Ако се под недићевцима подразумева неко ко се сматра изразитим националистом и конзервативцем, онда Двери то свакако нису, јер, као што смо видели, они су заговорници либералне демократије. У Недићевој Србији, на пример, није било могуће да Срби буду дискриминисани у односу на Цигане и да Срби плаћају рекет јеврејском лобију [2]. У Вучићевој Србији, не само  да је то могуће него тако и  јесте и Двери на то немају примедбу. Према томе, ја заиста не видим како и на који начин се Двери могу довести у везу са Недићем.

Остаје нејасно зашто Двери, на овај начин, не објасне одсуство сваке везе између себе, са једне стране и Недића и Љотића, са друге. Зар не би било једноставније да лепо кажу: ево, ми се већ месецима, са Трифуновићем, Ђиласом, Борком Стефановићем и осталима, боримо за демократију, а погледајте шта је Љотић писао о демократији. Уместо тога, они понављају да су „антифашисти“, онда ови њих опет оптуже да су фашисти и тако у круг. Цитирање самог Љотића било би много једноставније, зар не?

[1] https://stanjestvari.com/2019/04/16/vi-verujete-i-u-nedica/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/reket/

„Мирне“ демонстрације

protest-1459566__340

14.04.2019

Пише: Владимир Челекетић

За опозицију у Србији јако је важно да демонстрације буду „мирне“, тј. да не дође до насиља, сукоба са полицијом или симпатизерима власти. И не само да је то важно за опозицију, него је то, из неког разлога, јако важно у српском друштву, уопште, па сходно томе, власт покушава да смешне и изрежиране „инциденте“ представи као насиље, а опозицију назива „фашистима“, као да се насиље изазвано политичким сукобима, у целокупној људској историји, може довести у везу само са фашизмом. Ми видимо, у другим земљама, у Француској на пример, побију се сваког викенда са полицијом, па се не прави таква драма нити било коме озбљином пада на памет да инсистира на томе да су демонстранти фашисти.

Да видимо сада каква је сврха тзв. мирних демонстрација, према теоријском моделу демократије. Пре свега, демонстрација које организује политичка странка. Наши опозиционари кажу да демонстрирају зато што хоће да „пошаљу поруку“ властима, тј. зато да би испоставили своје захтеве властима. Међутим, ми знамо да за тако шта није потребно организовати демонстрације, довољно је организовати конференцију за штампу, ако већ постоји жеља да се ти захтеви упуте јавно. Дакле, основна сврха демонстрација мора бити нешто друго. Демонстрацијама, као наступом у јавном простору, политичка странка која их организује покушава да, анимирањем јавности, повећа број својих присталица, а смањи број присталица власти. Другим речима, мирне демонстрације имају пропагандну сврху, оне производе много већи утисак од обраћања на конференцији за штампу, иако је порука иста, што је последица људске природе. Пошто је у демократији битан само број, не и квалитет, више присталица значи већи број гласова на изборима, што значи већу могућност за долазак на власт. Све је то јасно и посматрано овако начелно, нема разлике између Србије и Америке, на пример. Међутим, између Србије и Америке ипак има разлике која је за ову тему битна. Неко ће сада рећи да је поређење између Србије и Америке бесмислено, али поређење је често најбољи начин за разумевање проблема. Уосталом, са чим да вршимо поређење? Срби су копирали систем са Запада, па је логично да оно што су направили пореде са оригиналом. У овом контексту, разлика између Србије и Америке је у следећем. Процентуално, далеко већи број Срба егзистенцијално зависи од припадности или лојалности партији на власти, у поређењу са Американцима. То, наравно,  није једина  разлика, али је она, сама по себи, довољна да можемо да тврдимо да осим имена и форме, наша копија демократије нема никакве везе са оригиналом.  Да би се неко у Америци запослио, на пример, у пошти, на шалтеру, он не мора да се учлани у Републиканску или Демократску странку и не морају он и његова родбина да гласју за одређену странку. Не само да особа не мора да буде лојална некој странци, да би добила такав посао, него је врло мали број Американаца којима се професионалне амбиције завршавају на поштанском шалтеру. Напротив, ко год има бар мало амбиције да нешто заради или ради посао који ће му бити занимљив и у којем ће моћи професионално да се усавршава, неће тражити посао шалтерског службеника у пошти. С друге стране, у Србији је немогуће постати шалтерски службеник у пошти без лојалности партији на власти и у Србији је такав посао, за велики број људи, један од најпожељнијих послова. Ово је, наравно, само један пример. Узмите сада у обзир све остале послове који су за српске прилике врло пожељни и зависе од лојалности партији и упоредите са истим пословима у Америци, који тамо нису ни приближно тако пожељни и где упослење не зависи од припадности и лојалности партији и видећете колика је разлика. Ако на то додамо један проценат јавности који увек гласа за власт, без обзира ко је власт и који се лако контролише простачком и глупом пропагандом, а проценат таквих није занемарљив, ми видимо да је број оних који остају лојални властима, без обзира шта власт ради самој земљи и њиховим сународницима, процентуално далеко већи у Србији него у Америци.

