Featured

Списак текстова

 

 

 

ПОЛИТИКА БЕШЧАШЋА

Поверење (02.06.2018)

„Дијалог“ (16.10.2017)

Опредељење (29.06.2017)

Понижење (17.06.2017)

Председник/ца (09.06.2017)

Како смо постали Цигани (10.04.2017)

Хероинске сузе (21.03.2017)

Разочарани (23.02.2017)

Опет хоће да га убију (30.10.2016)

На Косову је све српско осим Шиптара (10.10.2016)

Рекет (31.03.2016)

Хоће да га убију (01.12.2015)

Шта је то „издаја“? (28.10.2015)

Марионете марионета (22.10.2015)

Олује из Београда (06.08.2015)

Шокиран (19.06.2015)

Миша Ђурковић: О СНС за крај (11.02.2011)

Разоружавање Срба – од слободних људи до кметова и робова (2011)

 

СРБИНЕ, ОРГАНИЗУЈ СЕ!

Упутство за пробијање медијска блокаде (17.09.2017)

Аристотел је био у праву (20.09.2016)

Сабирање вектора (26.11.2015)

Зашто треба партија? (04.12.2014)

Србине, организуј се! (03.12.2014)

Србија Србима (24.11.2014)

 

РОДОЉУПЦИ

„Демократија“ или живот? (18.03.2019)

Чему служи орден? (18.01.2019)

Очајници (28.12.2018)

Подршка (16.11.2018)

Патриотска логика: нећемо оно што хоћемо (10.10.2018)

Неоколонијализам (23.10.2017)

Криви смо ми (11.03.2017)

Уставобранитељи (03.03.2017)

Мајмунисање (25.02.2017)

Фракције (24.05.2016)

Шетање (28.03.2016)

Већина (08.03.2016)

Нападнути (06.02.2016)

Конкурс за српску Фрауке (04.02.2016)

Партије и покрети (16.01.2016)

Скуп и скупови (10.07.2015)

„Слобода“ медија (18.05.2015)

Принципи и коалиције (16.04.2015)

Умерена десница (30.10.2014)

Потенцијална енергија (09.09.2014)

 

ИЗБОРИ

Избори 2017. (03.04.2017)

Бели (17.03.2017)

О председничким кандидатима (15.02.2017)

Избори (02.05.2016)

Има ли избора мимо избора? (17.02.2016)

Бити или не бити (23.01.2016)

 

ИМИГРАЦИЈА

У пролазу (12.12.2018) 

Шид је Србија (11.04.2017)

Хроника безумља (24.03.2017)

Ксенофобија (26.03.2016)

Збогом памети (2) (23.11.2015)

На путу у „стабилност“ (02.10.2015)

Последња линија одбране (17.09.2015)

Цртање нилског гргеча (11.09.2015)

Зидови за „гостопримство“ (18.08.2015)

Азил у служби геноцида (20.10.2014)

 

ТЕРОРИЗАМ

Европска дилема: мртав или „екстреман“? (19.11.2015)

Алах акбар мон ами! (14.11.2015)

„Терористи“ и терорисање здравог разума (10.05.2015)

Мустафа из Брајтона (30.09.2014)

 

ПОЛИТИКА ПЕРВЕРЗИЈА

Снага речи (15.09.2016)

Конкурс за српског Џерија Адамса (20.09.2015)

О лаву и педерима (18.09.2014)

 

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Демократија или смрт (16.12.2018)

Везани за мртваца (12.04.2016)

Системи и режими (03.12.2015)

 

СРПСКО ЛУДИЛО

Сале код Мила (02.01.2017)

Питање избора или избор питања (10.06.2015)

Коме треба извињење? (21.04.2015)

Опет парада (19.04.2015)

Поверење (21.03.2015)

Теорије завера и политичка пракса (09.12.2014)

Од параде до параде (04.10.2014)

 

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА – ОСНОВНА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ

Србија – суверена српска држава

Демократија

Брак и породица

Економија

Криминал

Територијално и политичко уређење државе

Српска војска

Спољна политика

Европска Унија

НАТО

Косово и Метохија

 

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА

Разлаз (26.01.2017)

Шта је НП? (02.09.2014)

Advertisements

„Демократија“ или живот?

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

18.03.2019

Пише: Владимир Челекетић

Од кад су почеле демонстрације против Вучићеве власти, не престају расправе међу родољубивим Србима. Да ли су ови што предводе демонстрације, гори, исти (сјаши Курта…) или, ипак, бољи. Да су добри, чини се, не тврди нико, али, … ипак, бар мало бољи, бар не толико погубни за државне и националне интересе као Вучић?

Опозицију чине Демократска странка у „икс“ варијанти, људскоправашки и педерски активисти од којих се родољубивим Србима преврће утроба и Двери, без чијег присуства, чини ми се, не би ни било оваквих расправа и цела ствар би била схваћена као типичан другосрбијански циркус у којем поштен и частан свет не треба да учествује. Из неког разлога, један део родољубиве јавности у Србији, још увек рачуна Двери у тзв. патриотску опозицију.

Како било, није ми овде намера да се бавим ликом и делом опозиционих политичара, него нечим другим.

Основни и, практично, једини захтеви опозиције су „слободни медији“ и „слободни и поштени избори“. После тридесет година  најновијег српског искуства са „демократијом“, то су захтеви!

