Издвојено

Списак текстова

 

 

 

ПОЛИТИКА БЕШЧАШЋА

Разграничење (28.05.2019)

Поверење (02.06.2018)

„Дијалог“ (16.10.2017)

Опредељење (29.06.2017)

Понижење (17.06.2017)

Председник/ца (09.06.2017)

Како смо постали Цигани (10.04.2017)

Хероинске сузе (21.03.2017)

Разочарани (23.02.2017)

Опет хоће да га убију (30.10.2016)

На Косову је све српско осим Шиптара (10.10.2016)

Рекет (31.03.2016)

Хоће да га убију (01.12.2015)

Шта је то „издаја“? (28.10.2015)

Марионете марионета (22.10.2015)

Олује из Београда (06.08.2015)

Шокиран (19.06.2015)

Миша Ђурковић: О СНС за крај (11.02.2011)

Разоружавање Срба – од слободних људи до кметова и робова (2011)

 

СРБИНЕ, ОРГАНИЗУЈ СЕ!

Сетите се Алабаме (17.05.2019)

Упутство за пробијање медијска блокаде (17.09.2017)

Аристотел је био у праву (20.09.2016)

Сабирање вектора (26.11.2015)

Зашто треба партија? (04.12.2014)

Србине, организуј се! (03.12.2014)

Србија Србима (24.11.2014)

 

РОДОЉУПЦИ

Бакић, Вучић и мафија (24.06.2019)

У Србији је право од Устава, а не од Бога (05.06.2019)

Ватрогасци (30.05.2019)

Чему служи Скупштина? (20.05.2019)

Љотићевци и недићевци (17.04.2019)

„Мирне“ демонстрације (14.04.2019)

„Демократија“ или живот? (18.03.2019)

Чему служи орден? (18.01.2019)

Очајници (28.12.2018)

Подршка (16.11.2018)

Патриотска логика: нећемо оно што хоћемо (10.10.2018)

Неоколонијализам (23.10.2017)

Криви смо ми (11.03.2017)

Уставобранитељи (03.03.2017)

Мајмунисање (25.02.2017)

Фракције (24.05.2016)

Шетање (28.03.2016)

Већина (08.03.2016)

Нападнути (06.02.2016)

Конкурс за српску Фрауке (04.02.2016)

Партије и покрети (16.01.2016)

Скуп и скупови (10.07.2015)

„Слобода“ медија (18.05.2015)

Принципи и коалиције (16.04.2015)

Умерена десница (30.10.2014)

Потенцијална енергија (09.09.2014)

 

ИЗБОРИ

Избори 2017. (03.04.2017)

Бели (17.03.2017)

О председничким кандидатима (15.02.2017)

Избори (02.05.2016)

Има ли избора мимо избора? (17.02.2016)

Бити или не бити (23.01.2016)

 

ИМИГРАЦИЈА

У пролазу (12.12.2018) 

Шид је Србија (11.04.2017)

Хроника безумља (24.03.2017)

Ксенофобија (26.03.2016)

Збогом памети (2) (23.11.2015)

На путу у „стабилност“ (02.10.2015)

Последња линија одбране (17.09.2015)

Цртање нилског гргеча (11.09.2015)

Зидови за „гостопримство“ (18.08.2015)

Азил у служби геноцида (20.10.2014)

 

ТЕРОРИЗАМ

Европска дилема: мртав или „екстреман“? (19.11.2015)

Алах акбар мон ами! (14.11.2015)

„Терористи“ и терорисање здравог разума (10.05.2015)

Мустафа из Брајтона (30.09.2014)

 

ПОЛИТИКА ПЕРВЕРЗИЈА

Снага речи (15.09.2016)

Конкурс за српског Џерија Адамса (20.09.2015)

О лаву и педерима (18.09.2014)

 

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Демократија или смрт (16.12.2018)

Везани за мртваца (12.04.2016)

Системи и режими (03.12.2015)

 

СРПСКО ЛУДИЛО

Сале код Мила (02.01.2017)

Питање избора или избор питања (10.06.2015)

Коме треба извињење? (21.04.2015)

Опет парада (19.04.2015)

Поверење (21.03.2015)

Теорије завера и политичка пракса (09.12.2014)

Од параде до параде (04.10.2014)

 

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА – ОСНОВНА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ

Србија – суверена српска држава

Демократија

Брак и породица

Економија

Криминал

Територијално и политичко уређење државе

Српска војска

Спољна политика

Европска Унија

НАТО

Косово и Метохија

 