d116587e26e8825337f201f149c60c8e9f0931cf8ef9a7a13aa4bf56d853c761

Овакво стање, наравно, није успостављено доласком Вучића на власт. Ми знамо да, у Србији, није тешко наћи човека који ће, у искреном разговору, тачку по тачку, признати да је политика власти катастрофална и да је критика опозиције оправдана, али то га неће одвратити од гласања за владајућу странку. Објашњење је просто, посао на поштанском шалтеру или инстинкт јединке у крду која увек иде за вођом је оно што одређује лојалност партији на власти.

Ако је све ово што сам изнео тачно онда је лако закључити да никакве „мирне“ демонстрације у Србији не могу, суштински, да промене однос између броја оних који подржавају власт и броја оних који подржавају опозицију која организује „мирне“ демонстрације. Ово није само нагађање и предвиђање. Ми већ имамо доказ да је то тачно. Негде од деведесет друге године, па све до пада Милошевића 2000., однос између броја Милошевићевих присталица и броја Милошевићевих опонената остаје приближно константан, упркос свим ломовима и изазовима, пљачки, сиромаштву, изгубљеним ратовима, моралном и духовном урушавању земље. Промена владајућих „гарнитура“, 2000. и 2012. уследиће после масивних интервенција Запада.

Несумљиво, најновија српска историја, историја ове варијанте српске „демократије“, учи нас да никакве „мирне“ демонстрације, рационални и морални аргументи, не могу да утичу на одлуке и политику власти. Једино на шта власт реагује, заправо, јесте насиље. То смо видели у периоду 1996-97. После низа ненасилних демонстрације, уследила је онолика туча и чак рањавање једног човека у Београду, што коначно доводи до одлуке власти да призна резултате локалних избора. После 2000., тако велики и значајан пример немамо, али имамо пример педерске параде 2010., где је, опет, насилним демнострација, издејствовано да наредне три године власт не силује Београд таквим скарадностима. Док ово пишем не могу да се сетим ни једног другог, макар сличног примера, осим малог инцидента из 2013. када је група људи из Обреновца, опет, користећи насилне методе, успела да „убеди“ власт да им не насељава мигранте и то само, конкретно, тог дана, једну групу миграната коју су хтели да ставе у неке бараке у Обреновцу. Примера нема баш зато што није било насиља, па је власт увек радила шта је хтела без обзира на последице, упозорења и „мирне“ протесте.

Све оне који заговарају „мирне демонстрације“, макар опозиција изводила по 200 хиада људи сваког викенда у Београду, као једини начин да се на власт утиче или суштински промени однос снага у корист опозиције, у смислу подршке јавности, молио бих да ми наведу примере из последњих тридесетак година, када је то „мирним демонстрацијама“ и моралним и рационалним аргументима промењена, не само политика власти, него једна једина одлука власти?