Позивам све који ово читају да размисле о томе и да кажу сами себи, а могу и другима, шта то, у ствари, значи? Да смогну снаге да изађу из теоријског оквира „демократије“, у који се, бруталном пропагандом, утерују, као у тор, већ, скоро, три деценије и замисле, шта то, практично, значи, „слободни медији“ и „слободни избори“. Где то постоји? Како се препознаје. Да ли је медиј „слободан“ ако Бошко Обрадовић добије 5 минута у Дневнику, а није слободан ако га не добије? Да ли, поред 5 минута за Бошка Обрадовића, треба да буде и пет минута, на пример, за Младена Обрадовића, или је довољно Бошкових пет минута? Шта значи „слободни и поштени избори“? Ако једна странка потроши хиљаду пута више пара од друге, да ли је то „поштено“? Ако неко гласа за некога због 2000 динара или картона уља, да ли је то „поштено“ и да ли је „слободно“? Зашто, на пример, не би било „слободно“? Неко му „слободно“ понудио, овај „слободном вољом“ одлучио да гласа. Није овај први претио да ће да га убије ако не гласа. И тако даље и тако редом.

Друга ствар на коју бих хтео да укажем је следећа. У менталном тору „демократије“ постоје само две врсте одлука, „демократске“ и „недемократске“. У реалном животу, међутим, онај који трпи последице одлука, исте препознаје само као добре и лоше. Шта некоме мења у животу сазнање да је нека одлука донешена „демократски“, ако је за њега катастрофална? Шта Србима мења у животу чињеница да су одлуке о, на пример, распродаји српске имовине и земље странцима и о плаћању десет хиљада евра по радном месту, донете „демократски“? Зар Србима не би било боље да су донете одлуке да се све то не ради, макар те одлуке и не биле донете „демократски“? Када се слушају говорници на демонстрацијама испада да се маса, која се око њих скупља, уби од муке због недостатка „демократије“. Када би, међутим, неко интервјуисао те људе из масе и питао их чиме су, заиста, незадовољни, шта мислите, колико њих би поменуло „демократију“? Колико њих би излазило на улице да су задовољни својим материјалним статусом, да им не сметају разне друштвене неправде, криминал, корупција, дискриминација Срба, перверзије које се намећу као друштвена норма … шта већ коме смета? Колико њих би излазило на улице зато што Маја Гојковић не води Скупштину „демокатски“ и зато што Бошко нема пет минута на РТС? Да ли сте чули, икада, да би хиљаде држављана Кувајта или Саудијске Арабије, на пример, изашли на улице, само да смеју, због недостатка „демократије“? Да би изашли из својих Мерцедеса, Ленд Крузера и велелепних станова и шетали по Ријаду на плус педесет зато што неки њихов Мустафа Обрадовић нема својих пет минута?

Даље, можемо поставити овакво питање. Чак и да је све то могуће, „слободни избори“ и „слободни медији“, на планети која се зове „Земља“, међу врстом која се зове „хомосапијенс“, ко гарантује да би одлуке власти, у таквом систему, биле добре? Да Вучић поднесе оставку, да се „ослободе медији“, да се за шест месеци или годину дана одрже „поштени избори“, ко гарантује и чиме се гарантује да политика власти не би били исто толико катастрофална за Србе и Српство? Шта значи „добра одлука“, питаће неко, зар то није релативно? Оно што је за неког добро, за неког другог не мора бити. Тако је, да ли је одлука добра или лоша, врло је релативно за посматрача, међутим, за онога кога се одлука тиче, уопште није релативно, него је врло апсолутно. Цео смисао бављена политиком и јесте у томе да се дође на власт да би се спровеле одлуке које се сматрају добрим. Неспособна да види ван „демократске“ ограде, маса искрено родољубивих Срба, без икакве логике утемељене у реалном искуству, и даље „верује“ да ће се стварањем неке „демократске“ атмосфере, доћи до власти која ће доносити и спроводити у дело одлуке које та родољубива маса сматра „добрим“. Тако се губи време и пролази живот. Тридесет година. Оно што родољубивој Србији треба јесте дефинисање одлука које се сматрају добрим и стварање реалне политичке снаге која ће доћи у позицију да такве одлуке доноси и спроводи. Ако се садашњи циркус за то може искористити, добро је. Ако не може, да се тиме више не бавимо. За живот су потребне добре одлуке. Да ли су оне донете „демократски“ или не, мање је важно. У ствари, није важно уопште јер, у сусрету са последицама, питање да ли је одлука донешена „демократски“, потпуно је неважно.

Чему служи орден?

95px-order_of_alexander_nevsky_(russia)

18.01.2019

Пише: Владимир Челекетић

Путин је Вучића одликовао орденом Александра Невског. То је направило значајан проблем нашим родољупцима који мрзе Вучића и воле Путина. Пошто су, по њиховој логици, Путин и Русија српски пријатељи (шта год да то значи, по тој логици), а Вучић марионета страног фактора који уништава Србију, мало је незгодно да Путин и Русија задрже статус „пријатеља“ кад деле ордење непријатељу. Но, наши родољупци не би били то што јесу када не би пронашли неко задовољавајуће објашњење које дозвољава да Путин остане пријатељ, а Вучић непријатељ. Објашњење гласи: „орден је додељен српском народу.“

Ако је веровати Википедији, орден Александра Невског додељује се, не рачунајући руске држављане, страним држављанима: страним политичарима, јавним личностима или представницима пословне заједнице због заслуга које имају за развој сарадње са Руском Федерацијом  и за допринос социо-економском развоју.