НАЦИОНАЛНА ПАРТИЈА

Разлаз (26.01.2017)

Шта је НП? (02.09.2014)

Advertisements

Бакић, Вучић и мафија

248799_bakic_f

24.06.2019

Пише: Владимир Челекетић

Ових дана, српска јавност се занима изјавама социолога Јова Бакића који је рекао, између осталог, „мафијашки режим у Србији неће отићи добровољно, морамо бити спремни и на озбиљну тучу“. [1] После је Бакић приведен на „информативни разговор“. [2]

Не знам колико сам пута и на колико места написао да Србијом влада организовани криминал. Међутим, тај систем у Србији није успоставио Вучић. Тај систем је успостављен почетком деведесетих, после пада комунизма. Владајући сталеж створен отимачином и пљачком државне имовине и не може бити ништа друго сем мафија. Слично као у Русији, на пример. Петог октобра систем није промењен, него је само дошло до „препакивања“ унутар мафијашких кланова. Истина је, неколицина је страдала, али систем је остао. Владајући сталеж је остао. Мафија је остала. Тај систем, Срби називају „демократијом“. Вучић је само човек који је најбоље умео да га искористи, да из њега извуче максимум за себе и своју банду. Према томе, тврдити да ће самим рушењем Вучића, доћи до рушења мафијашког система, нема логике. Истина је, Бакић то није ни рекао. Он је рекао „мафијашки режим у Србији неће отићи добровољно“, не систем. Наравно, ако је то тачно, поставља се питање, чему све то? Рушити једнан мафијашки клан да би дошао други, или да би се постојећи мало „препаковао“, као Петог октобра? Зар је то вредно „озбиљне туче“.

Треба бити искрен па признати да и систем који се на Западу назива „демократијом“, а који, сем имена и неких формалности, суштински, нема везе са оним што Срби називају „демократијом“ у Србији, подразумева постојање мафије. Историја показује да се са мафијом могу обрачунати само системи који нису демократски. Мусолини је, на пример, уништио мафију у Италији, а онда су је Американци васкрсли. [3] У демократији, као систему владавине новца, свако ко има новац може да нађе начин да плати за своје место, па тако и мафија. Мафија управо подразумева повезаност са људима унутар државног апарата, пре свега са људима из полиције и правосуђа. Без тога, организовани криминал није могућ. Међутим, за разлику од Србије, на Западу можемо да разликујемо државу од мафије, можемо да кажемо да постоји „здрав“ део државе који се бори против мафије.

Другосрбијанци попут Бакића, или дежурни родољупци, који заговарају „и демократско и национално“, наравно, неће отићи оволико далеко у објашњавању ситуације у Србији, јер би то довело у питање саму демократију, а не само оно што Срби називају „демократијом“ у Србији. Зато је лакше свалити све на Вучића иако, ко год хоће бар мало да види и мисли, врло лако ће схватити колико је бесмислена идеја да ће владавина мафије престати доласком на власт Ђиласа, Јеремића или Обрадовића, чак и да имају икакве шансе да у томе успеју без подршке странаца.

Како било, „озбиљне туче“ може да буде, али ако она не буде против система, већ само против Вучића, мртви и повређени ће бити само на корист ономе ко „узјаше“ после Вучића.

[1] http://www.nspm.rs/hronika/nis-odrzana-tribina-diktatura-i-autoritarnost-jovo-bakic-mafijaski-rezim-u-srbiji-nece-otici-dobrovoljno-moramo-biti-spremni-i-na-ozbiljnu-tucu.html

[2] http://www.nspm.rs/hronika/jovo-bakic-vlast-u-srbiji-povezana-sa-mafijom-vucic-moze-da-radi-sta-god-zeli-dokle-god-uziva-podrsku-sad-i-eu.html

[3] http://www.unz.com/pub/jhr__the-death-and-life-of-the-mafia-in-italy/

У Србији је право од Устава, а не од Бога

 

116998

Пише: Владимир Челекетић

05.06.2019

Владимир Димитријевић је доктор филолошких наука, професор Чачанске гимназије и православни публициста. Против њега је покренута тужба, зато што је писао нешто што се не свиђа педерском лобију или, да цитирам: „покренут је судски поступак по тужби удружења грађана „Да се зна“, које се бави заштитом права ЛГБТ особа.“ [1]

Владимир Димитријевић је написао нешто на свом сајту  www.vladimirdimitrijevic.com, што су, изгледа, дежурни „заштитиници“ педера и осталих из ЛГБ… категорије протумачили као „тежак облик дискриминације – поновљену дискриминацију припадника и припадница ЛГБТ популације по основу сексуалне оријентације“ [1]. Ко је ту „припадник“, а ко „припадница“, где је ту „популација“ и како је он могао некога да „дискриминише“ писањем на сопственом сајту, није баш сасвим јасно, али оно што је јасно и што је битно, јесте да човека туже, што значи да могу и да му суде и да га осуде.

