Очајници

7915240-many-orange-cartoons-during-the-demonstration-

28.12.2018

Пише: Владимир Челекетић

У последњих тридесет година, три пута је мењан режим у Србији. Свакој промени режима претходило је, оправдано, незадовољство великог дела народа. Незадовољство антисрпском политиком српских комуниста претходило је доласку Милошевића на власт. Незадовољство пљачком земље и изгубљеним ратовима претходило је доласку ДОС на власт, а, поново, незадовољство пљачком и издајом важних националних интереса, претходило је доласку Николића, односно, СНС на власт. Шест и по година касније Срби су опет незадовољни и демонстрирају против Вучића.

Има она народна прича у којој сви проклињу агу, или беше, паша, не сећам се, а само једна баба моли Бога да тај ага, или паша, поживи што дуже. На питање зашто се тако моли када народ толико пати и страда, она одговара да је сваки следећи био гори од претходног. Многи Срби, данас, анализирајући период у последњих тридесет година, долазе до истог закључка. Рећи ће љути противници Вучића, на пример, да чак ни Тадић није био такав издајник, неки чак и да се Тадић може назвати „патриотом“ у поређењу са Вучићем.

Расправе на тему ко је бољи, а ко гори, од Обреновића до Вучића, могу бити врло жестоке, али, ја бих, овде, указао на нешто друго. Милошевић је био велики, харизматични вођа, за велики број Срба. Масе су биле „за“ Милошевића. Пад Милошевића дочекан је без такве подршке за неког конкретног вођу. Истина је, имали су и Коштуница и Ђинђић велики број присталица али ни један није имао такву подршку и није тако доживљаван као Милошевић у тренутку успона на власт. Многи су, више, били „против“ Милошевића него „за“ ДОС. Па ипак, ентузијазам је био велики, очекивале су се „промене“ и увођење „демократије“ после коначног „пада комунизма“, очекивало се стварање „уређене, правне и демократске“ државе, опоравак привреде и значајно повећање материјалног богатства становништва. После дванаест година владавине ДОС и досовских мутација, Николић је победио Тадића и СНС је дошла на власт. Победа тако ништавног створења какав је Николић била је могућа само зато што је оно „против“ постало много важније од оног „за“. Многи Срби су доведени до логике „и за црног Циганина ако треба“, само да се „ови“ уклоне са власти. Шест и по година касније, маса која се ваља Београдом нема више ни „црног Циганина“. Да Вучић сутра поднесе оставку ти исти који демонстрирају, замолили би га да остане на власти бар још седам дана, док се странци не договоре како да формирају нову власт. После таквог темељног и свеобухватног уништавања земље и народа све што је остало да се супротстави Вучићу јесу „грађани и грађанке“ који траже да Ђилас и Јеремић добијају пет минута у Дневнику и да Борко Стефановић не добија батине. Не рачунајући организаторе протеста, политичаре и „активисте“ који су на директној вези са странцима, који чекају да им Запад помогне да дођу на власт, као што је помогао и Вучићу или ДОС, улицама Београда ваља се гомила очајника. Ако међу њима и има мали проценат оних који и даље наивно верују у „демократију“ и „владавину права“, сумњам да огромна већина њих има више таквих илузија. На улици их држи само осећај угрожености и осећај тешке неправде. Они више нису у стању да дефинишу, јасно, као политички захтев, ни оно шта неће. Шта хоће, појма немају.

Очајање се може сматрати логичном последицом тридесет година изневерених обећања, илузија и заблуда, али, само очајање неће довести до промене. Ако се овако настави нестанак Срба као народа  је известан. Да ли ће се, у том процесу, Вучићева банда обогатити више од Ђиласове, или ће бити обрнуто, сасвим је неважно. Србији је потребна реална политичка снага, препознатљива и по имену организације и по именима људи на њеном челу, која ће доћи у позицију моћи тј.  на власт и која ће донети и спровести одређене политичке одлуке. Сасвим је неважно да ли ће дежурни теоретичари „демократије“ ту организацију називати „демократском“ и да ли ће њен долазак на власт и деловање са позиције власти сматрати „демократским“. Још мање је важно да ли ће та власт имати подршку већине, јер и сва ова пустошења Србије обављена су са, највише, тридесетак посто подршке. Једино што је битно јесте оно што ће та организација са позиције моћи . тј. власти, урадити, а, по мом мишљењу, треба да уради следеће.

Да трајно одустане од гурања Србије у ЕУ, не „због Косова“, него због оног што ЕУ јесте.

Да прекине преговоре са шиптарским зликовцима, да прогласи окупацију Косова и Метохије и јасно стави до знања да никакав уговор о поклону српске земље, ни са Шиптарима, ни са било ким другим, неће бити потписан. Ни за један једини квадратни сантиметар.