„May also be awarded to prominent foreign politicians, public figures or representatives of business communities of foreign states, for merit in the development of multilateral cooperation with the Russian Federation and to assist in its socio-economic development.“ [1]

Као што можемо да видимо, орден се не додељује народу него појединцима због нечега што је на корист Руској Федерацији, што је логично, јер би било глупо да се орден Руске Федерације додељује због нечега што је на корист некој другој земљи. Према томе, Вучић је добио орден зато што је урадио нешто што је на корист Русији и то нема никакве везе са Србијом. То што Вучић уништава Србију нема везе са орденом, то само потврђује да уништавање Србије није на штету Руској Федерацији јер да је на штету, можемо да претпоставимо да Вучић не би добио орден или, да будем врло прецизан, то што бриселски сатрап уништава Србију није на штету владајућем сталежу у Русији. Њима је довољно то што је у корист Русије оно што ради за Русију. Да ли ће, једнога дана, неки други властодршци Русије закључити да су подршка и ордење Вучићу били на штету и Русији, видећемо.

Наравно, српским родољупцима је врло тешко да ово схвате, јер свако деловање Русије које се, на било који начин тиче Србије, они хоће да виде као пријатељско и корисно за Србију и Србе. Кад Путин одликује Вучића онда то није орден за Вучића него за српски народ, кад сутра, после потписивања уговора о поклону са Шиптарима, Вучић уведе санкције Русији, по инструкцијама из Брисела, наши родољупци ће тврдити како је санкције увео Вучић, а не српски народ, који се томе изричито противи јер, у универзуму наших родољубаца, постоје две константе, брзина светлости и „пријатељство“ Србије и Русије.

Што рече неко паметан: ако се моја убеђења не слажу са чињеницама, утолико горе по чињенице.

[1] https://en.wikipedia.org/wiki/Orders,_decorations,_and_medals_of_Russia

 

 

Очајници

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

28.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

У последњих тридесет година, три пута је мењан режим у Србији. Свакој промени режима претходило је, оправдано, незадовољство великог дела народа. Незадовољство антисрпском политиком српских комуниста претходило је доласку Милошевића на власт. Незадовољство пљачком земље и изгубљеним ратовима претходило је доласку ДОС на власт, а, поново, незадовољство пљачком и издајом важних националних интереса, претходило је доласку Николића, односно, СНС на власт. Шест и по година касније Срби су опет незадовољни и демонстрирају против Вучића.

Има она народна прича у којој сви проклињу агу, или беше, паша, не сећам се, а само једна баба моли Бога да тај ага, или паша, поживи што дуже. На питање зашто се тако моли када народ толико пати и страда, она одговара да је сваки следећи био гори од претходног. Многи Срби, данас, анализирајући период у последњих тридесет година, долазе до истог закључка. Рећи ће љути противници Вучића, на пример, да чак ни Тадић није био такав издајник, неки чак и да се Тадић може назвати „патриотом“ у поређењу са Вучићем.

Расправе на тему ко је бољи, а ко гори, од Обреновића до Вучића, могу бити врло жестоке, али, ја бих, овде, указао на нешто друго. Милошевић је био велики, харизматични вођа, за велики број Срба. Масе су биле „за“ Милошевића. Пад Милошевића дочекан је без такве подршке за неког конкретног вођу. Истина је, имали су и Коштуница и Ђинђић велики број присталица али ни један није имао такву подршку и није тако доживљаван као Милошевић у тренутку успона на власт. Многи су, више, били „против“ Милошевића него „за“ ДОС. Па ипак, ентузијазам је био велики, очекивале су се „промене“ и увођење „демократије“ после коначног „пада комунизма“, очекивало се стварање „уређене, правне и демократске“ државе, опоравак привреде и значајно повећање материјалног богатства становништва. После дванаест година владавине ДОС и досовских мутација, Николић је победио Тадића и СНС је дошла на власт. Победа тако ништавног створења какав је Николић била је могућа само зато што је оно „против“ постало много важније од оног „за“. Многи Срби су доведени до логике „и за црног Циганина ако треба“, само да се „ови“ уклоне са власти. Шест и по година касније, маса која се ваља Београдом нема више ни „црног Циганина“. Да Вучић сутра поднесе оставку ти исти који демонстрирају, замолили би га да остане на власти бар још седам дана, док се странци не договоре како да формирају нову власт. После таквог темељног и свеобухватног уништавања земље и народа све што је остало да се супротстави Вучићу јесу „грађани и грађанке“ који траже да Ђилас и Јеремић добијају пет минута у Дневнику и да Борко Стефановић не добија батине. Не рачунајући организаторе протеста, политичаре и „активисте“ који су на директној вези са странцима, који чекају да им Запад помогне да дођу на власт, као што је помогао и Вучићу или ДОС, улицама Београда ваља се гомила очајника. Ако међу њима и има мали проценат оних који и даље наивно верују у „демократију“ и „владавину права“, сумњам да огромна већина њих има више таквих илузија. На улици их држи само осећај угрожености и осећај тешке неправде. Они више нису у стању да дефинишу, јасно, као политички захтев, ни оно шта неће. Шта хоће, појма немају.