Наравно, у домаћинској, традицијоналној, светосавској, православној итд. Србији, одмах је организована одбрана Владимира Димитријевића. Прво је направљено писмо које је потписало 104, како се каже, „јавне личности“, укључујучи осам странаца. Нема Цеце и Карлеуше на списку, али има пуно доктора наука и професора, тако да нисам баш сигуран да се већина тих личности у Србији могу сматрати „јавним“, али, како било, људи потписали.

У писму, између осталог, стоји:

„Уз то, подсећамо да пракса Европског суда за људска права јасно потврђује да се гарантија слободе изражавања „не примењује само на оне информације или идеје које се примају са одобравањем, зато што се сматрају не- нападним, него исто тако и на оне које могу да увреде, запање или узнемире државу или неки део становништва. Такви су захтеви плурализма, толеранције и ширине духа без којих не може бити демократског друштва“ .

“Насупрот томе, судски поступак покренут против др Владимира Димитријевића злослути на повратак „деликта мишљења“ из времена Брозовог једноумља.”

„Већ сада поручујемо јавности Републике Србије, али и надлежном суду, да поступак у коме се др Димитријевићу суди због написаних вредносних ставова доживљавамо као суђење нашем неотуђивом, од Бога дарованом праву на слободу мисли и изражавања”

„Судски поступак против др Владимира Димитријевића показује да је данас и те како актуелно упозорење Алексиса де Токвила, да само од нас, грађана Републике Србије, зависи хоћемо ли имати „републику либералну или тлачитељску, републику која угрожава света права власништва и породице или републику која их признаје и потврђује.“ [1]

Убрзо после тога, покренута је „петиција подршке“. [2]

Све је то лепо, али да подсетим „јавне личности“ и „грађене Републике Србије“ на неколико ситница.

Устав Републике Србије

Световност државе

Члан 11

Република Србија је световна држава.

Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.

Ни једна религија не може се успоставити као обавезна или државна.

Слобода мишљења и изражавања

Члан 46

Јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје.

Слобода изражавања може се законом ограничити ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.

Дакле, као што видимо, Уставом Србије прописано је да се „слобода изражавања може законом ограничити“, између осталог и због заштите „угледа других“, што је и учињено. То јесте „деликт мишљења“. Према томе, ово нема везе са „Брозовим временом“ јер овај Устав није донет у Брозово време, него двадесет и шест година после Брозове смрти од стране оних који су се декларисали као изразити „антиброзисти“, ДСС, Коштуница и уз пуну подршку са самог врха СПЦ.

Даље, као што видимо, Србија је дефинисана као безбожничка држава, у том истом Уставу, или, како се то каже, „световна“, што значи да Устав не познаје никакво „од Бога даровано право“, па самим тим ни закони који из њега произилазе не познају ни право од Бога ни самога Бога. За толико би ове сто  четири „јавне личности“ требали да знају, за разлику од многих других „јавних личности“ које то, вероватно, не знају нити се, од њих, очекује да знају.

Ако сте даме и господо „јавни“, хтели да упутите неку поруку „грађанима Србије“, која би имала смисла и која би указивала на суштину поблема, требали сте да скренете пажњу на то шта пише у Уставу. Ако хоћете да престану прогони људи због написане и изговорене речи, предложите промену Устава којом би се, на пример, унело у Устав оно што пише у Првом амандману америчког устава, а тамо, између осталог, пише да „Конгрес неће донети закон којим се ограничава слобода говора“ (Congress shall make no law… abridging the freedom of speech). [3] Дакле, да је Димитријевић писао, шта год да је писао, педерски лоби, ма колико да је јак у Америци, тамо не би могао да га тера на суд. Друго, ако мислите да педерски лоби трује све аспекте друштвеног живота и да ће тек да их трује, ако вам је доста педерског силовања Србије, а знам да јесте, тражите да се хомосексуализам криминализује или тражите да се криминализује јавно пропагирање хомосексуализма. Примера имате колико хоћете, у многим земљама хомосексуализам је криминализован. Пошто Срби јако воле да преписују туђе законе, предложите преписивање релевантних закона из тих земаља.