Да прекине сваки облик војне сарадње са НАТО.

Да национализује српску земљу, изворе воде, руднике и велика предузећа предате странцима. Да похапси и суди српске држављане у то умешане, а странце протера без икакве надокнаде.

Да испита порекло имовине свих носиоца власти на свим нивоима и све који су умешани у злоупотребе  пошаље на вишедеценијске робије, а имовину им заплени.

Да масовним државним интервенционизмом покрене српску привреду.

Да све носиоце власти који су починили дела велеиздаје, као што су Бриселски споразум или „сарадња са Хагом“ похапси и пошаље на доживотне робије, а имовину им заплени.

Да похапси и суди вође страних агентура из тзв. невладиних и других организација, а те организације забрани.

Да укине сваку законску дискриминацију Срба у односу на тзв. мањине.

Да укине право на тзв. азил, моментално протера све илегалне мигранте и пошаље војску да чува границу.

Да криминализује хомосексуализам, порнографију и чедоморство.

Да донесе и примени закон о јавном моралу који ће се односити на сваки јавни простор укључујући и медије. Да деконтаминира јавни простор забраном скарадних садржаја.

Да културном и образовном политиком крене у процес културне и духовне деконтаминације народа.

Ово што сам горе навео јесу јасни политички циљеви. Са њима се неко може слагати или неслагати, може их сматрати реално изводљивим или неизводљивим, може их сматрати добрим и лошим, штетним или, чак, опасним по Србију. Медијски простор за Ђиласа, благонаклоност Маје Гојковић према опозицији и пријатељски однос СНС батинаша према Борку Стефановићу нису политички циљеви него захтеви очајника којима манипулише шака бриселских марионета. Ток историје не могу променити очајници него само победници, а без промене тока историје, без скретања са овог пута у пропаст, једино што је извесно јесте нестанак Срба као народа. После гашења српске државности, после враћања у период од пре 1804. то је логичан и последњи корак. Никаква „демократија“, чак и кад би била могућа, чак и кад би је сутра увели, то више не може да спречи.

 

 

 

6 мишљења на “Очајници”

  1. Јасно и једноставно. Некако изостаје потпуна промена уређења и система, ваљда као оно што се подразумева, и самом тим компликује причу.
    Грађани, грађанке и остали југословени наравно неће схватити ни прво, а камоли подразумевано. Дакле, идеји са којом се дефинитивно слажем и даље недостаје начин извођења. И извођач. Мада, не могу рећи да је џаба и да има сијасет идеја само нема ко да их спроведе. На жалост НЕМА НИ ИДЕЈА, ни онога ко би бар покушао да их спроведе. Зато је и ово нешто, после чемерних глупости, безидејности и недостатка било каквих циљева и (пу,пу, далеко било): смисла.

    Liked by 1 person

    1. Да, нема ни идеја. Нема јасног и свеобухватног концепта за „другачије“. Само лажна нада да ће се десити „нешто“. Из „ништа“ се не може добити „нешто“.

      Liked by 1 person

      1. Браво! Не знам зашто Србин Инфо не објави овај текст. И не само овај, него и друге.

        Свиђа ми се

  2. Мислим да ти је овај текст добар шлагворт за истицање појединих делова НП програма, и њихову разраду, што би опет могло указивати на његове слабости, евентуалну потребу за прилагођавањем новонасталим околностима као и конкретне начине примене. Можеш од тога да направиш својеврсни Фељтон, приближавајући поједине детаље и разрађујуи их.
    Уједно то све може да заинтересује људе у тренутку кога си одлично описао, безидејност и безнађе.

    Свиђа ми се

  3. Све добро и лепо, само нисам разумео зашто хомосексуализам треба криминализовати уместо само његову промоцију, и зашто се ђутке прелази преко Доста је било, као да су толико лоши да нису вредни помена. Поздрав

    Свиђа ми се

    1. Поздрав и добро дошли.
      Ја сам дуго, годинама, заговарао тезу да треба само криминализовати јавну промоцију хомосексуализма, али не и сам хомосексуализам. Нажалост, сва искуства, без изузетка, показују да са тим перверзњацима проблема немају само у земљама где је хомосексуализам криминализован, а тровање свих аспеката друштвеног живота њиховим присуством, почело је свуда, опет без изузетка, декриминализацијом хомосексуализма. Зато не бих измишљао „рупе на саксији“.
      Ово у вези са Доста је било нисам баш разумео. Мени нису били никад много интересантни јер никада нису стајали на суверенистичким позицијама и позицијама друштвеног конзервативизма, а нису били ни сувише значајни да би били фактор који би био довољно интересантам да о њему пишем.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s