Дакле, имамо страни фактор који има реалан и разумљив интерес да Србија остане у статусу „банана државе“, извор јефтиних сировина, јефтине радне снаге и депонија људског отпада, под локалним надзором марионетске власти. Имамо српску варијанту демократије која би и без страног фактора подразумевала владавину криминала, потпуну контролу друштвеног живота од стране партије на власти и неразвијену привреду у којој је посао шалтерског службеника престижно занимање. Како се из те ситуације може изаћи „мирним“ демонстрацијама, мени остаје нејасно.  „Мирне“ демонстрације не воде ничему, оне су одржавање постојећег стања. Томе нас учи сво досадашње искуство у последњих тридесетак година. Насиље, као метод политичке борбе, може да води у промену постојећег стања, али у какву промену, и са каквом ценом, то можемо само да нагађамо. Онај ко користи физичку силу за обрачун са властима не мора да рачуна на велику подршку јавности. Он може да дође у позицију власти и са пет посто подршке.  У постојећем систему, ни 30% подршке не мора да значи ни 3% утицаја у процесу доношења одлука судбоносних за земљу.

Тако, по мом мишљењу, нажалост, стоје ствари. Према томе, заиста мислим да је сасвим неважно колико је људи било на ком скупу. Оног тренутка када их буде довољно да сруше власт, милион или стотину, свеједно је и ако се то изведе без заштите и подршке странаца, можемо говорити о потребном, не и довољном услову, за суштинску промену. До тада … наставите да се пребројавате, није то лоша ментална гимнастика.

„Демократија“ или живот?

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

18.03.2019

Пише: Владимир Челекетић

Од кад су почеле демонстрације против Вучићеве власти, не престају расправе међу родољубивим Србима. Да ли су ови што предводе демонстрације, гори, исти (сјаши Курта…) или, ипак, бољи. Да су добри, чини се, не тврди нико, али, … ипак, бар мало бољи, бар не толико погубни за државне и националне интересе као Вучић?

Опозицију чине Демократска странка у „икс“ варијанти, људскоправашки и педерски активисти од којих се родољубивим Србима преврће утроба и Двери, без чијег присуства, чини ми се, не би ни било оваквих расправа и цела ствар би била схваћена као типичан другосрбијански циркус у којем поштен и частан свет не треба да учествује. Из неког разлога, један део родољубиве јавности у Србији, још увек рачуна Двери у тзв. патриотску опозицију.

Како било, није ми овде намера да се бавим ликом и делом опозиционих политичара, него нечим другим.

Основни и, практично, једини захтеви опозиције су „слободни медији“ и „слободни и поштени избори“. После тридесет година  најновијег српског искуства са „демократијом“, то су захтеви!

Позивам све који ово читају да размисле о томе и да кажу сами себи, а могу и другима, шта то, у ствари, значи? Да смогну снаге да изађу из теоријског оквира „демократије“, у који се, бруталном пропагандом, утерују, као у тор, већ, скоро, три деценије и замисле, шта то, практично, значи, „слободни медији“ и „слободни избори“. Где то постоји? Како се препознаје. Да ли је медиј „слободан“ ако Бошко Обрадовић добије 5 минута у Дневнику, а није слободан ако га не добије? Да ли, поред 5 минута за Бошка Обрадовића, треба да буде и пет минута, на пример, за Младена Обрадовића, или је довољно Бошкових пет минута? Шта значи „слободни и поштени избори“? Ако једна странка потроши хиљаду пута више пара од друге, да ли је то „поштено“? Ако неко гласа за некога због 2000 динара или картона уља, да ли је то „поштено“ и да ли је „слободно“? Зашто, на пример, не би било „слободно“? Неко му „слободно“ понудио, овај „слободном вољом“ одлучио да гласа. Није овај први претио да ће да га убије ако не гласа. И тако даље и тако редом.