Тако стоје ствари. Писати писма и петиције и замајавати Србе „слободом говора“ и „правима од Бога“, док ни једно ни друго, у српском уставно-правном поретку не постоји, јесте једноставније, али је лицемерно и неодољиво подсећа на оно што се зове „пилатовско прање руку“.

Коначно, ако баш хоћете да нешто корисно урадите за човека, скупите паре и платите му доброг адвоката.

[1] https://stanjestvari.com/2019/05/29/otvoreno-pismo-dr-dimitrijevic/

[2] https://stanjestvari.com/2019/06/03/onlajn-peticija-vd/

[3] https://www.law.cornell.edu/constitution/first_amendment

Ватрогасци

17564973-an-illustration-of-cartoon-fireman

30.05.2019

Пише: Владимир Челекетић

У једном граду, била су три ватрогасна друштва. Једнога дана се запалила једна зграда. Једно ватрогасно друштво се мобилисало и дошло да гаси пожар. Неко време су провели покушавајући да угасе пожар, али, нису успели. Пожар је био велики, а њих мало. Људи који нису ватрогасци, а који су се налазили у околини, све су то мирно посматрали, а ватрогасци нису ни покушавали да и њих ангажују у гашењу пожара. На крају, ватрогасци су одустали и отишли кући. Пожар је и даље буктао али они су били задовољни. Урадили су шта су могли, чак су и обавестили јавност о свом деловању.

Пожар није јењавао, па су, сутрадан, дошли ватрогасци из другог ватрогасног удружења. И они су покушали да угасе пожар, али ни они нису успели. Но, ни они нису били незадовољни. Урадили су шта су могли и обавестили јавност о томе.

Пошто је пожар и даље дивљао, све више и више, увече су дошли и ватрогасци из трећег ватрогасног удружења. Ни они нису могли да угасе пожар, али су учинили све што је било у њиховој моћи. Дали су изјаву за медије и отишли.

Пожар се, на крају, угасио сам, зграда је изгорела.

Два ортака, Мика и Пера, који сваки дан пију пиво у бирцузу преко пута зграде која је горела, све су то посматрали.

„Јесу ови наши ватрогасци људине, види како се боре“, каже Мика.

„Јесу, вала, него, нешто ми паде на памет. Кад би они сви дошли заједно један дан, па кад би ангажовали и друге људе да им помогну, можда би успели да угасе пожар и спасу зграду. А најбоље би им било да од та три удружења направе једно, па онда тако, сви заједно, кад избије пожар.“

„Свашта с тобом, како једно ватрогасно удружење, где си то видео?“

„Па ја, право ти кажеш, али, опет, рачунам, зграда изгорела…“

„Па шта, кад се запали мора нешто и да изгори. Јеси ли ти видео како су се они борили?“

„Јес`, вала, право кажеш, прави су момци…, а и девојке!“

*************************************************************************************

Фестивал шиптарске пропаганде, „Мирдита, добар дан!“, отворен је 29.05. у Београду.

28.05. „Омладина Демократске странке Србије одржала је вечерас перформанс испред Центра за културну деконтаминацију, против фестивала Мирдита, који ће сутра бити отворен“ [1]

29.05. „Савет жена Српског покрета Двери упутио је данас на адресе више државних институција захтев да се забрани или одложи одржавање фестивала „Мирдита – добар дан“ у Центру за културну деконтаминацију.“ [2]

29.05. „Данас, нешто пре 19:00 часова, припаднице српског покрета „Заветници“ дошле су уз певање косовских и српских песама узвикујући „Косово је Србија“ и „Не дамо Косово“. Јаке полицијске снаге, који су се налазе недалеко од  „Центра за културну деконтаминацију”, простора у којем се одржава фестивал „Мирдита, добар дан”, блокирали су Бирчанинову улицу и околне улице не дозволивши патриотама из више организација да протествују близу споменутог догађаја.“ [3]

Јес`, вала, прави су момци…, а и девојке!

Фестивал „Мирдита добар дан!“ завршава се 1. јуна. Добро дошли.