Очајање се може сматрати логичном последицом тридесет година изневерених обећања, илузија и заблуда, али, само очајање неће довести до промене. Ако се овако настави нестанак Срба као народа  је известан. Да ли ће се, у том процесу, Вучићева банда обогатити више од Ђиласове, или ће бити обрнуто, сасвим је неважно. Србији је потребна реална политичка снага, препознатљива и по имену организације и по именима људи на њеном челу, која ће доћи у позицију моћи тј.  на власт и која ће донети и спровести одређене политичке одлуке. Сасвим је неважно да ли ће дежурни теоретичари „демократије“ ту организацију називати „демократском“ и да ли ће њен долазак на власт и деловање са позиције власти сматрати „демократским“. Још мање је важно да ли ће та власт имати подршку већине, јер и сва ова пустошења Србије обављена су са, највише, тридесетак посто подршке. Једино што је битно јесте оно што ће та организација са позиције моћи . тј. власти, урадити, а, по мом мишљењу, треба да уради следеће.

Да трајно одустане од гурања Србије у ЕУ, не „због Косова“, него због оног што ЕУ јесте.

Да прекине преговоре са шиптарским зликовцима, да прогласи окупацију Косова и Метохије и јасно стави до знања да никакав уговор о поклону српске земље, ни са Шиптарима, ни са било ким другим, неће бити потписан. Ни за један једини квадратни сантиметар.

Да прекине сваки облик војне сарадње са НАТО.

Да национализује српску земљу, изворе воде, руднике и велика предузећа предате странцима. Да похапси и суди српске држављане у то умешане, а странце протера без икакве надокнаде.

Да испита порекло имовине свих носиоца власти на свим нивоима и све који су умешани у злоупотребе  пошаље на вишедеценијске робије, а имовину им заплени.

Да масовним државним интервенционизмом покрене српску привреду.

Да све носиоце власти који су починили дела велеиздаје, као што су Бриселски споразум или „сарадња са Хагом“ похапси и пошаље на доживотне робије, а имовину им заплени.

Да похапси и суди вође страних агентура из тзв. невладиних и других организација, а те организације забрани.

Да укине сваку законску дискриминацију Срба у односу на тзв. мањине.

Да укине право на тзв. азил, моментално протера све илегалне мигранте и пошаље војску да чува границу.

Да криминализује хомосексуализам, порнографију и чедоморство.

Да донесе и примени закон о јавном моралу који ће се односити на сваки јавни простор укључујући и медије. Да деконтаминира јавни простор забраном скарадних садржаја.

Да културном и образовном политиком крене у процес културне и духовне деконтаминације народа.

Ово што сам горе навео јесу јасни политички циљеви. Са њима се неко може слагати или неслагати, може их сматрати реално изводљивим или неизводљивим, може их сматрати добрим и лошим, штетним или, чак, опасним по Србију. Медијски простор за Ђиласа, благонаклоност Маје Гојковић према опозицији и пријатељски однос СНС батинаша према Борку Стефановићу нису политички циљеви него захтеви очајника којима манипулише шака бриселских марионета. Ток историје не могу променити очајници него само победници, а без промене тока историје, без скретања са овог пута у пропаст, једино што је извесно јесте нестанак Срба као народа. После гашења српске државности, после враћања у период од пре 1804. то је логичан и последњи корак. Никаква „демократија“, чак и кад би била могућа, чак и кад би је сутра увели, то више не може да спречи.

 

 

 

Демократија или смрт

voting-cartoon

16.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

Поново протест опозиције. Због демократије, тј. због недостатка демократије. Била демократија, дошао Вучић и укинуо је.

„Борба за демократију у Србији се мора поново отпочети.“ Пише Бобан Стојановић на НСПМ [1].

Слична ситуација као у време Милошевића. „Грађани“ су протествовали зато што Милошевић није хтео да им да демократију. Милошевић је владао после пада комунизма, што ће рећи, Милошевић није био укинуо демократију, као што је то учинио Вучић, него није хтео да је уведе. Онда је Милошевић смењен и уведена је демократија. „Млада“ и „крхка“, као што су то говорили и писали многи „аналитичари“ за време 12 година владања ДОС и досовских мутација, а онда је дошао Вучић и укинуо је, па се „грађанима“ поново ваља борити. Ето, тако, скоро 30 година. Без демократије, са „младом“ и „крхком“ демократијом и опет без демократије.

Питањем, шта се под „демократијом“ подразумева, Срби се не баве много. Траже да Вучић обезбеди „простор на медијима“ за представнике опозиције, траже да се владајућа већина понаша „демократски“ у Скупштини, да не опструише рад опозиције. Траже да их СНС батинаши не туку кад организују скупове и протесте.

Упитајмо се, ипак, шта је, уистину, „демократија“? Теоријски модел говори о „вољи народа“ и о „изражавању“ те воље, говори о „слободним и поштеним“ изборима, о „слободи медија“, о „владавини права“, о „слободи говора“. Посматрајући праксу, демократију можемо назвати системом владавине новца. Међутим, хајде да усвојимо практичан приступ и упоредимо српско друштво и политички систем са друштвима и системима оних земаља у којима је тај систем демократије измишљен и усавршен, са Британијом и САД, на пример. Можемо приметити да у Британији и САД постоје „велике партије“ у којима постоје бројне, како се то каже, фракције. Разлике између фракција могу бити огромне. Један од највећих примера можемо видети у Британији ових дана, када се воде расправе о изласку из Европске Уније. У оквиру једне исте партије, постоје они који су против изласка из ЕУ и други који су за, а и међу онима који су „за“ не постоји општа сагласност како то урадити и какве односе са ЕУ имати у будућности. Па ипак, све те огромне разлике не доводе у питање опстанак саме партије. Ником не пада на памет да „цепа“ партију. Да је слична ситуација у Србији, давних дана би, од те једне партије, настало бар неколико њих. Исто можемо видети и у Америци, једни су за Трампа, други против, или, можемо видети разне фракције које немају везе са Трампом. Једни су друштвени конзервативци, други нису, једни би да мењају законе о праву на ношење оружја, други не би итд. У Србији је, тако шта, у оквиру једне партије, незамисливо. Даље, у конкретним ситуацијама, када се расправља о конкретним законским предлозима, видимо да различити посланици исте партије гласају различито. И то је у Србији незамисливо. Или се гласа према наређењу вође или  следи избацивање из партије.