Друга ствар на коју бих хтео да укажем је следећа. У менталном тору „демократије“ постоје само две врсте одлука, „демократске“ и „недемократске“. У реалном животу, међутим, онај који трпи последице одлука, исте препознаје само као добре и лоше. Шта некоме мења у животу сазнање да је нека одлука донешена „демократски“, ако је за њега катастрофална? Шта Србима мења у животу чињеница да су одлуке о, на пример, распродаји српске имовине и земље странцима и о плаћању десет хиљада евра по радном месту, донете „демократски“? Зар Србима не би било боље да су донете одлуке да се све то не ради, макар те одлуке и не биле донете „демократски“? Када се слушају говорници на демонстрацијама испада да се маса, која се око њих скупља, уби од муке због недостатка „демократије“. Када би, међутим, неко интервјуисао те људе из масе и питао их чиме су, заиста, незадовољни, шта мислите, колико њих би поменуло „демократију“? Колико њих би излазило на улице да су задовољни својим материјалним статусом, да им не сметају разне друштвене неправде, криминал, корупција, дискриминација Срба, перверзије које се намећу као друштвена норма … шта већ коме смета? Колико њих би излазило на улице зато што Маја Гојковић не води Скупштину „демокатски“ и зато што Бошко нема пет минута на РТС? Да ли сте чули, икада, да би хиљаде држављана Кувајта или Саудијске Арабије, на пример, изашли на улице, само да смеју, због недостатка „демократије“? Да би изашли из својих Мерцедеса, Ленд Крузера и велелепних станова и шетали по Ријаду на плус педесет зато што неки њихов Мустафа Обрадовић нема својих пет минута?

Даље, можемо поставити овакво питање. Чак и да је све то могуће, „слободни избори“ и „слободни медији“, на планети која се зове „Земља“, међу врстом која се зове „хомосапијенс“, ко гарантује да би одлуке власти, у таквом систему, биле добре? Да Вучић поднесе оставку, да се „ослободе медији“, да се за шест месеци или годину дана одрже „поштени избори“, ко гарантује и чиме се гарантује да политика власти не би били исто толико катастрофална за Србе и Српство? Шта значи „добра одлука“, питаће неко, зар то није релативно? Оно што је за неког добро, за неког другог не мора бити. Тако је, да ли је одлука добра или лоша, врло је релативно за посматрача, међутим, за онога кога се одлука тиче, уопште није релативно, него је врло апсолутно. Цео смисао бављена политиком и јесте у томе да се дође на власт да би се спровеле одлуке које се сматрају добрим. Неспособна да види ван „демократске“ ограде, маса искрено родољубивих Срба, без икакве логике утемељене у реалном искуству, и даље „верује“ да ће се стварањем неке „демократске“ атмосфере, доћи до власти која ће доносити и спроводити у дело одлуке које та родољубива маса сматра „добрим“. Тако се губи време и пролази живот. Тридесет година. Оно што родољубивој Србији треба јесте дефинисање одлука које се сматрају добрим и стварање реалне политичке снаге која ће доћи у позицију да такве одлуке доноси и спроводи. Ако се садашњи циркус за то може искористити, добро је. Ако не може, да се тиме више не бавимо. За живот су потребне добре одлуке. Да ли су оне донете „демократски“ или не, мање је важно. У ствари, није важно уопште јер, у сусрету са последицама, питање да ли је одлука донешена „демократски“, потпуно је неважно.

Чему служи орден?

95px-order_of_alexander_nevsky_(russia)

18.01.2019

Пише: Владимир Челекетић

Путин је Вучића одликовао орденом Александра Невског. То је направило значајан проблем нашим родољупцима који мрзе Вучића и воле Путина. Пошто су, по њиховој логици, Путин и Русија српски пријатељи (шта год да то значи, по тој логици), а Вучић марионета страног фактора који уништава Србију, мало је незгодно да Путин и Русија задрже статус „пријатеља“ кад деле ордење непријатељу. Но, наши родољупци не би били то што јесу када не би пронашли неко задовољавајуће објашњење које дозвољава да Путин остане пријатељ, а Вучић непријатељ. Објашњење гласи: „орден је додељен српском народу.“

Ако је веровати Википедији, орден Александра Невског додељује се, не рачунајући руске држављане, страним држављанима: страним политичарима, јавним личностима или представницима пословне заједнице због заслуга које имају за развој сарадње са Руском Федерацијом  и за допринос социо-економском развоју.