[1] https://srbin.info/2019/05/28/dss-protiv-odrzavanja-festivala-mirdita/

[2] https://srbin.info/2019/05/29/dveri-festival-mirdita-dobar-dan-promovise-nezavisno-kosovo/

[3] https://srbin.info/2019/05/29/milica-zavetnici-srce-rt3eograda-okupira-velikoalbanska-propaganda-video/

Разграничење

Fence Wall

28..05.2019

Пише: Владимир Челекетић

Ми никада не смемо да допустимо да на Балкану, један народ који поседује осећај политичке мисије и историјске улоге, постане сувише моћан. Управо су Срби тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, као и велике, амбициозне циљеве, који иду чак до Егејског мора. Имам озбиљне резерве према томе да такав народ, у његовим настојањима и амбицијама, ја још посебно охрабрим и подржим!“ 

(Адолф Хитлер у разговору са Херманом Нојбахером, специјалним изаслаником за Југоисток)

 

Многим Србима, поготову онима који се, у данашње време, рачунају у тзв. патриоте, овај Хитлеров став је познат. Нажалост, многи од њих, антисрпску политику Запада, назваће „нацизмном“ или „фашизмом“, баш у светлу ове изјаве. Међутим, овакав Хитлеров став није имао никакве везе са његовом идеологијом. Свака империја, која наступа на једном подручју, којим жели дуго да доминира, мора да нађе начина да спречи отпор домородачког становништва и нема ничег логичнијег него, пре свега, деловати против најјачег народа или племена на том подручју. То је логика која постоји од кад постоје освајачи и домородачко становништво, као потенцијална опасност за освајача. На свим континентима и у свим временима.

Оптимизација Балкана, са становишта западне империје, која на Балкану жели да доминира, подразумева минимизацију Српства. Због тога што су Срби највећи народ, због тога што имају државотворну снагу, како је лепо прметио Хитлер и због тога што неће против Руса. То је једино логично и доказиво објашњење антисрпске политике Запада (САД и ЕУ), у последњих 30 година, упркос томе што би многи Срби волели да то има неке везе са антифашизмом и православљем.

Ако ово знамо, лако ћемо разумети зашто је Запад напао Србију и окупирао Косово. Зашто би Запад, иначе, подржао једно полудивље муслиманско племе, које у Европи нико очима не може да гледа, а у Америци нико ни не зна да постоји, окупирао територију за коју зна да је Србима важна, онда том племену дозволио да прогласи независност, са јасним циљем да преузме све што се на тој територији налази, укључујући и оно што је, у верском и културно-историјском смислу, од непроцењиве вредности за Србе?

Пошто брзо физичко истребљење није, још увек, политички прихватљиво, из разлога које можемо да наслутимо, али то је друга тема, пошто ће одумирање Срба, исељавање Срба и насељавање миграната да потраје, најбоље и највише што се сада може чинити јесте морално и духовно уништавање нације које се, поред мноштва других метода који су у примени, може убрзати и добровољним одрицањем Срба од Косова и Метохије. У сваком тренутку Запад може да одобри Шиптарима да направе погром над Србима и преузму све, укључујући и цркве и манастире. Може да им дозволи да цркве и манастире претворе у џамије или да им нареди да направе косовску „православну“ цркву. Чак и ако би Србија покушала нешто да брани, Запад има довољно снаге да Србију војно порази и спречи је у намери да било шта и одбрани. Међутим, чињеница да Запад, до сада, то није урадио, потврђује претпоставку да је, из политичких разлога, најбољи сценарио за Запад, да неки велеиздајник из Београда, у име Срба и уз сагласност Срба, што ће рећи „демократски“, потпише уговор о поклону са Шиптарима. Уз демографксу катастрофу, масовно исељавање, насељавање белосветске руље, економско ропство и културни и духовни геноцид који је, увелико у току, одрицање од Косова и Метохије је управо оно што Западу треба за трајно решавање „српског питања“ на Балкану.

Ако је све ово што сам горе написао тачно, јасно је да никакво „разграничење“, које би Србима донело било шта корисно, није могуће и није у интересу Запада. Запад се не руководи „шибицарском“ и просјачком логиком, толико типичном за Србе. Данас се договоримо једно, сутра тражим још мало, прекосутра мало више и тако у недоглед. Ако је интерес Запада да сломи Србе, једном за свагда, онда ће он ићи за тим својим интересом и никакво поданичко и циганско „удели мало“, из Београда, неће променити Западну политику. Онај ко влада Србима има само две могућности. Да призна Косово у границама које је окупатор одредио или да га не призна, без обзира шта окупатор радио на Косову или шта Шиптарима дозволио да раде. Шиптари би се, можда, задовољили и погромом, ако не може признање, али Западу треба признање, Запад хоће признање и коначни слом Срба. То је једино што, од 1999., чува Србе и све српско на КиМ. Никаква војска у Србији, никаква дипломатија, никакво „међународно право“, никаки Руси… Идеја да ће Шиптари учинити нешто мимо Запада је потпуно бесмислена. Они знају да без Запада, чак и са оваквом Србијом, могу бити мртви или с друге стране Проклетија, за седам дана, иако се ја не бих кладио да би се то десило када би се Србима указала прилика. У ствари, ако бих се кладио, кладио бих се да се то не би десило, али то је друга тема. Ако знамо да је Запад, једног Тачија, могао да натера да шета са педерима у Приштини, постаје јасно колико је подмукла Вучићева представа у којој Србима говори како ће „Албанци напасти“, а онда се жали Западу кад ови то учине.

