Округли сто без витезова

cartoon-round-table-discussion

08.08.2019

Пише: Владимир Челекетић

Србија нема краља Артура и витезове, али има округли сто. Округли сто власти и опозиције. Преговарају о изборним условима. [1]

Исход преговора је неизвестан. Једино што је извесно јесте судбина Србије. Без обзира да ли се договоре или се не договоре, без обзира да ли опозиција бојкотује или не бојкотује изборе, после избора, идуће године, Србија ће бити иста земља, земља којом управљају странци преко марионетске власти и земља у којој ће та власт бити, суштински, криминални картел. То даље значи наставак досадашње политике која подразумева општу пљачку и распродају, масовно исељавање Срба, насељавање белосветске руље, финансирање „инвеститора“, законску дискриминацију Срба, тражење форме за признање Косова, културни геноцид … Чак и без страног фактора, Србијом би владала мафија, јер оно што се у Србији назива „демократијом“, са свим тим партијама и изборима, под овим или оним условима, на власт може да доведе само мафију и никог другог. [2]

Занимљиво, верујем да је ово многима јасно, нарочито онима који у овоме учествују. Да ли неко, заиста, верује да ће неки „изборни услови“ или неки „бојкот“ нешто да промене?

Ја разумем да се криминални кланови састају и договарају како да поделе плен, али је врло интересантно да они који су плен не показују баш никакву вољу да пруже отпор. Да баш никога, чија реч има тежину, нема да каже: доста са том фарсом, никакви услови и никакви избори неће променити политику која уништава Србију. Србији нису потребни услови и избори, потребна јој је политичка снага која ће угрозити власт без подршке странаца, која ће доћи на власт и променити политику. Да ли ће та политичка снага бити, према процени дежурних, демократска или недемократска, потпуно је свеједно. Никаква демократија у Србији не постоји, никакву демократију, у Србији, Вучић није укинуо, никаква „воља народа“ или „грађана“, како би се то данас рекло, не постоји, јер нико тако шта није у стању да дефинише, па чак и у детаљима у којима би се могло говорити о вољи некаквог мноштва, на пример, када је у питању однос према јавном педерлуку, насељавању миграната или дискриминацији Срба, воља народа се не поштује. Не ради се о томе да је демократија покварена па је треба поправљати, или да је укинута па је треба поново успоставити, не ради се чак ни о томе да је демократија, у Србији, толико покварена да се не може поправити, ради се о фарси у којој се прича и пише о нечему што не постоји, нити је икада постојало, а чак и кад би могло да постоји, у неким околностима, то свакако не може бити у околностима у којима је земља под управом страних центара моћи, преко организованог криминала. Из те ситуације, не долази се до суверенистичке и национално одговорне политике изборним условима и изборима. Врло мало памети и животног искуства је потребно да би се то разумело. То што се некоме не свиђа ни помисао на путеве који би водили до суштинских промена и националне слободе, друга је ствар. У сваком случају, боље је и закључити да се, реално, ништа не може учинити, него се замајавати тражењем излаза тамо где га нема, јер такво замајавање само служи за утврђивање постојећег поретка и положаја банди које владају Србима или чекају прилику да владају.

[1] http://www.nspm.rs/hronika/u-petak-drugi-okrugli-sto-predstavnika-vlasti-i-opozicije-u-organizaciji-fonda-za-otvoreno-drustvo-i-fpn.html

[2] https://svitanjeblog.wordpress.com/2019/06/24/bakic-vucic-i-mafija/

Advertisements

4 мишљења на “Округли сто без витезова”

  1. Разговарали смо, сада већ поодавно на тему тих путева за повратак националне слободе и суштинских промена. Заправо, то и јесте смисао идејне радионице НП, како смо тада називали наше размене мишљења. Ја нисам директно подржавао ту идеју из пар идеолошких разлога, од којих је један идеја демократије. Каква год, она је утопија док се ниво свести у бирачком телу не подигне бар за мало изнад постојећег код нас, а негде до оног који постоји нпр у Швајцарској. А за то је потребна власт или макар релевантна политичка снага која може да утиче на образовни и медијски систем, што нас враћа на почетак, у круг. Не мислим на ,,свенародно покајање” и отрежњење које је потребно оном кругу људи који би само као такви били покретачи било какве приче. Мислим на одговорност, свест и жељу о припадности народној заједници, одређеном наслеђу и настројењу које оно доноси.
    Овде се враћамо на причу који су то путеви које помињеш, јер ја искрено не добацујем до оформљене идеје, зато и не дајем предлоге решења, иако схватам одређене незаобилазне елементе за стварање било какве идеје. Мислим да је барем сада дошло време да се изнесу јасније идеје којима демократија и њена догматика политичког организовања нису аксиом.

    Свиђа ми се

  2. Написао сам ово тако набавано и неартикулисано да се и сам чудим, али не могу да уклоним, па остаје да се надам доброј вољи онога ко чита.

    Свиђа ми се

    1. Није тако неразумљиво. Мени је све јасно.
      У последње време бавим се најједноставнијим размишљањима. Као кад професор почне да подучава ђаке и онда, у једном тренутку, схвати да они ништа не знају и да мора да крене од најосновнијих ствари. Дакле, не бавим се предлозима за алтернативно друштвено устројство, само демонстрирам најпростију логику. Судбина Србије одређена је политиком која је таква каква јесте. Ако хоћемо да променимо судбину, морамо да променимо политику, тј.

      1. Мора да дође на власт неко ко ће водити другачију политику.
      2. Из постојећег стања, тј. до промене политике се не може доћи „поштеним“ изборима, онако како то предлаже данашња опозиција.

      То је све. Како би се формирала алтернативна политичка снага, како би деловала, како би дошла на власт, како би се одржавала а власти, какво би устројство било, … тиме се за сада не бавим. Просто, очекујем да неко чија реч има тежину, као што сам написао, каже: то тако не може и ако нико нема неки други предлог, да се разилазимо. Далеко смо од тога да знамо шта хоћемо, бар да знамо шта сигурно не може, то би био велики корак у овој ситуацији.

      Свиђа ми се

      1. Чекаш Годоа, драги Владимире. Недостаје оне искре које је било кад су се без утучености и дефетизма размењивале идеје и критике истих. Није то само због нас, увек се памте и кружоци из којих је изашло нешто квалитетно. Тога се бојим да нема, иако знам неколицину сличномислећих…

        Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s