„May also be awarded to prominent foreign politicians, public figures or representatives of business communities of foreign states, for merit in the development of multilateral cooperation with the Russian Federation and to assist in its socio-economic development.“ [1]

Као што можемо да видимо, орден се не додељује народу него појединцима због нечега што је на корист Руској Федерацији, што је логично, јер би било глупо да се орден Руске Федерације додељује због нечега што је на корист некој другој земљи. Према томе, Вучић је добио орден зато што је урадио нешто што је на корист Русији и то нема никакве везе са Србијом. То што Вучић уништава Србију нема везе са орденом, то само потврђује да уништавање Србије није на штету Руској Федерацији јер да је на штету, можемо да претпоставимо да Вучић не би добио орден или, да будем врло прецизан, то што бриселски сатрап уништава Србију није на штету владајућем сталежу у Русији. Њима је довољно то што је у корист Русије оно што ради за Русију. Да ли ће, једнога дана, неки други властодршци Русије закључити да су подршка и ордење Вучићу били на штету и Русији, видећемо.

Наравно, српским родољупцима је врло тешко да ово схвате, јер свако деловање Русије које се, на било који начин тиче Србије, они хоће да виде као пријатељско и корисно за Србију и Србе. Кад Путин одликује Вучића онда то није орден за Вучића него за српски народ, кад сутра, после потписивања уговора о поклону са Шиптарима, Вучић уведе санкције Русији, по инструкцијама из Брисела, наши родољупци ће тврдити како је санкције увео Вучић, а не српски народ, који се томе изричито противи јер, у универзуму наших родољубаца, постоје две константе, брзина светлости и „пријатељство“ Србије и Русије.

Што рече неко паметан: ако се моја убеђења не слажу са чињеницама, утолико горе по чињенице.

[1] https://en.wikipedia.org/wiki/Orders,_decorations,_and_medals_of_Russia

 

 

Очајници

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

28.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

У последњих тридесет година, три пута је мењан режим у Србији. Свакој промени режима претходило је, оправдано, незадовољство великог дела народа. Незадовољство антисрпском политиком српских комуниста претходило је доласку Милошевића на власт. Незадовољство пљачком земље и изгубљеним ратовима претходило је доласку ДОС на власт, а, поново, незадовољство пљачком и издајом важних националних интереса, претходило је доласку Николића, односно, СНС на власт. Шест и по година касније Срби су опет незадовољни и демонстрирају против Вучића.

Има она народна прича у којој сви проклињу агу, или беше, паша, не сећам се, а само једна баба моли Бога да тај ага, или паша, поживи што дуже. На питање зашто се тако моли када народ толико пати и страда, она одговара да је сваки следећи био гори од претходног. Многи Срби, данас, анализирајући период у последњих тридесет година, долазе до истог закључка. Рећи ће љути противници Вучића, на пример, да чак ни Тадић није био такав издајник, неки чак и да се Тадић може назвати „патриотом“ у поређењу са Вучићем.

Расправе на тему ко је бољи, а ко гори, од Обреновића до Вучића, могу бити врло жестоке, али, ја бих, овде, указао на нешто друго. Милошевић је био велики, харизматични вођа, за велики број Срба. Масе су биле „за“ Милошевића. Пад Милошевића дочекан је без такве подршке за неког конкретног вођу. Истина је, имали су и Коштуница и Ђинђић велики број присталица али ни један није имао такву подршку и није тако доживљаван као Милошевић у тренутку успона на власт. Многи су, више, били „против“ Милошевића него „за“ ДОС. Па ипак, ентузијазам је био велики, очекивале су се „промене“ и увођење „демократије“ после коначног „пада комунизма“, очекивало се стварање „уређене, правне и демократске“ државе, опоравак привреде и значајно повећање материјалног богатства становништва. После дванаест година владавине ДОС и досовских мутација, Николић је победио Тадића и СНС је дошла на власт. Победа тако ништавног створења какав је Николић била је могућа само зато што је оно „против“ постало много важније од оног „за“. Многи Срби су доведени до логике „и за црног Циганина ако треба“, само да се „ови“ уклоне са власти. Шест и по година касније, маса која се ваља Београдом нема више ни „црног Циганина“. Да Вучић сутра поднесе оставку ти исти који демонстрирају, замолили би га да остане на власти бар још седам дана, док се странци не договоре како да формирају нову власт. После таквог темељног и свеобухватног уништавања земље и народа све што је остало да се супротстави Вучићу јесу „грађани и грађанке“ који траже да Ђилас и Јеремић добијају пет минута у Дневнику и да Борко Стефановић не добија батине. Не рачунајући организаторе протеста, политичаре и „активисте“ који су на директној вези са странцима, који чекају да им Запад помогне да дођу на власт, као што је помогао и Вучићу или ДОС, улицама Београда ваља се гомила очајника. Ако међу њима и има мали проценат оних који и даље наивно верују у „демократију“ и „владавину права“, сумњам да огромна већина њих има више таквих илузија. На улици их држи само осећај угрожености и осећај тешке неправде. Они више нису у стању да дефинишу, јасно, као политички захтев, ни оно шта неће. Шта хоће, појма немају.