Прича о „разграничењу“ је замајавање Срба. Можда је он и покушао да нешто измоли од Запада, али оно што треба разумети јесте да је сво његово „преговарање“ у Бриселу само процес којим Србија треба да призна Косово, а њему омогући да ту издају представи као компромис. Запад хоће да власт у Србији препише Косово Шиптарима и тако зада смртни ударац српском националном бићу. Шиптари хоће пуно међународно признање, јер без њега им не иде баш најбоље, као што видимо, Вучић хоће изговор за признање чиме би, коначно, испунио и ту обавезу из договора који има са Западом. Све остало је испунио, привреду и природна богатства је предао странцима, даје „ивеститорима“ српске паре, пушта белосветску руљу да улази и излази како хоће и где хоће, не брани границу, где год је могао да понизи Србе и Србију, то је учинио, шенио је пред ким је стигао, давао је изјаве које су незамисливе у дипломатској комуникацији, чак је и лезбејку поставио за премијера, … остало је још да формализује ово у вези са Косовом. Запад је свој део договора, у потпуности, испунио. Дозволио је њему и његовој банди да пљачка Србију и Запад неће одустати од онога што му, према том договору, припада, а то је српско признање Косова. Ако Вучић настави да одуговлачи са испуњењем својих обавеза, може да падне у немилост Запада и то је једино чега се он плаши и због чега је овако нервозан, због чега драми и шири панику.

Западна политика према Србима се неће променити док год Запад постоји у садашњем облику, САД-ЕУ, док год јединствено наступа на Балкану. Само великим променама на самом Западу, ослобађањем Европе од америчке окупације, сломом ЕУ или неким другим потресом, може се, можда, створити услов да се на Западу појаве владе које би биле спремне да уваже и неки српски инетрес. До тада, свака политика Запада према Србији биће антисрпска, без обзира шта Срби давали и издавали, шта распродавали, колико се понижавали, шта трпели и чега се одрицали. Ако период Вучићеве владавине није довољан да се то увиди и ако је једина опозиција коју Срби могу да изнедре она која тражи „демократију“ и „медије“, а не националну слободу, онда уистину, по самом закону живота, Срби и не могу и не треба да постоје као народ, јер, онда, они више и нису онај народ који је Хитлер познавао.

Чему служи Скупштина?

FOTO 2 13.02.2014.

20.05.2019

Пише: Владимир Челекетић

Иако је Маја Гојковић заказала седницу Скупшине на којој ће се расправљати о Косову и Метохији, а што је опозиција више пута захтевала, сада та иста опозиција најављује да на тој седници неће учествовати.

Бошко Обрадовић:

„Док не буде дијалога на теме слободе медија и поштених избора, неће бити разлога за повратак у било које скупштине, за било које друге теме.“ [1]

Зоран Лутовац:

„Потписали смо да ћемо изаћи из скупштине Србије и из локалних скупштина, нисмо изашли због тема, већ јер институције не раде свој посао и нема теме због које ће се ући, то није у складу с оним што смо се договорили као опозиција. Став странке и став опозиције је да нема уласка у парламент док стварно не постане парламент. Став ДС је да се не учествује.” [2]

Свако ко ишта зна о политици у Србији и новијој историји Србије, зна да ни једна скупштина, на било ком нивоу власти, није место где се било шта одлучује, а то у Србији није тако тек од доласка Вучића на власт. Теоријски модел који каже да се одлуке доносе у скупштинама, а да доношењу одлука претходи расправа, која служи да се утиче на мишљење чланова скупштине,  нема никакве везе са праксом. Скупштина служи само да формално изгласа одлуку која је већ донета. Пошто је Србија ископирала тзв. демократију са Запада, она је морала да ископира и одређене форме, а једна од тих форми је и гласање у скупштинама. Међутим, ако је до доношења одлука, све скупштине у Србији би могле да буду распуштене. Поред формалног изгласавања, друга сврха скупштина је да служе као позорнице за политичку пропаганду. Уосталом, тако како функционише СНС и како функционише оно што се у Србији назива „државом“, тако функционишу и све партије, укључујући и оне опозиционе. Ни Лутовац ни Обрадовић немају намеру да сазивају страначке скупштине и питају чланство шта мисли о одлуци да се не учествује на седници на којој ће се разговарати о Косову и Метохији. Нема другачијих мишљења  и нема фракција.

