Неоколонијализам

Пише: Владимир Челекетић

23.10.2017.

Да ли је Србија колонија, вазал или под окупацијом? Тешко питање за тзв. патриотску Србију, јер сва три термина су у употреби. У сваком случају, у једном се сви слажу, Србија није суверена земља већ има марионетску власт која спроводи политику Брисела и Вашингтона на штету земље и народа.

Ја предлажем термин „неоколонијализам“ јер је, по мом мишљењу, то термин који најбоље описује тренутни положај Србије. Ево како неоколонијализам описује Енциклопедија Британика.

„Неоколонијализам, индиректна контрола мање развијених држава од стране развијених држава.

Термин „неоколонијализам“ је почео да се користи после Другог светског рата и означавао је положај бивших колонија које су и даље у зависном положају у односу на друге државе, али, дефиниција је проширена на све земље где се снага развијених држава користи за експлоатацију сличну оној каква постоји у колонијама. За пример се могу узети земље Латинске Америке, где је директна страна управа окончана почетком 19. века.

Термин је, несумљиво, негативан и широко се користи да означи облик глобалне власти у којој транснационалне корпорације и глобалне,  мултилатералне институције комбинују свој утицај да би продужиле колонијалне облике експлоатације земаља у развоју. Теорија каже да је неоколонијализам развојна фаза капитализма која омогућава капиталистичким силама (државама и корпорацијама) да доминирају потчињеним народима деловањем међународног капитала, а не путем директне владавине.

…

Неоколонијализам се, генерално, препознаје као усаглашено деловање бивше колонијалне силе и других развијених земља, са циљем да се блокира раст у земљама у развоју и да се ове задрже као извор јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Ова пракса је довођена у везу са Хладним ратом, а нарочито са америчком политичком која је позната под именом „Труманова доктрина“. Та политика је подразумевала да америчка влада нуди велике количине новца свакој земљи која је спремна да прихвати америчку заштиту од комунизма. То је омогућило Америци да прошири своју сферу утицаја и, у неким случајевима, да стави владе других земаља под своју контролу. Критичари кажу да су Америка и друге развијене земље осигурале потчињен положај земаља у развоју мешањем у сукобе и постављањем режима који су вољни да раде у интересу страних компанија, а против интереса сопствених земаља.

…

Шире гледано, неоколонијално управљање се препознаје као идиректан облик контроле, посебно путем економске политике, финансијске политике и трговинске политике транснационалних корпорација и глобалних и мултилатералних институција. 

Критичари тврде да се неоколонијални положај земље обезбеђује кроз инвестиције мултинационалних корпорација које, иако богате неколицину у неразвијеним земљама, држе те земље у зависном положају; такве инвестиције, такође, служе да се обезбеди да неразвијене земље остану извор јефтине радне снаге и сировина. 

Међународне финансијске институције као што су Међународни монетарни фонд и Светска банка често су оптужени за учешће у неоколонијалној управи, дајући кредите (и друге облике економске помоћи) под условима који су у интересу оних који представљају ове институције, а на штету земаља које кредите и помоћ примају.

…“

 

Цео чланак може да се нађе овде:

https://www.britannica.com/topic/neocolonialism

Свако онај ко ишта зна о Србији, одмах ће препознати Србију као  земљу у неоколонијалном положају, међутим, из горе наведеног описа види се да се страна контрола спроводи, углавном, из економских интереса. Када је Србија у питању има још:

• Комадање територије и прављење других, несрпских и антисрпских држава на српској земљи.
• Промена демографске слике масовним насељавањем странаца, тзв. миграната, који се не могу асимиловати.
• Вођење политике против културно-историјског наслеђа Срба са циљем њиховог потпуног и трајног отуђења од темељних вредности које њих (Србе) чине народом. То се постиже културном и образовном политиком и политиком наметања друштвених норми као што су тзв. родна равоправност, јавни педерлук и све перверзије које уз педерлук, у пакету, иду, итд.