Друга ствар коју можемо да приметимо јeсте постојање различитих интересних група и њихова способност да политички делују. На пример, баш недавно, беше репортажа о еванђелистима у Америци који подржавају Трампа. Пита новинарка, неког њиховг попа или, како год да се то код њих зове, како је могуће да они, као хришћани, подржавају Трампа, кад Трамп баш и није неки пример узорног хришћанина? Човек, каже, отприлике, овако. Истина је, Трамп има „костуре у орману“ и он није био наш избор док је трајала борба у оквиру Републиканске странке, али, када је он изабран, као представник те странке, било је између њега и Хилари. Е сад, Трамп је обећао да ће вратити религијска права која је Обама укинуо и они су га подржали. Трамп је то обећање испунио и они га и даље подржавају и подржаваће га док их не изневери. Ако их изневери више га неће подржавати. Овде треба нагласити да се под појмом „подржавају“ тамо не подразумева пука вербална подршка у јавном простору, већ то подразумева давање новца, огранизовање скупова, учешће у разним пропагандним активностим и сл. Гледајући овај и многе друге примере, можемо да уочимо постојање различитих интересних група које тачно знају шта хоће и које су у стању да се укључе у политички живот и постану битна политичка величина која је у стању да утиче на политичаре тј. на политичке одлуке. И ово је у Србији незамисливо. Осим групација организованих из иностранства, као што је педерски лоби, на пример, чији спонзори директно могу да врше притисак на марионетску власт, ми тешко да можемо да говоримо о постојању било каквих профилисаних интересних групација или сталежа у оквиру српског друштва, а камоли о постојању реалне политичке снаге тих групација или сталежа. Оно што се у Србији назива демократијом своди се на огорчену борбу десетине стаљинистички устројених партија, дакле, партија у којима, не само да је постојање фракција незамисливо, него је незамисливо и било какво одступање појединаца од курса који задаје вође. Сада неколико таквих партија, партија тако стаљинистички устројених, у оквиру Савеза за Србију, захтева од Вучића да врати демократију коју је, наводно, укинуо. Занимљиво је како су, једног од вођа СзС, Драгана Ђиласа, новинари упитали да ли ће да направи „своју“ партију, на шта је он одговорио да хоће [2]. Наши борци за демократију ни не примећују како ова изјава показује сву бесмисленост покушаја увођења демократје међу Србима. Не само да називање партије „својом“ показује да се, у Србији, партија поима сасвим другачије него на Западу, већ је занимљива и чињеница да међу толиким партијама нема ни једне која би одговарала Ђиласу, којој би могао да приступи, већ мора да прави „своју“.

За такво стање на српској политичкој сцени не можемо кривити никога конкретно. Срби су копирали систем друштвеног устројства из других земаља чија друштва се, умногоме, разликују од српског и ово је резултат. Начин на који функционише оно што се зове „демократија“, код Срба, описао је још Нушић у „Народном посланику“. Иако, у том делу, Нишић не пише о Вучићевој Србији, јасно је, да се, практично, ништа није променило. После четрдесет и пет година комунизма, Срби су поново увели „демократију“, систем, који се, убрзо, претворио у отворену владавину организованог криминала и борбу криминалних кланова за позицију са које се земља и народ могу пљачкати. Није се то десило због посебне намере овог или оног политичара, већ због саме природе српског друштва које је, у таквом систему, избацивало и дан данас избацује на површину искључиво морални талог, оне које већина више поима као стараоце, а не као носиоце јавних функција за које су одговорни, без обзира да ли се ради о клану на власти или о клановима у „опозицији“. Иоле частан човек нема никакве шансе да се попење лествицом партијске хијерархије ни до одборника у каквој градској скупштини, а камоли до неке значајније функције. Ако је за утеху, десетине и десетине других земаља у свету, копирале су, исто тако, некритички, западни систем демократије, потпуно стран њиховим друштвима, са истим или сличним последицама. Не заборавимо и једна Нигерија или један Хондурас, на пример, су, такође, „демократије“. Увиђајући како „демократија“ у Србији функционише, све што је Запад требало да уради, било је, управо оно што је и урадио. Нашао је један криминални клан и помогао му да дође на власт и остане на власти, добијајући, заузврат, контролу над целом земљом. Поред тог клана на власти, Запад увек, мање или више, на овај или онај начин, помаже још неколико криминалних кланова у „опозицији“ чију снагу повећава или смањује у зависности од тога колико и како је потребно да контролише оне на власти. То је сва мудрост о „демократији“ у Србији.