Идеја да ће Вучић Србима „дати“ демократију, слободне медије и поштене изборе, потпуно је бесмислена. Инсистирање на теоријском моделу демократије који нема везе са праксом, а поготову нема везе са праксом у Србији, представља најобичније замајавање народа. Опозиција у Србији има само две могућности. Да насилно смени власт или да, пропагандном делатношћу, повећава број својих присталица. Говоранције у Скупштини су јој прилика да ради ово друго. Наравно, трећа могућност је да садашњу опозицију странци доведу на власт. Неспособни да угрозе Вучића на било који начин и неспособни да, добром пропагандом, повећају број својих присталица, опозиционари у Србији, како ствари стоје, чекају да их странци доведу на власт, исто онако као што су довели и Вучића на власт. То је једино што им је преостало.

Опозиција којој је стало до српског интереса појавила би се на овом заседању и учинила би све што је у њеној моћи да натера Вучића да одговори на два проста питања:

  • Коју то територију, коју српску имовину и које српске светиње хоће да препише Шиптарима у процесу тзв. разграничења?
  • Како мисли то да изведе у постојећем уставно-правном поретку Србије?

Просто констатовање како „ми не знамо“ и „Вучић нам не каже“ није довољно. Треба га, свим пропагандним средствима натерати, ако је икако могуће, да извади мапу Србије и покаже шта намерава да препише Шиптарима. Без обзира на разумевање да никакве демократије нема нити је, у Србији, може бити, у Србији се, ипак, дешавају ствари које су, по много чему, врло посебне. Да поглавар једне државе отворено и јавно заговара формално одрицање од дела сопствене територије, са све имовином и светињама на њој, у мирнодопским условима, претпостављам да је јединствен случај у свету данас и да је врло тешко, у историји, наћи сличне примере. Чињеница да он то заговара, тако дуго, а да се, при том, до дана данашњег не зна шта тачно намерава да поклони, представља већ врхунац безумља. Тако шта, могуће је само у Србији.

Замајавање народа демократијом, поштеним изборима и слободним медијима, у земљи у којој су све то теоријски појмови без икаквог упоришта у пракси и колективном сећању, у времену када Вучићева власт тако крвнички и темељно уништава Србију, није ништа друго до саучесништво или подмукло чекање да се Вучић „потроши“ и остави упражњено место које толико прижељкују. Шта ће остати од Србије, када се он „потроши“, можемо само да претпостављамо.

[1] http://rs.n1info.com/Vesti/a484929/Obradovic-Necemo-na-sednicu-o-Kosovu.html

[2] http://rs.n1info.com/Vesti/a485057/Lutovac-i-Ivanovic-Necemo-u-Skupstinu-napravili-su-mesto-gde-se-jedu-cevapi.html?fbclid=IwAR0ZSFDSJGEnM7lqSt9JXYzKpCX3h_PlD9-u_kFfR90GXQ206tGSqM4mqhw

Сетите се Алабаме

1024px-Flag_of_Alabama

17.05.2019.

Пише: Владимир Челекетић

Колико пута сте прочитали на српским тзв. патриотским сајтовима и колико пута сте чули да смо ми „прави“ хришћани, за разлику од других који то нису? Римокатолици су јеретици, а протестанте и свакојаке секте, изникле из протестантизма, којима ни имена не знамо, нити смо у стању да разликујемо, једне од других, готово да и не рачунамо у хришћане. Начелно, нема у томе ничег спорног, тако и јесте, у ствари, јер Црква може бити само једна, а та једна може бити само она којој корени иду до самог Христа и светих апостола.