Ако неоколонијализам видимо као нешто лоше, нешто против чега се треба борити, као непожељан положај земље који треба променити, онда морамо да знамо шта је супротно од „неоколонијализам“. Супротно од „неоколонијализам“ није велики економски раст, није „социјална правда“, није борба против корупције и криминала, није поштовање Устава и закона, нису „поштени избори“, није „слобода медија“, нису „породичне вредности“ … супротно од „неоколонијализам“ је национална слобода.

За националну слободу се може борити само народ чија је земља, дакле, у овом случају, Срби. Не грађани и не радници, тј. запослени. Грађани се могу борити против корупције, против јавашлука у јавним установама, против локалне власти која хоће да посече дрворед, против власника кафића из којих допире несносна бука, против лошег третмана који имају пси луталице, … али за националну слободу, грађани се не могу борити.

Запослени се могу борити за веће плате и боље услове рада, у предузећима и установама у којима раде, али за националну слободу, радници се не могу борити.

Сада неко може да каже: али ти Срби које помињеш, истовремено су и грађани и запослени. Тако је, појединац може да буде много тога, али његове активности у друштвеном животу или његове приватне релације са другим људима не зависе, у свакој ситуацији, од свега онога што тај појединац јесте. Када се бори против сече дрвореда, битно је то што је грађанин, сасвим је неважно то што је Србин или што је негде запослен. Зашто? Зато што је дрворед у јавном простору, „на располагању“ сваком грађанину, па и њему. Када тражи већу плату, битно је само то што је запослен у конкретном предузећу или установи, неважно је то што је Србин или то што је грађанин. Неки други грађанин, који није запослен у том предузећу или установи, нема право да тражи већу плату (у том конкретном предузећу или установи). Када је неко члан удружења риболоваца, на пример, он има право да учествује у раду тог удружења само по том основу што је члан. Опет је неважно то што је Србин или грађанин или запослен. Итд.

Погледајмо сада шта ради наша тзв. национална опозиција и њени идеолози, познатији као национални тј. патриотски интелектуалци. Они закључе да је земља у неоколонијалном положају или у колонијалном положају или је вазал или је под окупацијом, свеједно, и не само да то закључе него то и докажу бројним примерима, а онда позову „грађане“ да се томе супротставе. У ствари, да будем прецизан, не да се томе супротставе. Они уопште не позивају у борбу за националну слободу, него позивају грађане да се боре за „поштене изборе“, „слободне медије“, против корупције, против партијског запошљавања и тако то.

Дакле, даме и господо, браћо и сестре „патриоти“, време је да одговорите на врло просто питање. Да ли је неоколонијални положај Србије нешто што је за вас прихватљиво? Ако јесте, нема потребе да се више китите епитетима „национални“ и „патриотски“, јер ако је ово стање прихватљиво, положај и третман Срба, као народа, за вас су прихватљиви и статус државе тог народа, Србије, за вас је прихватљив, те вам остаје да делујете искључиво са позиције грађана и наставите да се борите за све оно за шта сте се и до сада борили. Ако неоколонијализам није стање које желите свом народу и својој држави, онда треба да знате да мобилизација и борба грађана неће помоћи. Можда сачувате неки дрворед, али Србију и Србе, грађани неће сачувати, одбранити или ослободити. То могу само Срби. Потребан је национални покрет отпора, организовање и деловање Срба, са циљем освајања националне слободе и успостављања српске државе у правом смислу те речи. Потребно је расформирати ваше партије демократије и грађана и све људске и материјалне ресурсе ставити у службу националног покрета отпора. Нико нормалан неће слати ватерполо тим на кошаркашки турнир, или фудбалски тим на хокејашки турнир. Одлучите се у ком такмичењу желите даучествујете и према томе формирајте тим. Вучић врши последње припреме за сахрану српске Србије. Додуше, и у постсрпској Србији биће места за сналажљиве, али то је друга прича.