Упркос свему овоме, демократија остаје неупитно друштвено устројство у српском јавном простору. Идеја да се у Србији може направити систем према теоријском моделу демократије, представља чисту бесмислицу, јер такав систем не постоји нигде. Демократија је систем владавине новца. Идеја да се у Србији може направити систем какав постоји на Западу, са више јаких играча у политичком зверињаку, уз постојање онога што се на Западу назива „институцијама“, чиме се обезбеђује да земља не може бити у потпуној милости или немилости једног човека, такође је бесмислица, јер да је тако шта у српском друштву могуће, до сад би било направљено. Србијом се увек управљало из једне канцеларије. Све остало је фарса која служи за расипање енергије тј. за очување таквог поретка. Даље обмањивање Срба демократијом, тј. даље обмањивање Срба идејом да ће пуким копирањем туђег доћи до друштвеног устројства које ће бити на корист земљи и народу, може водити само у наставак владавине криминалних кланова, а како ће се то завршити, можемо да претпоставимо. Зато је време да бар они који су познати као „национални интелектуалци“ признају себи да идеали њихове младости о „демократској“ Србији више немају никакав практични значај, да нема Срба са којима такву Србију могу да направе. Ако хоће да спасу Србе и Србију, мораће да смисле нешто друго.

[1] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/opozicija-nije-samo-savez-za-srbiju-opozicija-su-svi-oni-koji-ne-podrzavaju-ovu-i-ovakvu-vlast-protesti-su-nacin-da-se-gradjani-oslobode-straha.html

[2] https://www.danas.rs/politika/djilas-napravicu-stranku-ali-fokus-sada-borba-protiv-vlasti/

У пролазу

europe-migrants-turkey_foto-reuters-768x461

12.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

Једанаестог новембра 2018., на сајту СРБИН.ИНФО, објављен је чланак под називом „ДВЕРИ: Вучић крије превару с мигрантима, нападима на Бошка Обрадовића“

Чланак и коментари испод њега могу се наћи овде:

https://srbin.info/2018/12/11/dveri-vucic-krije-prevaru-s-migrantima-napadima-na-boska-obradovica/

У горе наведеној изјави Српског поктера Двери, налази се, између осталог и овај став.

„Наглашавамо да немамо ништа против да се унесрећеним људима помогне да се врате у своје домове или стигну на жељену дестинацију – а то свакако није Србија већ државе западне Европе и САД, али да ћемо се свим легитимним средствима борити против насељавања миграната у напуштена српска ( по Вучићевом плану најпре војвођанска) села.”

Моја критика овог става и Двери, уопште, изазвала је негативне реакције неколицине коментатора. Овај текст представља неку врсту одговора на те критике као и покушај да додатно појасним своје ставове.

Исправан став

Замислимо родитеља који изјави како, због тога што његово дете хоће да научи да свира клавир, намерава да га пошаље на приватне часове код професора клавира. Лако ћемо закључити да је тај став „исправан“ јер је логично да некога ко хоће да свира клавир пошаљете код професора клавира. Када би родитељ изјавио да ће своје дете да пошаље у школу фудбала, да научи да свира клавир, разуман човек би такав став сматрао „неисправним“. Замислимо, даље, да је професор клавира педофил. Став да дете, које хоће да научи да свира клавир, треба послати код професора клавира и даље је „исправан“, али ни један нормалан родитељ не би послао своје дете на часове код професора клавира који је педофил и то нема никакве везе са клавиром нити са професионалним квалитетима дотичног професора. Дакле, конкретан потез, једно спровођење одлуке у дело, може да изазове последице које логика која је довела до делања, не узима у обзир. Овде намерно не пишем „до последице која је непредвидива“, јер се овде ради о последици која јесте предвидива (ако родитељ зна да је професор педофил), али јесте „невидљива“ у оквиру замисли која се бави искључиво учењем свирања клавира.

Какве, сад, све ово, има везе са Дверима и мигрантима?

Размотримо став који каже да мигрантима треба дозволити да стигну на жељену дестинацију која није Србија, тако што ће им бити дозвољено да прођу кроз Србију, или, што би се рекло језиком модерних путника, да у Србији буду у пролазу (транзиту). Рецимо да је тај став „исправан“. Тешко ће се наћи рационалан аргумент против тог става. Људи дођу, бораве дан-два и оду. Шта је проблем?

Размотримо даље став да им не треба дозволити право на стални боравак. И са тим ставом лако ће се сложити родољубиви и национално свесни Срби.

Из овога, логички закључујемо, да је став Двери „исправан“, дозволити пролаз, не дозволити насељавање. Зар се може имати примедба на такву позицију Двери, зар то није патриотска и национално одговорна позиција?