Очајање се може сматрати логичном последицом тридесет година изневерених обећања, илузија и заблуда, али, само очајање неће довести до промене. Ако се овако настави нестанак Срба као народа  је известан. Да ли ће се, у том процесу, Вучићева банда обогатити више од Ђиласове, или ће бити обрнуто, сасвим је неважно. Србији је потребна реална политичка снага, препознатљива и по имену организације и по именима људи на њеном челу, која ће доћи у позицију моћи тј.  на власт и која ће донети и спровести одређене политичке одлуке. Сасвим је неважно да ли ће дежурни теоретичари „демократије“ ту организацију називати „демократском“ и да ли ће њен долазак на власт и деловање са позиције власти сматрати „демократским“. Још мање је важно да ли ће та власт имати подршку већине, јер и сва ова пустошења Србије обављена су са, највише, тридесетак посто подршке. Једино што је битно јесте оно што ће та организација са позиције моћи . тј. власти, урадити, а, по мом мишљењу, треба да уради следеће.

Да трајно одустане од гурања Србије у ЕУ, не „због Косова“, него због оног што ЕУ јесте.

Да прекине преговоре са шиптарским зликовцима, да прогласи окупацију Косова и Метохије и јасно стави до знања да никакав уговор о поклону српске земље, ни са Шиптарима, ни са било ким другим, неће бити потписан. Ни за један једини квадратни сантиметар.

Да прекине сваки облик војне сарадње са НАТО.

Да национализује српску земљу, изворе воде, руднике и велика предузећа предате странцима. Да похапси и суди српске држављане у то умешане, а странце протера без икакве надокнаде.

Да испита порекло имовине свих носиоца власти на свим нивоима и све који су умешани у злоупотребе  пошаље на вишедеценијске робије, а имовину им заплени.

Да масовним државним интервенционизмом покрене српску привреду.

Да све носиоце власти који су починили дела велеиздаје, као што су Бриселски споразум или „сарадња са Хагом“ похапси и пошаље на доживотне робије, а имовину им заплени.

Да похапси и суди вође страних агентура из тзв. невладиних и других организација, а те организације забрани.

Да укине сваку законску дискриминацију Срба у односу на тзв. мањине.

Да укине право на тзв. азил, моментално протера све илегалне мигранте и пошаље војску да чува границу.

Да криминализује хомосексуализам, порнографију и чедоморство.

Да донесе и примени закон о јавном моралу који ће се односити на сваки јавни простор укључујући и медије. Да деконтаминира јавни простор забраном скарадних садржаја.

Да културном и образовном политиком крене у процес културне и духовне деконтаминације народа.

Ово што сам горе навео јесу јасни политички циљеви. Са њима се неко може слагати или неслагати, може их сматрати реално изводљивим или неизводљивим, може их сматрати добрим и лошим, штетним или, чак, опасним по Србију. Медијски простор за Ђиласа, благонаклоност Маје Гојковић према опозицији и пријатељски однос СНС батинаша према Борку Стефановићу нису политички циљеви него захтеви очајника којима манипулише шака бриселских марионета. Ток историје не могу променити очајници него само победници, а без промене тока историје, без скретања са овог пута у пропаст, једино што је извесно јесте нестанак Срба као народа. После гашења српске државности, после враћања у период од пре 1804. то је логичан и последњи корак. Никаква „демократија“, чак и кад би била могућа, чак и кад би је сутра увели, то више не може да спречи.