Па ипак, ти и такви, отпали од праве вере, одавно, у америчкој савезној држави Алабами, усвојили су закон којим се забрањује абортус, скоро у свим случајевима, или, у преводу на српски, забрањује се чедоморство. [1] Уистину, не треба бити хришћанин да би се било против легалног убијања деце. Генерацијама људи, разних вера и култура, кроз историју, није падало на памет да легализују тако монструозан и безуман злочин. Оно што је, међутим, интересантно, јесте објашњење оних који су закон о забрани донели. Гувернер Алабаме, Кеј Ивеј, која је потписала тај закон, чиме је исти ступио на снагу, изјавила је:

„За многе присталице овог закона, овај закон представља снажан доказ да су грађани Алабаме дубоко уверени да је сваки живот драгоцен и да је сваки живот дар од Бога“

Разлоге за овакав закон, они који су га донели, нашли су управо у својој вери, тој „неправој“, не више ни секташкој, него скроз отпадничкој, како би рекли Срби. Како је могуће да у Србији, православној, како би је назвали многи Срби, иако по Уставу и законима, Србија то није, него, напротив, масовно легално убијање деце није ни тема у јавном простору, а у секташкој Алабами, таква пракса се забрањује? Да подсетим, у Србији се, годишње, убије неких 100 хиљада деце, што ће рећи, за седам година, у Србији се направи један Јасеновац. Легално! И онај у Хрватској је био легалан, не заборавимо.

Разлика између Срба и становника Алабаме је у томе што они своју веру, каква год да је и шта год ми о њој мислили, не исповедају и не сведедоче само у храмовима и на светковинама, него имају храбрости да је исповедају и сведоче и у јавном животу. Они се не задовољавају само тиме да се декларишу, они својом вером живе. Зато, сваки пут када у наступу гордости, испуњени поносом пред славом векова српске хришћанске историје, пожелите да кажете како смо ми, Срби, „прави хришћани“, одолите искушењу и одћутите.

Сетите се Алабаме. Пред њом треба да нас је срамота.

[1] https://srbin.info/2019/05/16/budi-se-hriscanska-amerika-zivot-je-boziji-dar-zakon-o-abortusu-uzdrmao-liberale/

 

Љотићевци и недићевци

Bosko Obradovic_090216_RAS foto Zoran Ilic5760_1000x0

17.04.2019

Пише: Владимир Челекетић

Пропаганда власти која говори о томе да су припадници Двери и њихове присталице некакви љотићевци и недићевци, не престаје. [1]

Ово је, наравно, врло бесмислена тврдња и врло лако је доказати да је бесмислена.

Љотић је био политичар који је био изразити противник и либералне демократије и комунизма. Љотић се залагао за сталешку државу. Петог јуна 1938. године Љотић пише:

„Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус – не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.“

С друге стране, Двери су типична партија демократије, која, не само да се својим програмом не супротставља либералној демократији него, у последњих неколико месеци, раме уз раме са најтврдокорнијим заговорницима тог система, троши све своје време и сву своју енергију на критику Вучићевог режима, баш зато што тај режим, наводно, угрожава демократију у Србији.

Тврдити да су припадници Двери недићевци, још је већа бесмислица. Шта, уопште, значи бити недићевац? За разлику од Љотића, Недић није био политичар који се може довести у везу са неком идеологијом. Као председник владе у окупираној земљи спроводио је одлуке окупатора и вршио пропаганду у корист идеологије окупатора. Ако се под недићевцем подразумева неко ко сарађује са окупатором, онда су представници власти недићевци пошто активно сарађују са окупатором на Косову и Метохији. Чак су и део власти тамо. Ако се под недићевцима подразумева неко ко се сматра изразитим националистом и конзервативцем, онда Двери то свакако нису, јер, као што смо видели, они су заговорници либералне демократије. У Недићевој Србији, на пример, није било могуће да Срби буду дискриминисани у односу на Цигане и да Срби плаћају рекет јеврејском лобију [2]. У Вучићевој Србији, не само  да је то могуће него тако и  јесте и Двери на то немају примедбу. Према томе, ја заиста не видим како и на који начин се Двери могу довести у везу са Недићем.

Остаје нејасно зашто Двери, на овај начин, не објасне одсуство сваке везе између себе, са једне стране и Недића и Љотића, са друге. Зар не би било једноставније да лепо кажу: ево, ми се већ месецима, са Трифуновићем, Ђиласом, Борком Стефановићем и осталима, боримо за демократију, а погледајте шта је Љотић писао о демократији. Уместо тога, они понављају да су „антифашисти“, онда ови њих опет оптуже да су фашисти и тако у круг. Цитирање самог Љотића било би много једноставније, зар не?

[1] https://stanjestvari.com/2019/04/16/vi-verujete-i-u-nedica/

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/reket/