Сада ћемо мало да се одморимо од менталне гимнастике и да погледамо свет око себе. Прво, данас је, вероватно, немогуће, на целој земаљској кугли, наћи илегалног мигранта који жели да се настани у Србији. Друго, ми знамо да је од почетка тзв. мигрантске кризе, тј., у преводу на српски,  од најезде азијских и афричких хорди на евроспки континент 2015. „српска“ власт у више наврата, слала у јавност поруку да су мигранти само у пролазу, да Србија није њихова крајња дестинација. У ствари, онај ко је пратио догађаје, зна да је схватање огромне већине Срба управо такво, да су мигранти само у пролазу и да неће да се насељавају у Србији. Према томе, све се слаже, они неће у Србију, Срби их само пуштају да оду где хоће. Откуд онда хиљаде и хиљаде илегалних миграната у Србији који у њој бораве месецима па и годинама? Мађари затворили границу, Хрвати не дају да уђу, „српска“ полиција им не дозвољава да оду, … шта год да је разлог, они су ту. Уистину, непредвидив проблем, рећи ће неупућени посматрач, они су хтели да оду, Срби су били ради да их пусте, бар тако каже „српска“ власт, па ипак, остали су. Упућени посматрач, међутим, знаће да је власт у Београду марионетска, да је више пута јасно показала да је спремна да насељава мигранте по Србији, да је јасно одбила да уради оно што ради Мађарска, на пример. Даље, знаће да је политика масовног насељавања туђинаца друге расе и друге вере политика глобалистичке касте која влада ЕУропом [1], да марионетска власт у Београду беспоговорно следи инструкције из западних центара моћи и да све указује на то да је Србија одређења као складиште људског отпада [2] чиме ће се, једном за свагда, решити „српско питање“ на Балкану према интересу Запада, трајном променом демографске слике, тако што ће Срби престати да постоје као народ. Ако се све ово зна и узме у обзир, а не само начелан став који је „исправан“, а који гласи: они хоће да прођу и ми их пуштамо, онда је лако закључити да се илегални мигранти насељавају у Србији тако што су „у пролазу“. Другим речима, под изговором да су у пролазу, „српска“ власт им дозвољава да уђу, знајући да ће остати „заглављени“, тј. трајно на српској земљи. И поред све малодушности и незаинтересовани, српске масе још увек нису толико скренуле с памети да подрже власт која отворено каже како ће да насељава десетине и стотине хиљада илегалних миграната по Србији. Зато се примењује тактика где се, у јавност, вешто и дозирано пуштају информације о томе како су они само „у пролазу“ док се, с друге стране, чини све да остану.

Ако све ово знамо, онда је лако закључити да свако онај ко заговара идеју како им треба дозволити да прођу, у ствари, ради у корист политике која се води са намером масовног и трајног насељавања Србије нежељеним туђинцима. Чак и када би Срби имали власт која није део злочиначког плана о трајном и масовном насељавању, која заиста искрено жели само да их пропусти преко српске земље, таква политика би била наивна до безумља, јер ако су друге границе затворене, они немају могућност да оду, све и да хоће, а депортовати их није ни мало једноставно, а ни јефтино, ма колико намера власти да и то учини, била искрена. Дакле, човек не треба да буде превише паметан и упућен да би дошао до следећег закључка: једини начин да земља нема проблем са илегалним мигрантима, јесте да нема илегалне мигранте. Исто као са Шиптарима, на пример. Зато су земље које имају национално одговорне владе, попут Мађарске, Словачке или Пољске, заузеле врло јасан став да неће бити никаквог уласка илегалних миграната на њихову територију. И један је превише јер им не требају ни за шта и само су проблем кад их имају. Нема проласка, гостопримљивости, помагања, …

Да ли је могуће да Двери ово не знају и да, из чисте наивности, заговарају да им се дозволи да улазе ако ће да оду, у ситуацији када се зна да им је врло тешко да оду и у ситуацији када марионетска власт у Београду чини све да их задржи? Уместо да укажу на подмуклу политику која Србе заварава причом о „транзиту“, док се руља насељава, да заговарају укидање азила и пуцање на граници, они учествују у анестезирању јавности и директно подржавају злочиначку политику идејом да им треба дозволити „пролаз“, што, како смо видели, у пракси, значи остајање. Другим речима, чињење једне радње (дозвољавање да уђу) повлачи за собом последицу (да остају) иако то, декларативно, није намера, али тако јесте, тако нас учи пракса. Дакле, ако се вратимо на пример о професору клавира, чињење једне радње (слање детета на часове) повлачи са собом други радњу (напаствовање детета) иако то није намера оног ко је дете послао.

Политика и родољупци

Нажалост, огромна већина, бар тако се мени чини, национално свесних Срба, има врло наивна и погрешна схватања о политици. Политика није о томе да ли је неко „у праву“ или не, да ли је „праведан“, „принципијелан“, да ли има „исправан“ или „неисправан“ став итд. Политика је борба за позицију друштвене моћи, за позицију са које се може управљати људском заједницом, политика је делатност која оставља врло конкретне последице. Према томе, није суштинско питање да ли је неки став начелно „исправан“ него какве последице изазива чињење онога који се бави политиком. Ако је за власт потребно да Срби верују да су мигранти само „у пролазу“, док чини све да их задржи, онда је сваки други јавни наступ који оставља макар и најмању могућност да могу да буду „у пролазу“, у ствари, у пракси, реално, саучесништво у злочину над сопственим народом, па макар изнешени став и био, начелно, „исправан“. С обзиром од кога тај став долази, конкретно у овој ситуацији, ту нема никаквог изненађења и никакве дилеме да се ради о свесном саучесништву у злочину, оних који се боре да замене Вучића на месту бриселског гувернера у Србији, јер савезници демократа, Ђиласа, Јеремића и Борка Стефановића, саборци Мирјане Карановић и Душана Вујошевића, само и могу да буду марионете страних центара моћи. У слободној Србији, били би на истом месту где и илегални мигранти.

[1] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/azil-u-sluzbi-genocida/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/01/27/poslednja-linija-odbrane/

Подршка

1114102171.jpg

16.11.2018

Пише: Владимир Челекетић

Ако постоји нешто у вези са чим се све фракције тзв. патриотске Србије слажу, онда је то став да Србија није суверена држава. Једни кажу да је Србија колонија. О томе, на пример, пише Слободан Антонић [1], дакле, не тек било ко, тако да тај став не можемо сматрати произвољном оценом неког лаика за друштвена питања. Други тврде да је Србија земља под окупацијом, трећи да је у неоколонијалном положају итд. Како било, ако пођемо од претпоставке да Србија није суверена земља тј. да је колонија, окупирана територија или нешто треће, слично, онда сасвим сигурно можемо да закључимо да власт у Србији не води своји политику, него само спроводи туђу, што ће рећи, власт у Србији је марионетска. То проистиче из саме дефиниције статуса земље. Са овим закључком сложиће се, практично, сви родољубиви Срби.

Погледајмо сада политику Русије, тј. Путинове власти према Србији. Огромна већина тзв. патриотских Срба, они који Вучића називају издајником, сматра да је политика Москве према Србији и Србима пријатељска. То се нарочито односи на политику Русије у вези са Косовом и Метохијом. Ми, међутим, видимо, да руска власт експлицитно и снажно подржава Вучића, баш самог Вучића и СНС [2], а што се Косова и Метохије тиче, заузима став да ће прихватити сваку одлуку Београда. То значи, на пример, да ће Москва признати Косово и пустити га у УН, ако Београд призна Косово. Када неки Срби, такву политику Москве назову антисрпском и отворено непријатељском према Србима, велика већина српских родољуба успротивиће се таквој оцени наводећи да је политика Русије „принципијелна“, шта год да то значи (обично не значи ништа у политици) и да „Руси не могу бити већи Срби од Срба“. Неретко, критичари руске политике биће и сами названи издајницима. Ја знам да српским родољупцима логика није јача страна, али да покушамо. Вратимо се на први пасус. Шта каже Антонић, он је ваљда компетентан. Антонић каже да је Србија колонија. Шта кажу толики други? Да је окупирана, у неоколонијалном положају итд. Шта то значи? То значи, да поновим, да је власт у Србији марионетска, тј. та власт нема своју политику, него само спроводи туђу. Према томе, кад Русија подржава такву власт, она, у ствари, подржава оног ко је ту власт поставио, а то су Западни центри моћи, српски непријатељи, према логици коју заступа родољубива Србија. Даље, кад Русија каже да ће подржати сваку одлуку Београда, то значи да ће подржати сваку одлуку Западних центара моћи, јер, да подсетим, закључили смо да Београд не доноси никакве одлуке, он их само спроводи.

Вратимо се неколико деценија уназад и замислимо неку афричку или азијску колонију и замислимо сада неку земљу која се представља као велики пријатељ аутохтоног становништва колоније, а која експлицитно и врло снажно подржава власт у колонији.  Има ли то логике са становишта оног дела аутохтоног становништва које је против колонијалног статуса земље и жели националну слободу? Или, замислимо неку земљу која се представља као велики пријатељ Срба и Србије у периоду од 1941. до 1944. и која каже да поджава сваку „одлуку“ Београда, па кад Немци почну да постојавају Србе за стрељање она каже како нема ништа против јер, ето, власт у Београду се томе не противи, чак у томе, по некад и учествује.

Према томе, поштовани родољупци, определите се. Или је Србија земља у колонијалном положају, окупирана или нешто треће, слично, што значи да је руска подршка властима, у ствари, подршка колонијалном господару тј. окупатору или је Србија суверена земља. Обоје не може. То није ствар ни политике ни идеологије ни русофилије или русофобије, то је ствар логике.

[1] https://stanjestvari.com/category/мислије/колонија-србија/

[2] http://srpskanarodnapartija.rs/kosacov-za-sputnjik-jedinstvena-rusija-podrzava-sns-i-snp/

 

Патриотска логика: нећемо оно што хоћемо

simson

10.10.2018

Пише: Владимир Челекетић

Гледам и слушам, ових дана, родољубиве Србе, како кукају због „шетања“ НАТО по Србији.

Србија је бомбардована и Косово и Метохија су окупирани 1999.  Од краја 2000. године, дакле, само нешто више од годину дана после бомбардовања, власт у Србији води политику уласка Србије у ЕУ. Та политика није наметнута од стране власти, није као када се, мимо воље већине, нација силује мигрантима или педерима, на пример, него напротив. За улазак Србије у ЕУ, практично, постоји консензус од 2000. до 2008., када је мноштво земаља Запада признало Косово. „Патриотска“ власт Војислава Коштунице, води политику гурања Србије у ЕУ у том периоду. Сам врх СПЦ, патријарх и владике, у више наврата, експлицитно подржавају идеју о уласку Србије у ЕУ. Патријарх, чак, упућује неку врсту честитке, „државном“ врху после прихватања српске кандидатуре за ЕУ.

Какве сад то има везе са НАТО? Уистину, какве? Замислимо земљу која је чланица ЕУ и која је, истовремено, чланица НАТО. Ратно ваздухопловство те земље је учествовало у бомбардовању Србије. Само нешто више од годину дана после злочина и почетка окупације, васколико Српство се и формално, преко званичне политике власти у Београду, опредељује за политички и економски савез са том земљом. Према томе, питање какве везе има НАТО са ЕУ се своди на питање, какве везе има ратно ваздухопловство једне земље са том земљом? Не, ми нећемо у савез са ратним ваздухопловством, али хоћемо у савез са онима који су том ратном ваздухопловству издали наредбу да бомбардује Србију. Ми нећемо у савез са зликовцима, а зликовци нису они који су наређивали, него они који су, залудни, у касне сате, седећи у скученим пилотским кабинама, гађали тачкице на екрану. То је логика патриотске Србије.